АЛИСТЕР КРУК: Мит о демократији је потрошен, следи климатски мит

Бајден је, на Минхенској безбедносној конференцији, изнова и изнова интонирао свету реч „демократија“, укључујући чак три пута у последњој реченици. Но, маска је већ неко време стргнута са времешног, четрдесетих година лансираног, морализаторског мита Америке. Скорашњи догађаји у Сједињеним Државама само су послужили да још више истакну шарлатански карактер „демократије“, као и да разобличе горке поделе које варниче испод америчке фасаде.

Америчка позиција „глобалног лидера“, како то примећује Стивен Вартхајм у својој књизи Свет сутрашњице, створена је у атипичним и пролазним послератним околностима које су примат доделиле Сједињеним Државама. Али Вартхајм потом објашњава како су „ти дани недодирљиве униполарности готови и не могу се жељама вратити у стварност“. Америчка империја је, стога, у ћорсокаку: њена морална и политичка оправдања за надзирање и очување глобалног поретка обликованог њеним нормама сада су изван њених војних и финансијских могућности.

Међутим, те изворне „патологије“ уграђене у систем истрајавају. Ејрис Русинос, један од уредника Анхерда, истиче: „Како се корисни мит ширења демократије стврднуо у догму, неуротично уверење да крај америчке хегемоније значи повратак мрачних сила постало је толико устаљено да ограничава способност Америке да изађе на крај с реалношћу. Заиста, постоје забрињавајуће индиције да лидери Америке верују како им је победа предодређена искључиво захваљујући њеној претпостављеној моралној надмоћи: односно да су победе у Другом светском рату и Хладном рату извојеване захваљујући истрајавању у исправној идеологији“.

Роберт Кејган недавно је истакао суштину поменутог ћорсокака: У одсуству оправдавајућег мита око ког се империја може организовати (сада када је америчка демократија компромитована), морална логика целе конструкције почиње да се урушава. Кејган сматра да је империја потребна како би се очувала „демократија“ код куће: Америка која се повлачи из глобалне хегемоније не би више имала кохезивни импулс да очува Америку као идеју ни код куће.

Климатолошки поредак

Но, кључне речи овде су „победе извојеване истрајавањем у исправној идеологији“. Излажући своју оптужницу у процесу за опозив Трампа, демократе из Конгреса узастопно су инвоцирале претњу Доналда Трампа „нашој демократији“. Идеја претње „нашој демократији“ као политичког аргумента је нова. Релативно недавно се појавила међу прогресивцима, као рутински термин у политичким надгорњавањима. „Реч ‘наша’ имплицира да ако желите да будете члан ‘њихове’ демократије, онда морате делити њихова уверења. Ако нисте с њима, онда сте против њих. А ако сте против њих, кренуће на вас. Јер ви сте прења за демократију“.

И тако, док се Бајден у Минхену заклињао на верност миту ширења демократије, такође је споменуо и „4IR“ (четврту индустријску револуцију – термин који се често користи у Давосу као аргументација за наметање Великог ресета). Оно што Бајденова администрација чини врло јасним јесте да кредо који дефинише и разликује „нашу демократију“ и који захтева конверзију на „наш“ начин размишљања и делања, истовремено представља и глобални поход у име људских права (читајте „разноликост идентитета“) пуног спектра, као и првенствену посвећеност исправљању климатских промена у целом свету. Алати потребни за ову искупљујућу мисију указују на то да ће САД морати да управљају дигиталном (и сајбер) сфером, доминирају у космосу и обезбеде амерички примат без премца у технологијама вештачке интелигенције, квантних компјутера, роботици, 3Д штампи и 5Г телекомуникацијама.

Тако се „Америка враћа“, а „Велики ресет“ се разоткрива као заиста грандиозна визија. Он комбинује хитни, готово ратни приступ развоју напредних технологија, налик на Аполо програм из 1960-их, као и стављање „климе“ на централно тематско место у свим сферама америчких државних активности. Бајден је обећао да ће каналисати два билиона долара у изградњу „чисте“ националне инфраструктуре. Ово превазилази стимулативни пакет од 1,9 билиона долара који управо пролази кроз Конгрес.

Већ то је, само по себи, довољно. Али постоји и друга страна медаље: Бајденова администрација намерава да употреби политику идентитета, америчке дигиталне и сајбер мишиће, рестрикције на увоз и извоз технологија и изнад свега „климатску кризу“ као средства за поновно наметање америчког примата у климатолошки вођеном, новооплемењеном, светском поретку.

САД се нуде да преузму улогу глобалног утеривача мера за редукцију угљен-диоксида – а Бајден у томе нарочито намерава да се фокусира на Кину. Државе које буду одбиле да својевољно смање своје емисије у захтеваним количинама мораће да буду приморане на то. Логика је позната. Добро знане америчке санкције ће се наставити, али биће им придодат нови сет пореза и других намета на угљен-диоксид, као и санкције проистекле из идентитетске политике (тј. идеологије „освешћености“).

Демократија ће наставити да се вуче, као неопходна мантра, али до сада је увелико прихваћено да она сама за себе више не може бити стуб америчке изузетности. „Прави верници“ у „нашу изузетну демократију“ разумеју да када Бајден каже „Америка се вратила“, то значи да се – овог пута – вратила „да спасе планету“ и искупи наше катастрофално (прошло, грешно) понашање.

То имплицира да ће Бајденова извршна наређења учинити испуштање угљен-диоксида у било ком делу света питањем америчке националне безбедности. Долазећа Национална обавештајна процена (енг. „National Intelligence Estimate“) пружиће основ за употребу ресурса америчке обавештајне заједнице и читавог система националне безбедности за наметање климатске политике ове администрације у глобалним димензијама.

Осим тога, Бајден је истакао како ће, што се Сједињених Држава тиче, замена читаве светске инфраструктуре фосилних горива чистим технологијама у наредних 30-40 година, заједно са увођењем „система друштвених трошкова“ базираног на давању нумеричке вредности „глобалној штети“ која се везује са емисију одређене количине CO2, створити читаво ново дигитално тржиште за трговину кредитима друштвених трошкова и CO2 дуговањима, односно ново тржиште колосалних димензија којим би, наравно, доминирали амерички финансијски олигарси.

Чаробњакова завеса

Све ово – враћање на чистије енергије и интервентно инвестирање у технологије у стилу Аполо програма – имплицира опипљиви цунами чаробног новца који ће покуљати из штампарија Федералних резерви. Бајденови планери сматрају да могу да убију две муве једним ударцем: да спасу економију „великим и врућим“ потезима (енгл. „Going big, going hot“ – речи министарке финансија Џанет Јелен) и да спасу планету.

Спасавање планете с једне стране представља моралну тољагу преузету с намером да се обнови америчко морално вођство. Али с друге стране, оно даје смисао оној занимљивој синтагми коју користе амерички домаћи активисти када говоре о спасавању „наше демократије“ од њених унутрашњих и спољашњих претњи. Није то само Трамп. Треба схватити да су ови посвећеници кренули на поход дуж „жуте стазе од цигли“[1], са све Дороти и другарима (Лименком и Страшилом), весело певушећи док трагају за магичним Смарагдним градом технолошких чудеса – како би се тамо, наравно, сусрели са самим Чаробњаком из Оза.

Е па, чаробњак је већ упозорио наша три пријатеља (у свом отвореном писму из 2020. године) на чудесне догађаје којим треба посведочити: планета стоји на самој „ивици фундаменталне трансформације финансија“, предвиђа он. Незамисливе количине финансијског капитала већ су издвојене за реализацију радикалних климатских политика. Емисије угљен-диоксида се монетизују, а настаје огромна финансијска машинерија која везује вредновање имовине за параметре као што су „интензитет угљеника“ и „индекси одрживости“. Џонатан Тененбаум пише:

„Климатске пројекције се уграђују у дугорочне стратегије ризика и у структуре премија осигуравајућих кућа. Обим трговине угљеником експоненцијално расте, а са њим и тржиште финансијских инструмената везаних за климу, попут зелених обвезница (које већ вреде 500 милијарди долара) и друге тзв. зелене активе.

Стога, климатска политика постаје моћан инструмент за Америку да обликује глобалне обрасце инвестиција и финансијске токове… За то време, Блекрок – чијих је неколицина извршних директора постављена на високе позиције у Бајденовој администрацији – објавио је како ће „климатске промене учинити централним елементом своје инвестиционе стратегије за 2021. годину“.

Чаробњак – Блекроков Лери Финк – захтева да му компаније пруже визије дугорочног стварања вредности, са израчунатим утицајима на друштво. Значај овог детаља не може се пренагласити. Блекрок има тежину свему овоме пружи замах. Финк наводи листу питања на која ће фирме које желе да Блекрок у њих инвестира морати себи да поставе:

„Која је наша улога у заједници? Како управљамо нашим утицајима на животну средину? Да ли радимо на томе да створимо разнолику радну снагу? Да ли се прилагођавамо технолошким променама? Да ли пружамо преобуке и шансе које ће нашим радницима и пословима бити неопходне како би се прилагодили све аутоматизованијем свету? Да ли користимо бихејвиоралне финансије и друге алате како би припремили раднике за пензију тако да они инвестирају на начин који ће им помоћи да остваре своје циљеве?”

Није тешко увидети шта се овде догађа иза чаробњакове завесе. Финансијско-банкарска олигархија Америке повлачи ручице и притиска дугмиће како би себе ребрендирала као технолошки разбориту, експертску елиту. Баца се класични модел за инвестиције са својим питањима – је ли ово одржив пословни предлог, може ли да понуди реалну вредност, постоји ли потражња и способност да се плати?

Уместо тога, преузимају се компликоване математичке калкулације ризика, друштвених кредита за метрику разноликости и инклузије, упарене са рачуницама дуговања и трошкова погоршања „животне средине“. А стиже и тржиште на којем ће све ове варијабле, попут тога колико много или мало LGBTQ особа је запослено, моћи да се вреднују, тржишно продају и претварају у фјучерсе за куповину и продају. Биће то друштвене норме претворене у алгоритмичну машинерију перпетуалног кретања.

То је нова економија. Њу већ отелотворује Тесла (мисли се на компанију Илона Маска, прим. прев.). Ова компанија, која стоји на сопственом пиједесталу, заправо не остварује профит од својих електричних аутомобила, него главне приходе остварује продајом CO2 кредита.

Недостатак већине

Али чекајте – шта ће бити са појединцима? Обичним грађанима који одбијају да добровољно мењају своје еколошки или друштвено неприхватљиво понашање? Хоће ли бити „поништени“ или натерани да промене своје понашање? Финкова фраза о потреби да се утиче на бихејвиоралне финансије заиста све говори: у плану је систем друштвених кредита. Јасно је шта то подразумева.

Вихор је однео Дороти са прашњаве фарме у Канзасу како би је повео дуж Жуте стазе од цигли наде, а потом све до футуристичког Смарагдног града, пре него што је коначно упознала Мага, који неочекивано себе разоткрива као преваранта иза завесе, који френетично повлачи полуге како би спречио прегрејану машину да се отме контроли. Дороти потом жели да се врати кући у Канзас и судара се са својом старом, познатом дрвеном сеоском кућом на равницама Канзаса. Остала је непромењена, осим што је ветар нестао. А за већину нас „повратак кући“ уз „сударање“ је сличан – то је досадни сусрет са старим, пропадајућим мостовима, рупама на путевима, древном канализацијом и оронулим возним парком.

Један од главних учесника на скорашњем виртуелном Давосу запитао је да ли пројекти Четврте индустријске револуције и Великог ресета у ствари бркају средства и циљеве. Ресет више делује као средство за очување постојећих 0.1 одсто најбогатијих, додуше у новим одеждама врлине („спасавање света“). Другим речима, све се мора променити како би све (укључујући олигархе) остало исто? И Америка поново била главна…

Нисмо ли заборавили нешто, запитао је говорник са Давоса? Зар циљеви не би требало да служе људима?

Можда би овде требало да застанемо и подсетимо се да је демократска „контрола Конгреса и Сената једва остварена: то је титуларна већина, танка попут оштрице жилета. Амерички бирачи желе ковид-помоћ, економски опоравак и повратак у неки ниво „нормалног живота“ пре него што било какве радикалне промене буду макар и замишљане, нарочито откако су имали прилике да виде како је прекомерно инвестирање у технологију обновљивих извора енергије довело Калифорнију и Тексас до ивице колапса током скорашњег смрзавања. И треће, готово трећина бирачког тела је гласала за Трампа, а против програма „освешћених” – нарочито против његових ставки о револуцији културног идентитета.

Када се све узме у обзир, вероватно да нема довољне „већине“ за наметање овог новог, четврто-индустријско-револуционашког „ресета“ – макар за сада. У обе америчке странке у току је прегруписавање, а иако су се активна непријатељства донекле стишала, остале је реторика борби које су „далеко од победе“ и назнака битака које тек следе. Она дрвена сеоска кућа Дороти из Канзаса и даље је полазишна тачка за многе Американце. Било би сјајно да је боље од овога – али већина и даље само гледа како да преживи.

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] „Жута стаза од цигли“ је референца на мотив из приче „Чаробњак из Оза“ Френка Баума (1900), а подразумева низ догађаја или потеза који воде неком предодређеном, углавном позитивном, циљу.