МИЛАН ГАЈОВИЋ: „ПОРОДИЦА“ СА ДВОЈИЦОМ ТАТА ИЛИ СА ДВИЈЕ МАМЕ

„Ви не бирате своју породицу. Она је Божји дар вама,  као што сте и ви њима.“ (Дезмонд Туту, 1931,  јужноафрички англикански надбискуп и борац против апартхејда и за људска права)

„Мушкарац је глава породице, али је жена врат који окреће главу.“ (Кинеска мудрост)

 

Нелегитимна Кривокапићева Влада је Скупштини поднијела Предлог закона о измјени члана 19 став 1 тачка 8 Закона о социјалној и дјечјој заштити, тако да породицу чине и „…партнери у заједници живота лица истог пола и дјеца коју партнери издржавају у складу са законом који уређује животно партнерство лица истог пола…(и) партнер у заједници живота лица истог пола без обзира гдје живи“.

Још 19. марта 2021. године, Уставном суду Црне Горе поднио сам иницијативу  за оцјену уставности Закона о животном партнерству („Службени лист ЦГ“, број 67/2020, од 7. јула 2020. године).                            

Наиме, чланом 1 оспореног Закона се, противно Уставу, уређује закључење и престанак животног партнерства лица истог пола, вођење регистра партнерства, (и) права и дужности лица која су закључила партнерство. Надаље, животно партнерство се, по члану 2 оспореног општег акта, дефинише као „законом уређена заједница живота лица истог пола…закључена пред надлежним органом, у складу са овим законом“. Тиме је, противуставно, животно партнерство као заједница живота лица истог пола у погледу правног статуса, са изузетком права на усвајање дјеце, изједначено са хетеросексуалним браком.

Прецизније казано, оспорени Закон није у сагласности са следећим одредбама Устава: чланом 17 став 1 (Основ и једнакост – Права и слободе остварују се на основу Устава и потврђених међународних уговора),чланом 71 став 1 (Брак – Брак се може закључити само уз слободан пристанак жене и мушкарца),чланом 72 став 1 (Породица – Породица ужива посебну заштиту) и чланом 73 став 2 (Заштита мајке и дјетета – Држава ствара услове којима се подстиче рађање дјеце).

Језичким, логичким, системским и циљним тумачењем наведених уставних одредби, извлачи се непорецив закључак да је уставотворац, као заједницу живота, прописао само брак који закључују лица различитог пола. Из таквог брака исходи посебно заштићена (природна)  породица коју сачињавају родитељи, мајка и отац, и њихова дјеца. Такође, држава је уставно обавезана да ствара услове којима се подстиче једна од основних функција овакве породице – рађање дјеце.

Како уставотворац у правни поредак Црне Горе није увео заједницу живота лица истог пола, тo се, последично, законом не може уредити ни начин остваривања права партнера у таквој заједници.

У  црногорском парламенту потврђени и објављени међународни уговори не прописују право лица истог пола на заједницу живота, односно на животно партнерство, па тиме не постоји ни законодавна обавеза   усклађивања ,односно  доношења оспореног Закона, по члану 9   (Правни поредак) и члану 17 став 1 Устава.

Надаље, у Европској унији је законодавство у вези са породичним односима у надлежности држава чланица. То значи да не постоје  европски  стандарди у вези са браком и породицом. Шест држава у Унији (Румунија, Литванија, Летонија, Пољска, Словачка и Бугарска) не дозвољавaју ,не само брак, него ни животно партнерство лица истог пола. Зато ни Црна Гора, иако кандидат за чланство у Унији, није обавезна да донесе оспорени Закон.

Норме оспореног Закона су у колизији са одредбама Породичног закона („Службени лист РЦГ, број 1/2007 и „Службени лист ЦГ“, број 53/2016 и 76/2020),  којим се регулишу брачни и породични односи и то са: чланом 3 (Брак се заснива на слободној одлуци мушкарца и жене да склопе брак),чланом 12 став 1 (Заједница живота мушкарца и жене који траје најмање три године (у даљем тексту: ванбрачна заједница) изједначена је са брачном заједницом у погледу права на међусобно издржавање и других имовинско-правних односа), чланом 16 (Брак се склапа сагласношћу воља жене и мушкарца…) и чланом 17 (Брак се склапа ради остваривања заједнице живота брачних супружника).

На овакав начин, нарушена је складност (хармонија) правног поретка, као система међусобно непротивречних општих правних аката и норми.

Доношењем Закона о животном (истополном) партнерству остварује се опасан наум разарања традиционалне породице, као основне ћелије друштва, у име европских и НАТО „вриједности“.

Легализацију истополне породице треба посматрати у ширем контексту свеобухватног неоружаног, хибридног, богоборачког рата Запада (западних мегакапиталистичких владара из сјенке) против традиционалних хришћанских вриједности, православља и Русије. У циљу успостављања тзв. Новог свјетског поретка, примјењује се стратегија разарања морала и колективног духа народа, као и националних држава, како бисмо сви постали безоблично стадо у врту Великог брата. Зaто нам је неопходна, да се послужим ријечима Шарла де Гола, „одбрана духа“.

Треба подсјетити и на теорију о златној милијарди незваничног портпарола тајне западне, мегакапиталистичке владе Збигњева Бжежинског, која подразумијева драстично смањење броја становника планете, што се, наравно, не односи на становнике Запада.

У Директиви Службе безбједности Сједињених Држава, број 20/1, од 18. августа 1948.године („Доктрина америчке војске против Истока“), коју је сачинио Ален Далс, директор CIA-е, од 1953. до 1961.године, између осталог, наводи се:

„Ми ћемо рушити духовне вриједности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности…непримјетно, но активно и постојано, помагаћемо…корупцију…(и) издајништво…Све ћемо то култивисати у свијест људи…У управљању државом ћемо изазивати хаос и неред. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини…Ми ћемо одиграти…стратегију погибије свих православних Словена и, коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свијест.“

Колективни дух једног народа најлакше је уништити разарањем природне, традиционалне породице. Енглески писац Гилберт Кит Честертон (1874-1936) је написао:

„Породица је једина провјера вриједности државе која има обавезу да се обнавља вјечно као држава, али много природније него држава.“

План за разарање традиционалне породице, са мајком, оцем и њиховом дјецом, заснива се на тзв. теорији полова (Џендер план), односно на теорији полних сличности „брачних“ другова (истополних „родитеља“). Настала је као пројекат америчког психолога и сексолога Џона Манија (John Mani,1921-2006), поријеклом са Новог Зеланда. Његово „учење“ је неутемељена психолошко-социолошка конструкција да је хетеросексуалност друштвена, а не биолошка (генетска) карактеристика људске јединке. По њему, сексуалне полне карактеристике жене и мушкарца нијесу урођене, већ настају и формирају се током одрастања?! Мaни је тврдио да разлике између полова настају током живота под утицајем породичних и друштвених ограничења („Ако дјечаку облачите хаљинице, он ће постати дјевојчица“?!).

Под велом  „европских вриједности“, појмом род (џендер) се промовише тзв. политички хомосексуализам, као средство остваривања антихришћанских, односно антиправославних намјера Запада ради глобалне превласти. Све се ово реализује у оквиру њихове „стратегије условљавања“, која подразумијева пријем у чланство међународних организација и везивање економске помоћи само уз прихватање тих „вриједности“ као услова који се, по нахођењу, могу проширивати.

У теорији социјалног инжењеринга, постоји и стратегија Овертоновог прозора, као средства за неутралисање утемељених противних мишљења и ставова који су у супротности са западним глобалистичким наративом. Дефинисао га је Џозеф Овертон (Joseph P.Overton, 1960) бивши потпредсједник америчког института „Макино центар за јавну политику“. Ријеч је о техници манипулације људском свијешћу у једном друштву, односно о еволутивном утицају на јавно мњење.

Методолошки, „Овертонов прозор“ подразумијева шест корака, у оквиру прозора дискурса. Полази се од нечега што је у почетку неприхватљиво, а затим се то опажа као радикално. Након тога се „прозор“ помјера тако да јавност почиње да на то гледа као на нешто прихватљиво, па онда разумно, затим популарно и на крају процеса долази до нормативне фазе, односно до уграђивања у закон.

Једном ријечју, то је један од начина којим се врши „кување“ јавног мњења, односно то је управљање процесом његових спорих промјена, све до успостављања жељеног стања.

Очито је да ЛЏБТ лоби у нелегитимној Кривокапићевој влади, примјеном технике „Овертоновог прозора“, жели да се, усвајањем измјена Закона о социјалној и дјечјој заштити, створи правна претпоставка (обавеза) да се Законом о животном партнерству лица истог пола нормира право на усвајање дјеце од стране истополних партнера, односно да се  неприродно истополно животно партнерство правно изједначи са природном, хетеросексуалном породицом. То, као обавезу законодавца (Скупштине), намеће формулација у Предлогу да породицу чине и „…дјеца коју партнери издржавају у складу са законом  којим се уређује животно партнерство лица истог пола…“ Тиме би се, фактички, отворио „породични“ простор за педофилију и друге облике злоупотребе дјеце.