СЛОБОДАН АНТОНИЋ ЗА ПРАВДУ: Борба за историју

Можете ли да замислите да на департману за историју државног универзитета у Тел Авиву постоје професори који на Јевреје сваљују кривицу за холокауст? Још горе, можете ли да замислите да су управо ти професори завладали департманом и да сада избацују све оне професоре који сматрају да су нацисти одговорни за холокауст?

Можете ли да замислите да на департману за историју државног универзитета у Тел Авиву постоје професори који на Јевреје сваљују кривицу за холокауст? Још горе, можете ли да замислите да су управо ти професори завладали департманом и да сада избацују све оне професоре који сматрају да су нацисти одговорни за холокауст?

Не можете ни да замислите… Е па да знате да такав случај постоји. Само не у Тел Авиву, него у Београду. И не у вези холокауста над Јеврејима, већ холокауста над Србима.

Реч је о избацивању професора Милоша Ковића са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду (овде).

Ковић има савршену професионалну биографију и испуњава све услове за редовног професора. Међутим, шеф катедре Никола Самарџић, који Ковића и судски прогони, направио му је типичну „непријатељску комисију“. Она ће поступити по моделу по коме је с историје већ избачено троје професора:

1.    биће написан негативан реферат;
2.    реферат ће одбити велико факултетско веће – пошто наставници на ФФ знају о чему је реч;
3.    онда ће бити формирана друга „непријатељска комисија“;
4.    биће написан и други негативан реферат;
5.    и он ће на великом већу бити одбијен;
6.    дотле ће већ проћи шест месеци, колико највише може да траје процедура (ре)избора;
7.    и – кандидат ће аутоматски остати без посла.

Ово је модел по коме су с историје већ избачени: др Александар Фотић, др Небојша Шулетић и др Маја Николић. Исто се сада спрема и др Милошу Ковићу.

Једини начин да се ово спречи је да декан формира непристрасну комисију. Он то има право по чл. 128 Статута ФФ у недостатку законитог предлога Катедре. А предлог није законит јер су га службено дала лица која су у директном сукобу интереса (чл. 40 Закона о општем управном поступку и чл. 30 Кодекса професионалне етике УБ).

Декан то, упркос писму неких других шефова катедри с историје, не жели да уради (засад). Јер, тиме би се замерио читавом ланцу моћника. Тај ланац, указује Ковић, почиње с Николом Самарџићем и Дубравком Стојановић, наставља се с Бебом Поповићем и читавом мрежом „пријатељских медија“, а завршава се ко зна где и ко зна с ким.

И сам већ више од 20 година радим на ФФ у Београду. Без обзира на сва идеолошка или друга неслагања, никада нисам гласао против нечијег унапређења, кад год су били испуњени строго формализовани услови, а ни моје професионално напредовање, хвала Богу, није било ометано. И Ковић каже да се, у случају кад год се могло помислити да је у сукобу инетреса, сам изузимао из комисија за реизбор или унапређење.

Овакво наше понашање било је до сада уобичајено на Универзитету, јер су плурализам идеја и мишљења кључна претпоставка за напредак друштвених и хуманистичких наука. Универзитет није ни партија ни секта, па да сви морамо да мислимо исто или да се држимо исте партијске линије.

Али, у последње време појавили су се људи који на Универзитету безобзирно крше готово све норме пристојности и фер плеја. Није их брига не само за свој углед, већ ни за углед факултета и универзитета, само ако могу да обезбеде апсолутну моћ и контролу.

Јер, цела ова ствар може да се посматра и из угла „борбе за историју“, како то каже Ковић – жељом за уклањањем из наставе и струке сваког ко не пристаје на ревизионистичку интерпретацију историје.

А сада, замислите да је Горан Давидовић подржао („лајковао“) мишљење да су Карађорђевићи криви за стотине хиљада покланих у Јасеновцу, а не хрватски нацисти: „Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора“ (изворни твит овде; слика овде; лајк овде).

Сав наш овдашњи антифа свет, ти празилук-хипстери у хеланкицама, намах би скочио: „Фашиста! Релативизује фашизам!“ – све кукајући и јепентесрбијајући. А спец. емисије, с призивањем Коче Поповића и запевањем „Ај Кармела!“, трајале би бели дан до подне…

Али, то није био Давидовић. То је био наш другар, професор бгд. факултета, који лепо каже да Србе треба натерати у НАТО и ЕУ („октроисан улазак у ЕУ и НАТО у највишем је интересу Србије“ – што ће рећи насилно, објавом, да нико никог ништа не пита).

Професору се допада и кад се, уз слику тракторских колона из Крајине, напише и „море МАРШ српска БАГРО од народа…!!“ (овде), па подстиче аутора:  „ти си диван, вредан човек, немој никоме да се правдаш“! (овде). Јер, професор је духовит, Бљесак и Олуја за њега су тек сјајна прилика за просипање све нових и нових пошалица: „Српски трансформер: оде тенк, врати се трактор“ (овде). Ха-ха, баш је урнебнесан Самарџа, сигурно се и оних 200.000 људи на тракторима тресло од смеха…

Међутим, тај проклети Ковић баш је без смисла за хумор, нема чак ни разумевање за релативизацију Јасеновца и пребацивање одговорности на великосрпски Београд. Зато је лоше прокоментарисао ово Самарџино витлање и аутовање (овде и овде).

Такође, историчар из Музеја жртава геноцида, Стефан Радојковић, позвао је Одбор за професионалну етику Универзитета у Београду да реагује, због овог својеврсног „оправдавања геноцида над српским народом“ (овде). Исти захтев изнели су и Јован Личина (председник Студентског парламента, 2008-2009) и Милан Поповић (студент проректор, 2008-2010; овде).

Историчар Бранислав О. Поповић директно је упитао др Слободана Првановића (Институт за физику), иначе оштрог критичара академских свињарија свих врста: „Пре неки дан сте тражили отказ уговора о раду за професора са ФОН-а који је био у етичкој комисији за плагијат Синише Малог. Да ли ћете тражити отказ и за @username_ns (за Самарџића) због саучесништва у правдању геноцида у Јасеновцу?“ (овде). Првановић је на то одговорио: „Ко год да правда геноцид у Јасеновцу, апсолутно није нормалан. Наравно да таквима није место на Универзитету“ (овде).

И шта се догодило? Одмах је у спас Самарџи прискочио проф. Иван-упомоћ-Вимблдоне Виденовић, који је оптужио сиротог Ковића да „води талибанску идеолошку комисију на Универзитету“ (?!; овде), те да се може „судити лајку“ тек пошто се осуди „геноцид у Сребреници“ (?!; овде). А Крокодил Влајсе Арсенијевића жустро је покренуо „петицију против прогона и позива на линч критичких историчара“ (овде).

Дакле, ако нисте знали: када се с Хрвата на Србе пребацује кривица за Јасеновац, као и с Немаца на Србе за Старо сајмиште, е то се зове – „критичка историографија“.

И тако је НАТО друштванце обрнуло игрицу. Сада с бгд. Универзитета не уклањају Самарџу, него избацују Ковића…

Што каже студентарија: изневеровао сам кад сам видео. Чекајте другари,  да нисте сад мало претерали? Нема ничег горег него кад ти паре поједу душу. Оставите Ковића на миру!

Забављајте се угроженим правима трансродних делфина, посећујте – у вашим струкираним сакоичићима – НАТО конференције, развијајте фенси лефт либерал стратегије инклузије антарктичких пингвина…

Јасно је да довека желите да будете буџетска виша-средња класа. Али, немојте толико преко границе. Ковићу су Енглези, баш на енглеску тему, објавили књигу у  Oxford University Press. Немојте да испаднете будале, избацујући га због „неквалификованости“.

Морате га истрпети. Јер ако овако наставите, сва је прилика да на крају неће бити довољно места на точковима авиона…

(Текст је писан за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције)

Остале колумне Слободана Антонића можете читати ОВДЕ.