ЈУЛИЈА ВИТЈАЗОВА: ЊЕГОВ ОМИЉЕНИ ХАМБУРГЕР

Не могу да избацим из главе Мекдоналдс, чији повратак у Украјину треба да им створи „осећај нормалности“.

Два паралелна универзума која на чудан начин коегзистирају један поред другог.

У једном – стално гранатирање, крв, бол, сузе, смрт, мине под ногама, потрага за водом и обнова снабдевања струјом као новогодишње чудо. И стална претња техногеним катастрофама. И храброст без премца са којом људи све ово подносе, настављајући да живе и да се боре.

А у другом – повратак Мекдоналдса. Као демонстрација илузије победе и „осећаја нормалности“. То је баш илузија. Баш самообмана. Која лежи у чињеници да се могућношћу ждрања лепиње са котлетом замењује потпуно изгубљена човечност.

Колико су позива да се заустави рат Украјинци упутили Зеленском у ових шест месеци? Нула.

Колико петиција је креирано на ову тему? Исто толико.

Али зато им је важно да могу да напусте земљу и легализују порнографију, да сруше последње совјетске споменике и коначно забране руски језик. А шта се дешава у Доњецку или Херсону – кога брига? Речено им је да у Горловки или Новој Каховки све грми од бомби, и они се радују.

Рећи ћу и више. Они не маре ни за сопствене губитке. Главно је да свако јутро однекуд извлаче цифре са тобоже нашим.

Ето зашто Мекдоналдс. Као „осећај нормалности“, у којој су спремни и на нуклеарну катастрофу. Али – да чују за њу, у једној руци држећи пљескавицу, а у другој чашу кока коле. И нека се цео свет претвори у прах. Главно је да имате времена да завршите са жвакањем и убедите себе да ће радиоактивни облак магично заобићи америчку ждраоницу, чијим повратком сад покушавају да замене заувек изгубљене људе и територије.

***
– Да ли сте већ вратили Херсон?

– Не, али је Мекдоналс поново отворен!

– Идеш ли тамо са целом породицом?

– Не, мој муж је погинуо у Мариупољу, па ћу ја у знак сећања појести његов омиљени хамбургер …

 

(News Front; превео Ж. Никчевић)