Андреј Фурсов: Главни задатак Постзапада коначно решење руског питања

Поново смо у1941. Опет нацисти, само не немачки, већ украјински шљам; опет Англосаксонци, који хушкају са радосним осмехом Европљане, које смо средили 1945, недоношчад пораженог Хитлеровог Еврорајха

Невидљива битка

Са Андрејом Иљичем Фурсовом, професором Универзитета Ломоносов МГУ и директором института ИСАН, разговарао Иља Титов.

– Андреје Иљичу, на Постзападу „зелену агенду“ и Швабову концепцију критикују најчешће истраживачи и аналитичари који, да тако кажем, нису из мејнстрима. Да ли има изузетака?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Изузетака има, и није их мало. Ограничићу се на један пример. У САД ради врло познати економиста Бранко Милановић, аутор књига „Усамљени капитализам“ (Capitalism Alone), „Глобална неjеднакост“ (Global Inequality) и других, а такође и великог броја чланака, објављених, између осталог, и у званичном ултраглобалистичком часопису Foreign Affairs. То јест, он ни у ком случају није маргиналац, није критичар система. Дакле, крајем 2021. године изнео је своје виђење новог, нормалног „зеленог света“ (на мом језику то је свет био-еко-техно фашизма), и та слика је директно повезана са проблемом Мета-универзума.

Милановић пише да су данас најбогатији, тј. 10% светског становништва, одговорни за емисију 46-47% гасова који изазивају ефекат стаклене баште (напомињем да су недавно, на такозвани Климатски самит долетели представници светске врхушке са 400 приватних авиона који су отровали атмосферу као што је отрује просечан Американац за годину дана) и да троше огромни део светског бруто производа.

Заиста, узмите САД. Са 4% светског становништва они троше 40% производа створених у свету. То јест, они „једу“ десет пута више него што треба. Јасно, ово је просек, а „једу“ пре свега они на врху. Милановић пише: „Постоје два начина смањења потрошње. Нормирање, које се односи на све: од врха до дна.“ То јест, толико литара бензина (на једног човека), толико килограма меса месечно, толико киловата електричне енергије. Јасно је да ће у том случају настати „црно тржиште“ у светским размерама, но, богата врхушка своје потребе неће, ни у ком случају, смањити. Они ће се постарати да натерају на то друге – ниже и средње слојеве, „мидлове“. Зато ће, према Милановићу, бити реализована, пре свега, друга варијанта: увођење пореза на, наводно, опасне за климу производе и услуге, на пример, производњу нафте, гаса. При чему ће то бити порези и за појединце и за државе.

 

Јасно је да ће ударити пре свега по сиромашним, особито по средњим слојевима. У зависности од земље удео „мидлова“ у становништву је различит. У САД и богатим земљама Европе то је око 50%, у Русији – не више од 10%. Снага удара ће бити различита у зависности од слоја, а такође и од конкретне земље. Посебно тешко ће бити слабо развијеним земљама. На пример, Мексику, Алжиру или Нигерији наложиће да плате огромне порезе. Ако их уплате све што су зарадили продајом нафте – изгубиће. Ако не продају нафту, улетеће у кризу, почеће протести, бунт, итд.

Дакле, ако буду уведени порези о којима говорим, пропашће туризам, а са њим – угоститељски бизнис, а са њим – авио-превоз. Узгред, 2020. године он је опао за 60%. Ако се смањи авио-превоз, то значи „збогом авио-индустрији“. И, наравно, „збогом градовима“ који живе на рачун туризма. На пример, Фиренца. Многи европски градови (не само европски) почеће да личе на оно што је насликао француски уметник из XIX века, Ибер Робер. На пример слика „Поглед на замишљену галерију Лувра у рушевинама“ или развалине других европских градова у будућности.

Да би људе, примећује Милановић, „брже психолошки потчинили, локдаунима ће их терати de facto у кућни притвор“, и додаје да су ковид-локдауни учење и привикавање прола, уопште сиромашних, а такође и „средњака“ на оскудан живот у свету будуће „зелене“ економије, у свету који ће, сагласно Швабу, постати за већину „велика Патагонија“.

Уопштено, свет „зелене“ економије представља, заправо, реализацију једне од верзија света из маште. При чему не у пасторалној варијанти „Господара прстенова“ Џ. Р. Толкина, већ у суровој варијанти света „Игре престола“ Џ. Р. Мартина или „Точкова времена“ Р. Џордана. По плановима ултраглобалиста, људи без посла, који седе кући, добиће базни приход да се не би бунили и биће потопљени у виртуелну реалност. Погоршање здравља ће их принудити да купују непрестано лекове и на тај начин плаћају данак Биг Фарми.

 

Осим виртуелних „призора“ обезбедиће им и „хлеб“, тј. јело али вештачко, или од инсеката, црва итд. Узгред, у Европској унији су већ одобрили производњу производа од инсеката. А у САД на Дан захвалности 2021. први пут су извајали ћурку од соје. Већ видим: понедељак – без меса, „шкорпиони у уторак“, „соја средом“. Али, потребне су и слике у које ће човек уронити док седи код куће, и одвикава се од нормалних социјалних контаката, а самим тим и од сарадње у борби за своја права.

Постоји још један узрок захтева за стварање Мета-универзума. Мислим да је то одговор, иако раније испланиран, на притисак који на ексисте врши државна бирократија и финансијалисти.

– Објасните, молим вас, ко су „ексисти“?

АНДРЕЈ ФУРСОФ: „Ексиситима“ (од енгл. речи access – приступ) се називају власници великих социјално-информативних платформи, који контролишу основна средства за производњу посткапиталистичког уређења: информационе токове, социјалне мреже, индивидуално и групно понашање (наметањем потреба, циљева, мишљења). Ексисти теже да се учврсте на врху пирамиде глобалне економије. Управо су они – главни непријатељ индустријског капитала, оног дела финансијског сектора који овај капитал опслужује и државне бирократије.

Следећи спрат пирамиде, иза ексиста, припада финансијалистима (не треба их мешати са финансијским капиталом ХХ века). То су побеснеле финансије, које нису више новац, већ нешто друго. Даље, следи оно што је Збигњев Бжежински назвао технотроником, затим – индустрија и аграрни сектор. У Трамповој пароли „Учинићемо Америку поново великом!“ „велика Америка“ је индустријска Америка 1930-1980-их година. Трампизам представља покушај индустријског капитала и са њим повезаних финансијских и државно-бирократских група, да поврате изгубљене позиције. Финансијалисти, наднационална бирократија и ексисти су их потиснули. Ипак, одмах после анти-трамповског државног преврата написао сам да ће сада између победника отпочети сукоб за превласт у победничком „троуглу“. Већ у лето 2021. финансијалисти и бирократе су започели напад на ексисте – институционални и пропагандни – на пример, кампању против Цукерберга: такорећи, „пустио је крила“, треба смирити младића. Најава Мета-универзума је одговор, империја ексиста узвраћа ударац.

 

Државна бирократија на Постзападу и у Кини добро је схватила да дигитализација представља директну и очигледну претњу држави и њиховим позицијама. Зато, на пример, у Кини сама држава тежи да се претвори у субјект дигитализације, не уступајући простор онима који покушавају да постану локални ексисти.

– Што се тиче борбе између оних који су победили Трампа, треба се присетити да је крајем новембра 2021. године местo главног извршног директора „Твитера“ напустио Џек Дорси, који је, симболично, уништио Трампа. И није само отишао. Отишао је, очигледно, да се бави криптовалутним берзама. Многи су се оријентисали према њему као истакнутом инвеститору. А он је напустио једну од највећих и најутицајнијих ИТ компанија да би се бавио финансијама будућности…

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Финансије будућности су, упрошћено говорећи, оно што су ексисти спремни да супротставе финансијализму. Краће речено, постоји финансијски капитал, постоји финансијализам и оно што можемо назвати финансијама будућности, које су повезане са ексизомом.

Оно што сте рекли поводом „Твитера“ и одласка у криптовалуте је врло занимљиво. У току је жестока борба, при чему, са традиционалне тачке гледишта, готово невидљива. Или видљива као мачеви џедаја: само на трен нешто блесне. Занима ме када ће се свему овоме придружити, у пуном обиму, специјалне службе и криминални синдикати.

 

– Последњих месеци питање пандемије није нестало из агенде, али као да је отишло у други план.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То је природно. Иако не треба сасвим искључити други долазак пандемије, у принципу, сада задатке, које је према плановима ултрагобалиста требало да реши проглашење пандемије, решавају енергетска (што значи, активација „зелене агенде“) и прехрамбена (што значи насилни прелазак нижих и средњих слојева на „еколошку“ храну од инсеката, црва и других гадости) – криза. И, иако с времена на време лопови из Светске здравствене организације (СЗО) и њихова локална агентура покушавају да пласирају приче о новим, још страшнијим сојевима вируса, то већ није оно што је било. Након приче о омикрону објављеној у лондонском часопису The Economist крајем 2021. ефекат није исти.

– Шта имате на уму?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наслов чланка објављеног у The Economist је гласио „Пандемија ће нестати 2022. године“. Речју „нестати“ превео сам изворно will fade away – дословно: избледеће, угасиће се. Часопис припада делом Ротшилдима, делом Фабијанском друштву и не представља средство информисања, већ идејно-политички орган за формулисање ставова који изражавају интересе дела светске врхушке. Појава чланка са директивама значи: даљи наставак пандемије, бар у оном облику и размерама у којем се одвијала од пролећа 2020. до јесени 2021. године, није пожељан, не одговара интересима оних моћних сила које стоје иза, некада врло пристојног часописа, The Economist.

 

Готово истовремено са објављивањем овог чланка појавио се Гејтс и такође изјавио да ће се 2022. године пандемија, највероватније, завршити. СЗО jе, узгред, порекла да је објавила пандемију. Њихова званична позиција је сада следећа: ми ништа нисмо објављивали, само смо неформално упозорили, а све што је урађено, урадиле су владе конкретних земаља.

Све је то лаж, ми се одлично сећамо да је СЗО објавила пандемију. Узгред, сећамо се како је нитков Борељ покушавао да изврши притисак на Лукашенка, наговарајући га и обећавајући 60 милијарди долара ако се придружи анти-ковид мерама и не одржи параду у Белорусији. И, сада се од пандемије – уз све реално оболеле и умрле (то нико не пориче) – одустало. Истрага је завршена – заборавите. Вероватно на неко време. Током трајања рата. Током рата, као што је познато, епидемије су ретке, али зато после рата… После, епидемије довршавају оно што није завршио рат. Случај са „шпањолицом“ је класика.

– Шта се десило?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Можемо само да нагађамо. Узрока може бити неколико. Прво, захваљујући пандемији веома и брзо су се обогатили одређени сегменти светске врхушке што је сувише ојачало њихову „преговарачку позицију“ у борби за посткапиталистичку будућност, науштрб других сегмената или просто нарушило неку равнотежу. Друго, отпор људи се показао много снажнијим него што је очекивано. Треће, вероватно је већ било испланирано да се учини све како Русија не би могла да избегне војни конфликт, па је донета одлука да се епидемија и рат не комбинују, већ да се нагласак стави на локални рат са ванлокалним последицама као средство за решење не само геополитичких већ и ширих, системско-историјских задатака стварања „нове нормалности“. Одлучили су и појавио се чланак са инструкцијама у The Economist. А да би смањили бенефицијентима пандемије могућност да се извуку пуштен је омикрон.

– Како је вирус могао да одигра улогу у игри против бенефицијената пандемије?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Вирус није могао, али омикрон, који је, испоставило се, антивирус – могао је. Још средином децембра 2021. године А. Ј. Попова је са изненађењем приметила да од соја омикрон оболевају у свим земљама, при томе и они који су се вакцинисани од ковида, без обзира коју су вакцину примили, али леталних исхода, практично није било. А у јануару 2022. Гејтс, са жаљењем које није могао да сакрије, изјавио је да, по ономе што се може видети, омикрон делује као вакцина, тј. као антивирус; зато, „претпоставио“ је Гејтс, следећа пандемије неће бити као корона, већ много страшнија (то је његова омиљена „песма“).

 

Слажем се са оним аналитичарима који сматрају да је омикрон свесно пуштен (при чему скоро истовремено у већини земаља) као средство да се „посече“, бар делимично, пандемија. Но, у сваком случају, власти ЕУ су пожуриле да донесу законе о обавезном, од 1. јула 2022. године „зеленом ковид пасошу“ и о обавезној вакцинацији: епидемија, не епидемија – вакцинишите се и то више пута. У априлу ове године Обама је у свом говору званично признао: „Ми смо спровели клиничко испитивање вакцина на милијардама људи у целом свету“.

Ипак, у овој етапи плана стварања новог светског поретка прекидач „социјална катастрофа“ је пребачен са „пандемије“ на „рат“ и енергетска криза коју он може изазвати биће искоришћена полифункционално: и као средство за деиндустријализацију, и као средство за смањивање становништва, и као средство смањивања нивоа потрошње и рационалисања прехране, и као средство пооштравања социјалне контроле.

На пример, у Италији почињу да развијају систем „друштвеног кредита“ усмерен на контролу „правилног људског понашања везаног за климатске промене“, глобалног загревања, наводно, изазваног човековом делатношћу. И то упркос тврдњама озбиљних, непристрасних научника који, прво, поричу катастрофалан утицај човека на климу; друго, убедљиво доказују да се над нама није надвило глобално отопљење, већ захлађење. НАСА је потврдила да се смањује број и активност сунчаних пега, што говори о наступајућем захлађењу. Периоди захлађења су увек повезани са смањењем приноса пољопривредних култура, растом цена пољопривредних производа, према томе и опасношћу од глади. А сада замислите: у складу са дезинформативним кампањама ултраглобалиста, оријентисаних на глобално загревање, реализује се читав програм мера, а онда наступа захлађење. Резултат је очигледан – глад великих размера.

 

Сада, средства која су проверена током пандемије, као што је локдаун, могу бити коришћена и као мера за борбу са „антропогеним загађивањем природне средине“. На пример, крајем прошле године у Њу Делхију је уведен локдаун, али не због корона вируса, већ због загађења ваздуха. Заједнички резултати су – ударац по економији, пре свега по малом и средњем бизнису. А неповољна еколошка ситуација, смог и друге „прелести“ су свакодневница, можемо рећи, иманентна црта практично свих мегаполиса Југа: Лиме, Боготе, Мексико Ситија, Лагоса, Карачија, Даке и других. А то значи да су климатски локдауни за њих потпуно реални. Ако је на богатом Северу, са његовом више или мање повољном еколошком ситуацијом (по светским стандардима), лакше засновати епидемијски локдаун, онда је на сиромашном Југу „климатско-еколошки“ резон много убедљивији.

Који год од три правца рушења старог и стварања новог светског поретка победи: глобални фашизам – биолошка измена човека („био-“), „зелена агенда“ („еко-“) или дигитализација („техно-“) – (највероватније, сва три одједном, мењајући односе у зависности од околности) – ултраглобалисти се неће помаћи с места – класна суштина свега овога остаће иста. Особеност посткапиталистичког уређења које су испланирали, састоји се у томе да његови производни, социјални односи и за њега карактеристична неравноправност, не само да предвиђају, већ захтевају промену биолошке природе човека. Није случајно Шваб посебно истакао разлику „четврте индустријске револуције“ коју рекламирају, од три претходне; изјавио је да ако су прве три индустријске револуције оно што смо ми (ви) радили са светом, онда је четврта оно што раде са вама. И даље: „Ако примате нешто у себе и постајете генетски модификовани, онда се мења ваш идентитет.“ То су снови трансхуманиста – они желе да заврше епоху људи. Мене то подсећа на „Господара прстенова“, када на почетку Саруман, а затим и Орк Готмог, радосно кличу: „Завршила се ера људи! Наступа време Оркова!“

Узгред, „оркова“ не мора бити много. Један од задатака ултраглобалиста јесте и брзо смањивање становништва планете. Програмски минимум – 3 милијарде људи. Године 2021. Роберто Чинголани, научни директор Италијанског технолошког института у Ђенови, од 2021. године министар за еколошку трансформацију у влади ултраглобалисте Марија Драгија, у интервјуу часопису Corriere Quotidiano је изјавио: „Планета је планирана за 3 милијарде људи, нас је сувише, ми смо паразити“ (захваљујем Екатарини Коваленко која ми је скренула пажњу на овај интервју).

 

Како овде не споменути покојног мужа Елизабете II, Војводу од Единбурга, који је више пута изјавио да у следећем животу на Земљи жели да буде смртоносни вирус како би смањио вишак становништва. А програмски максимум већ нису милијарде, него 500 милиона људи.

Јасно је да док постоји Русија ови планови не могу да се остваре потпуно, чак и у случају ако би врх Руске Федерације делимично прихватио неки од њих. За „потпуно“ ултраглобалистима је потребно ексклузивно поседовање нуклеарног оружја. А они то немају. Нуклеарно оружје има и Русија. Међутим, Русија има и увек је имала и много других изненађења за непријатеље. Овде се враћам на конфликт у Украјини. Дугорочни, главни задатак Постзапада у њему је – коначно решење руског питања. Без тога, без њихове победе и нашег пораза у Украјини, нови светски поредак неће заиграти. Тако су се сложили историјски вектори – у Украјини се решава судбина новог светског поретка глобалиста. И они то одлично схватају.

У априлу, садашњи наследник британске гране Ротшилда (заклетих непријатеља Русије, ко год њоме да влада: Романови, Стаљин, Путин) Натанел Ротшилд, обратио се писмом члановима владе Велике Британије. У њему је Путина назвао најопаснијим човеком од пораза Хитлера (the most dangerous man since the defeat of Hitler), за њим следи – Си Ђипинг (узгред, чланак о Путину је уклоњен са веб-сајта Светског економског форума). „Украјина – наставља Ротшилд – је нешто толико суштински важно (essential piece) и не можемо себи дозволити да изгубимо на геополитичкој шаховској табли… Не треба да гајимо илузије: ако дозволимо Владимиру Путину да заузме Украјину то ће бити сигнал нашим непријатељима – Ирану, Кини и Северној Кореји, поготово што ништа нећемо учинити када се суочимо са нападом ове силе. У суштини, наше одбијање да предузмемо војну акцију значи да је наш глобални пројекат мртав (is dead on its feet). Инсистирам (urge), ви сте дужни да ангажујете више снага против Русије и њених проксија, интензивирате „информациони рат“ да би кориговали јавно мнење и пошаљете оружје нашим пријатељима у Украјини. Без Украјине светски поредак не може да опстане (might not survive)“.

У овој „посланици“ постоје четири важна места. Прво, господар даје наредбу високо постављеним (он их је високо поставио) чиновницима да појачају војна дејства против Русије. Друго, Русију, поређењем Путина са Хитлером, Ротшилд проглашава за непријатеља света (под „светом“ се има у виду део планете који се налази под контролом ултраглобалиста), а онда су против ње дозвољене све акције. Треће, победа над Русијом је замишљена као војна победа са свим последицама које из тога проистичу. Четврто, и најважније, Ротшилд сматра да битка у Украјини решава – ни мање ни више – судбину глобалног поретка на челу са Западом и победа Русије може довести пропасти овог поретка. – „Све је пропало: гипс скидају, клијент одлази!“ (Цитат из познатог руског филма „Бриллиантовая рука“, 1968. – прим. прев.)

Ротшилд, један од господара светске игре, још једном је, при чему са очигледном дозом хистерије, отворено и не скривајући демонстрирао да у Украјини ми, Русија, ратујемо не толико са укро-нацистима колико са Постзападом, са новим светским поретком који се гради (планирано – на нашим костима), из кога данашњи буржуји, као некада Хитлер, желе да нас обришу гумицом Историје.

 

Поново смо се нашли у 1941. години. Опет нацисти, само не немачки, већ украјински шљам, необандеровци; опет Англосаксонци, који хушкају са радосним осмехом Европљане, које смо средили 1945. године, недоношчад пораженог Хитлеровог Еврорајха. Јасно је зашто сав тај олош који баштини нацизам жели да затре 9. мај – нашу Победу! Зато што је то победа над њима, над њиховим очевима и дедовима који нису само легли под Хитлера, већ му и служили или радили за његову победу, као Чеси на „Херман Геринг утврђењу“ (предратна „Шкода“, трећина тенкова за Источни фронт су направљени у њој), или су били у саставу нацистичких хорди које су јуришале на нашу земљу (Мађари, Финци, прибалтички народи, Румуни, Шпанци, Италијани, Французи – гомила свега и свачега), да би у њој и остале. И оставили су потомцима мржњу према Русима и жељу да понове Drang nach Osten. И они покушавају. Уверен сам да ће се све завршити као у причи о Маљчиши-Кибаљчиши: „И у страху је бежао поражени Главни Буржуј, громко проклињући ову земљу и њен задивљујући народ.“ (Цитат из књиге Аркадија Гајдара „Сказка о Военной тайне, о Мальчише-Кибальчише и его твёрдом слове“ – прим. прев.).

А ми, истовремено са решавањем главнобуржујског питања, треба овде, у позадини, да на миран информационо-финансијски начин коначно решимо питање ко су добри а ко лоши „момци“.

С руског посрбио: Александар Мирковић