ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Ако и Чанак на Цетињу закаже, више ни НАТО не помаже

Друштванце је опет, стигло је до нас преко Сарајева, а одакле би, ламентирало над „мрачним циљевима великосрпске политике која је резултирала геноцидом, етничким чишћењем и најтежим ратним злочинима у Европи након Другог светског рата“.

У то име, замолили су Европску унију и САД, а кога би, кад само њих имају, да „хитно утичу на власти Србије и Црне Горе, али и Српску православну цркву да откажу заказану церемонију устоличења изабраног митрополита Јоаникија, 5. септембра, у Цетињском манастиру“. Било је ту још и кукњаве због политике која је растурила међуетнички и међуконфесионални склад, утемељен на антифашистичкој традицији, грађанској и секуларној држави и још којечему.

Ништа ново, ништа битно, ништа помена вредно. Све у свему ништа. Иста прича, само нова страна, умрљана, ишарана, за туђ рачун нашкрабана.

Ову минијатурну богохулну процесију предводи историчарка са опусом али без дела, чији је недостатак авансно компензовала бројним неделима, оличеним у највећем броју забрана књига, филмова, позоришних представа и научних радова у историји српске политике.

Следи je такође историчар, заглибљен у блату сопствене неостварености и недоречености, лице из хладне и тамне сенке осуђености на осредњост.

Ту су и два проминентна новинара којима би, уколико су у стању да из прве цитирају по једну једину сопствену икада објављену реченицу, преко америчких пријатеља одмах требало средити по једног Пулицера. А ако би се, којим чудом, нашла још само једна особа на свету која би ишта од њих написано или изречено могла макар да парафразира, најмање још по два.

Величанственост тужне поворке осигурава присуство нечега што се некада књижило и лажно представљало као режисер, а стварно је било службеник агитпропа задужен за филмско фалсификовање биографије вољеног маршала и кривотворење чињеница о хордама његових следбеника –  убица часних српских домаћина, занатлија, трговаца и интелектуалаца и рушитеља српских богомоља. Истих оних који су антифашизам доказивали тако што су се утркивали ко ће пре на пањ да стави сто српских глава за једну немачку.

Уз још пар статиста, то је отприлике све. Да није било зле судбине која га је прерано однела, било би ту, на челу поворке, и Коче генерала, њихове перјанице и некада прве узданице, те Брозове верне сенке и вечите пришипетље. Оног Коче са Сорбоне без дипломе, интелектуалца без оставштине, песника без песама. Коче, саборца Францетићевe Црне легије против четника код Власенице, наручиоца „савезничког“ бомбардовања Лесковца, србомрсца и србоубице. Или макар Горана Марковића, да им, у помен на оправдано одсутног,  неутешнима, прикаже свој филм о Кочи и подигне њихов пресахли борбени дух.

Овако, ништа. Све се свело на никад јадније антисрпско посело. Остаје једино нада да ће Ненад Чанак, та интелектуална и морална громада, одржати реч и 5. септембра на Цетињу спречити устоличење митрополита Јоаникија. А ако и он закаже, ту више ни НАТО не помаже.