Стефан Каргановић: Дубравка Стојановић и наставак oтужне игранке о Јасеновцу

Ако има икога ко би могаo да говори компетентно о злоупотреби историје у политичке сврхе, то је Дубравка Стојановић. Она ту злоупотребу врши професионално и свакодневно. За то прима плату, нажалост од државе коју презире и од пореских обвезника којима се скоро сваким својим јавним наступом изнова руга. У њене принадлежности из других извора не улазим.

У склопу анкете коју је провео лист Данас (гласило чије су странице пријатељска територија са становишта госпође Стојановић и њених једномишљеника) у вези са протестним писмом јавних личности где се тражи престанак лицитирања жртава Јасеновца, дотична је изјавила следеће:

„Злочин геноцида не зависи од броја убијених. Он је дефинисан као злочин са намером да се уништи један народ или његов део. Дакле, кључна је намера, а у случају НДХ постоји прегршт доказа да се радило о злочину са намером да се униште Срби, Јевреји и Роми. А што се броја жртава тиче, они су научним методама утврђени на око 100.000 Срба. Коме је то мало, нека додаје! То је ненаучна и идеолошка злоупотреба историје у политичке сврхе.“

Очигледно, госпођа Стојановић није правник па јој се не може замерити непознавање Конвенције о геноциду. Али свакако јој се може скренути пажња да би боље учинила да се за правилно формулисање своје изјаве обратила неком професионалцу из правне струке за савет.

Напротив, злочин геноцида зависи од броја убијених, и то је чак потврдио и Хашки трибунал, установа чија би тумачења госпођа Стојановић вероватно била склона да одушевљено прихвати. (Видети, Тужилац против Крстића, првостепена пресуда, пар. 8, да је за пресуђивање геноцида неопходно истребљење „знатног дела“ заштићене групе.) То значи да кафанска туча између припадника различитих етничких скупина у којој је један од њих убијен, не представља злочин геноцида, чак и ако су убице биле мотивисане намером да тим убиством отпочну са уништењем читаве групе којој је убијени припадао. Поред овога, појављује се и још једно важно теоријско питање, али које се налази сасвим изван параметара струке госпође Стојановић: да ли приватна лица, као у горњем примеру, могу да изврше геноцид, или је то по својој природи државни злочин, те је оперативни поступак на државном нивоу неопходна претпоставка кривичног дела геноцид? Проф. Вилијам Шабас, међународно признати стручњак у овој материји, који је за разлику од госпође Стојановић правник и зна о чему говори, сматра да без састојка државне организације и учешћа нема геноцида.

Али оставимо по страни расправу о природи кривичног дела, за шта Стојановићева у сваком случају није квалификована. Срж њеног осврта је то да „што се броја жртава тиче, они су научним методама утврђени на око 100.000 Срба. Коме је то мало, нека додаје! То је ненаучна и идеолошка злоупотреба историје у политичке сврхе.“

О каквим „научним методама“ би госпођа Стојановић овде могла зналачки да говори? Утврђивање основних материјалних чињеница, када је у питању кривично дело убиство, било појединачно или масовно, у домену је криминолога и форензичара, не историчара. Историчари евентуално могу да критички преузму или одбаце констатације представника наведених струка, али не могу да доносе закључке уместо њих нити да им диктирају стандарде по којима ће поступати. У погледу броја убијених на неком стратишту историчари имају мало тога што би могли да кажу, без ослањања на увиде и закључке професионалаца из других струка.

Какве би криминолошке или форензичке доказе госпођа Стојановић могла да истакне у прилог бројке од „око 100.000“ жртава у Јасеновцу, о којој говори? Одговор је да не може да наведе никакве. Јасеновачка поља смрти на босанској територији, на локалитету Градине, и до данас су, 75 година после покоља, форензички неистражена. Један слабашан покушај почетком шездесетих година да се изврши сондажа тог терена, о чему извештава проф. Живановић, завршио се политичком забраном комунистичког режима и обуставом истраживања, у интересу неремећења „братства и јединства“. Да, то је савршена илустрација тезе госпође Стојановић о „идеолошкој злоупотреби историје у политичке сврхе.“ Али које су препреке данас да се та ноторна злоупотреба отклони применом исте методологије која је коришћена у Сребреници, а то значи лопатом и копањем на местима где се сумња да се налазе посмртни остаци жртава Јасеновца, да би се помоћу ексхумације чврстих материјалних доказа, а не закаснелим списковима, што тачније утврдио њихов број?

Уместо такве лако изводљиве емпиричке методе, госпођа Стојановић говори о броју жртава наводно установљеној „научним методама“; међутим, оне не прецизира из чега се те методе састоје. Ипак, скоро непогрешиво, број на који се позива сугерише о каквој је методи реч. Нека нас зато слободно исправи уколико грешимо, па ако није тако нека наведе ту другу методу помоћу које је дошла до броја од „око 100,000.“

Она се ослања на бројање жртава однедавно изузетно популарном методом „пописа.“ Та метода је проблематична из више разлога. На првом месту зато што је време за попис који би могао да пружи научно веродостојан резултат увелико прошло, пре најмање седамдесет година. Није потребно да ово елаборирамо, јер као врсној историчарки госпођи Стојановић је све јасно. Затим, у вези са тим „пописом“ који се налази у центру пажње присталица приближно исте цифре коју и госпођа Стојановић протежира, и који се користи као њихов главни и једини аргуменат, ми уопште не знамо једну важну ствар: помоћу какве методологије су бирана имена која су у тај списак ушла. Ово је методолошки кључно питање са којим се нико не сучељава. Ако су критеријуми за одабир имена строги, списак ће бити краћи. Ако су критеријуми либералнији, биће дужи. Али поента није дужина списка, него критеријуми по којима се саставља зато што од тога зависи кредибилност резултата. Јавност о томе апсолутно ништа не зна нити је у положају да те критеријуме од којих, ако се усвоји овакав приступ, све зависи критички оцени.

Не желим да будем циничан као госпођа Стојановић када каже „коме је то мало, нека додаје“ (мој стил није цинизам него иронија) али у одсуству било каквих информација о томе како се дошло до списка жртава за који се залажу она и заговорници њене рачунице ипак морам да поставим питање: из којег телефонског именика тај списак потиче? Можда ово питање делује више саркастично него цинично, али у обе варијанте врло писмена госпођа Стојановић ће ме сигурно разумети.

И својевољно пропагирани број жртава од „око 100.000“ (који се, несумњиво случајно, поклапа са правдањима хрватске историографије, упрегнуте у свођење масовних ликвидација у Јасеновцу на апсолутни минимум), и методолошки мистериозни списак који му служи као подлога, у функцији су ненаучних и идеолошких злоупотреба на које се госпођа Стојановић тако елоквентно жали. Зато би се џентлменски могло рећи да је она апсолутно у праву. Али само у смислу mutato nomine de te fabula narratur.