Михаило Меденица: Јел Отворени Балкан отворени сваки српски гроб о задушницама?!
Михаило Меденица
Коме да дамо Косово и Метохију?!
Овима због којих су нам њиве опустеле и закоровиле а гробља преорана..?
Овима што им је Србин превише жив и кад је мртав?!
И кад је мртав није довољно мртав док год су му кости на броју, па распи кости, расеј их по трњу и коприви, баци пашчадима па нек мучена мајка тужи над рупом, много је гроб за Србина…
Компромис с ким?
Откад то човек чини компромис са ђаволом..?
Јел тада ђаво мање ђаво, или је човек мање човек..?
Да им дамо земљу коју толико презиру?!
Не ишту звери Косово и Метохију што им је дом већ што је Србину гроб!
Нема звер дом, звер се не кући, звер живи да би мрзела, звер је вечито жедна крви и гладна костију.
С ким и где да се разграничимо?!
Да ударимо међу тамо где о задушницама воштаница мирно догори..?
Па, ни за воштаницу нема мира на заветној светињи, и на тај пламичак кидишу звери да се где од пламичка не заметне огњиште…
Ни дом- ни гроб.
Вазда је Србин превише жив и вазда премало мртав…
Борите се за некакву „заједницу српских општина“ а зверима превише и заједница српских костију!
Гробља су им прегласна, споменици превелики, страх их да се полен с крстача и распећа не распе Косовом и Метохијом, да кости не пусте пупољке, да не процвета свуд куд је засузило…
С ким и о чему да преговарамо?!
Којим језиком они говоре кад плач не разумеју?!
Шта је њихово тамо где им гробови сметају?!
Разјаре се где кандила замиришу, урличу где звона певају, славе где мајка развеже црнину да у њу сакупи костију…
Чије год, нека ће друга оплакати над њеним дететом…
Отворени Балкан (Мини Шенген)- отворен сваки гроб Србинов на заветној светињи…
Преговарате, несоји?!
Пустите нек то споменици чине!
Црквишта, спаљена села, крваве житнице…
Ма, ни то земље што им је под ноктима остало док су прекопавали горбове није њихово!
Где их се пет генерација родило није њихово јер им је под прагом десет генерација костију…
Наших костију!
Трпезе су им од српских колевки сковане…
Постеље су им српски ћивоти, мирази силованих и прекланих невеста, гуњеви и шајкаче чобанчади…
Да још стотину година прекопавају залуду им- под гробом је гроб, па под њим гроб, па још хиљаду гробова до гроба где су кости свакога од нас!
За живота смо их још положили тамо, на Косову и Метохији, другде би струлиле али тамо…
И да преговарамо?
Са зверима да се питамо колико је наше од нашега и колико је њихово на нашему?!
Да се разграничимо?!
Како?
Могу људи да се међаше, али не може човек са зверима, никако!
Не иште поган Косово и Метохију из љубави, но из мржње!
Где гробовима нема мира- ту нема човека…
Са зверима да преговарамо?!
О чему?!
Колико ћемо на својему бити довољно мртви да би звери биле довољно живе…
Колико нам је светиње довољно да је и даље зовемо светињом?!
Па, и оно под ноктима ако им дамо- дали смо им све!
Ако се са ђаволом шта договоримо- чини ли то њега мање ђаволом, или нас мање људима?
Тамо где су нам њиве опустеле а гробља преорана- тамо сејемо и тамо жњемо…
И камен да роди- темељац је!
Да се разделимо?!
Нашега раја да на њему свију пакао..?
Кога о задушницама да оплакујемо- оне за чију душу тужимо, или нас без душе за којима не вреди ни заплакати…
(Блог – Михаило Меденица, 06. 11. 2021)
