Након последњег изјашњавања грађана први су спали на 245 посланичких места, а други порасли на 82.

Жан Лук Меланшон, коме је пре пола деценије други круг председничких избора „измакао“ за око 600 (тада четвртопласирани, али уз жестоку контракампању), а ове године пре два месеца за око 400 хиљада гласова (овога пута трећепласирани), утврдио је своју позицију сјајним резултатом са добијених преко 6,5 милиона гласова и 131 посланичким мандатом.

Републикански (нео)деголисти прошли су очекивано лошије (четвртопласирани са 61 мандатом), али и поред тога учинило се и задржали прилику да буду „тас на ваги“ и помогну Макрону у окупљању скупштинске већине.

Ипак, лидер ове групације Кристијан Жакоб подвукао је да остају у опозицији!

Чисто математички, Макрону недостају 44 мандата за већину (политички то у систему попут француског мора бити далеко већи број посланика како би се „комотно владало“), а испоставља се да са њим нико неће.

Током пола деценије владавине коалициони потенцијал се смањивао, напослетку и драматично стањио. Поред тога, унутар Макроновог блока постоје различите фракције, у оваквим условима могу почети бројна раслојавања. Ништа не успева као успех и ништа не остаје исто након неуспеха.

Ера управљања Француском са апсолутном парламентарном већином на основу освојених око 18% гласова од укупног броја бирача сада се завршава. Председнички избори су друго, посебно када се у другом кругу нађе Марин Ле Пен, те је и мобилизација бирача лакша. Овога пута, таква мобилизација, иако покушана истовременим „плашењем“ грађана о неизвесности коју ће донети улазак већег броја посланика „радикалне левице“ и „екстремне деснице“ није донела очекивани исход. А и како би?

Шта је то тако радикално у ставу Меланшона да Асанжу треба дати француско држављанство како би се спречило његово изручење САД преко Европског суда за људска права!? Ваљда је однос према Асанжу радикалан, а не супротно?

Узроци таквог исхода сада ће се, у оном „главном току“ политички коректних аналитичара тражити у бројним разлозима, од неадекватних кандидата и лоших персоналних решења, до фијаска везаног за организацију финалне утакмице Лиге шампиона.

Највероватније, неће се тражити тамо где треба, а то су последице Макронове политике. Међу њима, две су највеће када се говори о унутрашњој и спољној политици. На унутрашњем плану, Француска се суочава са постепеним колапсом јавног сектора. Тренутно, то је најуочљивије у здравству. Неолиберална мантра како се учинковитост мора увек и свуда сагледавати кроз призму профитабилности десетковала је јавно здравство, довело га до непрепознатљивости у односу на периоду пре само две деценије, када су се тим сегментом Французи поносили. Коме је до квалитетног лечења нека плати, постоје и приватне здравствене установе!

Слични трендови уочавају се и у школству, сектору социјалне политике, а тек предстоје најављене реформе радног законодавства и подизање границе за одлазак у пензију. На то се надовезују и трауматична поскупљења, „ценовни скок“ који не мимоилази нити једну европску земљу.

Овај феномен повезан је и са Макроновом спољном политиком. Пребацивати одговорност на руског председника, називати оно што се одиграва „Путиновом инфлацијом“ може послужити за какву краткорочну кампању, но не може пружити на средњи рок смислено и одрживо образложење.

Зашто је француска дипломатија одиграла тако у Украјини да је напослетку ескалација кризе постала логична? Зашто француска дипломатија данас наступа тако конфузно? Нормандијски формат, Мински споразуми (укључујући и резолуције СБ УН обавезујућег карактера које су морале бити имплементиране), ништа од тога није поштовано и поред тога што се на неки начин може тврдити да је Француска ту била „гарантна сила“ или „кредибилан посредник“, а онда су уследили безбројни разговори са Путином и Зеленским без икаквог „опипљивог резултата“.

Како веровати у Макронове „гаранције“ и „посредовање“ имајући у виду претходно искуство!? Истовремено, француска војска наоружава кијевске снаге хаубицама којима се гађају цивилни циљеви у Донбасу, што је још један разлог за јачање руског подозрења према иницијативама Макрона. Истовремено, сагом о „европској политичкој заједници“ и релативизовањем одлуке о „кандидатском статусу“ Украјини јача подозрење према деловању Макрона и у Кијеву.

Паралелно са појавом „умарања“ шире јавности темом Украјине, појављује се и конфузија око тога — шта председник Француске на спољнополитичком плану заправо хоће? Договор са Путином? Победу над Путином? Европу са Русијом у некој проширеној политичкој заједници? Европу без Русије са Украјином унутар ЕУ? Деескалацију? Наоружавање Кијева у циљу даље ескалације?

И док одговора на питања нема, те самим тим није ни јасно зарад каквих (гео)политичких циљева треба истрпети драматичне последице које се детектују већ данас, цене расту, инфлација „дивља“, енергенти недостају, конкурентност привреде опада, живи се лошије и несигурније.

Да све буде горе, ширење неолибералне мантре у оваквим околностима само додатно убрзава растакање јавног сектора и ту кризу чини још већом.

Макронови потези, камуфлирани у унутрашњој политици појмом „реформе“, а у спољној термином „иницијатива“, заправо се показују променама на лошије на унутрашњем и безобалном конфузијом на спољнополитичком плану. Резултат тога је да се поред уобичајене непредвидивости броја освојених мандата појединих листа на парламентарним изборима у Француској, сада јавља и апсолутна непредвидивост даљег „политичког кретања“ Француске након парламентарних избора.

Окупљање парламентарне већине није ствар математике, већ политике која би детерминисала смиривање кризе на унутрашњем и јасну дипломатију са реалним идејама на спољном плану (што део Европе свакако очекује од Француске, из више разлога). Све су прилике, далеко смо од тога. Иза Макрона, судећи по тренутним показатељима, остају кризе и конфузија. Резултат парламентарних избора на то указује.