„Пут“ у бесмртност Вељка Чубриловића: Откопчао крагну, скинуо кравату, намакао омчу и – опростио џелату

Ноћ пред смрт, Вељко је написао писмо породици. Оригинал је спаљен по наредби суда, али се тамничар сажалио и прије него што га је запалио – преписао га је. Ријечи човјека пред чијим очима је већ била смрт свједоче о дубоком убјеђењу да жртва није узалудна и да ће све, па и његову Наду, у будућности огријати слобода

Српски учитељ Вељко Чубриловић, члан Младе Босне, пријатељ Гаврила Принципа и један од учесника атентата 28. јуна 1914. на аустроугарског престолонасљедника, надвојводу Франца Фердинанда, објешен је 3. фебруара 1915. године у Сарајеву. Смртну пресуду због „велеиздаје“ изрекао је Окружни суд Земаљске владе у Сарајеву.

Чубриловић је након атентата имао могућност да избјегне хапшење и побјегне у Србију. Међутим, одлучио је да остане. Оптужница га је теретила због помагања да се оружје намијењено за убиство престолонасљедника пренесе из Прибоја у Тузлу. У велеиздајничке акције убројани су му и оснивање прибојског Сокола, сарадња са Народном одбраном, као и сарадња са Српском краљевском академијом.

По аустроугарском закону, смртна казна се није могла изрећи малољетним особама (тј. особама млађим од двадесет година у тренутку када је био почињен злочин). Тако су Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж осуђени на максималну казну од двадесет година затвора. Васо Чубриловић је осуђен на 16 година, а Цвјетко Поповић на 13 година. Међутим Вељко, као најстарији међу организаторима, није могао да избјегне смртну казну.

Пресуда је извршена 3. фебруара 1915, између девет и десет часова ујутру. На мјесто погубљења у кругу Војног логора дошао је свештеник, који је осуђеницима читао посљедњу молитву. Поново им је прочитана пресуда, коју су они мирно саслушали. Док су лупали добоши, клицали су против Аустроугарске.

Погубљење је извршио званични џелат Земаљске владе у Сарајеву, Аустријанац, Алојз Зајгерт. Вељко је објешен први, као најмање „грешан”. Он је након што је пришао вјешалима, самом себи откопчао крагну, скинуо кравату и намакао омчу, говорећи џелату да му прашта своју смрт.

Ноћ пред смрт, Вељко је написао писмо породици. Оригинал је спаљен по наредби суда, али се тамничар сажалио и прије него што га је запалио – преписао га је. Ријечи човјека пред чијим очима је већ била смрт свједоче о дубоком убјеђењу да жртва није узалудна и да ће све, па и његову Наду, у будућности огријати слобода.

Писмо преносимо интегрално:

“Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову “долину суза”, а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашем дјетету, него своју неизмјерну љубав према нама.

Душо, посљедња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима. Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Преда мном на столу леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божји. Будите сретни, а вријеме ће излијечити и ову тешку рану. Мила моја ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којим ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достојало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумијети, као што сам Те ја разумијевао, па с њиме удружи свој живот. Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна. Када наша Нада одрасте и могне разумијети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумијети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељску дужност. Ти ћеш рећи милом чеду: твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ.

Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да ми буде милостив.”.