НЕЋЕ МОЋИ: Грета и Сафета

У ПРОШЛОНЕДЕЉНОЈ колумни, у којој сам се бавио наметањем стигме мрзитеља српском народу преко трагедије убијеног Рома Душана Јовановића, због простора нисам био у могућности да читаоцима представим врло интересантно истраживање Универзитета Харвард о „имплицитним расним предрасудама“, односно, простије речено, подсвесном расизму, оном који се налази дубоко у нама и који се не мора увек јасно и директно показивати у јавности, којег чак не морамо бити ни свесни.

Помислио сам „нема везе“, биће прилике и не слутећи да ће се та прилика указати за мање од седам дана.

КРЕНИМО најпре од истраживања, па ћемо се вратити на „прилику“. Под називом „Проџект имплицит“ истраживање је спровођено пуних 13 година, од 2002. до 2015, тако што су учесницима нуђене речи и слике које је требало да упарују, а научници су на основу тог упаривања проучавали колико испитаници имају подсвесних расних предрасуда. Резултати су такви да би цела аутошовинистичка екипа у Србији која овај народ оптужује за онтолошку мржњу према другом и другачијем одмах морала да почини харакири, када би имала у себи и трунку части – најмање расистичких предрасуда у Европи има управо међу грађанима Србије, док су највећи европски расисти „мирољубиви“, „пристојни“ и „доброћудни“ Чеси, а одмах иза њих су Литванци.

По једном другом истраживању објављеном у часопису „Харвард политикал ривју“ које је спровела Агенција Европске уније за основна права 2018. године, најрасистичкије земље у Европи су управо оне на које се наши другосрбијанци највише воле угледати, оне нордијске, а међу њима на првом месту Финска.

И ОНДА вам се појави новинарка Сафета Бишевац која, у тексту под насловом „Климатске промене“ који се не може ухватити ни за главу, ни за реп (шара од упада РОСУ на север Косова, преко Вучићевих оптужби на рачун Британаца, Моравског коридора, до Ердогана), напише следећу реченицу: „Чини ми се да ће се пре свет изборити са климатским променама него Србија са мржњом“. Вероватно је ту мржњу, као припадница мањинске заједнице, осетила на својој кожи па зна о чему говори, баш као што и Грета Тунберг зна шта је „упропашћено детињство“ док из своје 10.000 евра вредне фотеље прича о борби против климатских промена која би највише погодила управо најсиромашније становнике планете. У циљу борбе против климатских промена малој Грети није било тешко да се жртвује, седне у авион, потроши ко зна колико керозина и бензина и отпутује из Шведске у Глазгов како би протестовала против истих оних људи који је подржавају док говоре на самиту о климатским променама.

КАД смо код мржње и климатских промена, на своју муку коју му ствара „сиромашна стока“ скренуо нам је пажњу још један јавни прегалац доброћудан готово колико и просечан Чех, Исток Павловић. Пожалио се он како му се пријатељица која, иначе много воли Србију, сели у ЕУ „где не живе дивљаци који се греју на тракторске гуме и лош лигнит, тамо где људи дишу леп ваздух целе зиме. Поучен њеним примером, по први пут размишљам да одем из Србије, из истог разлога“. „Главни проблем су“, каже, „људи по кућама који ложе најјефтиније могуће енергенте да би се зими огрејали, породице које гледају како да се скрпе и прегурају зиму за мале паре“. Срам да их буде, додаћемо ми, што немају новца да се, попут Грете, или њега, жртвују грејући се неким еколошки чистијим средством. А срам да буде и ову власт што им то, попут оне у цивилизованој Великој Британији, не забрањује само зато што би „сиротиња полудела“, па онда више не би гласала за ту власт.

УГЛЕДНИ Исток се, дакле, потпуно безосећајно залаже за то да власт уведе мере које би највећи део становништва довеле у готово безизлазну ситуацију, а пошто то не би прошло на изборима, онда би их требало „натерати“. Па ако пола Србије нема пара за еколошки чисто грејање, нек цркне (и овако су онтолошки мрзитељи, убацује се Сафета), само да Исток може да удише чист ваздух, а да не мора да напушта Србију, коју толико воли.

НИЈЕ, међутим, Исток усамљен у оваквом погледу на екологију и друштвено устројство. Не само што оваква еколошка борба своје корене има у нацистичкој Немачкој (о чему сам раније писао), него је и данас предводе наследници нациста који нису много променили начин размишљања. Тако су, на пример, немачки пандани и сараднице мале Грете сестре Луиза Нојбауер и Карла Ремцма, пребогате наследнице породице Ремцма, односно праунуке СС штандартенфирера (пуковника) Филипа Фирхтенгота Ремцме, који је захваљујући сарадњи са нацистима од мале породичне фабрике дувана направио дуванског гиганта који данас обрће пет милијарди евра годишње. Чињеница да је у томе успео упркос жестоком прогону дувана у нацистичкој Немачкој довољно говори сама за себе. Луиза и Карла нам сада, лежећи на тако створеном новцу, поручују да треба бити немилосрдан према сиротињи која нам загађује планету.

ЈЕДИНО што се променило од времена када је фамилија Ремцма остварила „првобитну акумулацију капитала“ је у томе што се њени чланови више не залажу за то да „поцркају Јевреји“, него да „поцрка сиротиња“ која се греје на „тракторске гуме“, у чему их подржава Исток, а томе можемо додати и „онтолошке мрзитеље“ Србе, у чему би их подржала Сафета. И решен и проблем климатских промена, а и српске мржње, на опште задовољство одабраних.