Теодор Рузвелт – амерички председник са самог почетка 20. века (не треба га мешати са млађим, познатијим презимењаком) – и за америчке, генерално империјалистичке стандарде, важио је за изразито експанзионистички настројеног политичара. Пожељан приступ САД земљама у сфери њиховог интереса дефинисао је као „дипломатију велике батине“. Уз те речи, памти се и његова тврдња: „Двадесети век биће столеће људи који говоре енглески“. Показало се да је био у праву. Но, ми већ живимо у 21. веку а он је, то многи који речи поменутог америчког лидера и даље доживљавају као реалност, далеко од тога да ће бити доба англосаксонске доминације. Увелико је окренут нови лист историје, који већ сада није исписан само на енглеском, при чему идемо ка његовом делу где ће тог „језика“ бити све мање и мање.
Ту чињеницу (као и низ других) очито истински не разуме човек који је почетком 21. века био министар спољних послова Велике Британије. Ради се о нама (свакако не по добром) и те како знаном Вилијаму Хејгу, који се ових дана огласио ауторским текстом у лондонском Тајмсу. У њему позива на покретање нове офанзиве Запада – пре свега његовог англосаксонског дела – против Русије. Упоредо апелује и у прилог његовог већег ангажовања на Балкану (подразумева се антисрпског).
Све то ради на начин који кипти бесом, и то оним који открива двоструку фрустрацију аутора. Неће да прихвати, али очито дубински осећа, да доба англосаксонске превласти пролази, а ни он, уз сву своју аутистичну дрскост, не може да оспори да је његова земља већ дуго само сенка онога што је била. Некада је представљала равноправног конкурента Русији а данас је у надигравању великих сила само патуљак. Стога гневно, покретан вековном енглеском русофобијом, Хејг хушка Америку да крене у јуриш на Русију (и тако неразумно истроши преосталу снагу на њој, у околностима када је заправо угрожава Кина а не Руска Федерација).
Прича о ирационалности ту се не завршава већ, напротив, добија нови замах. Баш у тренутку када Европи прети продубљивање гасне кризе – а јасно је да ће се она још дуго суочавати са раскораком између растућих потреба за тим енергентом и ограниченим могућностима да оне у потпуности буду задовољене – Хејг предлаже одбацивање већ завршеног гасовода Северни ток 2. Киван је на Немце што су у вези са њим ушли у комбинацију са Москвом и имплицитно предлаже фокусирање „савезничког“ притиска на Берлин како би он себи пуцао бар у једно колено (за почетак). Док све то ради, испразно моралише, манипулише па и отворено лаже.
Путинов шамар
Једна од пригодних приповести тог типа је о томе како је, свесно опасности од јачања руског утицаја, „храбро и пожртвовано“ Уједињено Краљевство „одбило“ руски предлог да, с крајњом тачком на британским острвима а почетком у Русији, буде изграђен магистрални тзв. Северноевропски гасовод. Којешта, истина је сасвим другачија. Владимир Путин је 24. јуна 2003. долетео у Лондон, где га је на аеродрому помпезно дочекао принц Чарлс. Затим су заједно отишли до чувеног Градског коњичког мањежа, великог парадног простора у центру британске престонице, где их је, што се ретко дешава, чекала краљица Елизабета. Ту је Путину приређен царски дочек, какав Енглези ретко коме приуште.
Зашто су то горди острвљани учинили? Одговор је прост. Надали су се да ће, са тада још релативно новим руским лидером, закључити посао века. А, погађате, радило се о изградњи већ поменутог гасовода где би централни западни партнер Русије у енергетској облати била Велика Британија. Уз то би заједнички створили, како су очекивали, велику руско-британску нафтну компанију која би се бавила експлоатацијом тог фосилног горива на територији Руске Федерације. И све то је, уистину, из енглеског угла кренуло лепо док Москва ипак није поставила и неке политичке услове за финализацију посла. И то не офанзивне већ крајње дефанзивне и умерене, али за Британце, показало се, неочекиване и болне.
Кремљ је тражио да Лондон престане да посредно подржава чеченске терористе, те да се, користећи случај Березовски, више не меша у руску унутрашњу политику. Енглеска је због тога била запањена као да је сматрала да је нормално да јој Руси дају шта год жели а да не траже ништа заузврат. Чини се да је и даље умишљала да је средиште империје у којој, како се некада говорило, Сунце никада не залази, док је Русија с почетка 21. века исто што и Индија из 19., када је била бачена на колена и черечена од стране енглеских колонијалиста. Њеним махараџама одавана је лична почаст а од њих се очекивало да своју земљу подреде британским интересима. То су по правилу и чинили, а ако којим случајем не би – „демократски“ су бивали уклањани са позиција које су заузимали.
Русија се поставила сасвим другачије и Лондон је брзо схватио са ким има посла и која је његова стварна снага. Путин га је муњевито ставио у позицију која му припада. Пошто се у вези са захтевима Москве поставио дрско, уследио је јак шамар. Русија је одустала од већ покренутих пројеката и брзо је као свог кључног енергетског партнера у Европи дефинисала Немачку. Она је то оберучке прихватила, док је Лондону остало само да кивно завија. То ради до данас, овај пут кроз уста Вилијама Хејга, који готово детињасто – наричући наводно над судбином Украјине – исказује сву енглеску горчину што је Немачка добила оно што је Британија желела.
Геополитичка константа
Толико о гасу. Да се сада осврнемо и на његове речи посвећене нашем региону. Истог су карактера као и оне усредсређене на гасно питање. Хејг каже да ако они стану (свакако мисли на Америку на чијим леђима као неки малишан јаше онемоћала Енглеска), „Балкан ће поново експлодирати“, и подсећа да је ту 1914. отпочео Први светски рат, односно указује да се на нашим просторима одвијао највећи сукоб у Европи после 1945. године. Изрекавши те велике речи, пропушта да објасни каква је стварно била улога Лондона у поменутим (али и другим) ратовима који су потресали Балкан.
Она је, то одмах да кажем, била крајње негативна: Британија је увек доливала уље на ватру и тако ју је распламсавала уместо да је гаси, надајући се да ће она прогутати Србе које традиционално доживљава као проруски реметилачки фактор у областима у којима прижељкује неприкосновену доминацију Запада (макар њени носиоци привремено били, по принципу градирања непријатељстава, и чиниоци који нису англосаксонски).
О ономе што су нам Енглези наменили најбоље сведочи Слободан Јовановић у текстовима „Отаџбина у опасности“, „Енглеска“, „Наши непријатељи“, које је као млад човек објавио крајем 19. века (С. Јовановић, Непознати радови 1892-1902, Београд, 2005). Наш чувени научник ту указује на писање – гле чуда – због Хејговог текста већ поменутог Тајмса (изгледа да се ради о папирној артиљеријској батерији која припрема дејство правих хаубица). На његовим страницама нашла се мисао која је одраз енглеске „љубави“ према нама и „посвећености миру“ на Балкану, а која гласи: „Нико неће жалити ако Србија нестаје“!
Анализирајући надаље британску штампу Јовановић разјашњава како су Енглези милили да то треба да се деси. Имали су виду репризу поделе Пољске (у три етапе) крајем 18. века, с тим што би Србију, по њима, требало да прогутају Аустроугарска, Бугарска и Румунија. Разлог за то је прост, како су тврдили, „Србија је постала легло немира“. Ваљда забринути за добробит нашег народа због комешања у земљи, предлагали су да српска држава буде збрисана са лица планете. Да то не би остало пуко слово на папиру, настављајући са истраживањем, Јовановић јасно показује до које мере је Лондон хушкао друге, конкретно хабзбуршки Беч, на Србе (додуше можда не само због негативног односа према Србима већ и процене да је тако могуће изазвати шири рат у британском интересу а онда окривити друге за његово избијање).
Да којим случајем Хејг има имало интелектуалног (претпостављам и другог) поштења, помињући 1914. годину, позабавио би се улогом Лондона у генерисању србофобне атмосфере у Аустроугарској која је резултирала нападом на Србију, што се у наредном кораку претворило у крвави Велики рат. Поменуо би и лицемеран однос према нама у вези са 27. мартом 1941, када су нас Енглези, користећи нашу детињасту лојалност према савезницима из Првог светског рата (за које смо ми и тада то били изнуђено), гурнули у самоубилачки сукоб са Немачком. Онда ни прстом нису мрднули да нам помогну (а у свему томе је, иако у младости свестан енглеских отровних геополитичких дарова, неславну улогу одиграо и С. Јовановић, који је као и многи Срби помислио да смо своје национално питање решили стварањем Југославије, а да нам је Енглеска, пошто више нема царске Русије, постала пријатељ).
Резултат је био геноцид над Србима у НДХ и покољи нашег народа на многим другим просторима разбијене Југославије. И док се то дешавало, Британци су весело саучествовали у цртању нових граница на штету српског народа, који се због њих жртвовао. Док су нам причали бајке о савезништву, стара идеја, изнета крајем 19. века на страницама Тајмса, била је жива. Сакаћење Србије и Срба извршено од стране титоистичког режима, чије инсталирање (и после одржавање) су подржали, било је само један корак ка прижељкиваном нашем нестанку са политичке мапе света. Следећи је учињен од стране Лондона и његових савезника крајем 20. века, када су битно допринели избијању, како кажу, највећег рата у Европи после 1945. У њега су се после неког времена и директно укључили против Срба. Ми смо за Енглезе неизоставно „балкански Руси“ против којих (као и против оних правих) увек, ако не отворено онда закулисно, раде. Државни оквири и идеологије се мењају, али не и речено. То је константа британске геополитике у нашем региону.
Српско-руски одговор
Хејг сада позива на интензивирање такве политике. Она, још једном то да поновимо, није нити може да буде промењена (с обзиром на поменуту геополитичку константу), већ су се у претходних десетак година Англосаксонци само мање ангажовали на нашим просторима, па је површно деловало да омекшавају приступ према Србима. Није тако. Да парафразирам изреку немачких протестаната из времена Тридесетогодишњег рата (17. век), у коме су се наше јужнословенске комшије бориле на страни германских католика: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата“. У нашем случају (не заборављајући у другом контексту и поменуте комшије), она би могла да гласи: „Сачувај нас Боже енглеског и америчког утицаја на Балкану“.
Али да би нам Бог помогао морамо сами знатно енергичније да радимо у прилог својих интереса. Сада када је Вучић у Москви јесте одлична прилика за то. Јер, они који кидишу на Русију раде све што могу и против Србије. За њих смо део исте мете. Историја нас учи да чак и онда када помислимо да смо им партнери (као што је ирационално било 27. марта), за њих смо само презрено топовско месо. И то оно које ће, ако којим случајем преживи паљбу званичног непријатеља, сами подмукло покушати да докрајче јер смо за њих неизоставно „мали Руси“ који треба да нестану за лица Земље.
Праве Русе Енглези патолошки мрзе и у мери у којој не могу довољно да им науде фрустрације лече растржући Србе. Тако је било и биће, а у складу са тим ми, историја је то потврдила, можемо нешто на одржив начин да постигнемо једино (можда мање него што желимо јер Русији наши интереси не могу да буду пречи од сопствених, али свакако више него у било којој другој варијанти) у партнерству са Москвом и на крилима руске геополитике. Америка (Британија је у тој целој ствари, ипак, секундарна појава) у вези са Републиком Српском, то сада најбоље видимо, поново јача свој притисак на Србе. И неће стати.
Негативне последице такве политике не можемо да избегнемо клањањем агресору, јер он неумољиво тражи наше виталне националне интересе као жртву Београда у прилог међусобних „добрих“ односа. Ништа мање од тога. И ту не би био крај, већ тек почетак одбројавања док не дође време за нову, како су Англосаксонци то јасно рекли крајем 19. века, фазу деобе Србије и српских земаља.
Срећом по нас, доба њихове превласти пролази и имамо много веће потенцијале да им се супротставимо него раније. Али још довољно дуго биће моћни и у стању да нам озбиљно науде ако будемо пасивни и ако, у сулудој нади да ће нас прихватити, допустимо да останемо сами, уместо да на време изградимо (а не само половично градимо) партнерства која ће нам бити заштита када крену у отворени јуриш (а можда тада и не крену директно на нас). Имамо реалну шансу да очувамо оно што је наше а још није отето (па и да делимично повратимо оно што нам је одузето), но то захтева истрајно (разуме се, промишљено, немам у виду срљање) трчање маратона заједно са Москвом и Пекингом. Ваљда наши доносиоци кључних одлука то схватају!
Насловна фотографија: Reuters/Jacquelyn Martin/Pool
Извор Печат
