Радојка Тмушић Степанов: ДУПЛО ГОЛО  БОШКА ЈАКШИЋА

 

Кренем да читам о меком империјализму  „Руског света“ (мира), онако како га види неки Бошко Јакшић и већ прва реченица (Провокативну идеју „Српског света” Александар Вулин узео је, од кога би другог и могао, него од Русије) указа да текст засигурно има дупло дно, јер је у наслову „Руски свет“, а у првој реченици се наводи „Српски свет“. Реших мало да „прошетам“ интернетом и упознам се са ликом и делом аутора текста. Читам и и видим да је дотични миљеник похвалних суперлатива: најновинар и најаналитичар у новинарству целом.

Вратих се тексту, кад има шта да видим…

Најпре да кажем да код Јакшића испада да је „узети нешто од Русије“ до те мере лоше да се о томе, само поспрдно може говорити. Ставио је тачку на крају те реченице: ко вели ја сам своје рекао, и то је тако кад ја кажем!

По мишљењу Јакшића, Владимир Путин је неки  апаратчик  који се шокирао падом Берлинског зида и још то назвао националном трагедијом и најновинар са своје висине, опет поспрдно и апсолутно „одокативно“ наводи Путинове речи о генетском коду Руса и како ето тај неки Путин сматра да Руси ипак заслужују нешто боље. Јакшић заборавља да је распадом СССР ван граница Русије остало 25 милиона Руса! Ако то није трагедија за један народ-шта је онда трагедија?

Најаналитичар  назива великим, реформе које су у Русији провођене за време Бориса Јељцина, јер вероватно не зна да се данас огроман проценат Руса (преко 98%) најнегативније односи према том историјском раздобљу Русије и политичарима тога доба. То је био економски, војни и морални суноврат Русије који је изазван управо овим како Јакшић вели „великим“ реформама.

За Бошка је проблематично и то што је председник једне земље, у овом случају Владимир Путин решио да држави врати и моћ, и статус суперсиле, и достојанство, у чему је између осталог и успео, само што угледни новинар Јакшић има неку необичну диоптрију, па то не примећује.

Да набројим барем део онога што чини моћ, статус суперсиле и достојанство руског народа које Јакшић Бошко упорно не примећује.

Не примећује моћ Русије која се одражава у економском, индустријском, научном, културном, спортском напретку и изванредној социјалној политици која је тренутно на државној сцени Русије, него пише: „Репресија код куће, конфронтација са светом, то су темељи „Тврђаве Русија”

Да је Русија тренутно тврђава и да је себи вратила статус супер силе је у директном ТВ преносу објављено 1.марта 2018. када је председник Руске Федерације, Владимир Владимирович Путин, у свом редовном обраћању Федералној скупштини Русије. Путин је подсетио да је 2004. године, након што су се САД повукле из Уговора о противбалистичким пројектилима (ПВО), говорио о потреби стварања новог међународног система којим би се превазишао овај проблем. Међутим тада нико није хтео да разговара са Русијом. Председник Русије је након тог објашњења додао: „Тада нас нико није слушао. Чујте нас сада: “

У наставку излагања Путин је набројао системе наоружања које је Русија већ произвела и све то илустровао слајдовима и видео прилозима. (https://www.youtube.com/watch?v=_u1IKd9vgfo)

Западни медији су све што је Путин показао назвала „цртаћима“, али од тог 1. Марта 2018. свет је постао другачији, указала му се могућност избора. Ове године, (21. априла) Путин је најавио да ће армија Русије бити наоружана ракетом „Сармат“, већ 2022. године. „Сармат“ ће заменити стратешку ракету „Војвода“, која је најтежа на свету. Нова ракета („Сармат“) ће моћи  да напада циљеве и преко Северног, и преко Јужног пола, и неухватљива је за било које системе противракетне одбране. Ракета је тешка 100 тона и способна је да носи 10 великих и 16 малих бојевих глава.

Руски лидер је подсетио да су најновији ракетни системи интерконтиненталног домета „Авангард“ и ласерски борбени системи „Пересвет“ већ постављени у армији Русије. Такође, према речима Путина, пројектили са ракетама „Циркон“  биће стављени у стање приправности у блиској будућности. „Циркон“ је  хиперсонична противбродска крстарећа ракета. Осим тога, повећава се број комплекса ударних авиона са хиперзвучном ракетом „Кинжал“ (Бодеж). „Кинжал“ је хиперзвучни ракетни комплекс који је способан да погађа и стационарне објекте и бродове: носаче авиона, крстарице, разараче и фрегате. Наравно да ови ракетни системи нису једина „роба“ коју Русија може да произведе.

Супер „хит“ је најновији лаки вишефункционални тактички авион пете генерације, назван „Checkmate“ (Шахмат) који је приказан 20. јула ове године на чувеном авио салону „Макс 2021“ у Тушину, крај Москве. (https://www.youtube.com/watch?v=5Dpp0sB4qIY ) „Checkmate“ има карактеристике које су уникатне за  његову класу. На пример, има највећи домет летења када су „лаки“ авиони у питању и најдуже трајање патролирања при тражењу циља или чекању у ваздуху на означавање циља. Има највећу носивост, као и најбоље карактеристике уграђене опреме.

Још само која реч о најновијем противавионском ракетном систему С-500 „Прометеј“. Противавионски ракетни систем С-500 нема аналога у свету и пројектован је тако да може да уништи читав спектар постојећих и будућих ваздушно-космичких јуришних оружја потенцијалног непријатеља у читавом опсегу надморских висина и брзина. Овај ракетни систем не може стићи ни једна држава за следећих 15-20 година. Данас Русија може да понуди тржишту и најновије супер оружје, и авионе и уграђивање опреме скоро сваког савременог система у ваздухоплову, по много нижим ценама од оних са запада.

Истина је да је Русија просто „окована“ санкцијама „колективног запада“, тако је веома често, кроз историју и било. Сетимо се само „Хладног рата“. Санкције су пак помагале Русији да у многим областима производње чвршће стане на своје ноге.

Благодарећи санкцијама запада, Русија је обновила и развила  своју пољопривредну производњу до неслућених граница. Направићу овде мало одступање и цитирати Винстона Черчила (1874-1965): „Мислио сам да ћу умрети од старости, али када је Русија, која је хлебом хранила читаву Европу, почела да купује жито, схватио сам да ћу умрети од смеха“.

Обзиром да су руски председник и руски народ болећиви, заједно су се потрудили да ни један Енглез више не умре од смеха. О томе говоре званични подаци: За протеклих 10 година Русија је заузела сигурно прво место међу извозницима жита у свету (35 милиона тона 2019). То је податак из 2019, а у 2020 је обим извоза жита порастао за 20% и до 27.12.2020. достигао 57,5 милиона тона што је, додатно, учврстило Русију на првом месту у свету.

Черчилу никад није било лако са СССР, кога је кратко називао Русија. Тако је на крају крајева признао следеће: „Русија чак није ни држава. Русија је тајна, умотана у загонетку и прекривена непробојном тајанственошћу“.

Јакшић све ово не види (или не зна) и констатује да је Путин да би спасио државу дошао на идеју стварања Руског света. Он то пише овако: „Тако се дошло и до идеје стварања „Руског света”, великог окупљања које ће ојачати национални престиж. Важно је да се сви Руси окупе и слушају шта Кремљ има да им каже“.

Обзиром да је потписник ових редова био децембра 2007. године у Москви, на Међународној Конференцији посвећеној руском језику која је и била завршна манифестација обележавања „Године руског језика“ могу потврдити да је тада наступио и председник Фонда „Руски мир“ Вјачеслав Никонов.

Обзиром да је конференција одржавана у Државном институту руског језика и литературе „Александар С. Пушкин“, било је сасвим логично да се управо на том месту и објави оснивање „Руског мира“ (Руског света).

Одговорно тврдим да је задатак те институције нешто сасвим друго од оног што наводи угледни новинар Бошко Јакшић. Сваки заинтересовани појединац, па и новинар-аналитичар може наћи на сајту Фонда „Руски мир“ и циљеве, и смернице и већ остварене пројекте ове организације (https://russkiymir.ru/). „Руски мир“ је институција која се потврдила кроз многобројне научне, издавачке и уметничке пројекте. То је институција која се не бави политичким питањима, мада и у самој Русији опозиција и унутрашњи непријатељи у „Руском миру“ виде организацију која се „меша у унутрашње ствари других земаља“.

Што је најважније „Руски мир“ не окупља само Русе, него професоре руског језика и књижевности, студенте и ученике који уче руски језик широм света.

Фонд „Руски мир“, угледни новинару-аналитичару је једна сјана институција, и таквих има и у многим другим државама: „Франкофонија“ на пример, па институт „Сервантес“, па „Гетеов институт“ и сви раде ван својих држава.  А зар је грех преузети већ стечена искуства било које од наведених институција, па тако и од „Руског света“ (мира).

То што се наша институција зове „Српски свет“ није никакво копирање ни имена, ни садржаја, него једноставно у питању идентична лексика.

Господине новинару организација која се бави Русима ван Русије носи назив „Россотрудњичество“ – тако да не би било лоше да се мало више информишете, пре него почнете да пишете о оном што не знате довољно.

Опробаном методом тзв „објективности“, гос’н новинар наводи шта то све Путин има право, када су у питању Руси ван Русије. Али, авај не свиђа му се начин како то Путин ради. Спомиње страх од руске сенке која се ослања на гас, нафту, православну веру и руски језик. Заборавља на хиљадугодишњу историју Русије и да је та иста држава расла и развијала се и без продаје  нафте и гаса.

По мишљењу дотичног новинара који је ето и неуролингвистички експерт, познаваоци руског језика су трансформенси („Ко говори руски размишљаће и поступаће као Рус“). Ако је и од најугледнијег новинара- неуролингвистичког експерта, много је, брате!!!

„Руски мир“ аналитичар назива „платформом обједињавања аутократије, ортодоксије и национализма“ и узима разне, понекад и тачне податке, ставља их пред криво огледало својих намера и доноси закључке, који су чиста „невезуша“ па тако Путинов боравак на археолошком локалитету Аркаим, приказује као циљани, јер му је то наводно послужило за историјске темеље „Руског мира“ који Путин оснива „са циљем рестаурације Русије и њеног утицаја у оквирима некадашњег СССР.“

Мени је било тешко је све ово читати без клометола, јер оволико непознавање материје о којој се пише прелази све границе коректности. При томе је свака реченица само тврдња. Оно типа: „ја кажем да је то тако и једино тако може бити“! Предлажем да да видимо је ли баш тако.

Потражила сам на интернету информације о Путиновој посети Аркаиму. Има их, наравно много, али нигде нисам нашла да је председник Русије ишао тамо да нађе темеље „Руског мира“, нити да је одређивао који су се народи ту зачели. Те податке су Путину изнели студенти-волонтери који су се тамо затекли. Једна обична информација о индоевропским народима је довољна да се председнику Русије „пришије“ зла намера. Путин се иначе не једном сретао са историчарима и географима у Руској Академији наука и наравно да је то једна уобичајена појава.

Предлажем Бошку Јакшићу да барем на Википедији погледа ставке: „индоевропски народи“ и „индоевропски језици“ и имаће мање страха од Путина и његове аутократије. а сада прилажем линк текста и ТВ прилога о Путиновој посети Аркаиму.

(https://www.1tv.ru/news/2005-05-16/232467-vladimir_putin_posetil_prarodinu_sovremennyh_narodov_zapovednik_arkaim).

Бошко Јакшић пише о гушењу опозиције у Русији и у први план ставља панк групу „Пуси Рајот“.

Потражила сам на интернету текст о њиховој акцији у зоолошком музеју и налетела на порно сајт. Панк група „Пуси Рајот“ је приказивала јавни „перформанс“ групног секса у Зоолошком музеју „Тимирјазев“ а у „опозиционарској акцији“ је учествовала и фронтменка групе, иако је била поодмаклој трудноћи, тако рећи пред порођајем.

Да! Ради се о порно звездама, које су на западу, наравно подржали сви противници Русије, све до ништа боље моралне особе, певачице Мадоне, што директно указује да је то био и остао пројекат специјалних западних служби, чији је циљ уздрмавати Русију свим могућим средствима.

Дотичне „опозиционерке“ су својим наступом у Храму Христа Спаса оскрнавиле и ваздух и повредиле осећања верника. Испада да за дотичног најновинара из Србије то и није тако важно, јер су оне против Путина.

Да ли новинар зна за мученичку судбину тог храма који је 1999. године, васкрсао, као феникс из пепела, после рушења тридесетих година XX века? Зна ли да је тај храм посебна светиња, јер представља колективни кенотаф војника руске царске војске који су погинули у рату са Наполеоном и да су на зидовима храма, златом исписана имена рањених и погинулих официра у том рату. Зна ли да је на освећењу васкрслог храма присуствовао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, где је дочекан са највишим почастима.

Све то изгледа није важно, важно је да су опозиционарке које су упале у светињу и на највулгарнији и најскрнавији начин наступиле, приказане као светла лица борбе за слободу и борбе против „аутократије“ која та светла лица гуши. О кавим менталним и моралним панкерским наказама се ради, говори и њихов официјелни видео, који се лако може наћи на јутјубу: Pussy Riot – СЕКСИСТ https://www.youtube.com/watch?v=_fj0a77sKUM

Погледајте и све ће вам бити јасно.

Аутор Јакшић вели како некакав „такав“ Путин држи у неким оквирима „Блиско иностранство“  не наводећи да су то бивше републике СССР у којима живи оних већ поменутих 25 милиона Руса и сасвим је нормално да Русија, као држава води бригу о својим сународницима, али, још једном подвлачим, то се не ради преко „Руског света“, него преко организације „Россотрудњичество“

У следећем већ пасусу победоносно се констатује да су Путину три балтичке државе већ умакле. Да погледамо шта су „ушићариле“ те три државице од тога што су „умакле Путину“.

Најпре да кажем да су ове три државице својевремено називане „Излог СССР“. Развијена индустрија, добра инфра структура, и економска помоћ када је год устребало тај „Излог“ одржавати да се „сија како треба“. У години када су се одвојиле од СССР број становника ових „брзоногих“ држава се драстично разликује од данашњег броја. Ево података Одељења Уједињених нација за економска и социјална питања: Одсек за становништво:

Летонија је 1991 године имала 2,658 милиона, а ове 2021. године 1,886 милиона. Стопа опадања броја становника у Летонији 2021. године износит ће 61 особа дневно.

У Естонији је ситуација нешто боља, данас има 1.319 милиона , а 1991. је имала 1,568 милиона. Стопа пада броја становништва у 2021. године износиће 11 особа дневно.

У Литванији је ситуација катастрофална. Приликом изласка из СССР (1991) ова република је имала 3,702 милиона, а сада има мање од половине те цифре: 1,886 милиона. Стопа пада броја становништва Литваније 2021. године износиће 120 особа дневно.

Ове цифре говоре саме за себе. Сада су „брзоноге“ државице без индустрије, без доходка од транспорта како морског, тако и друмског, без становника и висе о врату европских и америчких донатора. У новинарском и политичком жаргону, ове државе називају и „Старачки домови“.

Не треба заборавити чињеницу да су ове државице кроз историју, често „мењале газду“ и биле у саставу час Руске империје, час Пољске, час Шведске, час СССР и РСФСР. Њихов тренутни статус и границе су са становишта међународног права прилично дискутабилне (најблаже речено). Например ситуација око Тартуског (Јурјевског) мировног уговора потписаног 1920 године од стране РСФСР и Естоније, ће сваког правника натерати да се позамисли да ли је он важећи, или пак није. Наиме године 1940. Естонија је постала део СССР -а, и  Јурјевски мировни уговор из 1920. године је тада постао неважећи. Естонска влада сматра да је уговор важећи, а руска влада мисли супротно. Очигледно да та „прича“ још није завршена.

Уједно се у овим квази државама крше најелементарнија људска права. Русофобија цвета дуплим не могу рећи латицама него дуплим бодљама. Иако огроман број, то јест већина становништва говори на руском, руски језик се буквално законом забрањује. Укидају се руске школе, обданишта, руски радио, руски ТВ програми.

То је све на једну страну, али оно што је на другој страни је нешто што сваког припадника народа који је био у антифашистичком блоку земаља, блоку који је победио нацизам опомиње да су то опасне појаве и да их треба назвати правим именом, а не да са симпатијама констатовати како су те државице „умакле“ Путину, то јест Русији.

У тим трима државама, као и у Украјини се повампирио нацизам у најогољенијем виду. Глорификују се нацисти а осуђују ослободиоци од нацизма. Већ традиционално 27. јула се на североистоку Естоније уз учешће војске и чланова парламента одржавају свечаности у част легионара 20. Гренадирске Вафен-СС дивизије. Године 2019 представници нацистичке естонске партије су изабрани у парламент! Политика величања саучесника нацистичке Немачке наставља се и у другим балтичким земљама. Ево неколико фотографија које говоре све!

 Следећа тема овог текста је Путиново мешање у унутрашње послове Украјине. Цитираћу, не случајно, цео пасус: „Уочи избора у Украјини 2014. Путин се није либио да два пута отпутује за Кијев. У језику међународне дипломатије то би се звало мешање у унутрашње послове друге земље. За Путина је то била само прилика да демонстрира своју варијанту софт империјализма“.

Активно сам пратила догађаје у Украјини 2014. и иако сам знала да је податак који је навео угледни новинар Бошко Јакшић неистина, ипак сам на интернету потражила „Списак путовања председника Путина, ван Русије 2014. године“, наравно на руском језику. (Список зарубежных поездок президента Путина). Наравно да те, а ни сваке следеће (до сада) године Путин није путовао у Украјину. Ова неистина није штампарска грешка, јер служи као објашњење Путиновог мешања у унутрашње ствари Украјине.

Бошко Јакшић се враћа лингвистици и семантици и у истом пасусу нас учи како се то зове на језику међународне дипломатије, а сам наводи податак који се на том истом језику зове злонамерна конструкција, а на нашем, српском ЗЛОНАМЕРНА ЛАЖ!

Шта рећи, сем поставити неколико питања: Како веровати и једној јединој речи у овом тексту? Како неко ко има преко 70 година може да пише овакве неистине?

До ове голе неистине у тексту се некако и могло полемисати, а сада је све сувишно, но ипак не могу а да се не осврнем на синтагму „анексија Крима“: (данас је неосовјетизам, маскиран новим именом, осавремењен софистицираним техникама меке моћи коју је Кремљ уградио у темеље своје пропаганде после анексије Крима.).

Због Косова и Метохије ово коментаришем јер су те две наше области отете као што је Русији својевремено противуставно био отет Крим. Историјска је чињеница да 19. фебруара 1954. Никита Хрушчов одваја Крим од совјетске републике Русије и припаја га совјетској републици Украјини. Историјска чињеница је да су Крим  и Севастопољ сагласно уставу Украјине донели одлуку да излазе из састава Украјине, да је затим на Криму (16. Марта 2014.) одржан референдум и 97,47 % гласача се изјаснило за повратак у Русију. Била сам у свакодневној телефонској фези са колегама из Севастопоља, Јалте, и добро запамтила њихов плач од среће што су се вратили кући, то јест, већ 17 марта 2014. се пробудили поново у својој отаџбини.

Аутор се са посебним ентузијазмом осврће на учешће Руске Православне Цркве у животу савремене Русије и вели како је одвајање Украјинске Правосалвне цркве Московског Патријархата био „ударац за Путина“. О каквом је овде ударцу реч, то само аутор текста зна. Он зна ко је ударен и како је ударен, па тако и пише.

Као прави специјалиста за „црквена питања“ у Украјини, аналитичар Јакшић свом читаоцу даје сасвим погрешну слику. Најпре Украјинска црква се није одвојила од Московске Патријаршије, него  је мизерно мали број верника предвођен човеком који је својевремено искључен из Украјинске Православне цркве (Московског Патријархата), основао своју нову, расколничку  цркву која је затражила аутокефалност од Васељенског патријарха, а који, опет нема право да „дарује“ аутокефалност. Чак је и Томос који је Порошенко ипак добио и донео (мада није свештено лице) из Инстамбула одмах изазвао раздор у „новој“ цркви, а стара је остала цела.

Познаваоци начина добијања аутокефалности добро знају да је Васељенски патријарх поступио мимо својих овлашћења. Тако да је „црквена“ ситуација у Украјини попут оне у Црној Гори.

Ове речи најбоље потврђују подаци о обележавању 1033 године од покрштавању Руса у Дњепру, када је 27. јула 350.000 верника Украјинске Православне цркве (Московског Патријархата), предвођени Митрополитом Онуфријем било тим поводом на Литији (https://www.youtube.com/watch?v=dCov5rO2rQY)

Ова друга, расколничка  „новоаутокефална“  црква , што је „задала ударац Путину“, је  одустала од Литије 27. јула, „због пандемије“, а сутрадан је на . „Горке“ код споменика Кнезу Владимиру окупила пар стотина „верника“.

Што се, пак тиче Васељенског патријарха Вартоломеја, није никаква новост када се каже да је срадник ЦИА и Ватикана и да га Ердоган држи у шаци.

Како је описао „црквено питање“, тако је угледни новинар навео још једну нетачност: да се један поред другог каче портрети Путина и Пушкина. То једноставно није тачно, као што није тачно и најблаже речено није добронамерно споменут Фјодор М. Достојевски и филозоф Иљјин.

Претпоследњи пасус текста овог аналитичара је потпуни промашај и врло га је лако оповргнути, као и све до сада. „Депресивни континуитет Руског света је значајно допринео изолацији Русије“. Питам: ако је Русија изолована, зашто онда председник САД моли Путина за сусрет? Зашто Ангела Меркел, мало, мало па иде у Москву? Зашто су исте САД одустале од санкција везаних за Северни ток 2, како то да је тај исти гасовод ипак завршен? Зашто Кина проширује и учвршћује односе са Русијом? Зашто је Русија позвана да гарантује мир између Јерменије и Азербајџана, зашто се цео свет отима да купи С-400 од Русије?

По Јакшићевом мишљењу „Путинов режим наставља да очајнички трага за идеологијом похрањеном у тамним коридорима руске историје и теологије и идеологије која почива на распиривању национализма, антизападне реторике и подршке визији православне цркве о Светој Русији“.

Да ли су за великог политичког аналитичара тамни коридори руске историје победе над Швеђанима, Пољацима, Турцима, Енглезима, Французима, нацистичком Европом и Немачком, а тамни коридори руске теологије – руско Православље?

Није моје да дајем одговор на ово питање, али могу да кажем, то јест напишем да оволико нетрпељивости, која је на ивици мржње према Русији, Путину „Руском свету“ и онима из „Српског света“ и оволико неистина и искривљених и злоупотребљених стварних чињеница, сам налазила само у текстовима „Слободне Европе“ и код аналитичара из САД, Пољске, Украјине и оних државица што су „умакле“ Путину и које као и Украјина уздижу и величају нацизам а нацистичке злочинце проглашавају за хероје.

Завршетак текста се повезује са почетком и потврђује тезу да је текст писан како би се једним ударцем погодила барем двојица. На почетку текста је апострофиран Александар Вулин, а на крају текста српски председник. Бошко Јакшић је паушалним , непоткрепљеним тврдњама и неистинама, просто напао Русију и Путина са акцентом на „Руски свет“ како би могао да нападне Србију, Александра Вулина, председника Србије и „Српски свет“.

Аналитичар је између првог и последњег пасуса у којима су два Александра (Вулин и Вучић) предуго прекречавао праву истину о Русији да би исписао своје графите, којима приказује Русију као заосталу средњевековну, затуцану државу са опасним  председником аутократом који гуши свој народ не да људима да слободно живе.

На крају текста је ипак откривено „шта је писац хтео да каже“. Бошко Јакшић даје читаоцу упутство за разумевање свог текста, да, где год пише Русија, стави реч Србија и да ће му све бити јасно. Помоћу ове „паралеле“ је уштедео поновно кречење и исписивање нових графите о грозној српској власти и тамним коридорима српске историје и теологије и све остало што иде уз то.

Све у свему, Јакшићев текст је пун лоших намера и отворене нетрпељивости, која се граничи са мржњом. У тексту нема ни једног образложења изнетих ставова и лако се да закључити да текст не само што има дупло дно, него је комплетно дупло голо!

Џабе је прекречавао истинску стварност, џабе је исписивао своје графите о „Руском свету“ и „паралелном“ „Српском свету“, џабе је измишљао Путиново тражење темеља „Руског мира“ у Аркаиму, џабе је дупло видео Путина Украјини 2014. године и много тога још…

Истина је била, јесте и остаће несавладива, као и љубав према истини, о чему говори и Апостол Павле у својој Првој Посланици Коринћанима.

А нетрпељивост и мржња су опасне, оне рађају страх и тога се треба чувати, нарочито у нашим годинама.

Сетимо се само судбине првог министра одбране САД Џејмса Форестола. У јулу 1945 је службено путовао у разрушени Берлин и био под јаким утиском успеха Црвене Армије. Активно  се интересовао за развој совјетског програма атомског оружја. Забринутост због совјетског оружја и све већег утицаја Москве у Европи почели су да постају опсесија за Форестола и у марту 1949. се његово ментално здравље нагло погоршало. Упао је у параноју очекујући скори напад СССР на САД.  Једном приликом су га хватали по улици док је бежао у пиџами и викао „Руси долазе“! Тада су га ухватили, али 22. маја 1949. године нису, када је са истим узвиком „Руси долазе“, скочио кроз прозор и убио се.

Текст Бошка Јакшића Меки империјализам „Руског света“ је изашао у листу Политика, у рубрици „Погледи“, 7. августа 2021. године, уз коментар: „Погледи“ одражавају ставове аутора, не увек и  уређивачку политику листа. Рекла бих да ово није коментар, него „прање руку“ (ако устреба)

Текст је објављен управо на дан када је сахрањиван истински велики новинар, са увек реалним патриотским ставом, сјајни интелектуалац,  рођени господин, ерудита и неодољиви шармер, амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији, Његова екселенција Мирослав Лазански.

Зашто баш истог дана?

 

Председник  „Српске асоцијације предавача и поштовалаца руског језика литературе историје и културе“ (САПРЈАЛ)

Радојка Тмушић Степанов