ЦИА и украјински (нео)нацисти: Русија поново ослобађа Европу од саме себе

У дану у коме је отпочео напад немачких нациста на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, „Њујорк тајмс“ је објавио текст под насловом „Уметност пропаганде“. Аутор: Адолф Хитлер. Потом су уследили операција „Спајалица“, Организација Гелен и слични западни пројекти употребе нациста и њихових следбеника против Русије. Све до наоружавања „Азова“ у Украјини.

Не обазирући се на дугу и документовану историју америчке колаборације с нацистима — укључујући и украјинске — и „Њујорк тајмс“ и његови саучесници у пропагандној агресији колективног Запада на Русију сад негодују јер, како наводе, руским речником о Украјини „доминира реч нацизам… Кремљ представља рат као наставак борбе Русије против зла и као наставак онога што називају Великим патриотским ратом. Таква реторика је чињенично нетачна, морално одбојна и дубоко увредљива“, закључиће „Њујорк тајмс“.

Упркос заиста оштрој конкуренцији, тешко је пронаћи такмаца оволикој количини исказаног лицемерја.
Амерички садисти и касапи

За почетак, стога што декласификована документа из архива самих Сједињених Држава доказују њихову дубоку повезаност са нацистичким структурама које су, управо захваљујући помоћи Америке, надживеле пад Трећег рајха.

Од споменуте операције „Спајалица“ у којој је преко 1.500 немачких научника нашло уточиште у САД — па и они који су експериментисали са заточеницима концентрационих логора — до генерала Рајнхарда Гелера који је, потврдила су документа ЦИА-а објављена пре 20-ак година, у своју мрежу регрутовао и Алојза Брунера, главног заменика Адолфа Ајхмана, и „касапина из Лиона“ Клауса Барбија… „Најмање хиљаду нациста запослиле су ЦИА и друге агенције као хладноратовске шпијуне и доушнике. Директори ФБИ-а Џон Едгар Хувер и ЦИА-е Ален Далс агресивно су регрутовали нацисте као тајне антисовјетске агенте“, писао је својевремено „Њујорк тајмс“. Уз то, „у Мериленду су војни званичници обучавали неколицину нацистичких официра за паравојно ратовање због могуће инвазије Русије“, а „у Вирџинији је главни Хитлеров саветник“ — Рајнхард Гелер — „држао класификоване брифинге о совјетским питањима“.

Документа ЦИА-е показала су и да је сарадња САД с украјинским сарадницима нациста успостављена у априлу 1946. — операције „Беладона“ и „Рис“, затим и „Трозубац“ — и то упркос ранијем извештају америчке тајне службе да су вође Организације украјинских националиста — Степан Бандера и Андреј Мелник — „били савезници нацистичких ‘ослободилаца’ током првих дана Операције Барбароса…
Многи Украјинци наставили су да се боре уз Немце до краја рата. Ове формације биле су означене као „првенствено терористичке организације“, њихови припадници тајно су убацивани у Украјину 1949. и 1950. у организацији Американаца и Британаца, а још један од лидера под заштитом САД, Микола Лебед, у извештају ЦИА описан је као „украјински фашистички вођа и нацистички колаборант“, те „добро познати садиста“. Мирно је, у 90. години, преминуо у Питсбургу у Пенсилванији 1998…

„Анализа биографија 118 украјинских лидера из Другог светског рата показује да је најмање 46 одсто њих служило на руководећим позицијама у регионалној и локалној полицији, у батаљонима ‘Нахтигал’ и ‘Роланд’ и у СС дивизији Галиција… Неких 12 одсто међу њима успели су да побегну на Запад, где никоме није суђено“, стоји у једној студији с Универзитета Харвард у којој се наводи и да су они радили на „стварању независне украјинске државе у савезу с нацистичком Немачком (…), у много чему налик на усташку Хрватску“.

Иначе, овде се напомиње и да два извора — Рузвелтова председничка архива и совјетски обавештајац Павел Судоплатов — „наводе да је Организација украјинских националиста пружила помоћ хрватским усташама у убиству краља Југославије 1934…“

Идеолошка симбиоза

Деценијама касније, Степан Бандера и његови злочиначки сарадници постали су хероји нове Украјине — тако да је 25. фебруара 2010. и Европски парламент усвојио резолуцију којом „изражава дубоку осуду“ због одликовања „колабораната нацистичке Немачке“ — да би после пуча 2014. настале и наоружане формације као што су „Азов“, „Ајдар“, „Десни сектор“, „Карпатска сич“, „Традиција и ред“, Ц-14… које су укључене у званичне оружане снаге иако отворено парадирају с нацистичким симболима као што су Црно сунце, мртвачка глава СС дивизије „Тотенкопф“, вучја кука СС дивизије „Дас Рајх“…

Значи ли то да је денацификација Украјине заиста неопходна? Зашто Запад наоружава тамошње неонацисте? И чему нас учи дуга историја антируске сарадње Америке, Трећег рајха и следбеника његове идеологије?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили историчари проф. др Милош Ковић и др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

 

„Геополитика Запада очигледно није гадљива на различите савезе, па чак ни са нацистима. Тако су чак и обавештајне структуре поражених сила Осовине директно инкорпориране у хладноратовске планове против Совјетског Савеза“, коментарише др Бјелајац и напомиње да је исто рађено и са усташама или исламистима у новије доба.

„Канада је“, додаје Бјелајац, „после Другог светског рата прихватила 8 хиљада ветерана 14. СС дивизије Галиција. Вероватно сад њихови потомци долази као добровољци да ратују против Русије. Реч је о вертикалама политичких менталитета који се преносе с колена на колено; данашњи сукоб није настао јуче, он има дубоке корене“.

Истовремено, напомиње Милош Ковић, „уз геополитичку димензију сарадње Запада и нациста, међу њима постоји и дубока идеолошка симбиоза. Хитлер се дивио Сједињеним Америчким Државама, у свом ‘Мајн кампфу’ он изражава дубоко поштовање према тамошњем расистичком поретку и бруталном начину обрачуна с Индијанцима и црнцима. Начин на који су се либералне државе Запада обрачунавале и са Индусима, Египћанима, становницима Индокине… Хитлер је хтео да примени на становницима Европе – Словенима, уз идеју да Русима отме земљу и животни простор. Све је то саставни део вековног похода Запада на Исток, те отуда не чуде ни докази о настојањима западних сила да после Другог светског рата спасу украјинске нацисте и хрватске усташе“.

Размере колаборације

Описујући размере украјинске колаборације с нацистима, др Бјелајац указује да су „два батаљона Степана Бандере и његових сарадника на тло тадашњег СССР-а ступили с немачким тенковима, и одмах отпочели с прогоном, најпре, Јевреја и Пољака… Када је немачким јединицама, 1943. године, понестало људства, на конкурс за попуну тих формација на подручју Украјине јавило се преко 80.000 људи; број сарадника окупатора и много је већи када се урачунају и припадници локалних полицијских јединица који су саучествовали у злочинима. СС дивизију Галиција нису чинили насилно мобилисани већ они који су се тамо добровољно пријавили; а они њени припадници који су на крају рата доспели у западно заробљеништво — поштеђени су… У овој традицији леже корени данашње украјинске државности“.

„Управо су то снаге које су у овој земљи, уз подршку Запада, извршиле обојене револуције из којих се данашња криза и изродила. Очигледно, то им је и био циљ. А Русија сад поново, као већ неколико пута у последња два века, мора Европу да ослобађа од саме себе“, навео је др Бјелајац.

„Колективни Запад стекао је огромно искуство у идентитетском инжењерингу, што ће рећи, у креирању нових идентитета за потребе својих циљева. То је учињено на Балкану – стварање муслиманске и албанске нације — али и у случају посебног украјинског идентитета на коме је почело да се ради још у доба Аустроугарске, да би било настављено током Првог светског рата, у време Лењина, и потом у Другом светском рату. Чему један украјински националиста данас може да се врати, него тим узорима и том наслеђу? Отуда и оволике размере неонацизма у данашњој Украјини… И управо зато руска операција денацификације представља епохалан догађај, који свима нама помаже да јасније сагледамо и све оно што се по истоветној матрици и нашем народу догодило, од Хрватске до Косова и Метохије“, закључује Милош Ковић.