Рељић: Шта Немачка (не)може на Западном Балкану

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ЈАВЉА нам Адис Ахметовић да очекује „да Србија заузме јасан став о спољној политици. Београду треба да буде јасно да се не може седети на две столице. Ово је време за позиционирање, а не за компромис“.

Какве речи! Савет и претња у једном.

У политици се свашта каже и свашта се слуша, али било је границе док за врховно божанство над Европом није лансиран Володимир Зеленски. Ено га над Давосом… Како је одржао говор, тако је маса устала и почела да аплаудира. Безлично али блесаво.

Насмешени Кинези су устали и изашли напоље. Не пристају да буду део вест-масе која личи на измешану глину од које мајстор прави цигле. За неке зидове о којима цигле ништа не одлучују.

А ко је Адис, забога? Па, немачки парламент га је одредио да буде изасланик, известилац, шта ли. Из Шолцове Социјалдемократске партије. Немац по држављанству, а по оба родитеља из Котор Вароши – Бошњак.

Сад знате, то је онај паметњаковић који заступа пројекат „грађанске државе“ у Босни и Херцеговини противно ставовима два друга конститутивна народа.

Верник духа Зеленског! И као такав има право да по европском схватању „нове нормалности“ учи друге шта треба да раде.

Тако ће Адис као мали шеф неког абтајла у дигиталном (неконцентрационом) логору поносно претити : „Додик и Човић нису искористили прилику да јасно изразе свој став према Русији. Човић је у Дому народа Федерације БиХ гласао против резолуције којом се осуђује руска агресија на Украјину. ХДЗ БиХ и СНСД заједнички су блокирали резолуцију. Штавише, Додик је председавајући Председништва Босне и Херцеговине. И шта он ради? Он ради против сопствене државе, њеног устава и против Дејтонског споразума. Немачка, као и ЕУ, треба да уведе санкције људима који ремете функционисање БиХ и сарађују са Путином. То значи циљане, снажне санкције против појединаца попут Додика и других етнонационалиста. Неопходне санкције треба да буду јасно усмерене на појединце и институције које продубљују и јачају поделе у земљи.“

Дакле, чим се изађе из дигиталног и политичког бубетања, од такве мисли није далеко и да се буде грубљи. Вођење политике другим средствима, је л’.

Кристијан Шмит, десантни Високи предстваник УН, у Сарајеву се мало ућутао, али јављају да на Западни Балкан ускоро стиже и канцелар Олаф Шолц а да, са највишег места, потврди Адисове велике мисли, и да нам „помогне“ – да се

1. уведу санкције Русији, а он ће нама

2. помоћи да се изведе „обострано признање“ Србије и Косова, без обзира што је по Резолуцији 1244, која је неупитна по међународном праву а на које се Олаф позива у Украјинској кризи, и плус, под

3. канцелар ће нам несебично помоћи да радимо против Републике Српске до коначног уништења међународно признатог и писмено формулисаног српског ентитета.

Ако сте при чистој памети, што значи да су вам нова евробожанства смешна као Кинезима, ово вам делује као они „вицеви без везе“ које је обожавао да прича Милован Илић Минимакс.

А све ове поруке увелико надилази и оне „велике мисли“ са страница чувеног стрипа где је главни јунак Алан Форд: „Боље нешто од нечега него ништа од ничега.“

А овде се слави проналазак – да је најбоље ништа од ничега.

За Адисову филозофију западнобалканског тражења решења крајње преозбиљно делује и мисао: „Ако каниш победити, не смеш изгубити.“

Мораш изгубити, објаснио би ти немачки дипломатски корпус, и онда још – себи и својима објаснити – да су највеће победе најгори порази.

Стојимо пред Западом који за Србе има толико разумевања. То што је лепи Адис мало смешан, не мења на ствари.

Некад је немачка памет стајала у Хегелову главу, данас је и Адисова довољна, за оно иза чега стоји званична политика.

После Адиса се огласио и амерички амабасадор Кристифор Хил. „За разлику од прошлости, кад се у Србији мислило да постоји трећи пут, да Србија није ни Исток ни Запад, да је некако посебна, да иде својим путем, сад већина Срба мисли да постоје прави пут и погрешан пут и жели да изабере прави пут. У животу морате да правите изборе, и ово је такав тренутак. Постоји само један пут, и то је Запад, то је Европска унија.“

Чекајте, је л’ ово мали шеф другог абтајла дигиталног (неконцентрационог) логора?

Што има више година, Хил све више личи на млађаног Адиса. Ричард Холбрук би се одушевио. Врхунац дипломатије како је он замишљао тај посао.

Увек даш другој страни да изабере оно што ти желиш да они изаберу. И, наравно, јавиш им да они то – баш то желе. Свим срцем!

И онда, не будеш лењ, објасниш им да си за њих бољи ти који си их бормбардовао, убијао, бацао осиромашени уранијум на њих и после се упустио у отимање дела територије него Руси који су се томе противили – на сваком месту од билатералних сусрета до Савета безбедности УН. И то поставиш у форми сократовске дилеме: „Србија би требало да одлучи да ли су јој односи с Русијом донели добро, да ли су добро служили српским интересима.“

Ако не узму дух Зеленског за своје божанство, Срби никад неће успети да постану европ0ски прогресиван народ и ово схвате. То је једини избор. Ако се будемо држали православља и Исуса Христа као пијани плота – „црно нам се пише“.

Србија је, ако је овај амерички демократа мислио на српски народ, одлучила. Нема дилему. Да нема НВО-сектора који су САД умрежиле по целој земљи, вестернизованих медијских делатника и делова партијских структура које уче из брифинга по западним амбасадама – готово да се не би чуо другачији глас. Али малобројни гласови су довољан сигнал америчком дипломати да закључи да „кад је Путин навео Косово као инспирацију за планове у Украјини, већини људи је то зазвучало чудно.“

Којој већини? Међу чиновницима у америчкој амабасади у Београду? И плус амбасадама Немачке и Велике Британије?

И искрена брига доброг Кристофера за Србе којима је он учинио толико добрих ствари да би га они најрадије прогласили пресоном нон-грата: „Нисам сигуран да је Русији стало до Србије, ни раније, а посебно сад. Србија мора да одговори на та питања. Ја мислим да је одговор – не.“

Чак је и намештеницима у српској влади – која углавном стојички подноси „велике мисли“ западних амабасадора – то је било мало мучно.

„Не тражите на силу да се Срби определе, можете бити повређени нашим избором“, јавио је амбасадору министар унутрашњих послова Александар Вулин. „Од 2000. до 2012. године, Србија је била земља по мери амбасадора Хила. Окренута само Западу, пред вратима НАТО пакта, без иницијативе за решавање питања Косова и Метохије, без жеље и воље да брани Републику Српску, са остацима војске и распроданом привредом. За верност онима који су нас бомбардовали, Србија је награђена проглашавањем независности ткз. Косова, масовним изручењима Хашком трибуналу, умањењем надлежности Републици Српској, пљачкашком приватизацијом, незапосленошћу, бедом и социјалном неправдом”, навео је Вулин.

Као да се јавља с неког народног збора са печењем и хладним пивом. Чисто изведен српски став!

Министар Вулин је објашњавао да, од када је Александар Вучић повео Србију не западним, већ српским путем, Србија је поново држава, а не територија, а Александар Вучић је државник, „а не од стране окупатора постављени управник логора”.

Наравно, нико се на то није претерано озбиљно освртао. А требало би. Јер, министрова изјава је као резолуција о расположењу народа. И готово да јој се нема шта додати. Сем да би ваљало да се поступа по њој.

Држи ли Влада до мишљења својих чланова? И колико чланова Владе уопште не мисли овако? То су питања пред којима стојимо а стално у нади да су сувишна.

Постоји једна истина кад је „српско питање“ предмет расправе.

Нема никавог Запада пред којим би се требало клечати и с њим трговати „све за ништа“. И то питањима око којих не би смело бити ни примисли о трговини (Косово, Република Српска, санкције Русији).

Све у овом времену и овој драми зависи од Београда. Pax Americana – кад су Американци суверено и неометани од било кога сем Срба склепали ово што се зове Западни Балкан – је као резултат донела овакве конструкције и овакве односе, те сад кад се америчка моћ убрзано круни нико не може да ради на даљнем поништавању српског положаја.

Јесте драма већа, али за Запад. Јесте бука велика, али због њиховог страха од сопстевног падања. Ово би било – иако поређење не може бити директно – као да је Милош Обреновић пред опадањем моћи „болесника са Босфора“ радио на томе да се народ понижава а држава системски смањује. Наравно, логично је бринути да те рањени силник не сломи, али је нелогично не разумети да пред вама више није иста сила.

Замислите како изгледа добри Олаф Шолц који јури по свету и прети (и моли) да се удара по Русији, а кад после разговора са председником Јужне Африке пристаје на „компромис“ те саопштава: „Постоје земље које су гласале за Русију. То је неприхватљиво!“

Откуд ове опасне празне речи?

Јужна Африка није увела санкције Русији а била уздржана од гласања за резолуцију Уједињених нација којом се Русија осуђује због напада на Украјину.

И?

Па и то је добро, ако они неће да буду суманути као Европљани. Није Олаф Шолц човек од камена. Има ту срца и опроштаја, ако га се не бојите. Јер, он се боји сам себе.

Амбасада Русије у Преторији твитује: „…добили смо велики број писама солидарности од Јужноафриканаца, како појединаца тако и организација. Ценимо вашу подршку и драго нам је што сте изабрали да будете уз нас данас када се Русија, као и пре 80 година, бори против нацизма у Украјини!“ Уљудно и пристојно.

Немачка амбасада одговора: „Извините, али не можемо да ћутимо, то је превише цинично. Русија из сопствених интереса комада мушкарце, жене и децу у Украјини. Ово дефинитивно није борба против нациста. Срамота за свакога ко падне на то“, подучавају Немци „црне“ и поцрнеле који не прате „европску памет“.

И додају на то лажно немачко самосажаљење: „Нажалост, ми смо нека врста стручњака када је у питању нацизам“.

Ово појашњење немачке амбасаде изазвало је бурне реакције.

Не само да су се у Јужној Африци сетили совјетске подршке ослободилачкој борби Јужне Африке против апартхејда него се „подржава наратив о окупацији Украјине који је конструисао председник Путин“, признаје Дојче веле. Једини логичан одговор на овакво потцењивачко обраћање је масовна огорченост према Немачкој.

Шта ти слуђеници мисле о себи?

Уследиле су реакције: „Русија се само противи напредовању НАТО на украјинску територију. Последице ове експанзије су биле јасне и НАТО је одлучио да их игнорише. Овај рат је био предвидив и могао се избећи.“

„Какву је неправду Немачка чинила у Намибији?“

„Шта је Немачка радила између 1939. и 1945. године?“

Тешко би се могло рећи да су наша, српска искуства с Немцима и Немачком била боља од афричких. Односно, немогуће је тако шта рећи. И нама се данас обраћају као да смо „црни“.

Па, ваљда је логично, и морално и историјски, да имамо право на став – као Јужна Африка и пет шестина света. Хоћемо да будемо свет, како су нас саветовали Американци у оним својим спотовима. Додуше, они су мислили да је прави свет – њихов свет. Нема две столице, нема два света. Нема бољег статуса од америчког ропства. Али Србима не вреди говорити.

Јужноафрички председник Сирил Рамафоса, док сметеног Шолца, више брине о везама са БРИКС-ом него о немачком бесу. А он и његова земља нису никаве енклаве у свету. Напротив Јужна Африка као и сва Африка, и Јужна Америка, и Азија – 86 одсто становништва човечанства, живи у државама које нису увеле санкције Русији.

Тужно је кад пред таквим чињеницама неки бесни НАТО-лобиста са наших екрана говори како су Срби „усамљени“. Али то овде није ништа ново.

У чему је наша дилема? Да будемо део света или да будемо са својим убицама и извесно после НАТО-убијања – непријатељски расположеним Западом?

Вреди ли такав „европски пут“ и једног сата зимског малтретирања овог народа?

И постоји ли ико разуман међу Србима коме би се „немачка понуда“ учинила прихватљивом: „Питање енергетске политике“, јавља нам већ помињани генијалац Адис Ахметовић, „није само социјално питање, већ има значајан утицај на нашу (немачку) безбедносну политику. Зато Савезна канцеларија, Федерално министарство иностраних послова и Савезно министарство економије раде на алтернативама.“

Ми стојимо као мрмоти и чекамо шта следи иза тог хоризонта. И: „Ово није само национални задатак, већ се мора размишљати и спроводити у европским размерама.“

А онда конкретно делање: „Од кључне је важности дати приоритет обновљивим изворима енергије. Потребан нам је пакт за будућност са државама и општинама који укључује конкретне годишње количине проширења енергије ветра и сунца.“

Момче које о стварима „од кључне важности“ не зна ништа и чија решења звуче као понуде армије мислилаца Алана Форда – “Крадем од сиромашних да бих дао богатима” – наступа као ауторитет коме се не може противречити. То је немачка понуда.

За Републику Српску, за Западни Балкан, за Србе велика понуда је – ако буду добри и пусте себи крв, могу рачунати да ће им се несебично омогућити да такве величанствене чинове понове у блиској будућности, колико год буде требало.

Шта да се каже? Како написа онај Јужноафриканац, сетите се: „Шта је Немачка радила између 1939. и 1945. године?“ То, наравно, не значи да Немачка нема право да гради своју будућност на рушевинама Pax Americana (шта су њима радили!), али значи да би ваљало да се не понаша као да опет има право као у „доба оно“ – да безусловно одређује ко има право и на какав глас.

Јер, нема ништа тачније од оног што рекоше Немци сами о себи: „Нажалост, ми смо нека врста стручњака када је у питању нацизам“. Не нека врста стручњака, него велемајстори.

Док гледамо Украјину то разумемо као велику опасност и за нас. Али то ће и Немачку која данас у свету тешких сила личи на пужа голаћа а са толико проблема с којима се суочава – од поправљања сопоственог суверенитета до економске кризе у стању удаљавања од Русије – водити у све опаснију ситуацију.

Може бити да ће Немци опет седети за столом на коме се бацају карте којим се одлучује о крајњој судбини Западног Балкана – као што су то чинили 1914. или 1941. али, засад, они су они „кибицери“ који седе поред и дају им да брину о „пиксли“.