ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Наша борба

Назив авангардног покрета је „Доле стид!”. Чине га млади прогресивни људи који без зазора пропагирају слободну љубав и голотињу. Без ичега на себи возе се градским превозом и узвикују пароле против породице – последњег упоришта пуританства и малограђанштине којe треба срушити.

На обали реке, одмах поред једне од највећих цркава у престоници, отворена је нудистичка плажа. Голи мушкарци и голе жене уживају у сунчаном летњем дану. Град је облепљен плакатима на којима се објашњава да је дужност сваке напредне девојке да помогне сваком напредном младићу да задовољи своје сексуалне прохтеве. Абортус је дозвољен без икаквих ограничења, тако да нема опасности од нежељених последица, односно деце. А ако девојка којим случајем хоће да роди, не мора да брине о будућности, о деци ће се старати држава кроз посебно осмишљене програме неге, бриге, васпитања и образовања.

Хомосексуализам је декриминализован. Сви наказни и изопачени закони старог света су оборени. Више нема опасности од отвореног испољавања сексуалних склоности. Нема затворских казни ни понижавајућег третмана. Традиционални, конзервативни, патријархални, хришћански свет је заувек поражен и прегажен. Слободна љубав побеђује на свим фронтовима.

Слика која је за сваког узорног домаћег ЕУрофила дивно предворје будућности којој стреми није, занимљиво је, настала у некој од европских метропола у другој половини прошлог или почетком овог века. Ни Брисел, ни Париз, ни Берлин, ни Лондон, ни Мадрид, ни Рим, чак ни Амстердам, нису позорница на којој су се одигравали описани призори и процеси.

Место дешавања је нешто источније. Москва, главни град Савеза Совјетских Социјалистичких Република, државе без имена, како је то неко некада луцидно приметио. Време, двадесете године двадесетог века – потпуни тријумф бољшевизма. Возила градског превоза су трамваји, аутентични назив покрета је „Долой стыд!”, црква крај које дефилују нудисти је Храм Христа Спаситеља, баш онај који ће 1931. бити разорен експлозивом а на његовом месту након пар деценија изграђен базенски комплекс, напредни младићи и девојке су комсомолци и комсомолке, хомосексуализам је декриминализован у Русији и Украјини, не и у остатку безимене државе, Руска Совјетска Република је прва земља на свету у којој је дозвољен абортус.

Најзначајнији идеолози новог света који се тако брутално обрушио на породицу као носећи стуб грађанског поретка и патријархалних вредности утемељених у хришћанском учењу и моралу, теоријске узоре налазе у Фридриху Енгелсу и његовом делу „Порекло породице, приватне својине и државе” и Михаилу Бакуњину и његовим тврдњама о породици као буржоаском тиранском окову. Њихове ставове о породици идеолошки и пропагандно уобличавају Лав Давидивич Троцки и Александра Колонтај, а оперативно спроводе опробани партијски јуришници.

Епилог бољшевичког експеримента који је трајао петнаестак година био је трагичан. Огроман број разорених породица, милиони напуштене деце, екстреман пораст дечијег криминала, највиша стопа абортуса по глави становника на свету и десетине милиона нерођене деце (и данас је Русија водећа земља у овој неславној категорији), изразито низак природни прираштај, експлозија проституције и алкохолизма. Антипородична политика вођена од првих дана успостављања бољшевичке власти до средине тридесетих година прошлог века оставила је трајне и тешке последице на руско друштво и државу, а неке од њих су неотклоњиве.

На потпуно истој теоријској и идеолошкој матрици, вешто препакованој у либерално-демократски пакетић украшен сликовницом о стварним и измишљеним људским правима, одвијају се насртаји западних глобалистичких елита на породицу као темељ патријархалног, конзервативног и хришћанског света. Породица се, за разлику од бољшевичког модела, не уништава, већ обесмишљава. Дакле, тотално уништава. Следбеници непопуларне и у хладном рату поражене идеологије – нови јахачи апокалипсе,  у овај поход против Христа, вере и врлине улазе огрнути плаштовима феминизма, хомосексуализма, корпоративизма и конзумеризма.

Псеудолевичарске глобалистичке елите, тако, настављају тамо где су њихови бољшевички претходници посустали и, суочени са последицама и отпорима, делимично одустали. Ресурси, инструменти и вештине којима нови бољшевици располажу, а који за циљ имају стварање слабог, усамљеног, атомизованог, дезорјентисаног човека, лишеног упоришта и заклона који породица јесте, неупоредиво су већи од оних којима су располагали стари. Већа него вероватно икада је и  морална и духовна атрофираност људске врсте. Једино је спремност на супротстављање неупоредиво мања него пре стотињак година. Човек, по свему судећи, никада није био лакша мета.

Но, док је људи, биће и битака, а победа никоме није дата док се за њу не избори. Она, за нас најважније, води се на нашој земљи и на нашем небу. То је борба за здраву и снажну породицу у којој се, са очева и мајки на ћерке и синове преноси не само језик, него и спознаја о идентитету, традицији, вери, националној култури и Косову и Метохији. То је наша дуга линија одбране, а ако попустимо само на једном месту, изгубићемо све. Зато она мора остати непробојна, а ми чврсти, без обзира на искушења. Наша борба је једини начин да опстанемо, али и да не потонемо у стид за који, за разлику од старих и нових бољшевика, и срећом, још увек знамо.