То што је највећа, а уједно и једина гаранција непостојања кривице Бориса Тадића реч Бориса Тадића да није крив Борис Тадић, и то што од свих људи на свету то може да потврди једино Борис Тадић, уопште не значи да не треба веровати Борису Тадићу.

Напротив. Упркос томе што га папир на који се позива демантује и што се из њега јасно види да је први део наоружања уништен 2003, управо у време док је он био министар војни, други 2005, у време док је, као председник Србије, био члан Врховног савета одбране Државне заједнице Србије и Црне Горе, а трећи 2008, када је, опет као председник, био задужен да руководи оружаним снагама у време када је министар одбране био онај његов један скоро па безвредан, треба му веровати.

Треба му веровати да није крив ни због тога што је, како је у истом папиру, иначе званичном документу Министарства одбране наведено, те 2005. године 200 тенкова и преко 300 хаубица, оклопних транспортера и самоходних оруђа продато након што су, претходно, претворени у секундарне сировине.

А Борису Тадићу, колико га год неки сматрали натопешадинцем, треба веровати да није крив Борис Тадић због тога што је вера Бориса Тадића у безгрешност Бориса Тадића подједнако грандиозна и монументална као и вера Бориса Тадића у грандиозност и монументалност самог Бориса Тадића.

Уосталом, зашто се не би веровало Борису Тадићу? Само због тога што му у Србији више нико ништа не верује? Или због тога што супротно тврде двојица осведочених лажова и један режисер који је толико бедан да га чак није ни позвао да нешто одглуми и поред тога што зна да сви једва чекају да се с њим виде у неком новом филму? Или због тога што Коштуница још увек није спреман да на себе преузме све грехе човечанства осим прародитељског, па самим тим ни грехе који нису били у надлежности Владе Србије, чији је он председник био 2005. године, већ у надлежности Савета министара Државне заједнице Србије и Црне Горе.

Треба веровати Борису Тадићу. Јер, то што је гавран црн, а Борис још црњи, не чини га мање белим и светлим од Белог Анђела. Минимум.