Амерички преокрет –нису више гадљиви на венецуеланску нафту

Американци, изгледа, ипак нису више гадљиви на венецуеланску нафту. Пошто су одлучили да се ослободе руске којој су увели санкције, њу ће да замене венецуеланском која је такође под њиховим санкцијама. Кога брига за принципе када је интерес у питању.

Овога пута је изгледа већи амерички интерес да Русима „цркне крава“ него Венецуеланцима. САД су, наиме, укинуле ограничења за рад њихових нафтних компанија на венецуеланској територији. Треба, дакле, очекивати америчке инвестиције у нафтни сектор Венецуле, чија су надања да наредни потез буде и укидање америчких санкција.

Са Мадуром због нафте – амерички преокрет

Тим поводом су почетком марта три висока америчка званичника била у Каракасу на разговору са председником Николасом Мадуром. Шеф Венецуеле је након тога изјавио да је његова земља „отворена за инвестиције, експлоатацију нафте и гаса, осигурање нафтно-гасне стабилности у целом свету, укључујући САД“.

Три дана након посете америчке делегације Каракасу, амерички председник Џозеф Бајден је донео одлуку о забрани увоза руске нафте која је ступила на снагу 22. априла.

Од противника, коме су нашли и замену у председничкој фотељи у лику самозваног шефа државе Хуана Гваида, кога су и званично признали, Американци су сада у Мадуру видели пословног партенера са којим вреди сарађивати. Није им сметало ни то што је почетком марта изабрани председник Венецуеле, Мадуро, недвосмислено оценио да су конфликт у Украјини изазвали они који деценијама не испуњавају договоре, прете Русији и припремају планове за ширење НАТО-а.

Мењају руску венецуеланском

Принципи су, дакле, одложени за неко друго време, а венецуеланска нафта за Америку је постала пожељна роба.

Венецуела је у 2021. години успела да удвостручи производњу, на око 800.000 барела дневно, а прошлогодишњи капацитет извоза нафте из те земље кретао се између 500.000 и 700.000 барела дневно. Према рачуници Креди Свис банке, Венецуела би могла да надокнади мањак руске нафте у САД, јер су прошле године из Русије увезле око 700.000 барела дневно.
Већ те бројке указују на то да је немогућа мисија да би венецуеланска нафта могла да буде замена за руску у свету. При том, рачуница није тако једноставна колико год да је Венецуела држава са највише доказаним резервама нафте на планети. У базену реке Ориноко се налази највеће нафтно поље односно налазиште за вађење нафте.
Руси остају

„Када говоримо о венецуеланској нафти, због свега што се дешавало у прошлости од кризе до америчких санкција према њима, Венецуела је ушла у сарадњу са Лукојлом и Росњефтом тако да је половина налазишта у басену Оринока практично комерцијалним уговорима везана за Руску Федерацију, односно руске нафтне компаније, пре свега за Росњефт“, каже за Спутњик енергетичар Милош Здравковић.

Он подсећа да је Венецуела поуздан и традиционалан руски савезник још од времена владавине председника Хуга Чавеза и сада у време актуелног Мадура. Венецуела је наставила сарадњу са руским компанијама тако да највећи део руског извоза нафте у Индију у ствари представља извоз венецуеланске нафте, истиче наш саговорник.

Здравковић, при том, напомиње да Венецуела иако има највеће доказане резерве нафте на свету, нема велику производњу и да је то што у свом власништву нема рафинерије њен највећи проблем.

Зато што је њен енергетски сектор дуго година био под санкцијама САД, потребно је, како каже, много улагања, али и додаје да чак и да се повећа производња нафте, да се максимализује, она ће увек наћи купца.
Европа ће тешко без Урала
Овај енергетичар напомиње да се обично мисли да се нафта највише користи за транспорт, указујући на то да 60 посто нафте у развијеним државама заврши у петрохемијској индустрији као сировина. При том је, како истиче, европска петрохемија највећа на свету.

„Потражња за нафтом неће падати, а при том она се веома тешко супституише. Колико год да је Европи лакше да супституише руску нафту зато што има развијен систем рафинерија, лука и бродова, европске рафинерије су дизајниране тако да користе пре свега руску нафту типа Урал и ирачку нафту. Из технолошких разлога је тешко да се Европљани одрекну руске нафте, поготово ако желе да задрже продукцију дизел горива“, објашњава Здравковић.

Уз то, питање је, каже наш саговорник, колико би Венецуела као чланица ОПЕК-а могла да повећа производњу нафте.

И ОПЕК се пита
Уз подсећање да ОПЕК то није учинио иако су усред украјинске кризе САД то тражиле од Саудијске Арабије, највеће извознице нафте и њиховог провереног партнера. Сопствени интерес је ипак био пречи од америчког јер би повећање производње оборило високу цену нафте која је земљама произвођачима ишла у прилог, поготово после три године поста.

„Венецуела ће морати да усклади своју производњу. Она би због својих великих резерви на то имала право, али до тога мора да дође у договору са ОПЕК-ом како то не би утицало на пад цене нафте“, каже Здравковић.

По његовој оцени, сада када се показало да прича о зеленој агенди односно зеленој транзицији није успела и не може да ухвати маха како су то, пре свега, предвидели политичари, ослањање на угљоводонике ће бити још веће.

„Инвестиције у нафтно-гасни сектор су три пута веће на Западу него у обновљиве изворе агенције. То су подаци Међународне агенције за енергетику. Једноставно нафта покреће планету. То је нешто што сваки инжењер који прати енергетску мапу света може да вам каже“, закључио је саговорник Спутњика.

Због свега тога елиминисање руске нафте путем санкција на крају изгледа као рачун без крчмара, као што се то показало и у случају америчких санкција уведених Каракасу. На то су указали челни људи цивилног друштва у Венецуели, економисти и аналитичари када су у априлу позвали САД да им ублажи нафтне санкције, констатујући да оне нису постигле циљ.