Никола Маловић: О Западу без илузија

Русија има историјску прилику да уреди – ако јој Кина не забије нож у леђа – поредак који би Нову нормалност, казану Клаусом Швабом и његовом к-19 агендом Великог ресета, вратили на колосек хришћанске нормалности

Између уста и залогаја свашта може да се догоди, а камоли између два броја популарног политичког недељника. Брзина којом оперишу свеприсутни микропроцесори, не само да је загадила вријеме (јер се вријеме загађује брзином), него је скратила дан, што опажа и лаичко око и прорачуни физичара.

Писати о актуелним темама пет дугих дана прије неголи ће их раздјевичити читалачка знатижеља, тражи од аутора да по мало буде пророк, јер се између уста и залогаја, није ли казано, свашта може догодити.

У том смислу, програмски казујем, текст у политичком недељнику треба да буде писан као да ће од сваког да настане поглавље у посебној књизи, налик оној коју је прије двије године написао Марко Танасковић, „Мисли локално, делуј глобално” (Поредак, 2020), у којој је од зналачки послаганих анализа раставио вријеме које је претходило промотивном тренутку, и саставио прогнозу на што ће да личи будућност о којој без престанка пишу умови попут Слободана Рељића, Слободана Антонића, Синише Љепојевића и многи други, а на основу све већег броја по човјечанство махом неповољних параметара.

Ако бисмо у овом мартовском тренутку, 23 године од злочиначког Нато бомбардовања СР Југославије (Србије и Црне Горе), у доба Великог поста такође, пет дана прије печатања Печата бр. 707, ми замрзли тренутак, што бисмо видјели 23 године након што је 24. марта 1999. умро међународни поредак?

Видјели бисмо да је „развијени свијет”, посебно Европа (UK included), метастазирала од своје старе болести – расизма према Русима, а у ширем смислу и према свима Словенима, не само ортодокснима.

Запад љуби Пољаке пропорционално њиховој мржњи према Русима, кад и украјинизоване Украјинце који су – не Европи, него Америци – послужили као ован за пробијање фортификованих евроазијских врата. Док у земљи чија плаво-жута застава означава непрегледно небо и непрегледну житницу гину војници и цивили у рату Америке са Русијом, „развијени свијет” превазилази Орвела по питању брисања сјећања (Достојевски, Чајковски…), по количини лажи епских размјера (нема нациста, нема живих спаљених Руса, нема убијене дјеце, нема биолошких лабораторија), по питању љубави према Великом медијском брату, који сеири над смрћу свих који су га својом вољом љубили до конца.

Избацивање Достојевског из Италије није грешка. Одбијање да се услуже Руски туристи у Холандији није грешка. Одузимање дјеце Русима у Норвешкој од стране социјалне службе Берневерн, није грешка. Изопштавање руских спортиста није грешка. Забрана подизања пара руским прстом по тастатури црногорског банкомата није грешка. То је прогон, то је злочин, то је нацизам. И док цијели свијет по инерцији до данас осуђује правно легалну одлуку Хитлерове Њемачке да у бутигу не смије да крочи Јеврејин и пас, Европа ћути над одлуком појединих ресторатера и привредника који су по улазним вратима полијепили стикере с контурама свиње са бијелом, плавом и црвеном пругом, што су боје руске заставе, а са натписом да је забрањен улазак Русима. Јер су, шта? Па, свиње.

Да нисмо у посту, овдје би ваљало сочно опсовати.

Русија је данас ван закона. Међународни поредак се распао, а са њим и међународне институције. Да се нешто дешава мимо економске логике дало се наслутити од 2014, када се Крим – тај природни носач авиона у Црном мору –припојио Русији. Њемачка је реаговала испрва стидљивим увођењем санкција, да би данас сама себи пуцала у обје ноге, не својом вољом остављена без гаса из Сјеверног тока 2. Тиме што нема своје ја, јер је економски џин но политички патуљак, Њемачка је доказала да је геополитички запосједнута земља, од стране Сједињених Америчких држава. Опасна, јер има пара да о свом трошку крвари против Русије. За почетак тако што ће увијек скупо оружје послати украјинским, хм, партнерима.

Ако је, дакле, Њемачка морала себи да дозволи да је Американци повлаче за конце, то ће рећи да Америка чини исто свима Европљанима.

Ви морате, гласи подразумијевајући бефел, пардон, ордер, оружани да кренете на Русију.

Море се људи пита зашто, аман, Запад врши колективну економску егзекуцију хрлећи да зарад америчких интереса дугорочно ратује са Русијом? У истом дану, и црногорски и братски им хрватски медији – преносе исту вијест: да ће Руси рат у Украјини да плате вишедеценијском агонијом. Кад колективни Запад каже агонија, то ће рећи да замишљају Русију, можда не без разлога (криво сједи, право бесједи) као поражену и на фронцле распарчану географију.

Против Русије се једва чекао да поведе рат за њено уништење. Да је скрушено ћутала, Русија би једнако постала мета. Није је Нато окружио милитарном пажњом for nothing, није поставио базе које спојене цртом од-тачке-до-тачке, као у књигама за дјецу, граде алу која Русију грли анакондиним загрљајем. У условима смрти међународног поретка, лицемјерно је прозивати руску страну да крши међународне конвенције. Бомбардовањем Србије и Црне Горе, Америка и 18 вазала, без дозволе Савјета безбједности Уједињених нација, 24. марта 1999. забили су нож у срце глобалног поретка. Од тог тренутка сваки геополитички субјект може да ради што му је воља, а ако је и јак, да тумачи стварност како му је воља. Правила не постоје. Русија није ни луда ни дужна да поштује законе који не важе.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров изјавио је да је Русија изгубила све илузије о Западу, те да никад неће прихватити поглед на свијет из глобалног ракурса Сједињених Америчких Држава, јер оне, ни на основу каквих квалитета, осим силе никле из историјској отимања и глобалног користољубља, настоје да буду планетарни шериф. Лавров се, можда због дипломатски интониране наде у мир иза увијек нове рунде преговора нашао као мета добронамјерне критике Јакова Кедмија, израелског војног експерта, који је и Лаврову и Русима поручио „да се само јувенални хране надама”, а да би сениори, посебно руски, с толико искуства, требало да схвате како са Западом не може бити мира никад, јер Запад по дефолту не поштује чак ни потписана правила. Запад је кодиран да лаже. Како би иначе отимао земаљска добра?

Не знам колико је просјечни читалац овог текста, ако је вјерујући, имао прилике да га спопадну Јеховини свједоци, или пак активисти какве политичке странке, сигурно јесте, но је сада суочен са опасношћу кудикамо већом. Будући да се данас више гледа него чита, и Печатов је читалац у опасности да постане жртвом глобалног рата. То стога што Америка са Европом ратује више медијима него оружјем. Политички је то рат, и он је одавно изван реалности. Руска верзија истине, или пак, руски угао, невидљив је на Западу. Раша тудеј и Спутњик више не постоје на тамошњем небу. Дијалог је постао немогућ. Свијет наликује сусрету Каина који све око себе види у црно-бијелој оптици, и Авеља, који свијет види дугорочно, у Богом даним бојама.

Пред нашим се очима почео да води рат до конца. Окултнији је од претходног, јер свијет у међувремену није постао бољи, чиме је постао гори, и утабао пут ономе ко долази као помиритељ, вјероватно у облику политичара, а заправо оца свих лажи.

Јевреј Јаков Кедми, израелски војни експерт, зрело анализира како је Запад на Русе гледао увијек као на идиоте кад год је желио да превари највећу земљу на свијету. Као онда када су Руси добили „тврду вјеру” да се Нато неће ширити на исток.

Русија не само да има излаз, него има историјску прилику да уреди – ако јој Кина не забије нож у леђа – поредак који би Нову нормалност, казану Клаусом Швабом и његовом к-19 агендом Великог ресета, вратили на колосијек хришћанске нормалности. У супротном, Европа ће бити окупирана од стране Америке по други пут, биће декадентирана до стрва, осиромашиће, док је Русији кад и Србима предвиђен сценарио чије је слике боље држати неописане ријечима…

Опрема: Стање ствари

(Печат, 24. 3. 2022)