„ПЕШЧАНИК“ ОТВОРИО ВРАТА ПАТРИОТАМА
Чуда се догађају! Не само у омиљеној песми Ивице Дачића, „Миљацка“, него и у стварности!
Донедавно је, рецимо, међу другосрбијанским грађанистима патриотизам био „последње уточиште хуља“(1) Однедавно, „Пешчаник“ је постао уточиште патриотизма. Додуше, специфичног, имунолошког, да тако кажемо. Али ипак!
Нови патриотизам „Пешчаника“ је, рекосмо, вакцинални. Растислав Динић нам каже:“Примање вакцине није само мудро и морално исправно, оно је исто тако и патриотски чин. Примити вакцину значи преузети свој део терета у одржавању једног важног јавног добра – колективног имунитета. Такође, примити вакцину значи дати свој допринос растерећењу здравственог система државе у којој живимо и бржем опоравку њене економије. Другим речима, примити вакцину значи радити не само у корист сопственог добра и добра својих најближих, већ и у корист добра своје државе. Одбити вакцину (под условом да за тако нешто не постоје објективни здравствени разлози) значи не само урадити нешто непромишљено (оставити себе без заштите од обољевања и потенцијално тешких здравствених последица), нити само нешто неморално (довести у опасност своје ближње), већ и нешто непатриотски. Одбијање вакцина значи одбијање да се преузме свој део терета очувања институција државе у којој живимо.“(2)
Тамо је, ка вакциналном пункту, једини био пут Србадије, вели Динић. И даље је. Ако хоћемо да смо патриоте.
ЛАМЕНТ НАД НЕВАКЦИНИСАНИМА
Да би доказао своју тезу да патриотизам подразумева преузимање обавеза и одговорности, Динић нас подсећа да је рат, кроз општу мобилизацију, нешто што сви морају да прихвате. Додуше, на „Пешчанику“ он не може да брани рат ( то је онако, баш – баш, архаично ), јер у рату, авај, човек може да буде „изманипулисан“, и да има моралне дилеме. Али, рат против вируса је, вели Динић, нешто сасвим друго: заврнеш руку, боцну те – и ти си испунио патриотску дужност. Ако и одлежиш неки дан у кревету због последица вакцине, то није ништа. Смешно мала жртва, а толике предности – укључујући и опoравак наше економије.
Упркос свему, ламентира чланкописац, Срби нису патриоти: неће да се вакцинишу. Зато он, одговоран и учтив сав, као Бане из песме покојног Балашевића, вапије, до неба се чује:“Па ипак, више од половине грађана Србије још увек није примило вакцину. Међу младима, овај удео је још и много, много већи, и креће се око 80 одсто.“(2)
Види ти младе. Нису више прогресивни, него су мрачни и затуцани антиваксери!
НЕВАКЦИНИСАНИ НИСУ ПАТРИОТЕ
А зашто је тако? Зато што Срби, нарочито млади, нису патриоте. Они су, авај, националисти. А национализам је зло. Динић зна шта је национализам:“А национализам није брига за заједничко добро, него пре свега, „колективна и појединачна параноја“ и „рефулирани индивидуализам“. Једном када то схватимо, све долази на своје место, и све је тачно тамо где једино и може да буде. Вакцинама се не верује јер се не верује никоме и ничему, јер цео један огроман идеолошки екосистем подгрева овај дух параноје као врхунски израз љубави према отаџбини. Нема овде места ни за бригу за друге, па ни за бригу о држави у коју се заклиње, јер се већ одавно не верује никоме осим себи.“
Себичност, ах, себичност! Баш она врлина на којој је изграђен капитализам, без које капитализма нема и не може га бити бива Динићем прокажена, и, да би се стекао, Динићем жељени, „имунитет крда“ ( вакцинисањем најбезбеднијим вакцинама на свету, наравно ), проглашена за извор свеколике несреће себичне Србадије (нарочито оне млађе, која, срам је било, за солидарност не хаје, као ни за зараде „Фајзера“ и „Астра Зенеке“ ).
СОЛИДАРНОСТ НАМ ДАЈТЕ ИЛИ ЗАГРЉЕНИ, ЗАГРЉЕНИ ( ФРАНО ЛАСИЋ )
Зато, ускликује Динић ( појте вакцини, и утројте, „Пешчаникови“ патриоти ):“Вакцинација је добра прилика за развијање управо оне врсте патриотизма какав Србији највише треба – патриотизма, не као параноје и „рефулираног индивидуализма“, већ као солидарности и спремности да се преузме свој део терета за одржавање, одбрану и унапређење заједничког добра.“(2)
Гле ти наше грађанисте! Одједном – солидаризам! Одједном – заједништво! Одједном – не само да се боцкамо за своје добро и добро својих ближњих, него и да би нашој држави било боље, да би се здравствени систем растеретио, да би кренуло привреди!
Па откуда то код наших хипериндивидуалиста?
Да ли се њихов ум променио?
До јуче – ЈА ОДЛУЧУЈЕМ О СВОМ ТЕЛУ ( МОГУ ДА АБОРТИРАМ КАД ХОЋУ, НЕЋУ ДА РАЂАМ ДА ДРЖАВА ДЕЦУ ШАЉЕ У РАТ, НИКО НЕМА ПРАВО ДА МЕ ПИТА ДА ЛИ САМ ЗБОГ РИЗИЧНОГ СЕКСУАЛНОГ ПОНАШАЊА ДОБИО СИДУ ), а сад одједном: боцнимо се у име ближњих и добра државе. Жене у црном, „мање Цркве – више презерватива“, смрт демографији, и шта има везе с ким се сексам и од чега болујем, а сад – ово…Солидаризам! Опа, Ђурђо, што би рекао Срећко Шојић.
ГРАЂАНИСТИ О ПАТРИОТИЗМУ НЕКАД
У својој књизи о културном рату у Србији, коју је Завод за уџбенике објавио давне 2008. године, Слободан Антонић је дао низ цитата из громадних дела грађанистичко – пешчаничке мисли. Тако код Теофила Панчића читамо да патриоте нису ништа друго до „разлармана каста потконтиненталних Двопапкара, радосних да смрде“ који имају „рутаве уши“; они су „фекалне Патриоте“, „задригли фашистоидни полусвет“; имају „гадна уста“ и штошта „умеју да изарлаучу“. Сретен Угричић је тврдио да је „презрење народа највиша форма родољубља“, при чему је Ненад Прокић ускликивао да у Србији „неће бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције“, а Рајко Ђурић сматрао да у нас има преко 250 000 неонациста („хитлеровског накота“), међу које спадају „наше катедре, наши писци, новинари“…
Ненад Величковић, сарајевски интелектуалац, тврдио је, сасвим у овом духу, да је «патриотизам дијагноза». И тако му се зове књига, коју је «Фабрика књига» објавила 2010. «Дијагноза – патриотизам». Патриотизам не може имати било какве опште хуманистичке вредности јер, сматра аутор, „не ставља човјека у средиште свијета, и не афирмише права и слободе појединца и владавину разума“. Наиме: „Разум тражи чињенице, а њих у патриотизму нема.“
Зар те перспективе, сваки патриотизам, па и вакцинални, није штетна и сумњива работа?
Али, шалу(?) на страну. Пошто наши другосрбијанци и даље под патриотизмом подразумевају нешто само њима појмљиво, окренимо се начину на који хришћани ( а српски патриотизам се на хришћанству темељи ) схватају овај појам.
ПАТРИОТИЗАМ ПО ИВАНУ ИЉИНУ
Говорећи, у својој књизи „О суштини правне свести“, о патриотизму, руски мислилац Иван Иљин се, пре свега, обраћа појму отаџбине: „Онај који говори о отаџбини подразумева (свесно или несвесно) духовно јединство свога народа… Сваки народ је позван да прихвати своју природну и историјску „датост“ и да је духовно преради, превлада, одухови на свој начин, пребивајући у свом, особеном национално-стваралачком акту. То је његово неускративо, природно, свето право и, у исто време, његова историјска, општечовечанска и, што је најважније, религиозна обавеза. Он нема духовно право да се одрекне те обавезе и тог позвања. А ако се једанпут одрекне – онда се духовно дезинтегрише и пропада, историјски силази с лица земље. Сваки народ добија од природе и Духа Божијег. Сваки народ је позван да прихвати и природу и Дух; и Духом да одухови и себе и природу. То одуховљење код сваког народа протиче на особен начин и треба да буде самостално. Национална духовна култура јесте својеврсна химна испевана Богу у историји или духовна симфонија која историјски одзвања Творцу свега./…/ И та музика духа је особена код сваког народа, и та музика духа јесте Отаџбина… Отаџбина (је) нешто од Духа Божијег; национално доживљени, однеговани и у земаљске послове преточени дар Духа Светога. Није могуће угасити ову светињу у себи. Њу треба живети. Њу треба стваралачки и достојно чувати у себи. Њу не треба препустити другим народима да је поробе и погазе. За њу се вреди борити и умрети. И сваки хришћанин, увидевши то, појмивши то – позван је не да се одазове на искушења празног и лицемерног интернационализма, већ да одважно и часно постави пред себе све проблеме који доводе у забуну његову хришћанску свест, и да потражи њихово разрешење у духу истинског, духовног патриотизма“.
Запамтимо: духовног патриотизма!
У ПАТРИОТИЗМУ НЕМА НАДМЕНОСТИ
То, међутим, не значи никакву охолост. Волети свој народ, каже Иљин, „не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима и, можда, манама. Сматрати свој народ оличењем апсолутног и највећег савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност… Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији, већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу. Волети свој народ не значи ласкати му или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и неуморно се борити против њих. Национални понос не сме да се изроди у тупаву умишљеност и површно самозадовољство, он не сме да сугерише народу манију величине. Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима. Управо зато што воли своју отаџбину, он непрестано и одговорно мотри где и у чему његов народ не стоји на потребној висини, не боји се да укаже на то, сећајући се сјајне народне пословице: „Туђа земља бива велика својом разметљивошћу, а наша ће постати крепка својом покудом.“ Духовна љубав није опијеност или надменост, она не само што гори већ и светли“.
Нема места за користољубиви квазипатриотизам међу онима који истински воле отаџбину. Родољубива елита је, како рече Солжењицин, увек жртвена.
ШТА ЈЕ ОНДА НАЦИОНАЛИЗАМ
Национализам, наравно, није оно што помиње Динић. То на шта он мисли је убоги и тупи, уски и кобни, шовинизам. Јер, како каже Иљин, хришћански национализам је „уверење и страствено осећање, истинито по својој бити и драгоцено у стваралачком смислу:
– да је мој народ добио дарове Духа Светога;
– да их је примио својим нагонским чувствилиштем и на свој начин их стваралачки преобразио;
– да је као последица тога његова снага изобилна и призвана на велика, културотворна дела у будућности;
– да зато мом народу приличи културно „самостајање“, као залог величине (Пушкин), и независност национално–државног постојања.
И у том осећању, истинитом и дубоком, хришћанин је у праву и не подлеже осуди. То осећање обузима сву душу његову и оплодотворава његову културу.
Национално осећање је љубав према историјски-духовном облику и стваралачком акту свог народа.
Национализам је вера у богоблагодатну силу свог народа и зато – у његов призив.
Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Духа Светога.
Национализам сагледава свој народ пред Лицем Божијим, сагледава његову душу, његове таленте, његове недостатке, његову историјску проблематику, његове опасност и његове саблазни.
Национализам је систем поступака, који проистичу из те љубави, из те вере, из те воље, из тог сагледавања.
Ето, због чега истински национализам није мрачна, антихришћанска страст, него духовни огањ, који човека узводи према жртвеном служењу, а народ духовном процвату.“
Уосталом, ко воли свој народ, не мрзи друге народе:“Национализам човеку отвара очи и за националну самосвојност других народа; он учи да се не презиру други народи, него да се поштују њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање; јер и они учествују у даровима Божјим и они су их преобразили на свој начин./…/Залуд је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе“. Мржња и презир уопште не чине суштину национализма; они се могу приписати свему, ако је душа човекова зла и завидљива.“
Дакле, национализам није шовинизам.
ОСНОВА ПАТРИОТИЗМА ЈЕ САЖАЉЕЊЕ
А сво шта каже велика Францускиња Симона Веј о најдубљој основи хришћанског родољубља – самилости, чија је је средњовековна хероина била Девица из Орлеана:“Јованка Орлеанка је говорила да осећа сажаљење према краљевини Француској.
Али можемо навести бескрајно виши ауторитет. У Јеванђељу, не можемо пронаћи знак да је Христос осетио према Јерусалиму и Јудеји било шта што би личило на љубав, осим једино љубави садржане у сажаљењу. Он никада није показао према својој земљи некакву приврженост неке друге врсте. Али самилост је показао више него једном. Оплакивао је град, предвиђајући као што је то било лако у то време, разарање које ће се ускоро срушити на њега. Говорио му је, као неком живом бићу:“Јерусалиме, Јерусалиме, колико пута сам желео…“Чак и док је носио свој крст, он је према њему још испољавао самилост“.
Самилост – реч која не пада на памет скоро никоме, а камоли новпеченим вакциналним патриотама са „Пешчаника“. Они би да, као у рату, мобилизационо наметну завртање рукава, и – ствар је сређена. Сви су заштићени, солидарност тријумфује, а и привреда се опоравља.
ОДГОВОР ВАКЦИНАЛНИМ МАОИСТИМА
Не знају они за други начин размишљања, осим за маоистичко – мобилизациони. На устима им је либерализам, а у срцу маоизам. И ми треба да поверујемо онима који намерно заборављају зашто неки људи не верују ковид – вакцинама.
Па зашто не верују? Нека им каже велики српски књижевник, Милован Данојлић, који, у „Печату“ број 628, пише:“У обиљу информација, којима смо свакодневно засипани, тешко је разлучити истину од лажи; оне су често испреплетане и заменљиве. Власт има бројно помоћно особље за одржавање зацртане линије. Интелектуална послуга данас је по правилу на страни јачег. Шездесетосмаши-левичари на Западу, и титоисти код нас, без оклевања су се сврстали уз Великог Брата. Уништавање Ирака, Сирије и Либије, као и бомбардовање Србије, прошли су без негодовања оних који су својевремено љубав претпостављали рату. Ратни походи су представљени примамљивом хуманитарном реториком. Сретао сам, оних година, у Француској и другде, поштене, добронамерне људе који су веровали у пропагандне брбљарије…
И још:“Лаж је свемоћна, и свеприсутна. Има је у ваздуху који дишемо, у храни коју гутамо, у генетски модификованом воћу и поврћу, у загађеној природи. Она ујаловљује душу и умртвљује тела. Демографија се сурвава, двеста хиљада брачних парова је у Србији неплодно, и то се не доводи у везу са колективним осећањем безнађа. Мучна истина, одвраћамо главу… Лаж је пријатнија, и дуготрајним понављањем осваја привид истине. Ту барем имамо широк избор, према склоностима и предубеђењима. По једнима, ковид-19 је пуштен у Кини; по другима у Америци. Не верујем у постојање сатанистичке планетарне централе решене да потамани људски сој, али за своју неверицу немам никаквог доказа. Скептици и лаковерни су у истом сосу. Свако се држи својих слутњи, своје мудрости или лудости. Дискретне сугестије властодржаца се претварају у аутосугестије.“
Дакле, многи не верују у вакцине зато што не верују онима који их, деценијама, лажу и обмањују.
ТРОВАЧИ И ПЉАЧКАШИ
А ево и новог разлога. Опет Данојлић:“Развој наше цивилизације повезан је са упорном борбом у сузбијању нижих људских порива. Та се битка никад не може сасвим добити; важно је да се од ње не одустане. Владавина новца ју је, на свим плановима, закочила и умртвила. Сведоци смо општег трвења за освајање моћи, отимања власти, велепоседничке похлепе, среброљубља. Таква се усмерења не могу задовољити без огрешења о ближње, и без упропашћивања природне средине. Новац је у рукама неолибералног мондијализма прекинуо непосредну везу са производњом, одметнуо се и осамосталио, прешао на самоумножавање. Остварују се црна предвиђања очајног Езре Паунда. Епидемија короне то је веома јасно истакла.
Већ саме гласине да је вирус вештачки произведен и пуштен у свет са циљем поробљавања и тамањења људске врсте, колико год биле недоказиве, говоре шта обични људи очекују од елите која им стоји над главама. Господари живота и смрти су и од ове катастрофе убрали високе приходе. У протеклој половини године око 600 најбогатијих Американаца згрнуло је 845 милијарди долара. То су углавном власници или акционари интернет компанија, чије је коришћење у условима кућне изолације и наметнутих теле-послова порасло за 30 одсто. Власник Амазона је убрао 186 милијарди долара, онај из Фејсбука 100 милијарди, док се скромни оснивач Free-мреже морао задовољити са девет милијарди долара. Ковид је убризгао свежу крв и у телефонске компаније.“(2)
Тако вам је то, новопатриоте са „Пешчаника“. Трчите па тражите солидарност међу златољупцима и смртопоклоницима на челу мултинационалних компанија, а не међу младима Србије који, упорно, одбијају да заврну рукав.
