Кецмановић: Генерали у шалварама, генералице под хиџабом

У ЈЕКУ иностраних и бошњачких негодовања на одлуку Скупштине Републике Српске да врати ентитетске надлежности које су неуставно пренесене на заједничке органе, а посебно на обнову ВРС, из муслиманског Сарајева стижу двије бизарне вијести.

Изетбеговић је 3. децембра од Уставног суда БиХ затражио да у јединицама ОС БиХ дозволи ношење браде, шалвара и хиџаба. Само десет дана касније, 13. децембра, пензионисани генерали АБиХ Ризво Плех, Вахид Каравелић, Исмет Хаџић, Сулејман Врањ, Неџад Ајнаџић и Садик Клинић ставили су се на располагање Предсједништву ради одбране државе.

Поводом ове двије везане глупости илити два бошњачка аутогола, у западним амбасадама у Сарајеву вјероватно су забезекнути, а у Бањалуци би могли да часте.

Објашњење треба потражити код Андрића: „Ондје гдје почињу границе Босне престаје логика“.

А пошто се Босна свела на 25 одсто територије, остатак од 75 одсто су РС и „ХБ“, онда се ова оцјена односи само на половину Федерације.

Хиџаб и шалваре

Пошто се и сам аутор апелације за увођење браде, шалвара и хиџаба позива на вјерске слободе, изгледа да се ради о новом таласу реисламизације бошњачке војске.

Први талас изведен је уочи рата међу припадницима паравојних Зелених беретки и Патриотске лиге на основу Изетбеговићеве шире концепције реисламизације вјерски запуштених Муслимана у БиХ, након чега, по Исламској декларацији, треба да наступи фаза њихове бројчане доминације и успостављања шеријатске државе.

Други талас извршен је током рата када су у јединицама, са 99 одсто Муслимана/Бошњака, врло мало Хрвата и са само понеким Србином, уведени имами постављени од стране ИВЗ, а рат се показао као психолошки погодан амбијент за јачање и ширење вјере.

Трећи талас реисламизације подстакли су, такође током рата, муџахедини – екстремни исламски милитанти који су клали српске цивилне код Возуће.

Они нису до тада умјерене локалне муслимане само подучавали правој вјери него и суровим методама борбе против ћафира илити невјерника.

Познати су примјери муслиманске дјевојке у Зеници коју су пребили због краће сукње и католичких свештеника који су масакрирани, иако су Хрвати тада били бошњчки савезници.

Најзад, 7. бригада мултиетничке АБиХ трансформисана је и номинално у 7. муслиманску бригаду и задржала такво име и након што су муслимани постали Бошњаци.

Актуелни четврти талас реисламизације у бошњачкој компоненти ОС БиХ, уз помоћ елемената специфичне муслиманске војне гардеробе, може се објаснити као разочарање због изневјереног очекивања да ће им Запад направити унитарну грађанску БиХ, односно због повратка РС изворном Дејтону.

Тешко је процијенити колико се ради о мирнодопском џихаду, распиривању вјерског фанатизма или о Изетбеговићевој партијској политизацији редова бошњачке компоненте ОС БиХ уочи јесењих избора, а колико је то порука „равнодушном Западу“ да Бошњаци имају и блискоисточну алатернативу.

Генерали и генералице

На истој линији мобилизације СДА и програмског штива Исламске декларације, јавили су се Алијини првоборци. Генерали Ризво, Вахид, Исмет, Сулејман, Неџад, Садик, судећи и по именима и према поводу којим су се „ставили на располагање“, па и по томе коме су се обратили у Предсједништву, довољно говори.

Како не нађоше бар по једног Анту и Александра саборца из АБиХ или генерале ОС БиХ да заједно бране БиХ од враћања ентитетских надлежности у РС!?

Зашто у Предсједништво дођоше код бошњачког члана Џаферовића и бошњачког изабраника Комшића, а не и кад је тамо био и Додик, јер су се практично и њему ставили на располагање?

Тројица од наведених официра Врањ, Ајнаџић и Каравелић су ветерани грађанског рата у БиХ с чином генерала армије и њима би као српски пандан требало реактивисати генерале Пандуревића, Галића и Анђића. Тако би уз одговарајућу попуну могли организовати „друго полувријеме грађанског рата“, које у Сарајеву често наглас прижељкују да би у звршници они побиједили.

Сада, поред предности у људству, имају и неколико обновљених социјалистичких погона намјенске индустрије и једино их брине што се Србија наоружава руским ракетама довољног домета.

А протекторат без коментара

У тзв. међународној заједници, која је забринута због уставног ентитетског растакања заједничких ОС БиХ, добили су тако врућ шамар од бошњачких брадатих генерала у шалварама и од генералица под хиџабом. Направили су их у најмању руку смијешним због њиховог непознавања националних односа у БиХ, односно њиховог упорног одбијања да их схвате и прихвате.

Да ли се зато овим поводом није огласио нико од трансатлантских политичара и медијских коментатора? Или их то напросто не тангира јер није препрека да послуже као топовско месо у НАТО-у?

Једини критеријум је – ко им је послушан, ако непослушан

За вријеме НДХ, босански муслимани су затражили од Трећег рајха да умјесто преко квислинга Анте Павелића буду директно потчињени Хитлеру. Химлер им је удовољио формирањем 13. СС ханџар-дивизије.

Уз благослов каирског великог муфтије Ел Хусеинија, они су уз свастику и два S ставили на главу и фес.

Фес се и прије и касније носио као муслиманска цивилна капа и без војних обиљежја, па су негативне асоцијације на НДХ, СС и Ханџар-дивизију временом изблиједиле.

Напротив, браде, шалваре и хиџаб изазивају свјеже асоцијације на Ал Каиду, ИСИЛ и на „црне удовице“ самоубице.

Столтенберг би иностраним судијама у Уставном суду на вези, требало да сугерише да закључе процес: „Не могу браде, шалваре и хиџаб, али може фес!“

И на крају мало шале

Замислите како би изгледало да ради јединства заједничке ОС БиХ, чланови Предсједништва БиХ, у својству цивилне врховне команде, построје све три компоненте, од којих би једна носила фесове, друга шајкаче са четири оцила, трећа поздрављала са „за дом спремни“, предвођени реактивираним генералима грађанског рата ’92-’95, који су чинове стекли успјешним међусобним убијањем!

Можда бившим и умирућим империјама, које стоје иза мeђународног протекторат у БиХ, дјелује сасвим природно да војску чине јањичари више раса, вјера, нација, језика, али на домаћем босанском терену то дјелује трагикомично.

Сјетимо се да је ЈНА почела да се распада онда када је Словенцима почело да смета што се команде издају на српској екавици, па су затражили да њихови питомци служе војни рок у матичној републици и да им се команде издају на матерњем језику.

Лако ћемо за хиџаб, камилавку и за дом увијек спремне ратне генерале, али шта ћемо са три службена језика у бројчано невеликим ОС БиХ када им је за међусобно споразумијевање потребан преводилац?

Зато дјелује најрационалније Додиково рјешење да се БиХ или демилитаризује или да се заједничка војска сведе на симболични минимум. Тек толики да се приликом дочека иностраних државника построје, одсвирају химне и испале почасни плотун увис. Али ништа од тога, јер што рече наш нобеловац: на граници Босне престаје здрав разум.

За оне који не знају! Хиџаб је марама којом муслиманке у исламским земљама омотавају цијелу главу тако да обнажени остају само нос, уста и оба ока. Шалваре су широке панталоне које носе муслимани (код селефија су трофртаљке), и представљају мушки пандан димијама. Брада је брада, али у садашњим прописима ОСБиХ, као и у већини европских армија, мора да буде уредно обријана.

Узгред, иако су двије бошњачке иницијативе по војној линији политички синхронизоване, како се види на приложеној фотографији умировљени генерали Ризво, Вахид, Исмет, Сулејман, Неџад и Садик у Предсједништво код Шефика нису дошли ни у шалварама ни необријани.

Биће да су још чекали одобрење Уставног суда БиХ. Али, чим им стигне, раскомоћени у шалварама и запуштених сједих брада, те за бој на располагању: „Форца пет федералних кантона на Српску која хушка на рат!“