Мирослав Алексић: Кућа Ипатијевих

То је обична кућа на углу,
кућа на углу света.
Испод ње обичан подрум,
подрум на дну човека.
Ту су им убили ваздух који су издахнули,
последње мисли које су мислили…
Пуцали су у месо дечјег страха,
у окрајке наде, у Амин на крају молитве.
Али, шта, питали су се Јуровски и остали
пламени пипци нечастивог,
онај Ермаков и други са наганима,
али, шта ако Романови једноставно оживе,
ако куршумима искидана тела
заплешу поново,
ако их нисмо убили у подруму
куће Ипатијевих,
обичне куће на углу света,
у обичном подруму на дну човека.
Исећи ћемо их на комаде,
крупније кости изломићемо кундацима,
посути бензином и запалити,
посути соном киселином и растопити.
Ту масу сачињену од
цара, царице, царевића, четири принцезе,
лекара, три слуге и три пса
сахранићемо у шуми
под белим брезама
и ћудљивим брестовима,
који од детињства не умеју да говоре.

Од тада, цело столеће ,
један мужик у Јекатеринбургу
прича тихо, испод гласа,
да је Лењин рекао Голошечкину
а Голошечкин Јуровском
да убију ту велику птицу,
што има срце у облику балалајке,
коју људи просто зову
Русија.

Из књиге „Непоновљиви код“, Архипелаг, 2018.