Сви чекају тај дан: Ово је сукоб две концепције света – Хоће ли Запад схватити кључну ствар
19.07.2022. - 8:48
© AP Photo / Koji Sasahara
Привремени прекид снабдевања Европе руском гасом преко гасовода Северни ток изазвао је праву панику у западним земљама, али и дискретне наговештаје да би се са Русијом могло преговарати на овај или онај начин – за сада за руску страну потпуно неприхватљив, што је показао и недавни министарски самит Г-20 у Индонезији.
Тамо је, према речима руског министра Лаврова била „присутна само гола русофобија, која замењује потребу да се преговара о кључним питањима светске економије и финансија“, али је и забележен позитиван помак – договорен је састанак на председничком нивоу половином новембра.
И присуствоваће му, бар како сад изгледа, свих двадесет шефова држава, укључујући и Путина, кога су земље Г-7 покушале да елиминишу. Да би све било занимљивије, након што је свима постало јасно да Путин неће бојкотовати скуп, пронађено је соломонско решење – да се као посматрач позове Зеленски, коме ће се ето, пружити прилика да оствари своју жељу и види свог руског колегу уживо.
Сукоб две концепције уређења света
Ако је неко поверовао да би састанак, коме су присуствовали министри најјачих земаља света, укључујући и Г7, чији је покушај да овај формат претвори у наставак свог, који је неславно пропао, могао дати импулс преговорима о миру – грдно се преварио. Разлог је прост – преговори се воде само онда кад бар једна страна верује да не може да постигне циљ, а у овом тренутку то није случај. Русија, која, како је рекао Путин, још није ни почела да ратује а из дана у дан ређа победе, зна да не може да изгуби, а Зеленски, гаји илузију да ће му досад невиђена финансијска помоћ Запада, а у идеалном (мало вероватном) случају и у људству, омогућити да врати Украјину у границе од почетка фебруара.
Новембарски скуп биће нова, много реалнија шанса за преговоре, јер ће се дотле много тога променити и на територији на којој се одвија специјална операција, али и у свету. То је веома важно јер овде није реч о обичном територијалном спору две државе већ о озбиљном сукобу две концепције уређења света. На једној страни су Украјина, државе Г-7 које себе сматрају најјачим економијама на планети, и Европска унија, а на другој Русија и остатак света, који, узгред речено, чини око 80 посто становника земљине кугле. Улог је такав да обе стране сматрају да не смеју да изгубе – Русија зато што је, према изјавама председника Путина, након што молбу да се уваже њени интереси ни НАТО и Америка нису хтели ни да разматрају, започела специјалну операцију како би осигурала националну безбедност и „одгурнула“ од својих граница оружје највеће војне алијансе на свету. Ако би била поражена, нашла би се у положају у коме се нашао Јељцин након што је Горбачов порушио све зидове настале у хладном рату.
Арогантни Запад, такође не жели да изгуби јер не само да би морао да се врати на позиције из 1999. године, него би свима показао да није сила која влада светом, и кренула би, као некада у СССР-у – парада суверенитета, најпре би Кина себи вратила спорне територије, а онда би кренуо домино ефекат у другим земљама.
У новембру ће све бити јасније
У овом тренутку, док Русија свакодневно ослобађа територије са руским становништвом, сасвим сигурно не може бити заинтересована за било коју врсту компромиса коју би подразумевали преговори. Запад и даље верује да ће санкцијама и застарелим оружјем победити Русију, па ни он није заинтересован за преговоре. Доказ за то је већ давни покушај Зеленског да се договори са Путином, који је муњевито сасекао Борис Џонсон. Тек у тренутку кад једна страна буде сигурна да не може ни на који други начин остварити своје циљеве, преговори ће моћи да почну.
Иако је украјинска војска од 2014., када је команду над њом преузела Америка постала много опремљенија и обученија, сведоци смо да ентузијазам војника све више сплашњава. Москва је свесна да ће успешна руска офанзива, упоредо са уништавањем украјинске економије и огромним губицима украјинске војске, који су већ данас већи од 50.000 људи, а поготову освајање нових територија, учинити Украјину много кооперативнијом.
Шта ако се заустави Северни ток
Са Западом је ситуација слична – већ данас се види да се уморио од украјинске теме. Грађани Европске уније све чешће питају зашто су они дужни да се одричу основних животних потреба због неког сукоба у коме заправо не учествују. Интерес Америке, која је и овде командант параде, одавно више нису довољна мотивација за одрицање. А уколико се настави измишљање све нових и нових санкција Русији, одговор ће бити још жешћи – већ данас се може регистровати паника због могућег тоталног прекида дотока руског гаса. Протести у тим земљама су све чешћи, а може се само претпоставити шта ће бити у новембру.
И став Сједињених Држава ће се сасвим сигурно променити до новембра. Биће завршени избори за Конгрес, Бајден више неће морати да „показује мишиће“, па ће моћи рационалније да доноси одлуке.
Свега тога свесна је Русија, али и Запад. Зато није чудно што се све чешће чује да би се са Русијом требало договарати тако да се Русија врати на границе од пре 24. фебруара, али да се призна да је Крим руски. Није искључено да ће се до новембра схватити да су једни преговори могући само на принципу статуса кво – дакле, руско је све што је руска војска до тог тренутка ослободила.
rs.sputniknews.com, Љубинка Милинчић