Дарко Танасковић: Унитарне БиХ неће и не може бити

„Стратешки циљ Изетбеговићеве политике био је од тронационалне БиХ створити матичну државу муслиманског народа. Тактички је циљ била ‘грађанска држава’, како би се делегитимирало право конститутивним народима на њихове националне интересе у БиХ. Оперативни циљеви његове стратегије били су морална дисквалификација Срба због агресије и почињеног геноцида, а Хрвата због спремности на подјелу ‘Босне’.

Подјелу ‘Босне’ Муслимани су видјели у хрватском инзистирању на федералном устроју БиХ, а мит о ‘подјели Босне’ у Карађорђеву и формирање Хрватске заједнице Херцег-Босне били су крунски доказ да је стратешки циљ Хрватске такођер сецесија, ако не одмах 1990-их, онда у неком будућем времену“.

Тешко је, и њему самоме, било поверовати да потписник ових редова, кога многи Бошњаци препознају као, најблаже речено, српског националисту, неће наћи примеренији начин до да горњим наводом из књиге Мирослава Туђмана Друга страна Рубикона. Политичка стратегија Алије Изетбеговића (Загреб, 2017) започне коментар актуелних прилика у „дејтонској“ БиХ.  Али, човек је у праву, а све је сажето и прецизно исказао.

С обзиром на тематски опсег своје студије, Туђман једино није нагласио да су одређене бошњачке политичке снаге у БиХ, на челу са Алијиним сином Бакиром, без обзира на све привиде и опсене, остале доследне стратегији писца „Исламске декларације“, што и јесте главни разлог цитирања закључка познатог хрватског стручњака за информацијске знаности и националну безбедност, а уз то и сина човека који се, спроводећи своју стратегију, својевремено политички прегањао и тактички мирио са Изетбеговићем.

Незадовољство Хрвата

Да млађи Изетбеговић, без обзира на измењена времена и околности, а и искуства из последњих трију деценија, и даље непоколебљиво следи бабину стратегију наднационалног босанства и унитарне БиХ, односно да се наставља њена операционализација, како је то описао Мирослав Туђман, до краја је пред јавношћу огољено кад су недавно у седишту Делегације ЕУ у Сарајеву, бар за сада, пропали преговори унутар ФБиХ о изменама изборног закона, којим су Хрвати незадовољни.

Међународни представници из ЕУ и САД нису крили незадовољство, лидер ХДЗ БиХ Драган Човић је за неуспех окривио СДА и Изетбеговићеву непопустљивост, а овај је потврдио да је одбио последњу понуђену компромисну формулу. Објаснио је да „није желео да пристане на решења која“, како је рекао, „уводе неједнаку вредност гласова“.

За ТВ Федерације БиХ (ФТВ) детаљније је говорио о разлозима за свој тврд став одбацивања онога што је и Хрватима и међународним посредницима било прихватљиво, тј. да је предложени модел међународне заједнице био десет електорских јединица у десет кантона, што је, заправо, пресликани модел из САД.

У складу са предвиђеним системом, два процента би добио Босанско-подрињски кантон, Сарајевски кантон 20, Тузлански 21, а Посавски четири процента. Онда би се на то свима додало још по десет процената, наставио је Изетбеговић, „да би се помогли мањи кантони који су, у ствари, хрватски или предоминантно хрватски“, уз напомену да је и то ХДЗ-у било мало, па су „ишли даље и ушло се у зону кад је било неприхватљиво за нас, јер се превише карикира вредност гласа“, пошто „она постаје значајно већа у неким кантонима у односу на друге“.

Очигледно је да су међународни посредници били спремни на сложену акробатику како би се изнашло решење прихватљиво за хрватску страну, што је и разумљиво, јер Бошњацима одговара и садашње стање, а западњацима би било од највећег значаја да отклоне бошњачко-хрватско неслагање, како би и онако прокажена Република Српска могла бити означена као једини реметилачки фактор.

У том циљу они су испољили висок степен флексибилности и инвентивности, излазећи чак и из најкреативнијег могућег тумачења Устава БиХ. Није извесно да на крају у томе неће постићи некакав климав резултат, али за сада мирнодопског „Вашингтонског споразума“ (1994), каквом теже, нема на видику, што их поприлично фрустрира.

Подсетимо се, Вашингтонски споразум су у ратним условима потписали премијер БиХ Харис Силајџић, министар вањских послова Хрватске Мате Гранић и, као представник босанско-херцеговачких Хрвата, Крешимир Зубак.

У преамбули овог документа пише да су „Хрвати и Бошњаци договорили оквир за федерацију Хрвата и Бошњака с већинским подручјима у Босни и Херцеговини и прелиминарни споразум о конфедерацији између Федерације БиХ и Републике Хрватске“. Споразум о федерацији су на свечаности у Белој кући потписали Силајџић и Зубак, док су прелиминарни договор о конфедерацији парафирали Туђман и Изетбеговић.

У изградњи конфедерације није се одмакло даље од тог парафа, у главама и срцима великог дела Хрвата, а у неким димензијама живота и на терену, Херцег-Босна никада није ишчезла, број Хрвата се у Федерацији стално смањивао, а изборни систем је омогућавао да им представника у трочланом Председништву својим гласовима бирају већински Бошњаци…

Једном речју, као што је Србе револтирала пузајућа унитаризација БиХ кроз преношење ентитетских надлежности предвиђених Дејтонским споразумом на државне органе у Сарајеву, уз пресудну подршку представника тзв. међународне заједнице, тако су и Хрвати били све незадовољнији наслеђем Вашингтонског споразума.

Рат другим средствима

Дејтонским споразумом је заустављен рат, али је његово спровођење представљало наставак рата политичким и формално правним средствима, док је Вашингтонским споразумом обезбеђено да се удружене хрватске и бошњачке снаге окрену против Срба, али су се у миру његове координате раствориле у реализовању Изетбеговићеве стратегије, онако како је то сведено објаснио Мирослав Туђман.

Пошто сада нема рата, а бошњачки срачунати покушај да се, у атмосфери створеној ситуацијом у Украјини, шићарџијски драматично упозори на могуће избијање сукоба у БиХ, није успео, Хрвати су, уз јаснију подршку из матице него раније, остали на бранику својих националних интереса.

Узалуд Бакир Изетбеговић њихово држање сматра некоректним, каприциозним и неодговорним, јер су, како тврди, у ФБиХ чак и „позитивно дискриминисани“, што поткрепљује подацима о томе каква све права имају и које функције заузимају. Узалуд!

Они мисле и осећају да није тако, а још кад им члан Председништва БиХ, номинално „из редова њиховог народа“, Жељко Комшић, почне умовати о превазиђености (вашингтонског и дејтонског) концепта конститутивности народа, постају подједнако огорчени као кад им се из Загреба обрати апостол политичког босанства Стипе Месић.

И не попуштају, поготово с обзиром на то да им из града испод Сљемена почињу стизати одважније поруке.

Колинда Грабар Китаровић, Зоран Милановић, па чак и евроатлантски/бриселски наглашено коректни и опрезни Андреј Пленковић, све мање се либе да страним партнерима, како билатерално тако и мултилатерално, укажу на то да је предуслов одрживости сложене и национално нехомогене државне заједнице БиХ равноправно уважавање права и интереса свих трију конститутивних народа, а не форсирање принципа грађанске демократије и одлучивања по систему „један човек – један глас“.

А како је управо суштинско неуважавање националне равноправности Бошњака, Срба и Хрвата предуслов остваривања стратегијског циља тзв. „пробосанских снага“, што је еуфемизам за већину коју чине Бошњаци са мањим бројем „бошњачких/босанских Срба и Хрвата“, онда је јасно зашто Бакир Изетбеговић одбија да прихвати оно што назива „неједнаком вредношћу гласова“, а заправо је правни и изборни механизам обезбеђивања стварне и практичне равноправности припадника трију конститутивних народа и императива да се одлуке о свим најважнијим питањима заједничког живота у БиХ доносе договорно и, кад је о Председништву реч, консензусом, а не прегласавањем оних којих је мање од стране оних којих је више.

Бакир би да сви гласови имају једнаку вредност, што апстрактно, демократски узевши, може лепо и поштено звучати, али само ако се пренебрегне чињеница да би већински, а самим тим и контролни пакет, те опште вредности држали Бошњаци. То Срби и Хрвати, без обзира на све притиске изнутра и са стране, само ради тога да се у Босни не таласа, не могу, односно не би требало да прихвате, тим пре што се свакодневно, а у последње време све учесталије, уверавамо у то како изгледа кад „пробосанске снаге“ држе контролни пакет и полуге извршне власти на нивоу „дејтонске“ БиХ, која је то све мање и мање.

Асоцијација Срба у ФБиХ упозорава надлежне и целокупну јавност на то да се у једном додатном уџбенику историје за основну школу у Тузланском кантону о Србима говори као о „агресорском народу“: „Молимо вас на цивилизован начин да реагујете и никад више не дозволите такве грешке, јер Срби у Тузли су у мањини и желе да живе у миру са свим осталим грађанима, а не да се етикетирају као некакви злочинци и агресори“, наводи се у писму и подсећа да је Срба у том кантону данас три одсто, а да их је 1992. године било 33 одсто.

Иницијатор писања и објављивања овог учила Мидхат Чаушевић, посланик у Скупштини Тузланског кантона, овако образлаже своје педагошке мотиве: „Додатак уџбеника јединствен је примјерак за БиХ. Интенција нам је да се на основу релевантних чињеница ученици упознају и тиме да се супротставимо забораву као стратешком циљу оних који су починили агресију на БиХ. Ово је једно ново поглавље у нашем образовном процесу и конкретна мјера против меморицида, као јасне стратегије агресора на БиХ“.

После геноцида, урбицида, културоцида, лингвоцида…, ето ти сад и меморицида на листи напасти које из суседства сколише потомке „добрих Бошњана“!

Историчар Боривоје Милошевић крајње одмерено, али и недвосмислено, оцењује овакву образовну меру „против меморицида“: „Ови догађаји били су много сложенији и комплекснији. Посебно су Срби, али и Хрвати, заступљени као они који су једини кривци за све што се дешавало током грађанског рата, док су Бошњаци ти који су једини жртве овог сукоба. Ово има елементе неког лошег холивудског филма. Аутор књиге био је припадник такозване Армије БиХ, па се питам колико у овој ситуацији он може бити неутралан и објективан. За разлику од аутора, ја мислим да овакав приступ не доприноси нечему што се зове истина и помирење у БиХ“.

Черчилова поука

С друге, пак, стране, онима који историју сагледавају, тумаче и предају на нешто другачији начин, одскора се почело забрањивати да пређу границу БиХ и упуте се да одрже час својим студентима у Републици Српској.

Угледном професору Филозофског факултета у Београду Милошу Ковићу припадници Граничне полиције БиХ на прелазу Вардиште забранили су улазак, уз образложење да представља „претњу по безбедност БиХ“.

Ковић је овај скандалозни поступак, од оних каквима су на овим просторима у новије време били склони једино режим Мила Ђукановића и привремених власти у Приштини, мирно прокоментарисао: „У БиХ се, изгледа, кажњава мишљење, слобода мисли и говора. Ако је то огрешење једног универзитетског професора, онда то више говори о властима у Сарајеву него о мени“.

Ковићево достојанствено држање и његов смирени исказ не могу бити довољни за објашњење како је уопште могуће да се нешто слично догоди.

Он помиње „власти у Сарајеву“. Ко су те „власти у Сарајеву“ и у чије име процењују ко може, а ко не сме ући на територију државе трију равноправних конститутивних народа? То је право и суштинско питање.

Технички, забрану уласка професору Ковићу донела је Обавештајно-сигурносна агенција (ОСА), једина надлежна за овакве процене угрожавања безбедности у БиХ. У чијем интересу она ради и колико је њен рад транспарентан?

Да ли Ковића у Источном Сарајеву, Бањалуци или, рецимо, у Мостару, сматрају безбедносном претњом, а и ови градови и они који их настањују ваљда су део територије и становништва БиХ?

Треба ли се чудити томе што је спуштање рампе пред Ковићем спремно поздравио бошњачки члан Председништва Шефик Џаферовић. По њему, ОСА је „институција која ради у складу са законом и највишим стандардима“, а реакције које су уследиле из Републике Српске оценио је као „недопустиво и грубо уплитање у рад обавештајно-безбедносних органа“.

Разумљиво је да се из Републике Српске и са многих других страна оштро, и на највишем политичком нивоу, а и у академској и широј јавности, с огорчењем реаговало на овај груб и дискриминаторски поступак.

И шта онда?

Непосредно после Ковића, исти третман на другом граничном прелазу доживели су и истакнути београдски адвокат Горан Петронијевић и бивши командант Жандармерије Србије, генерал Братислав Дикић.

Коментаришући свој случај, Петронијевић није изразио претерано изненађење овом забраном, чак је објаснио који би разлози могли стајати иза одлуке о његовој непожељности, а која је толико немушто образложена да је вреди у целини цитирати:

„Поступајући у складу с одредбама наведених прописа, полицијски службеници ГП БиХ нису одобрили улазак, односно одбили су улазак у БиХ за Петронијевић Горана, држављанина Републике Србије, 25. марта 2022. на Међународном граничном прелазу Каракај јер наведена особа није испуњавала услове за улазак у БиХ прописане Законом о странцима због тога што је евидентирана у Евиденцији о извршеним мјерама, које се тичу странаца, а која се води кроз Регистар одређених странаца с оцјеном да присуство наведене особе на територију БиХ представља пријетњу сигурности БиХ, јавном поретку и јавном реду у БиХ“!

Баш по највишим стандардима, што би рекао Џаферовић.

У изјави искусног Петронијевића једна наизглед узгредна напомена заслужује посебну пажњу, рекло би се већу од уверљивих објашњења која је изнео и разложних судова које је саопштио, а то је резигнирана опаска да би се жалио, кад би БиХ била озбиљна држава. А пошто очигледно и осведочено није, шта онда?

Значи ли то да ће јој неозбиљност унедоглед допуштати да селективно и произвољно угрожава и гази права оних који некима у БиХ нису по вољи?

Чиновницима који у Сарајеву држе контролни пакет отуђене извршне власти и служе се њеним полугама, укључујући и принуду, на основу схватања да гласови свих грађана БиХ треба да вреде исто, само што они којих је мање у таквој примени грађанске демократије не могу да остваре своја људска права и не могу да заштите своје виталне националне интересе и достојанство. Докле ће се продужавати та перверзна блокада и апсурдно киднаповање „дејтонске“ творевине, за које се, заменом теза, оптужују они који се залажу за поштовање њене изворне идеје и уставног начела истинске равноправности припадника свих трију конститутивних народа и свих грађана на целој њеној територији?

Да ли ће Изетбеговићеви политички и ментални наследници икада схватити и прихватити да декларативним заговарањем једнаковредности свих гласова босанско-херцеговачких грађана никада неће убедити већину Срба и Хрвата да им o својим судбинама повере већински пакет одлучивања? Неки инострани покровитељи су из прагматичних разлога изгледа схватили у чему је проблем, а самим тим и наслутили којим путем и начином би се он можда могао решити. Али, оптерећује их инерција дугогодишњег понашања које се састојало у томе да необавезно мазе Бошњаке, за све што не ваља и не иде како мисле да би требало окривљују Србе и сужавају им маневарски простор, а незадовољство Хрвата, као „својих“ Европљана, игноришу и верују да ће се њихов проблем некако већ решити, само да се претходно непоћудни Срби приведу к познанију „неодејтонске“ правде.

Општа напетост и заоштреност свих међународних супротности, узроковане мегапожаром у Украјини, од које „пробосанске снаге“ очекују значајан пробитак, могле би уродити озбиљним последицама на Западном Балкану, укључујући и изненађењима за заговорнике прочитане концепције о неравноправној једнакости свих гласова у БиХ. Само кад би се неке усијане главе призвале здравом разуму и одустале од помисли да се химерични идеал унитарне Босне, са контролним пакетом једног народа, може, уз помоћ са стране, трајно остварити силом!

Било је сасвим довољно заједничког трагичног искуства да се бар то научи. Надајмо се да неће бити по познатој изреци која се приписује Винстону Черчилу, да се историја понавља, али сваки пут све више кошта.