ГОРАН ЂОРЂЕВИЋ: Нуди ли се Србији чланство у ЕУ? И шта је цена?

Последњи догађаји у Украјини тргли су Европу из догматског сна. Теза о крају историје се разбила о главу корифејима постмодерне идеје о пресуђеним индивидуалним и колективним судбинама. Парадоскално, док баук старог-новог архинепријатеља кружи Европом, стара уседелица изнова мобилише своје усахле снаге за нови рат.

Србија, као и толико пута до сада нашла се (опет) између неба и земље, континента и мора, слободе и слуганства, природног и позитивног права. И није лако! Баш као и толико пута до сада. Али, предмет овог осврта представља изношење једне бојазни која се може надвити над Србијом као „Дамаклов мач“. Наиме, у намери да Русију коначно учини изопштеном (третирајући изопштеност као коначни пораз), у кратком периоду пред нама који ће условити брзина промена стања на украјинским степама, може се очекивати ново прекомпоновање заустављених европских интеграцијских понуда. Јер шта ће се друго понудити заосталим државицама у чекаоници ЕУ.

А потреба за свеевропским одговором је присутна. Реална је понуда да се земље тзв. Западног Балкана приме у чланство ЕУ по неком убрзаном процесу. Својеврстан куриозитет представља чињеница да овај предлог долази од стране највећих противника даљег проширивања ЕУ. Зато се иза овог предлога крије видљива агенда. Са једне стране, брзоплет пријем нових чланица не би нарушио ни једно актуелно проблемско поље у ЕУ, а опет на ширем плану – који се очитава само кроз призму Источног фронта, омогућио би заједнички наступ свих земаља уједињене Европе.

Питање Космета

Европска унија данас нема империјалних амбиција, ни могућности. Позиција ЕУ представља резултат свих проблема са којима се суочава ова интеграција још од времена велике кризе. А ти проблеми нису само економски. Они су вишеструки и простиру се равномерно у сваком сегменту функционисања ЕУ, без најаве могућих решења. Пренос овлашћења са изабраних органа на извршне органе, недемократски каратер Европске комисије, непоштовање референдумског изјашњавања становника ЕУ, судски спорови и новчане казне између Уније и појединих чланица, потпуно одсуство заједничке спољне и безбедносне политике, одсуство солидарности међу чланицама које је оголила ковид пандемија, новостворене линије фронта у погледу људскоправашких идеологија јасно упућују на стање у кристалном дворцу (ЕУ).

На другој страни, присутни су ресентимани двојне геополитичке улоге ЕУ узроковане атлантистичком природом ЕУ која опет тријумфује у односу на постхладноратовску епизоду „од обуздавања до проширења“ (као кризе иденитета). Србији се нуди улазак у ЕУ у тренутном нерешеном статусу Косова и Метохије, полазећи до чињенице да већина Срба ипак не би прихватила улазак у ЕУ по цену признања Косова и Метохије. Као бенефит, Србији ће се понудити реализација тог чудног, а са аспекта српске државности прескупог пројекта „Заједница српских општина“.

Наведено би подразумевало улазак у ЕУ Србије без Косова и Метохије позивајући се на фактичко стање и најаву даљих кредибилних преговора. Наравно, понуда повољних кредита као омиљено средство увек је на столу. Можда и Нобелова награда! Ова понуда би представљала остварење многих адолесцентских снова великог броја грађана Србије. Несумњиво да би ова понуда изазвала одобравање власти, већег дела опозиције, као и гласачког тела које контролишу (у већем или мањем обиму) ове групације. Подршка српске „модернистичке“ елите се подразумева.

Међутим, одговор на ову понуду мора бити јасан – историјски и треба рећи државотворан. Односно мора уважити историјску вертикалу нашег трајања. Србија не сме да прихвати такав предлог. На исти начин као што је Србија одбила понуду те 1389.године, али и 1853-1856, ултиматум 1914.године, као што је одбила Тројни пакт 1941.године, као што је одбила да пристане на наметнута решења 1991-1999, као што није прихватила добронамерне савете 2008. године.

Ово је тренутак за један историјски ексурс. Свакако илустративно искуство представља „Кримски рат“ и положај Србије. Овај догађај који се са правом представља као први светски рат у историји, такође је захтевао позиционирање Србије. И Србија је заузела своју страну. Определила се за неутралност (иако је неутралност представљала избор узрокован сопственом немоћи, јер је на територији Србије и тада било туђинских војних јединица), док су српски добровољци активно учествовали у Првој одбрани Севастопоља.

Не, хвала

Данас се историја понавља, али понуда Србији се представља као фарса. Чланство Србији у ЕУ, након свих ових година, свих турбуленција унутар ЕУ, конфликта са Истоком и односном према територијалној целовитости Србије, личи на „Прокрустову постељу“ која се великодушно нуди Србији. Србија нема ни морално, ни историјско право да се сврста у ред оних који су унижавали и умањивали сваку српску државу, који су сејали мржњу и несрећу по целом свету. На страну оних који су својом нерационалном надменошћу и бруталним калкулацијама (у којима нема места за идеју слободе и правде) довели свет на ивицу колапаса.

Прихватањем понуда из кристалног дворца Србија ће угрозити сваку своју позицију. У ЕУ, Косово и Метохија биће још даље од Србије, Република Српска и Црна Гора, остаће ван домашаја Србије, зецементиране арматуром заједничке европске политике, док ће енергетска стабилност Србије бити препуштена мултинационалним корпорацијама. На унутрашњем плану може се очекивати даљи рад на свођењу Србије на ниво колоније (јер Србија је изабрала да буде партнер Запада и то не као Пољска или Грчка, већ као Албанија или Доминиканска република). А то значи даље укидање демократије у Србији.

Данас се мора рећи: идеја чланства у ЕУ Србију држи у константном малолетству. Зар искуства са Уставом ЕУ, позицијом Исланда, Брегзит, „Преспански споразум“, прихватање противуставног и противзаконитог референдума о промени устава, нису упозоравајућа?

На међународном плану, Србија би изгубила и оно мало достојанства које јој је још преостало након потписивања споразума из Вашингтона. Нема сумње да ће се такав чин одразити и на положај и интересе Србије у међународним организација.

Зато, Србија мора да одоли овом сарданском позиву Европске уније. Србија мора отмено и достојанствено да одбије понуду која ће је сврстати у фронт против историјских пријатеља. У фронт против истине и правде. Зато што ова понуда није условљена искреном жељом, већ је заснована на формацијском преуређивању Европе из разлога који се своде на калкулатнско неуважавање историјских процеса који се дешавају у Украјини и на целом Истоку.

Горан Ђорђевић је адвокат из Ниша и истакнути члан Српског демократског савеза. Ексклузивно за Нови Стандард.

Да Запад није био похлепан, ово се не би десило: Ексклузивни интервју Кустурице на његов рођендан

Затим је полетео „орешник“: Какав је одговор Русије на напад дубоке државе

Путин потписао закон: Забрањује се јавна пропаганда идеологије живота без деце