Драган Бисенић: Совјетски корени руског хиперсоничног оружја

Већ неколико година руско руководство, а посебно председник Путин, говори о најсавременијим руским типовима наоружања који су супериорнији од свих других у свету. Руско Министарство одбране говори о оружјима будућности која се заснивају на физичким принципима и која никада раније нису коришћена.

Последњих дана руско Министарство одбране у два наврата саопштило је да је употребило хиперсоничне ракете у Украјини.

Прве хиперсоничне ракете нове генерације типа „Авангард“, за које је Путин рекао да могу да достигну брзину двадесет пута већу од брзине звука, ушле су у употребу у руској војсци у децембру 2019. године. Руски званичници су најавили посебно значајна открића у подручју ласерске технологије и електромагнетног оружја.

Најављено „хиперсонично оружје“ биле су ракете типа „Циркон“ и „Кинжал“ (Бодеж). „Циркон“ лети брзином од девет маха, то јест девет пута брже од брзине звука и погађа мете удаљене хиљадама километара за свега неколико минута.

Прво званично испаљивање ракете „Циркон“ изведено је у октобру 2020, а затим су вршене пробе у руском Арктику, са подморница и са фрегате „Адмирал Горшков“. Последњи пут ова врста ракета испаљена је 16. децембра 2021. Ракета „Циркон“ максималног домета је око 1.000 километара и биће део опреме бродова и подморница руске флоте.

Висински ловац-пресретач МиГ-31К развијен је седамдесетих година, а сада је модификован за ракете „Кинжал“. Може да се попне на висину до 25 km и убрза до 3.000 км/ч, након чега „Кинжал“ почиње своје аутономно кретање. Ракета може да лети брзином десет пута већом од брзине звука, а да истовремено изводи маневре на целој путањи лета чиме је практично неухватљива за противничку одбрану. „Кинжал“ је способан да носи конвенционалне и нуклеарне бојеве главе на удаљености до две хиљаде километара. Процењује се да Русија има ограничен број модификованих МиГ-31К способних да носе „Кинжал“.

Ове две ракете као и друго пратеће наоружање део су система „Авангард“ чији развој је почео средином 1980-их, под руководством главног пројектанта Павла Судјукова, у оквиру пројекта под шифром „4202″. Циљ рада био је покушај проналажења одговора на систем противракетне одбране САД. Програм је одобрен 1987. године и добио је име „Албатрос“. Године 1989. одустало се од стварања специјалног лансера из економских разлога.

Последња победа

Интелектуални и теоријски темељ овим оружјима ударени су још давно у СССР-у и Црвеној армији, а парадокс је да је совјетски концепт „револуције у ратовању“ преузела и развила армија САД – која је то отворено и признала. Била је то последња победа Црвене армије, пре него што је нестала са историјске сцене. Али, та победа, чини се, оживљава данас.

Главни носилац промена у СССР-у крајем седамдесетих година био је тадашњи начелник совјетског Генералштаба Николај Огарков, који је своју идеју назвао „војно-технолошком револуцијом“ (ВТР). Званичници америчког Пентагона касније су променили су назив његове првобитне идеје, па је она постала позната као „Revolution in Military Affairs“ (RMA).

Од 1979. па све док није смењен, септембра 1984. године, маршал Огарков често је био у отвореном и јавном сукобу са свим генералним секретарима совјетске партије – Брежњевом, Андроповим, Черњенком и Горбачовим.

Наиме, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, совјетски генерали почињу радикално да мењају схватања о природи будућег рата и потребама совјетске армије у њему. У почетку умерено, а онда сасвим отворено, одбацују се раније претпоставке сукоба заснованог на квантитету и броју војника и оружаних средстава, као и о улози коју у будућем сукобу треба да има нуклеарно оружје.

Природа будућег рата

Већ у време Брежњева постало је јасно да стандард становништва не може да се повећа без смањења војних трошкова, па је Брежњев ставио до знања да ће заштитити совјетске потрошаче и скресати војне трошкове. Од 1974. почиње пад војних издатака са 4,5 одсто на тачно два одсто 1976. године.

Брежњев је у свом говору у Тули у јануару 1977. поставио правце новој војној доктрини који су убрзо добили име „линија Туле“. У том говору, и његовим каснијим разрадама, он је оштро критиковао „јастребове“ који су сматрали да нуклеарни рат може да буде рационални инструмент политике, да је победа у нуклеарном рату „смислени циљ“ и да совјетске снаге треба да буду припремљене за пун обим офанзивних и дефанзивних мисија. Брежњев је уз то рекао да је идеја о нуклеарној надмоћи „бесмислена“, а касније и да је „опасна будалаштина“ да било ко очекује победу у нуклеарном рату, те да је Совјетском Савезу потребан само онај број нуклеарних ракета који је „довољан“ да америчко оружје држи на лагеру.

Тражећи алтернативе нуклеарном наоружању, млађи совјетски официри пратили су с великим интересовањем увођење нових информационих и компјутерских технологија у војне системе. Они су сматрали да су нове технологије те које могу да промене равнотежу снага између Истока и Запада. Ова запажања брзо су окупирала пажњу начелника совјетског Генералштаба, генерала Огаркова, који је на овој дужности био између 1977. и 1984.

Огарков је у то време написао серију радова на тему „војно-технолошке револуције“. Његово уверење је било да ће до средине осамдесетих САД успети да реше свој стратешки проблем „синтетишући нове технологије и развијајући војни систем, оперативне иновације и организационе промене у једну целину која ће бити много моћнија него ранији делови“.

Ова епизода из Хладног рата даје занимљив пример дифузности војних идеја. Совјетска визија војно-технолошке револуције студирана је, прилагођена и коначно усвојена од америчких војних теоретичара.

Интелектуални копирајт

Парафразирајући историчара Џона Ериксона, може се рећи да је једна од најважнијих америчких војних иновација после Другог светског рата садржавала интелектулани копирајт њихових совјетских ривала. „Генерал Свечин и маршал Тухачевски били би тиме довољно импресионирани и поласкани да би могли великодушно да превиде дуготрајно америчко задирање у њихова ауторска права“, запазио је Ериксон.

Ериксон је закључио да су Руси били ти који су формулисали „револуцију у војним питањима“ и створили незаобилазне теоријске радове, иако нису поседовали ни оружја ни технологије неопходне за њено спровођење.

Касније, имајући у виду сопствену технолошку инфериорност, Совјети су западну технолошку надмоћ искористили као концептуални оквир за властите доктринарне иновације. Оно што Совјетски Савез није могао да достигне, да од интелектуалног концепта створи применљиво наоружање, учинила је Русија. То су типови наоружања о којима се данас говори.

Ниједна друга нација није инвестирала толико интелектуалног капитала у студирање рата као СССР. Примат развијања теорије над технологијом био је у совјетској војној традицији етаблиран као професионална норма. Ниво совјетских теоријских активности достигао је врхунац у време када је маршал Николај Огарков 1977. године постао начелник Генералштаба. По његовим схватањима, биле су неопходне револуционарне промене утемељене на квалитативном побољшању новог конвенционалног оружја заснованог на технолошкој еволуцији, односно „на новим физичким принципима“.

Његови ставови најпре су представљени у професионалним публикацијама, да би се затим појавили у низу монографија. У тим публикацијама Огарков је наставио да доследно користи термин „војно-техничка револуција“, указујући на последње иновације и нови тип технологије који омогућава како да се на будућем бојишту „види и нападне дубоко“, као и на организационе промене у војсци које треба да се учине како би се прилагодила новим околностима. Све то није само фаза у еволуционом прилагођавању новим околностима, него велики дисконтинуитет у војном подручју. „Војно-техничка револуција“ захтевала је, дакле, појаву и примену технологија које би садржавале радикално иновативни начин у вођењу операција, као и прилагођавање војних структура. Огарков је ове погледе изложио у више чланака од 1978. до 1984, од „Совјетске војне науке“ па до чланка „Заштита социјализма: историјско искуство и садашњи тренутак“, који је објављен на Дан победе, 9. маја 1984.

И други водећи совјетски теоретичари прихватили су Огарковљеве премисе о долазећој војно-технолошкој револуцији. Они су промене приписали најновијем развоју у науци и технологији – а прву и најважнију видели су у примени нових технологија у конвенционалим оружјима високе прецизности, што се сматра преокретом у развоју војне науке и начина ратовања.

Нове технологије

„Војно-технолошка револуција“ је на стратешком нивоу нуклеарни рат учинила последњом пожељном опцијом у очима совјетских стратега. Они су били уверени да конвенционална оружја високе прецизности у комбинацији са правовременим откривањем циљева могу да постану веома озбиљна, деструктивна и у простору толико широка да се приближавају ефикасности тактичког нуклеарног оружја. Нуклеарно оружје наставља да игра важну и разарајућу улогу, али природа будућег рата може да задржи свој конвенционални карактер.

То је, заузврат, ојачало развој нове теорије конвенционалног рата, заснованог на последњим технолошким принципима. Могућност широког конвенционалног конфликта значајно је порасла први пут током вежби и „стратешким ратним играма“ 1981. године.

Две године касније, совјетски Генералштаб формулисао је своју прву визију вођења будућег рата уз коришћење само конвенционалног наоружања.

Совјети су предвиђали да ће одређене технологије, укључујући енергетско оружје и роботе, бити у употреби најкасније до 2015. године. Веровали су, затим, да ће употреба великих копнених снага бити сведена на минимум, а да ће уместо њих нове технологије бити примењене како би се успоставила доминација на бојном пољу. Уз то, веровали су и да ће контрола свемира постати неопходна за одржавање доминације у будућим сукобима, као и да је неопходно контролисати сателитски простор око Земље како би се ефикасније преносиле информације. Такође су предвидели могућност коришћења свемира као медија у којем би могли да распореде оружје.

Паметни борбени комплекс

Западни посматрачи совјетског развоја били су уверени да је реч о пропаганди и да совјетски официри не разматрају напредак совјетске, него западне технологије. Први који је уочио новине у совјетском начину размишљња и војној доктрини био је Ендрју Маршал из Центра за стратешке и буџетске процене. Он је најпре веровао да је Совјетски Савез у опадању и да је реч о разматрању западне технологије.

„Крајем седамдесетих моје одељење дошло је до написа и других радова совјетских официра који су тврдили да је почео период великих промена у начину ратовања“, написао је Маршал. „У то време, у САД су постављене основе за ту револуцију, али су совјетски војни теоретичари, а не наши, били ти који су промишљали и спекулисали о дугорочним променама. Како су Совјети били веома забринути због тог развоја, закључили смо да би било веома корисно ако бисмо појачали ту забринутост будућим инвестицијама у ‘паметни борбени комплекс’ (како су га тада Совјети звали), што је било суштинско за њихову визију промене начина ратовања. Касније, као члан Комисије за интегрисану дугорочну стратегију, коју су средином осамдесетих водили Фред Ајкл и Алберт Волштететер, са Чарлсом Волфом сам председавао радном групом ‘Будућност безбедности и сродних проблема’, у којој је требало да представимо нашу процену геополитичких и техничких промена на које амерички војни планери треба да обрате пажњу. Ми смо препоручили три вероватне промене као предмет посебне пажње. Прва од њих била је да ће следећих двадесет година бити период огромних промена у начину ратовању“.

То је први признао Елиот Коен, каснији саветник државног секретара Кондолизе Рајс и истакнути „неоконзерватвини јастреб“, у чланку „А Revolution in Warfare“ из мартовског броја часописа Форин аферс из 1996. У њему он анализира „револуцију у ратовању“ и совјетску улогу у њој: „Почевши од раних 1980-их, совјетски експерти предвођени маршалом Николајем Огарковим, тадашњим начелником Генералштаба, изнели су идеју о неминовној техничкој револуцији која ће конвенционалном на терену оружју дати ниво ефикасности упоредив са ефектима малог тактичког нуклеарног оружја“.

Средином седамдесетих Сједињене Државе настојале су да усаврше своје опште разумевање механизма развоја совјетског војног мишљења, укључујући вежбе на којима су се испробавали теоријски предлози, доктринарне дебате и научне конференције. Обавештајне службе преводиле су и дистрибуирале радове совјетских војних мислилаца о доктрини, стратегији и оперативним концептима, како би важне информације биле доступне низу служби.

Усмерене информације

Централна обавештајна агенција (ЦИА) имала је на располагању одређени број совјетских јавних извора који су давали слику интелектуалне дебате о долазећој војно-технолошкој револуцији и њеним последицама по совјетске визије будућег рата.

Ти извори, који су укључивали преводе из поверљивог часописа Војна мисао, имали су велики значај за осветљавање значења термина војно-технолошке револуције у контексту совјетског војног мишљења тог времена.

Већина написаних радова потицала је од чланова тадашњег совјетског Генералштаба. Њихов фокус био је развој у технолошки напреднијим Сједињеним Америчким Државама. Совјети су анализирали како америчке снаге могу да се организују да би искористиле потенцијале напредних технолошких система и која врста оперативног концепта би могла да се појави.

Совјетски војни стручњаци тада су оцењивали да ће напредне технологије, посебно оне које се односе на информације и високо прецизно навођено оружје примењено на широкој основи, да доведу ратовање до нивоа где је квалитет много важнији од квантитета, револуционишући тако природу рата.

Они су предвиђали двостепени технолошки напредак. У првој фази највећи значај ће имати добијање, процесуирање и кретање осматрања и усмеравања информација, много више него у време Хладног рата, чиме ће се увећати вредност система стационираних у космосу и беспилотних система, као и способност да се примене аутоматска контрола трупа, аутоматизовано откривање и акција. У другом степену појавиће се још напредније технологије (ласери, роботи, микроталаси…).

Совјети су предвиђали да ће мешавину система великог домета, информационих система и растућих могућности аутоматизоване контроле трупа и јединица драматично променити природу рата. Када су интегрисане, те компоненте су чиниле основу за „комплекс паметног ратовања“.

Време као ресурс

„Мрежа“ коју су чиниле команда и контрола, прикупљање података, спајање и раздвајање и оружани системи, теоријски може да нанесе циљевима велике губитке с високим степеном прецизности и разорности. Растућа способност за извођење широких операција применом ненуклеарног оружја имплицира да у случају кризе или рата време за упозорење постаје све краће, што значи да у будућим сукобима време постаје веома скуп ресурс.

Читава територија државе постаће ратиште, а разлика између фронта и позадине нестаће до непрепознатљивости, као никада раније. У будућем рату постојаће само „мете“ и „не-мете“. Другим речима, постаје практичније да се размишља о скоро симултаним акцијама против читавих група приоритетних циљева непријатеља, што је драматична промена од „традиционалне“ природе операција у секвенцама. Уколико се то догоди, видеће се да нестају границе између тактике, оперативних акција и стратегије, што је револуционарна промена у гледиштима о војној науци и доктрини.

Велики деo онога о чему су совјетски генерали писали било је фокусирано на операције „ваздух-земља“, односно на начелу да, пошто су снаге које делују у једној средини – земљи, ваздуху или мору – под утицајем операција у другом окружењу, операције у свакој од природних средина у будућим ратовима морају да буду интегрисане у један заједнички систем.

На основу онога што су совјетски генерали написали, промена природе рата укључивала би следеће: степен технолошких промена расте, стављајући све већи нагласак на способност војне организације да их одмах усвоји и остане спремна на бојном бољу; способност да се информације преносе одмах уз истовремено спречавање непријатеља у томе постаје све важнија, можда и одлучујућа; комуникације у свемиру екстремно су важне за овај процес; „електронизација“ ратовања све је присутнија тако да ће се ускоро појавити нови тип електронских операција; модерно ратовање је засновано на вођењу широког спектра ненуклеарних напада на целој територији непријатеља, разарајући или претећи разарањем кључних политичких, војних и економских циљева опонента; ненуклеарно ратовање ће добити изузетну важност зато што оно пре него нуклеарно оружје може да обезбеди привремену или коначну победу у рату; пошто ће комплекси паметног оружја постати веома прецизни у будућем ратовању, одбрамбена страна ће постепено губити способност да превагне ако дефанзивне операције почну тек после агресије и, последично, модерне дефанзивне акције могу да буду добро припремљене с превентивним нападима као јединој опцији да се блокира агресија или успешно парира способности за офанзивни први напад; успех на тактичком нивоу захтева интеграцију хетерогене мешавине система, а оперативне акције постају све комплексније.

Све ово што су руски генерали закључили било је далеко испред мишљења њихових супарника на Западу. „Они су читаве деценије били испред нас у елаборирању и схватању револуционарне суштине ових идеја које су Америка и НАТО касније применили“, навео је Дима Адамски у чланку „Through the Looking Glass: The Soviet Military-Technical Revolution and the American Revolution in Military Affairs“, који је објављен у априлу 2008. у The Journal of Strategic Studies. „После деценију дуге западне концептуалне игноранције, фундаменталне совјетске визије о војно-технолошкој револуцији су анализиране, прилагођене и прихваћене од стране САД.“