ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Борба за истину о страдању Срба у сребреничком крају у два светска и рату 90-их

фото: З. Шапоњић

Веома је битно да се утврди истина о страдању српског народа на подручју сребреничког среза, значи општина Сребреница и Братунац у сва три рата. Треба знати да је скоро шест стотина Солунаца било на простору сребреничког среза, то је огроман број у односу на тадачње вријеме и број становника. Треба знати да су усташе у току Другог свјетског рата убиле 2.262 Србина, од чега је 430 дјеце и да је у Другом свјетском рату страдало седамдесет посто Срба на подручју сребреничког среза. Треба знати да су читаве породице затиране 1941, 42, 43 и 44. године. То је судбина мојих Павловића, гдје је преко двадесет људи уже и шире моје фамилије запаљено у једној куци у Андјићима.У мом селу Зонићи убијене су све жене и дјеца тако да су се после другог рата мушке главе морале поново женити и стварати породице. Францетића легија је 1942. године у Бањевићима и Јежештици убила више од 200 српске нејачи а више од 600 људи Кравице и околине тада је изгубило своје животе. Када смо послије рата, 2014. години обиљежавали 100 година страдања Срба сребреничког краја, што се односи на Први свјетски рат, заједно са Музејом геноцида из Београда и када смо направили спомен бисту мајору Кости Тодоровићу у Скеланима, тада је речено да су комунистичке власти на целу са Родољубом Чолаковићем зауствиле даља истраживања страдања Срба у Другом свјетском рату од стране НДХ. Тада се дошло до бројке од педесет посто,што је био велики број, онда је речено, ако наставе даље са списковима српских жртава, да ће се угрозити братство и јединство. О томе свједочи и преписка Пере Ђукановића и Родољуба Чолаковића од 1957. до 1982. године када га Перо моли да се објаве његови Записи са Дрине из Другог рата.То је урађено тек 1994. године када су „Записи“ Пере Дјукановича и објављени. Ми смо се након тога договорили да Вељко Ђурић из Музеја геноцида из БГ и ја наставимо са тим истразивањима. Издали смо 2014. године зборник „100 година страдања Срба сребреничког краја“. Зборник се односи на сва страдања Срба у сва три рата. На друге Тројице, 2016. год. након округлог стола у Сребреници у парохијском дому, направили смо зборник „Продор Францетића легије на ријеку Дрину“, са именима свих жртава са простора Сребренице и Братунца тог времена. Након тога, ја сам као једини љекар у рату написао и трећу књигу, „Црне мараме Сребренице“, са више од сто слика мајки које су дале своје животе у последњем рату и што говори о страдању Срба на овом подруцју од 1992-1995 год. На основу свих тих чињеница, онога сто се данас дешава и што се жели од стране великих сила, најприје Англосаксонаца, промјенити наша историја и да они који су извршили геноцид над српским народом, сада тај епитет дају Србима, да су они геноцидни народ, с обзиром на жртве које су Срби дали, јер су Срби процентуално у односу на број становника дали највише жртава не само у бившој Југославији него и у Европи. Према томе то је један апсурд политике, један апсурд ревизије историје и то је један апсурд стварне истине. Зато ми не смијемо поклекнути у послу утврђивања истине. Самим тим и ова књига, „Мемоари Ђокана Ђукановића“ сина Пере Ђукановића и „Приче о обицном човјеку“, су аутентичне приче о борби за слободу и правду обицних људи на овим просторима, о њиховим судбинама , кроз шта су све просли, сто мозете да видите из самих књига. Сви солунци на нашим просторима дигли су устанак 1941. год попут Пере Ђукановића, Ристе Перића, Јована Николића и Љеље Петковића. Сви они су били касније жртве партије и завршили по затворима и голим отоцима попут Периних синова Павла и Ђокана и мог оца Светозара Павловића.У затворима су завршили и Ерићи, браћа Голуб и Него као и сам Перо Ђуканович . Они који су до 1944. год били у усташама прелазе у партизане и преко Удбе послали су оне који су дигли устанак 1941. у затворе а они преко партије владали све до 1990 год. Опет су наши непријатељи постали наше судије. Судбина нам се увјек понављала. Тако је и сада са Хашким судом у коме се суди само Србима који за Сребреницу добијају преко 1000 год затвора док се муслиманска страна рехабилитује . Опет Удба али међународна. Ове књиге и округли столови, то ми је била водиља, да исправимо те грешке и ови притисци које имамо у садашњим временима говоре да ми без обзира на притиске великих сила не смијемо заборавити оно што се десило у нашим фамилијама и сва страдања која су била и у последњем рату од 1992. до 1995. године, не можемо заборавити, као ни страдања 1914-1918. као и она од 1941-1945. год . Кад тад доћиће се по архивама шта је све истина у и око Сребренице од 92. до 95. године. Зашто је Сребреница Историјски пројекат који треба да има и политичке одлуке прије свега на рушењу Републике Српске. Ове књиге су свједочанства времена и оне ће помоћи у неком наредном периоду у борби за истину о страдању српског народа јер вријеме је то које ради за српски народ и да се неће заборавити дешавања на подручју и око Сребренице шта је стварно било. Зна се да је Њемачка плаћала одштету за оно што је радила у Другом свјетском рату, и да треба заборавити Јасеновац и Крагујевац и све те јаме и кривицу свалити на Србе, једини херојски народ и то је оно што се данас дешава у свијету. Ја се надам да велике силе са истока неће дозвоити да се та лазна историја прикаже као званична и да це кад тад вријеме радити на томе да се додје до праве истине. Српски одборници на моју иницијативу предложили су а СО Сребреница је 02.07.2021 год усвојила Резолуције о злочинима над српским народом Сребренице у XX вијеку не умањујући злочине и других народа.Наша борба се наставља као и наша истраживања на Ревизији историјских чињеница о страдању Срба Сребреничког среза у xx вијеку.