Герман Садулајев: ИСПАДЕ ДА ЈЕ КОД НАС СВЕ ОКЕЈ

У принципу, ништа ново се не дешава. Понекад погледаш: ево новог! А то је већ било. Данас УН забринуто извештавају о опасности од глади због несташице пшенице на светском тржишту. Ако до ње заиста дође, то ће бити највештачкија глад у читавој историји човечанства. Током протеклих неколико година, Запад је упорно уништавао глобалну економију, прекидао економске везе, ометао и блокирао сваку комуникацију између земаља и региона, гурајући планету у глад. И сад „одједном“ – планети прети глад. Па зашто се томе чудите?

У чему Запад види смисао? Све једно те исто: контрола, потискивање, потчињавање, политика, моћ, власт… Запад жели да поседовање хране постане привилегија доступна само одабраним друштвеним слојевима и одабраним земљама.

Док дебели смрша, мршави ће умрети. Несташица хране у богатим земљама довешће до раста цена и снижавања животног стандарда становништва. Али у сиромашним земљама, то ће довести до масовне глади и изумирања. А онда ће фини добротвори са Запада у изгладнеле регионе послати мало хуманитарне хране. Са великом помпом. Исту ону храну коју су тихо и без помпе украли из тих изгладнелих крајева.

Запад је започео смишљени курс стварања вештачког проблема несташице хране још у такозваној пандемији. Прво пандемија, па онда кампања „борбе са пандемијом“. Затим – неодговорна финансијска политика, необезбеђена новчана емисија да би се њиховим шареним папирићима куповала реална средства широм света. Затим су уследиле санкције, које су требале да „поцепају” руску привреду, али су растуриле у комадиће светску економију. И сад планети прети глад, а крива је… Русија! Зато што је покренула специјалну војну операцију и не дозвољава извоз украјинског жита, којим се, испоставља се, хранило пола Африке.

Владимир Путин је на Петроградском форуму рекао: украјинског жита има само 5 милиона тона. Нека га извозе, нико им не смета. У светском обиму пшенице то није ни 1%, већ мање. А Русија је спремна да испоручи 50 милиона. Али, вероватно, не свим земљама, већ само пријатељским.

И спремни смо да испоручимо своја ђубрива без којих ће принос значајно пасти. Тако да се ми уопште не затварамо. Мада би, од свих земаља света, Русији вероватно било најлакше да преживи кризу у режиму аутаркије, јер имамо све, и све своје. Русија је сама по себи макро-регион. А заједно са савезницима и трговинским партнерима, пријатељским државама – мега-регион, глобални кластер.

Као што је рекао руски писац Прилепин, испада да је код нас све океј. Има и жита и гаса. Куваћемо кашу и јешћемо. И чак ћемо помоћи. Пријатељима.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)