ВЛАДИМИР СТАНИСАВЉЕВ: МОНАРХИЈА И ДЕМОКРАТИЈА

Просечан становник Србије монархију перципира као владавину једног човека, а демократију везује за републику. Незнање ставара предрасуде и стереотипе. Монархија и демократија су две стране исте медаље.

Монархија представља јединство народа, континуитет једне државе и гарант демократије.

Србији је потребна монархија из више разлога. Српски народ је један и недељив према актуелном Уставу Републике Србије. Устав је акт са највишом правном снагом. У пракси неретко видимо да је дељив. Нама је потребна минимум једна институција која ће нас све ујединити. Монарх представља суверенитет, а династија национални идентитет. Монарх би био краљ свих грађана Србије и свих Срба који живе ван граница Србије.

Монархија је неопходна и због континуитета, који Србија добрим делом нема од обнове своје државности. Као монархија Србија није имала у потпуности континуитет због унутрашњих и спољних проблема, а као република је теоретски немогуће да има контиунуитет због геополитичких, економских и социолошких разлога. На почетку обновљене државе је било проблема због поделе на Карађорђевићевце и Обреновићевце, па касније због Балканских ратова и Првог светског рата. Након завршетка Првог светског рата формирана је Краљевина СХС, а касније и Краљевина Југославија која је тада била нова држава, али је задржала старе проблеме. Нови проблем за Српски народ је био Пирова победа у Првом светском рату. Ниједан народ за слободу није платио цену, као што је платио  српски народ. У Србији је у Првом светском рату погинуло 1 100 000 људи (450 000 војних жртава и 650 000 цивилних жртава), а 1 200 000 људи је било рањено. Краљевина Југославија је престала да постоји захваљујући Другом светском рату и доласку комуниста на чело државе. Вештачка СФРЈ је опстајала захваљујући Хладном рату и блоковској подели, када је пао Берлински зид, и она је престала да постоји. Од враћања вишестраначја до данас, Србија није показала да има континуитет. Србије је имала континуитет за време Немањића, јер је била Србија, а не Југославија. Важно је истаћи да је Србија тада имала само једну династију. Сада смо Србија и имамо једну династију. Први, а вероватно и најважнији услов је испуњен. Предуслов за најразвијеније земље света је континутитет.

Најразвијеније земље света су монархије, а то су Царевина Јапан, краљевине Велика Британија, Шведска, Шпанија, Холандија, Данска, Белгија и Норвешка. Под круном енглеске краљице су Канада, Аустралија и Нови Зеланд. Велико Војводство је Луксембург, а кнежевине су Андора, Лихтенштајн и Монако. То су земље у које се “одливају наши мозгови“, и, у које грађани Републике Србије маштају да иду, како пословно, тако и приватно .

Васпостављање (враћање) монархије је важно и због успостављања суштинског демократског и плуралистичког друштва. Србији је неопходна конституционална монархија. Парцијална и ограничена. У овом случају устав ограничава монарха, баш као у најразвијенијим државама Европе и света. Подела власти треба да се изврши на три гране: законодавну, извршну и судску. Медији треба да буду четврта неформална грана власти. Извршна власт у Србији треба да се подели на власт коју ће спроводити Краљ и Двор, и, на власт коју ће спроводити Влада Крааљевине Србије. Подела извршне власти доприноси развитку демократије, јер онда нико нема апсолутну власт. Лорд Ектон је рекао: “Свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно.“ Људи често монархије везују за конзервативизам и национализам, што је погрешно. Велика Британија је колевка либерализма, а Шведска је синоним за социјалдемократију.

Златно доба српске демократије је од 1903. године до 1912. године. Наш најстарији дневни лист „Политика“ је основан 1904. године. Он је пример свим данашњим пропагандним гласилима шта је новинарство и слобода медија. „Политика“ је критиковала Раду Пашића, сина Николе Пашића (тадашњег председника Владе) за проневеру 160 вагона шећера. У данашњем времену таква слобода медија је незамислива. Србија је међу првим земљама у Европи имала демократски Устав. Сретењски Устав је донет 1835. године. Он је прокламовао права и слободе грађана, као што су неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања. Он је значајан и због изражених потреба српског друштва, као што су национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутократске владавине.

У Краљевини Србији би постојао политички плурализам, као што је био некада. Политичка сцена би била састављена од странака са општим демократским идеологијама, као што су конзервативна, либерална и социјалистичка идеологија, хибридним идеологијама, идеологијама које су комбинације ових демократских идеологија, партикуларним идеологијама, које би се бавиле парцијелним друштвено-политичким темама. Саставни део политичког система би биле, и, регионале и мањинске странке

Србија је недемократским путем постала република. Насилним и револуционарним путем. Ова тврдња је доказива у пракси. Чињеница је да смо од 1945. године имали минимум три председника републике који су узурпирали власт. Монарх за разлику од председника није политички обојен. Карађорђевићи су народна, а не аристократска династија, и то је са менталитетског и културолошког аспекта нашег народа разлог више да се васпостави монархија. Нама треба народни краљ, као што је био Краљ Петар Први Карађорђевић. Ово је један од разлога због чега република нема легитимитет у српској демократији.

БЕЗ КРАЉА НЕ ВАЉА!

 

Завршићу текст са стиховима химне Краљевине Србије:

“Краљевину српску брани

пет вековне борбе плод,

Боже спаси, Боже храни,

моли ти се српски род!

Из мрачнога сину гроба

српске славе нови сјај,

настало је ново доба,

нову срећу, Боже дај!“