Андреј Фурсов: На коцку је сада стављено практично све

Данас имамо велики, изузетан интервју са Андрејем Фурсовом. Андреј Иљич је историчар, директор Института за системско-стратешку анализу, а главно је: како он види будућност.

Андреје Иљичу, здраво!

Андреј Фурсов: Здраво.
О војној операцији у Украјини

Оставићемо по страни све што смо планирали и, вероватно, разговарати о рату и његовим последицма.

Андреј Фурсов: О војној операцији.

Хајде да тако назовемо. Нека буде војна операција. Шта ви мислите, како ће се завршити?

Андреј Фурсов: Мислим да ће се завршити тако што ће укронацистички режим бити принуђен да изврши демилитаризацију и денацификацију, то јест, овај режим ће нестати.

Последња тачка, која се тиче денацификације, о њој бих желео подробније да разговарамо. То јест, јасно је шта означава демилитаризација. Њоме се бави наша војска. А денацификацијом треба да се позабаве неки други људи. Како то, са ваше тачке гледишта, треба да изгледа у савременом свету? Ми смо ипак део Европе.

Андреј Фурсов: Но, део Европе, али значајно већи део од Еврoпе. Ова Европа је део огромног копна, она је полуострво које себе сматра континентом. Ствар је у томе што је денацификација, у суштини, извршена до данас само у једној земљи, у Савезној Републици Немачкој. Тамо се спроводила под контролом Американаца, Британаца и Француза. Очигледно, неко место у том процесу припада и Русији. Иако овде није реч о контроли Русије над Украјином, Русија је заинтересована за неутралну, неблоковску Украјину, али, ја мислим, мора постојати неки прелазни период у коме треба да се изврши денацификација. То јест, људи који су се свакојаким делима упрљали, треба да напусте своје дужности, а неки да буду изведени пред суд. Ето, на тај начин. А конкретно, то ће бити… врло је тешко разматрати конкретне мере. Ми можемо само предложити неку основу.

Зашто сам поставио тако глупо, банално питање? Мени се чини да у нашем друштву постоји неки раскол – не драматичан – јер последње бројке говоре да више од 70% подржава Путина и верује у његову политику. Ипак, постоји и активна мањина, која је видљива, која гласно узвикује: „Не рату”, „Ми смо напали Украјину” и све остало. То многе збуњује. То јест, неки се, у крајњој линији, боје да ће се наша власт уплашити, одступити, почети да преговара. Као и 2014. Ето, отуда такво питање.

Андреј Фурсов: Разумем ту бојазан. Тим пре што је пре 2014. била 2008, а пре тога је био и Први чеченски рат који се завршио издајом у Хасавјурту. Но, данас је ситуација потпуно другачија. Данас сам написао једну објаву члановима моје групе на ВКонтакт-у и рекао да су се 24. фебруара 2022. године код нас завршиле, у суштини, деведесете. Чак ни Крим није био завршетак деведесeтих година. То је био пролог њиховог завршетка. Сада је на коцку стављено, практично, све. И ако се власт поколеба у овој ситуацији, направи уступак, повуче се пред спољашњим и унутрашњим Западом, то ће бити крај ове власти. Зато, мислим, да ће овде прорадити и самоочување власти. Но, оно треба да проради активно, а не пасивно.

Скок мора да се заврши болним падом. Рецимо, ти људи који излазе (на улице) и вриште… они не излазе само са паролама „Не рату!” Када су код нас били ти протести, људи су викали „Слава Украјини! Слава херојима!” То јест, они су извикивали бандеровске пароле. И ако су то били људи из средстава информисања, из државних структура, они би аутоматски требало да буду лишени својих дужности. Ако твоја држава спроводи војну операцију против укронацистичког режима, а ти излазиш на демонстрације и подржаваш тај режим, није ти место у државним структурама.

А вандржавним?

Андреј Фурсов: То се мора посматрати у односу на околности. Уопште, сматрам да постоји врло једноставан начин решавања проблема пете колоне. Без репресије: њихово одсецање од финансијских и информационих токова. Ти људи треба да се нађу у вакууму. И, безусловно, они морају да осете морални притисак. Сви ти дрекавци морају схватити да се налазе у моралном вакууму и да их људи посматрају као наказе.

А ви немате чудан осећај да смо ми некако, на очигледан начин… но, напоменућу због слушаоца да је све почело ултиматумом Сједињеним Америчким Државама, 10. децембра. Оним што се назива предлогом о новом систему глобалне европске безбедности; да би се све то, на крају крајева, слило у оно што се сада дешава; а Америке нигде нема. Бајден је чак и на одмор отишао. А са нама ратује Европска унија, комплетна. Американци су као неутрална земља? Како ви то оцењујете?

Андреј Фурсов: Прво, они су, наравно, неутрална земља, а ратује не само Европа, ратује и Британија које се та ситуација итекако тиче… Ви знате, ја сам увек разликовао Британију од Европе. То је нешто сасвим посебно, то острво бандита, пирата и изгнаника. А изгнаници изгнаника и бандити бандита су створили Америку под масонским оком. Да, заиста, то, са стране, изгледа врло чудно, тим пре што се Америка у Украјини лишава врло слатких колача. На пример, 17 биолабораторија које, узгред, формално из Америке надгледа Фаучи. Осим тога, сви одлично знају да је Украјина финансијска праоница за прање новца Обаминог и Бајденовог клана. Ја мислим да су Американци потпуно свесно уступили палицу Европској унији, то јест, свом клијенту који треба да одради неки програм. Тако да је хистерија Европске уније потпуно јасна. И Немачке, пре свега. То што је Шолц проговорио и рекао да ова ситуација са Немачке скида сваку кривицу итд, по мом мишљењу, још једном говори да је све ове године, 30 година, Европа, не само Америка и Велика Британија, већ и Европа, Европска заједница улагала средства у Украјину као базу и овна за пробијање против Русије, као у анти-Русију. Једном је Константин Леонтјев рекао да су Чеси оружје које су Словени преотели од Немаца и усмерили их против њих. Тако су и Укри оружије које је од руског света отео Запад и против руског света га усмерава. И сада се све руши. И сва та хистерија, но, она је потпуно јасна. Ја мислим да су Американци дозволили ЕУ да се поигра, а сами седе као пук у заседи… Да, наравно, имамо и другу тачку гледишта. Она се већ чула код нас: да постоји неки договор између Русије и САД – а све ово је представа. У то мишљење не верујем. Не личи ово на договор. Мислим да и у САД постоји нека збуњеност. При томе, шта су они викали: Ево Русија ће сада напасти, ево сада Русија напада… Испало је као у причи: вукови, вукови, вукови… А када је почела војна операције, испоставило се да не иде по плану А, ни по плану Б, већ по некој сасвим другој схеми.

А шта ви мислите, у ком моменту ће амерички пук искочити из заседе?

Андреј Фурсов: А то зависи како ће се ситуација одвијати. Осим тога, треба схватити да САД имају довољно проблема. Тамо је оживео Трамп. Приводи се крају истрага против Хилари Клинтон. Вероватно је неће ухапсити, но, свеједно, прети јој затвор. Тако да имају они доста својих проблема. И овде је много свакојаких промена. Овде се може појавити нека неочекивана ситуација повезана са током војне операције. Врло је тешко прогнозирати. Ступамо на врло несигурно тло.
Економско-финансијски аспекти кризе. Сукоб са унутрашњим пост-западу

Како се ствари мењају у финансијском глобалном свету.

Андреј Фурсов: Мислим да се, пре свега, мења свет у целини, а финансијско-економски сегмент је само његов елеменат. Пре свега, треба рећи: како год да се заврши ситуација у Украјини, но, завршиће се, ја мислим, победом Русије у војној операцији – савршено је јасно да Запад, а тачније – пост-Запад, јер је Запад умро буквално пред нашим очима у последњих тридесет година следећи Совјетски Савез, дакле, пост-Запад ни у ком случају неће признати резултате ових војних дејстава, ни денацификације. И нову владу у Украјини они неће признати. Савршено је јасно да ће санкције остати. И на тај начин, Русија у значајној мени испада из целог низа финансијско-економских процеса.

Осим пост-Запада у савременом свету постоје још и Кина, Индија, Иран. Јасно је да то сужава простор за финансијско-економски развој. Но, са друге стране, подстиче Русију на суштинске измене модела економског развоја. Заправо, ако не дође до те промене Русија у овом сукобу неће издржати. Зато сам више пута говорио да наш сукоб са пост-Западом тече по две линије – по спољашњој и унутрашњој. И ако не решимо проблем са унутрашњим пост-Западом, јер је код нас пост-Запад део владајућег слоја – све ове глумице и новинарчићи који излазе и вриште „Не рату!”, они су, пре свега, сегмент те пете колоне у владајућем слоју – ако се овај проблем не реши, неће се решити ни остали. А решити се може само путем озбиљних структурних реформи и промене модела развоја. Клановско-олигархијски режим неће моћи да се супротстави пост-Западу. Пост-Западу се може супротставити само режим у коме су власт и народ једно – имају исте циљеве, деле исте вредности и тако даље…

Што се тиче финансијско-економског аспекта, он је последица ових процеса а ни у ком случају њихов узрок.
Војна операција у Украјини и „велики ресет”

Данас сам чуо неколико апокалиптичких прогноза, сматра се да украјинска криза може постати последњи „црни лабуд”, који ће у постковид епохи нанети смртоносни ударац том светском злу, финансијском капиталу, који је опустошио целу земљу и све ће одлетети у ад.

Андреј Фурсов: Јако је добро што сте дотакли ову тему. Ствар је у томе да је криза, на парадоксалан начин, повезана са војном операцијом Русије у Украјини, при чему не војна операција, већ криза „надувана” из ње, испуњава читав низ функција које је испуњавала пандемија. Но, ствар је у томе што су пандемију завршили крајем прошле године. Пандемија није испунила своје задатке. „Зелена агенда” такође пропада. И на крају питање: која су средства остала за стварање новог светског поретка? Рат у Европи и глад – то је једино што је још остало да би се преформатирао свет.

Један од разлога, чини ми се, што се криза „калеми” на војну операцију, повезан је не толико са Русијом, већ са много ширим, глобалним проблемима. Није случајно још Шваб изјавио да ће Светски економски форум на сваки начин подржати Украјину. Мислим да одређени део светске врхушке има велику жељу да искористи ову кризу за решавање читавог низ проблема које није решила пандемија и „зелена агенда”.

Зар се не боје да ће их ова криза просто почистити? И зашто мора да наступи глад?

Андреј Фурсов: Ја мислим да се они тога плаше, али на то не рачунају. У својој књизи „Велики ресет” Шваб… За мене је „Велики ресет” који су написали Шваб и Малер еквивалентан непопуларном „Мајн кампфу”. Само је Хитлер није написао програм преустројства целог света, већ Европе, а овде је написан програм промене не само целог света, већ и човека. Зато што, како је рекао Шваб о Четвртој индустријској револуцији, то није промена света око нас, већ је то промена самог човек путем средстава за геномодификацију.

Зато, мислим, када су ти момци покренули процес, рачунали су да може доћи до озбиљних проблема. И Шваб је писао о опасностима на путу тог великог ресета. Једна од опасности је да се процес може отегнути. Тако је и било. Друга, ако једна од три велике државе изађу из њега, то јест, САД, Кина или Русија. И трећа – масовни протести. Искрено говорећи, нисам веровао да ће на Западу доћи до таквог отпора овим процесима. Нисам очекивао „конвоје слободе” у Канади, у Америци. Претпостављао сам да се западни човек одавно претворио у мекушца, у неспособњаковића са којим се може манипулисати.

Но сви ти догађаји заједно: успорени темпо вакцинације; то, што Кина и Русија не трче поскакујући (од среће) у том процесу; то, што се појавио оштар отпор целом процесу, све то је принудило ове људе да прибегну неким другим средствима. Зато што, ако одступе, изгубиће од оног дела светске врхушке чији је један од чиновника Трамп. И у оваквој ситуацији потребно им је нешто друго. На пример, рат, који може испровоцирати глад. А глад је смањивање потреба, пооштравање контроле.

И зато мислим да ће се они потрудити да искористе војну операцију у Украјини максимално. Постараће се да се она максимално продужи. Отуда помоћ у оружју. То је таква, полифункционална ствар. Они слабе Русију, они стварају зид између Русије и Кине – с једне стране, и Европске уније – са друге. При чему то чине рукама атлантских врхушки Европске уније. Реч је о врло озбиљној игри. Изненађујуће је да локална војна операције Русије у Украјини може решити судбину у наредних 15-20 година. И може – са једне стране, убрзати процес ресетовања, а с друге – може га сломити.

Говорили сте о глади; хтео бих да приметим да Русија са Украјином контролише приближно 25% светског извоза пшенице и приближно 96% светског извоза сунцокретовог уља.

Андреј Фурсов: Они ће се постарати да продуже конфликт да би уништили сетву.

Постоји још један аспект, који се до сада није остварио, али, како схватам, представља један од сценарија. Ако ситуација дође у ћорсокак, како се код нас каже, и Русија повуче кочницу, затвори гасовод, и још прекине испоруку ђубрива, које у огромним количинама иде у Европу – управо је то ваша прогноза о глади и на европском континенту.

Андреј Фурсов: Поводом ђубрива. Ствар је у томе што су последњих шест месеци фирме које производе ђубриво нагло подигле његову цену. И захваљујући томе на добитку су крупни агрохолдинзи, али губи мали и средњи агробизнис, фармери губе. То заиста постаје фактор наглог повећања цена прехрамбених производа, што је један од саставних делова великог ресета. Зато што квалитетне хране треба да буде за 15-20% оних који су на врху. Осталима – месо од скакаваца и црва и из 3Д.
Против Хитлера су се у Европи, раме уз раме са Русима, борили само Срби. Украјину су тридесет година припремали као анти-Русију

Таква масовна реакција Европе пре свега, на конфликт у Украјини – производ је медијске манипулације? Или је заиста последица двогодишњег седења у пандемији? Што су се Европљани толико упрегли за Украјину? Шта ће им Украјина?

Андреј Фурсов: До Украјине им није стало, стало им је до Русије. За мене је била врло карактеристична фраза коју је пре неколико година изговорила Урсула фон дер Лајен, она жена са лицем комуналне синдикалисткиње. Изабрала је дан 22. јун и рекла да са Русијом треба разговарати са позиције силе. Није случајно изабрала 22. јун. У праву сте кад говорите о две године седења због пандемије. Али ствар је у томе што су планови Европске заједнице везани за Украјину давно направљени. И Украјину су последњих тридесет година спремали као анти-Русију. Мислим да у основи тога лежи жеља за реваншом.

Андреје Иљичу, будућност. С ваше тачке гледишта, у овом хаосу, у овом сукобу који може имати најстрашније последице, они, које зовете Англосаси, да ли они уопште постоје? Да ли су они субјекти? Да ли они могу да победе или не могу?

Андреј Фурсов: Англосасима зовем Англоамериканце, на то мислите?

Не. Бићу прецизнији. То је тема која се појавила, вероватно, последњих месец-два. Овде су многи почели да праве конспиролошке верзије о томе да је Америка такође остарила, као и стара Европа. А Британија, обрнуто, стекла нову младост. И све конце у Евроазији сада повлаче Енглези. Они све хушкају, они распламсавају ратни пожар. И желе да покопају Немачку која ће и прва страдати у овом конфликту.

Андреј Фурсов: Не, није тако. У своје време Родс је поставио задатак да врати Сједињеним Државама неку глобалну британску империју. Но, историја је пошла у сасвим другом правцу. Синхронизованим ударцима, не договарајући се, али схватајући шта ради партнер, Совјетски Савез и САД су 1956. године нанели смртоносни ударац Британској империји, после којег су Британци имали две варијанте: или да тихо умру, или да створе невидљиву финансијску империју. Када говоримо о САД и Великој Британији потребно је разумети да, осим тога што постоје две државе – САД и Велика Британија – постоје и кланови англо-амерички и америчко-енглески који имају своје интересе. При томе, део америчког естаблишмента је оријентисан на британске кланове а део британског на америчке. То су врло сложене, испреплетене везе. Осим тога, ситуацију усложњава још и чињеница да су разни кланови, кланови из различитих земаља заступљени у истим структурама. То јест, они се слажу као Ејлерови кругови, негде се боре међусобно, а негде се боре заједно. Узгред, исто се дешава и по државној линији. Лабуристичка влада Велике Британије, после Другог светског рата, да би мало успорила Американце, продала нам је сјајне, у том тренутку најбоље на свету, авионске моторе и на корејском небу су совјетски пилоти уништавали Американце користећи управо те моторе. У исто време, почетком 50-тих година, америчка и совјетска обавештајна служба снабдевале су малајске побуњенике – а то су пре свега били етнички Кинези – у борби против Британске империје. То јест, овде је све тесно повезано. Британци су се заиста, врло активно, подизали ових последњих 40-50 година. Они су заиста успели у много чему. Но, рећи да Британци држе конце – било би претерано. У свету постоји неколико група које су међусобно повезане као Ејлерови кругови. Негде раде заједно, негде се боре међусобно.

Што се тиче Немачке, Немачка уопште није субјект, она је протекторат САД, пре свега. Но, постоје различити немачки кланови – Пруси, Баварци. Постоје и апсолутно пробритански кланови. То јест, слика ових међусобних односа и утицаја је значајно сложенија. Али, ако говоримо о Европи, заборавивши на трен Британце, онда безусловно постоји тежња да се преобрати… Европска унија није политички субјект. У историји је било неколико покушаја да се створи Европска унија. Последњи покушај, који је скоро успео, био је Хитлеров. Хитлерова Европска унија. И Совјетски Савез није ратовао само са Трећим рајхом, већ са Хитлеровом Европском унијом. У своје време Мељник-Боткин, шеф специјалне службе Француке у доба Де Гола, у једном од својих последњих интервјуа, када је већ био у пензији, рекао је, обраћајући се Русима: Не будите у заблуди, Французи вам никада неће опростити што сте разбили Наполеона пре 200 година. Дубоко верујем да Европска унија у целини, а не само Немци, никада неће опростити Русији што је разбила Хитлера. Зато што је цела Европа легла под Хитлера и једини који могу рећи да су стајали раме уз раме са Русима у тој борби су – Срби. Сви остали су легли под Хитлера. А ми смо тог Хитлера победили. Европска унија нам то никада неће опростити.

И постоји још један моменат. Фјодор Иванович Тјутчев је једном приликом рекао да је појавом империје Петра Великог империја Карла Великог у Европи немогућа. То јест, родила се Руска империја и зато је уједињење Европе у духу Карла Првог немогуће. Испоставило се да је био потпуно у праву. Обратите пажњу, када је Европска унија коначно стала на ноге? Када је разрушен Совјетски Савез. То јест, растућа Русија и опадајућа Европска унија су спојени судови. И у Европској унији то одлично схватају. Поготову што из бројних разлога Европска унија пуца по шавовима. Зато неприхватање Русије од стране тих људи, носи дубоки историјски карактер. Не код свих, али код елите – да.

У том случају објасните ми: мржња уједињене Европе према Русији, ако сам добро схватио, системска је, вековна и, уопштено, треба је прихватити као датост. Но, у том случају, теоријски, Англоамериканци би, ситуационо, требало да буду наши савезници. А Енглези наступају као Чапајев – напред, на коњу.

Андреј Фурсов: И да и не. Обратите пажњу, ми смо врло често заједно са Енглеском ратовали, и против Наполеона и против Хитлера. Неки чак кажу да је то зато што је Русија била криптоколонија Велике Британије. То је глупост. Заправо Велика Британија и Русија, како год се она звала, две су водеће државе. И обе су биле заинтересоване да не постоји јак европски центар, била то Немачка или Француска. Зато су заједно ломили Наполеона, заједно ломили Вилхелма, Хитлера. Но, када би се ови периоди завршили Русија је аутоматски постајала непријатељ Британаца. И сада код Британаца имамо врло занимљиво ткање. Британци, градећи своју невидљиву финансијску империју… имају неколико база. Једна је – Јужна Кина, друга – Блиски Исток и они желе да врло активно уђу у Закавказје и помогну Турској.

Но, у Средњу Азију ће им бити врло тешко да уђу, тамо Кина и Турска играју своје игре. И, ту је још, природно, Источна Европа. И, управо овде су се сударили и са Европском унијом, и са Американцима. Пре недељу-две изнео сам претпоставку да Американци, којима није у интересу сувише снажан развој ове невидљиве британске финансијске империје, могу учинити са Британцима оно што су им већ учинили 1956. године, за време Суецке кризе. Американци су тада створили код Британаца снажан утисак да ће их подржати у случају кризе. Али, чим је Хрушчов обећао две дивизије добровољаца и подсетио да Совјетски Савез такође поседује нуклеарно оружје, Британци су отрчали код Ајзенхауера да траже помоћ, а Американци су им хладно одговорили да они не подржавају колонијалне империје. И ако се у Украјини сада догоди оно што су Руси замислили, то ће потпуно уништава британски план стварања блока Пољска-Украјина-Турска-Велика Британија. Зато што Украјина испада из овог друштва. И то слама британску игру. Ко побеђује? Побеђују Американци.
Европска унија није политички субјект

Побеђују Американци. А поричете ли да је Европа, континентална – субјект. То јест, они ће у сваком случају настрадати како год се развијао овај сукоб.

Андреј Фурсов: Да, они ће у сваком случају пострадати. Зато што нису политички субјект. Уопштено, у Европи постоји једна држава која личи на политички субјект. То је Француска која поседује две атомске централе и атомско оружје. Но, Француска са масом становништва које није бeле расе је земља са којом се лако може манипулисати. Но, то не значи да европски финансијско-аристократски кланови не играју велику улогу у великој игри. То значи да Европска унија и поједине земље не играју, али кланови и те како играју. Ми смо фиксирани, потпуно идиотски, на апсолутно безопасне, но, добро, безопасних структура тамо нема – на такву чудну структуру као што је Билдербершки клуб. Но, постоји, на пример, структура о којој се код нас не пише, рецимо – „Клуб острва.” „Клуб острва” је затворена структура којом увек управља један енглески лорд, и увек – лихенштајнски војвода. Но, важно је рећи да лихенштајнске војводе имају посебан положај у европској аристократији, много јачи него породица Грималди и луксембуршке војводе. Осим тога, постоје и друге структуре. То јест, када говоримо о томе да Европа није субјект, мислимо да није субјект на нивоу држава и Европске уније. Али, постоје субјекти у облику затворених наднационалних структура. И оне имају своју игру.

И то је део светске владе, извињавам се, није иронично, то је питање.

Андреј Фурсов: Сергеје Александровичу, никакве светске владе не може бити зато што је свет сувише сложен да би се њиме управљало из једног центра. Постоје различите групе.

Разумем, мережна структура, неколико центара.

Андреј Фурсов: Да, потпуно тачно. Постоје различите структуре, оне имају међусобне односе који се протежу, многи се проблеми протежу и калеме на данашњу ситуацију, многи проблеми се протежу из древних времена тако да обичном човеку изгледају као лудило неких експерата, кад о томе проговоре. Постоји много противречности унутра, да тако кажем, унутар европске аристократије – то су противречности између потомака Каролинга и Меровинга.

Људи се питају какво то значење има (данас)? Али за ове људе има значење. Зато што ти људи мисле о томе вековима. И за њих је то проблем крви и проблем уништења Меровинга од стране Каролинга и римског папе – њима је то било јуче. То је увреда.
Кину чини девет до дванаест кланова

И овде прелазимо на другу државу, укорењену у миленијумима – на Кину, које нема у вашим размишљањима. А где је Кина?

Андреј Фурсов: Кине има у мојим разматрањима. Сада смо говорили о Европи и Америци. Кина игра своју игра. Никада нисам био присталица мишљења да ће Кина бити глобални лидер у XXI веку. Кина има масу ограничења. Њено главно ограничење састоји се, по мом мишљењу, у следећем: што је Кина економски успешнија, њени социјални и политички проблеми су већи. Кину, по различитим оценама, чини 9-12 регионалних кланова. И Кини није гарантовано да, у случају великог економског успеха, рецимо, јужног дела, који је повезан, узгред, са Британцима још од времена Првог и Другог опијумског рата, повезан управо са Британцима, а не Американцима… са Кином уопште, није тако просто и није тако јасно, као што изгледа на први поглед.

Сви ти разговори о томе да ће Кина бити лидер у XXI веку мене подсећају на разговоре с почетка XX века о томе да ће, за двадесет година, Русија све „згазити”. Русија се, заиста, бурно економски развијала, али тај бурни развој је ломио Русији социјалну кичму. Ако сте заборавили, било је таквих разговора и о Јапану, 70-тих година, да ће Јапан у наредних двадесет година… Јапан су САД 90-их година обориле једним карате ударцем. И Јапан је такав и остао.

Узгред, није случајно Шваб у својој књизи приметио да све државе треба да смање своје потребе, да смање економски раст. За најнеразвијеније земље то ће бити патагонизација (Патагонија је најнеразвијенији део Аргентине). А за најразвијене земље то ће бити јапанификације, то јест, стање у коме се Јапан нашао 90-тих година.

Ни Јапан, ни Русија нису постали лидери упркос прогнозерима. Исти случај је са Кином. Временом ће она имати све више проблема. Нисам сигуран да ће се са њима изборити. Мислим да Кина уз активну спољну политику, уз решење проблема са Тајваном, уз добре односе са Русијом, може изградити своју зону у Азији и онемогућити Јапанце да они то учине. Ако се сећате, Јапанци су имали такву концепцију – велика азијска сфера заједничког цветања. И Кина може покушати исто да учини. Но, за то су јој је потребна руска леђа и стална напетост у односима са САД.

Она је апсолутно неизбежна. Неки тврде да је учешће САД у Другом светском рату био управо рат са Јапаном за оно што називају Pacific region. Није у питању никаква заштита демократије и толеранције. Нису они марили ни за Хитлера, ни за остале.

Андреј Фурсов: Наравно.

Отуда питање: очигледно да је следећи корак претварање Кине у тај исти, императорски Јапан, који претендује на цео Pacific region. Зар не? По тој логици Русија и Европа се налазе негде на периферији.

Андреј Фурсов: Да. Али постоји још једна ствар. Само ако се Кина не распадне на делове. Ове године ће се одржати конгрес компартије Кине. Једна варијанта развоја је: Си Ђинпинг побеђује своје опоненте, такозване „комсомолце”. Друга варијанта: не побеђује. И овде почињу сасвим друге игре.

Сада се говори о мултиполарном свету. Свет још није постао мултиполаран до краја, но, у мултиполаран се већ претвара. Свет улази у зону хаоса, где је врло тешко прогнозирати. Из игре тенис, свет се претвара у игру сквош. А из шаха – у игру го. И овде, са једне стране, имамо врло занимљиве распореде, који ће се, међутим, врло брзо мењати. При томе, за овакву хаотичну ситуацију карактеристично је да и најмањи узроци могу изазвати велике последице. Зато је потребно пажљиво пратити и најмање покрете, најмање промене. У ситуацији равнотеже довољно је да лептир слети на један тас и све ће кренути на другу страну. Овде нагло нараста улога не случајности, већ бих рекао – улога догађаја.
О Јужној Америци

Желео бих да усмерим вашу пажњу на новости које су сви игнорисали. Болсонару је демонстративно допутовао у Москву и демонстративно одбио да подржи санкције. А данас је то исто учинио Мексико – уопштено, протекторат САД. Шта нам ово говори? Да ли то може бити тај лептир?

Андреј Фурсов: Ја мислим да то не може бити тај лептир. Што се тиче Мексика, наравно, он је у већем степену држава него Колумбија, но држава Мексико је збир наркокартела. Ако је Колумбија – два велика наркокартела и влада, онда је Мексико – ипак, нешто другачије. Са Бразилом је ситуација сложенија. Али и Мексико и Бразил решавају своје проблеме. Њима као да је врло угодна ситуација глобалног хаоса, глобална мутна вода у којој се може ловити риба.

Утицај САД у том истом Мексику и Бразилу је огроман. Па сам посмислио како је то прошло без Бајденових емисара. Можда је то само део игре?

Андреј Фурсов: Може бити. Ствар је у томе што је светска власт конструисана лукаво. У игри су све варијанте. Но, може бити и савршено… Болсонару је врло емоционалан човек, бурно реагује. Једном сам разговарао са Леонидом Владимировичем Шебрашином, и он ми каже да не треба у свакој акцији видети злу намеру, то може бити и елементарна глупост. На то сам му одговорио: ствар је у томе што је глупост најбоља форма у коју се може сакрити зла намера. Може бити и овако и онако. Ви можете бити потпуно у праву да је у питању део неке игре. А можда то није игра.
Русија и Турска

Остаје нам још један амбициозни играч, који се још није испољио – Турска, друг Ердоган. Да ли је он уопште субјект, да ли је самосталан? Или је пион у рукама Лондона?

Андреј Фурсов: Као регионални играч он је субјект, што се тиче игара код нас у Закавказју, у Средњој Азији делимично; но, сигурно, он је део британско плана. Тачније, британско-америчког. И Американци и Британци имају једну слатку навику: ако се припремају да учине неку гадост, почињу да „гурају”, да уздижу људе који су повезани са тим регионима – непосредно или посредно. На пример, када су одлучили да униште социјалистичке лагер преко Пољске, одједном се појавио Збигњев Бжежински, појавио се Пољак као римски папа. И појавило се много католика укључујући и Кејсија – шефа ЦИА у Регановој администрацији. Исто је било са Тенетом и ЦИА када су уништавали Србију, користећи за то Албанију.

Желим да подсетим ко је била у последње време шефица ЦИА, истина, већ су је сменили, но реч је о особи која је радила у Турској, Азербејџану. И Мур, који је на челу МИ-6 бивши је специјалиста за Турску, који сакупља турске тепихе, који навија за турске клубове, који говори да је Ердоган његов пријатељ. И када су ове људе поставили у ЦИА и МИ-6 мени је постало савршено јасно да ће удар бити у Закавказју, на линији Азербејџан-Карабах.

Свакако, Ердоган ће се трудити да игра своју игру, но он је укључен у много шири пројекат. Сетите се, у „Наутилусу” је постојао принцип – покретно у покретном. Ердоган је покретни елемент у покретном британском пројекту. Узгред, то не значи да у неком моменту Ердоганови интересу не могу доћи у противречност са британским интересима. Могу, сасвим. Но, још увек им је Ердоган потребан.

А чиме можемо објаснити практично самоубиство „Бритиш петролеума” који је, изашавши из „Росњефта”, – напомињем, имали су 19 процената – једноставно престао да буде велики играч на енергетском тржишту?

Андреј Фурсов: То је за мене загонетка. Можда ће нам ускоро постати јасно у чему је ствар.
„Дубока власт”, а не „дубока држава”

Да ли ће Французи остати у руској енергетици?

Андреј Фурсов: То још једном говори да је савремени свет… Када говоримо о противречностима у савременом свету, ми смо због нечега усмерени на проблеме државе. Не размишљамо да постоје транснационалне корпорације које имају своје интересе, да постоје затворене структуре, да постоје кланови. И, осим тога, шта је то „дубока власт”? То је много тачнији термин него „дубока држава” у савременом свету. Дубока власт је форма међусобних утицаја државе и затворених наднационлних структура. При томе, дубока власт настаје, практично истовремено са државом и затвореним наднационалним структурама. Због тога, када изучавамо савремени свет, морамо четворо очију отворити док посматрамо државу, затворене структуре, транснационалне компаније и дубоку власт.

Осим тога, у овом систему често аутономну улогу играју специјалне службе и синдикати криминалаца. То јест, данашња фаза светске борбе за власт, информацију и ресурсе – представља фантастично занимљив свет, у коме је много играча. И сваки пут кад баците коцкице – распоред је потпуно другачији.

Хвала!

Разговор водио: С. Мардан

Са руског посрбио: Александар Мирковић