Кецмановић: Бошњачко-хрватска федерација – немогући ентитет

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

НЕПРИЗНАТ у Српској, Шмит се окренуо Федерацији, која га признаје. Марљиви и упорни Нијемац не губи вријеме и латио се измјена изборног закона због чега ће изгубити признање и у једној од двије половине већег ентитета.

Када сам 2007. својој књизи дао наслов „БиХ – немогућа држава“, био сам сигуран да Босна јесте немогућа као држава. Још увијек се одржала само захваљујући спољним подупирачима.

Послије Дејтона је још и имала неку шансу, али умјесто да се све три стране ухвате за ријеч, односно за слово потписа споразума, његови креатори су почели систематски да га руше, па су им се придружили и бошњачки представници. Данас БиХ више није могуће саставити ни уз помоћ диктаторских бонских овлашћења, за којима је „мудро“ посегао Инцко, протектор у оставци.

Заљуљао је босански троножац до превртања и забавио о јаду несуђеног насљедника.

Оно што те 2007. није било ништа мање очигледно, и бошњачко-хрватска Федерација је једнако немогућ ентитет колико је и цијела БиХ немогућа држава. Али, немогући ентитет у којем више нема Срба па не могу бити реметилачки фактор, некако је увијек био у другом плану активности међународне заједнице да би Српска била у центру пажње као дежурни кривац.

Зато је мање познато да влада Федерације на основу избора ’18. ево ни крајем ’21. још увијек није формирана, да у Мостару у неколико циклуса избори нису ни одржани, да је највећи херцеговачки град још од рата подијељен „Берлинским зидом“ између Бошњака и Хрвата, да је први супервизор за Мостар, њемачки супервизор Ханс Кошник одустао од задаће уједињења града на Неретви као немогуће мисије.

Ипак, чаша се прелила на изборном закону који је омогућио да Бошњаци бирају хрватског представника у заједничким органима. Три мандата Жељка Комшића, по рођењу Хрвата, који  у заједничком Предсједништву БиХ заступа бошњачке интересе умјесто интересе своје националне базе, који редовно побјеђује лидера ХДЗ-а Драгана Човића захваљујући бројнијим бошњачким гласовима.

Херцег-Босанци су дуго стрпљиво чекали да не поремете пријем „матице“ Хрватске у ЕУ, који је подразумијево нула спорова са сусједима, па и са БиХ, а исту политику слиједила и је Католичка црква у Хрвата. Након тога Човић је устао против бошњачке доминације у ФБиХ и нашао ослонац у Додику, који то исто чини на нивоу БиХ.

Прорадила је дипломатије Хрватске: већ Колинда је два пута ишла код Ердогана, а онда су Милановић и Пленковић угостили Додика, хрватски европарламентарци су лобирали у кулоарима Брисела, Грлић Радман се пожалио њемачкој јавности преко Франкфуртер Алгемајне цајтунга. Надбискуп Пуљић се ућутао, али то не значи да Ватикан не дјелује дискретно и ефикасно.

Милановић је због одбране права сународника у ФБиХ за Сарајево постао гори од Додика и Вучића заједно.

Занимљиво је да вриштећу изборну аномалију бошњачки интелектуалци, како „грађанске“, тако и национално-вјерске оријентације, ни у нефомалном разговору не признају као проблем.

„Шта хоће ти Хрвати, нема их шака јада, ионако су натпредстављани и у ФБиХ и у БиХ …“

Из тога слиједи да и Србе, који су мање малобројнији, и данас третирају исто као и приликом референдума ’92.

Ослонац за такву ароганцију опет налазе у подршци САД. Грешка, која је опасно подијелила већу половину БиХ, потиче из Вашингтонског споразума и само је пренесена у Дејтонски, изгледа није случајан пропуст.

Једноставно рјешење – да се уведе и друго изборно тијело, тј. да одвојено бирају Бошњаци своје, а Хрвати своје представнике – према клинтоновцима у Стејт департменту значи одустајање од јединствене мулти-култи државе и западних вриједности.

Међутим, Бајденова најава да ће, послије Трампа који их је био завадио, Американци и Европљани на Балкану поново јахати заједно, са подразумијеваним вођством суперсиле, одушевила је Сарајево, али се очас изјаловила.

„Одлука о Авганистану не односи се само на Авганистан. Ријеч је о крају епохе великих војних операција усмјерених на преуређење других земаља“, рекао је предсједник Бајден у ТВ обраћању нацији и поновио програмски став Трампа из предизборне кампање за први мандат, а дубока држава спријечила је и да га реализује.

Ако је вјеровати да се САД заиста трајно одричу интервенционизма и у БиХ, у чему ће им се придружити дио ЕУ, који се више равна према Вашингтону него Бриселу, „незавршене послове“ остављају Њемачкој.

Берлин, међутим, још кубури да наметне Шмита за високог представника у Републици Српској, а како ће тек да се носи са Русијом, Турском, па и Кином, која је и прије улагања у Пут свиле преко СБ УН политички закорачила БиХ.

Лекцију из Авганистана, коју је научио још као грађанин СССР-а, Путин је поновио Бајдену 2. септембра у Владивостоку.

„Неприхватљиво је наметање демократског уређења насилним путем. Ако је неком народу потребно другачије државно уређење, сам ће доћи до тога“. А то се, eo ipso, односи и на уређење БиХ.

Када је ономад приликом посјете Сарајеву Додик позвао Ердогана да се заједно са Вучићем и Милановићем укључи у распетљавање „боснаског чвора“, овај је то, видно изненађен и поласкан, прихватио, али под условом да се о томе сложе представници сва три народа.

По малициозним реаговањима сарајевских медија на Додикову иницијативу директно, а индиректно и на Ердоганов услов, испада да је Бошњаке једино обрадовало што се Бакир окумио са Султаном.

А када је несуђени в.п. упутио исту сугестију да се домаћи актери договоре, Изетбеговић је, према очекивању, и формално резолутно одбио иницијативу Српске за „равноправан договор или мирни разлаз“.

Но, тек онда шок. Шмит је на скупу „Евроатлантстке перспективе БиХ“ истакао да је Комшић хрватски представник, али да су га више бирали Бошњаци него Хрвати.

„Потребне су измјене Изборног закона да би се Хрвати осјећали довољно заступљени, а не да се све заврши бојкотом избора сљедеће године“.

Изетбеговић не може да их прихвати јер ће изгубити изборе. Не буде ли их прихватио, Човић ће бојкотовати изборе.

Бакир је до јуче скандирао антисрпском Инцковом закону наметнутом по бонским овлашћењима, па би по истој основи морао да прихвати и Шмитову неповољну арбитражу.

Тешко да ће, алиће онда по оној Алијиној „узети само онолико Босне колико Бошњаци могу просперитетно контролисати“.

Ако већ не може цијела БиХ, боље и трећи ентитет него кантони.