Перишић: У току је глобална тектонска промена од Авганистана до Балкана – да ли то разумемо?

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ, професор геополитике

ПРЕ тринаест година аутор ових редова почео је писати о томе да униполарни међународни поредак и хегемонија САД у међународним односима не могу вечно да трају, да ће глобализација почети посустајати, да ће се Русија и Кина постепено уздизати на позицију светских сила, а да Европска унија неће моћи да израсте у светског играча док се не ослободи америчке окупације.

Такви текстови су изазивали подсмех јер је главни ток медија и академске јавности управо величао глобализацију као американизацију, величао ЕУ и НАТО као савршени вредносни, економски и безбедносни оквир развоја држава у Европи, и још увек објашњавао да су западна идеологија либерализма, и њене подидеологије „људских права“, ЛГБТ-ија, и цивилног друштва, једине идеологије која су дале коначне одговоре на развој и будућност сваке државе.

Подсмех је био изражен без обзира што је 2007. године Владимир Путин на Минхенској безбедносној конференцији најавио повратак Русије и посустајање америчког поретка. Но, ни њему нису веровали.

Невиђена заслепљеност је пре свега била у елитама европских држава, па тако и у српској.

Елите које предводе своја друштва треба да виде боље и даље. Међутим, оне 2008. године нису схватиле да су светска финансијска криза, и краткотрајни рат у Грузији (које су изгубиле САД), означиле почетак промене међународног поретка, нису схватиле да су свет и глобални токови почели да крећу у сасвим другачијим правцима од оних у које су те елите веровале.

Најновија дешавања у Авганистану, победа талибана, срамни бег Американаца, НАТО-а и њихових савезника, рушење марионетског режима у Кабулу као куле од карата, јасно нам осликавају тектонске промене у светској геополитици.

Дакле, већ 13 година гледамо нестајање америчког хегемонског, униполарног поретка, гледамо урушавање глобализације као американизације. Пре пораза САД у Авганистану, тектонске промене су и појава Кине као светске економске силе број један, повратак Русије као војне и политичке силе, онда пораз САД у Сирији – што је директна последица уласка Русије у тај амерички дириговани конфликт.

Питамо се, зар још има „неверних Тома“, који и даље верују у САД или се, можда, надају опстанку хегемоније Вашингтона?

Авганистан на најбољи начин показује како се мења глобална архитектура света, односно, како се мењају међународни пореци.

У питању је земља у којој друштво живи на премодеран начин, и – каквог ли парадокса за Запад – та премодерна земља осликава одлазак супермодерне Америке.

Наравно, Авганистан није узрок геополитичких и геостратешких трансформација. Међутим, како лепо каже руски филозоф Александар Дугин, Авганистан представља „огледало или екран, на коме су се, јасније него било где друго, одразиле темељне промене у светском поретку“.

Наиме,  питамо се да ли пораз САД у Авганистану  2021. осликава крај америчког хегемонског поретка, као што је пораз СССР-а у тој земљи 1989. године најавио његов крај и крај биполарног поретка? У одговору на то питање – пођимо редом.

Улога САД у настанку исламског

екстремизма и тероризма

Ако погледамо исламски свет, уочићемо две врсте ислама: традиционални ислам и екстремно–терористички облик ислама (исламисти).

Разлика између ове две варијанте ислама је то што је традиционални ислам мање или више трпељив према другим националним традицијама, религијама и поимању политике (овде углавном улази и шиизам). Међутим, екстремни облик ислама је тенденција која се позива на исконске тежње из епохе настанка ислама, али је супротна традиционалном исламу.^[i]

То су ултрадогматска учења вахабизма и ханафитског учења, као и друга салафитска или ихванска учења.^[ii]

Оно што кључно треба истаћи јесте да је, за разлику од традиционалног ислама, као и шиитске варијанте, вахабитски екстремни облик ислама служио Западу током Хладног рата да се супротстави социјалистичким, секуларним и најчешће просовјетским режимима.

Као геополитички феномен, исламски екстремизам био је део атлантистичке стратегије, против СССР-а. Авганистан је био карика у овој геополитичкој стратегији.

У име Запада у Авганистану су ратовали исламски екстремисти оличени у муџахединским војним формацијама. Совјетске трупе у Авганистану су представљане као „атеистички окупатор“.

ЦИА је у Авганистан довела Осаму бин Ладена, касније и Ал-Каиду, а много година касније и Исламску државу.

Повлачење совјетских трупа из Авганистана фебруара 1989, као и неколико месеци касније одустајање Москве од Немачке (пад Берлинског зида), означили су крај Хладног рата и пораз СССР-а.

Заузимање Кабула од стране ривалских фракција муџахедина и погубљење председника Наџибулаха 1996. године, упркос грађанском рату у Авганистану, значило је победу Запада.

Пораз у авганистанском рату није био разлог распада СССР-а. Али, Авганистан је то огледало које је осликавало крај биполарног међународног поретка, и најавило крај Совјетског Савеза.

Хегемонија САД и инвазија на Авганистан

Током униполарног поретка и хегемоније САД, од 1989. до 2008. године, екстремни облик ислама потпуно добија терористичке карактеристике. У томе му свесрдно помаже Америка.

Американци преко својих обавештајних служби и армије употребљавају вахабистичке организације (Ал-Каиду, и друге) као ефикасно средство и начин дестабилизације многих региона.

Свуда на таквим територијама – од Босне, Косова, преко Чеченије, па до Кашмира, Авганистана и Средње Азије – исламисти су имали помоћ САД и били су истурени одреди америчке армије или пак јасан амерички савезник у геополитичкој игри.

Током 90-их година исламистичке снаге активно делују у Босни и Србији (Космет), на Балкану, у бившим совјетским републикама, Таџикистану и Узбекистану. Русија постаје ратна зона (Чеченија). САД и Запад (НАТО) настављају да користе своје исламисте као савезнике за даље атлантистичке геостратешке акције.

У Авганистану 1994. године почиње успон талибана уз директну помоћ Вашингтона и Пакистана. Од 1996. до 2001. године талибани владају Авганистаном.

Да би подржали талибане у консолидацији власти, како би се они касније ефикасније инфлитрирали у земље Средње Азије, САД са талибанима 1997. године, преко своје компаније Unocal (Union Oil Company of California), закључују споразум о изградњи транс-авганистанског гасовода, који би ишао из Туркменистана за Пакистан. Идеја је била да талибани имају сигуран и сталан приход од транзита гаса.[1]

Међутим, успеси оснаженог исламског екстремизма приморавају лидере исламских земаља да крену путем независне политике крајем 90-их година. У одсуству Совјетског Савеза, и уопште равнотеже снага каква је била током биполарног поретка, а поготово у условима ослабљене Јељцинове Русије, исламски вахабистички екстремисти почињу да себе доживљавају као независну силу.

С обзиром да је нестао стари непријатељ (просовјетски секуларни режими у исламским земљама), исламисти своју агресију окрећу против свог дојучерашњег господара – САД.

огађа се терористички напад 9. септембра 2001. на Њујорк и Вашингтон. Извршилац је Ал-Каида, чији врх (Осама бин Ладен и остали) се налази у Авганистану. Дошло је до геостратешког обрта.

Они који су били средство борбе атлантизма и Запада против Совјета и савремене Русије (и Срба на Балкану), исламски екстремисти – они постају непријатељ хегемонији Америке. Стога Сједињене Државе, као хегемон, објављују „рат против тероризма“.

То је вешта формулација како би тај рат искористиле да заврше геополитичке послове на простору Евроазије. Кључни геополитички задатак САД није „рат против тероризма“, већ његово кориштење за уклињавање у простор Евроазије, пре свега у земље Средње Азије, Балкана, Кавказа.

Америка је имала други начин да заустави исламисте, пресецањем извора финансирања. Међутим, уместо то да уради, Вашингтон ради сасвим супротно и објављује рат исламистима и на тај начин квалитативно им подиже њихов статус, претварајући екстремни ислам у геополитичку реалност – фактор међународне политике.

Зашто?

Одговор је очигледан – Вашингтон се све време „рата против тероризма“ надао, и у неким деловим света успевао, да исламисте опет придобије на своју страну и употреби их у својим геополитичким стратегијама. То им је успевало у Сирији, Либији, Египту.

Према томе, ова геополитичка игра САД има за циљ да истисне традиционални руски геополитички утицај из целог простора Евроазије, а прво из Средње Азије (Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Узбекистан). Друго, да заустави Кину.

Америка настоји да, увлачењем држава Средње Азије у несагледиве и перманентне сукобе, геополитички овлада тим регионом чијом се контролом постиже доминација над евроазијским континентом и целим светом. Уосталом, један о твораца геополитике као науке, Британац Хелфорд Макиндер, Средњу Азију је назвао „срцем света“.

Са тим у вези, САД су почеле да шире војне базе, пре свега у Узбекистану и Киргизији (база Манас). Али, оно што је такође занимљиво, САД су користећи се позицијом у Авганистану, почеле да изазивају рушење режима у земљама Средње Азије, изазивањем обојених револуција.

На удару су Узбекистан и Киргистан 2005. године. Револуција у Узбекистану није успела, а у Киргистану („револуција жутих тулипана“) је успела, али није довела на власт проамерички режим.

Опет су Американци изазвали 2010. године нову обојену револуцију у Киргистану, међутим, и нови режим није био проамерички. Резултат свега тога је да су Киргизи протерали Американце из базе Манас 2015. године.

Пропале револуције у Узбекистану и Киргистану су били први пораз Америке у Средњој Азији.

Пораз САД у Сирији, унутрашњи сукоби и подељености у самој Америци који су избили на видело током председничких избора 2020. године, са победом талибана 2021. године су показатељи да САД више нису суперсила.

Пораз САД – тектонска геополитичка промена

Пораз САД у Авганистану је већи и значајнији од оног у Вијетнаму 1975. године, када су се Американци на сличан начин осрамотили. Међутим, без обзира на велике губитке у Вијетнаму (званично око 60 хиљада, незванично 120 хиљада мртвих Американаца), у односу на Авганистан (око 10 хиљада мртвих америчких војника и њихових савезника) – пораз у Авганистану је глобални пораз САД.

Наиме, после Вијетнама САД пронашле методологију како да се ефикасно супротстављају свом геополитичком непријатељу, копненом Совјетском Савезу.

То је била глобализација (економска, културна, политичка). Међутим, данас, са свим поразима САД од 2008. године, и глобализација доживљава пораз. Глобализација више није уверљива и не представља више парадигму развоја других земаља и народа. Очито је да је свет са променом на геополитичком пољу – сменом униполарног поретка у мултиполарни -на прагу нове парадигме која ће заменити глобализацију. У сваком случају, гледамо враћање традиционализму, што у пракси значи да ће културе (у множини) бити та парадигма развоја у 21. веку.

Исламски режими, пре свега Турска, Иран и Пакистан, добро су свесни слабљења Запада у целини и почели су да играју своју игру, све независније од Запада. Русија се у последњих петнаест година развија на особеностима свог уникалног идентитета и традиције (руске конзервативне вредности).

Иран и Турска су се приближили Москви по многим питањима. Пакистан је успоставио веома блиске односе са Кином (лука Гвадар у Пакистану је у кинеским рукама, плус војна и нуклеарна сарадња). Дакле, никога од њих више не интересује америчко присуство.

Униполарни међународни поредак се завршио, и америчка окупација Авганистана и марионетска проамеричка влада постали су застарели и незанимљиви.

Потпуна победа талибана и бегство Американаца значе крај униполарног света. Као што је 1989. године, повлачење совјетских трупа из Авганистана као екран целом свету означило крај биполарног света – тако је пораз САД у Авганистану означио крај хегемоније САД.

Шта нас очекује?

САД и Запад не прихватају да је њихов хегемонски поредак срушен. То је оно што је највећа опасност по остали свет. Вашингтону не преостаје ништа друго (све опције су исцрпљене) него да изазивањем хаоса на многим неуралгичним тачкама у свету, продужи своје постојање.

Прво ће у Авганистану, засигурно покушати талибане да ставе на своју страну и усмере их на Средњу Азију, ка Русији, и Кини. То је обнављање старе сарадње са екстремним исламом која је била доминатна атлантистичка геостратегија скоро 30 година. Али, то је веома тешка операција.

САД су исцрпљене, економски, политички, културно. Оне више нису парадигма која нуди ни сарадњу, ни развој другима. У сваком случају, као друга опција је изазивање новог грађанског рата у Авганистану.

У том случају, Русија и Кина имају више могућности да попуне празнину насталу крахом америчке геополитике. Русија чврсто држи Средњу Азију, политички и војно. Кина нуди економске пројекте и подршку у оквиру њене геоекономске стратегије Појас и пут. И Москва и Пекинг разговарају са талибанима.

Овде се поставља питање – да ли Америци једино остаје да изазове хаос негде друго, на пример на Балкану, како би некако одржала своје присуство у свету? И то на штету Срба.

Могуће је. Међутим, у условима свеопштег слабљења САД и Запада, Срби морају да разумеју да је у току промена глобалне парадигме. Свако излажење у сусрет америчкој пропалој геополитици и атлантизму (НАТО) значило би пораз Срба.

Зато Београд, Бањалука, а надамо се и Подгорица, морају да разумеју да се америчким крахом у Авганистану свет променио. И још једну ствар – да опције мултиполарности (Русија и Кина) коначно дају и одговоре Србима за будући крах америчке политике на Балкану.

Свако другачије понашање Београда, Бањалуке и Подгорице, било би погубно за Србе.

 

[i] А. Дугин, „Рат за азијски Балкан“,Геополитика бр.6, Београд, 2002.