ФИЛИП РОДИЋ: Има ли овде Орвела

Пред вама је, драги читаоци, још један “неоригиналан” наслов, који је у ствари референца на антологијску реченицу бившег руског амбасадора у Београду Александра Конузина, а не његовог имењака и наследника Чепурина, како то неки мисле. Можда је помињање Орвела још неоригиналније, јер су његова предвиђања у данашњем свету постала ствар свакодневице, па они који их уочавају стално подсећају на њега покушавајући да почине кривично дело саопштавања истине у свету постистине који нам се жели наметнути. Мени није толико битно јесам ли оригиналан или не, јер то је само питање форме. Мени је стало до суштине коју вам желим пренети у својим колумнама и битније ми је да ли оно што вам пишем истина или не. О томе процените сами. Имате ту слободу и не морате је “сами себи давати”, али је морате узети.

Поново, по ко зна који пут, суочени смо с матрицом коју су домаћи аутошовинисти преузели од својих колонијалних господара, матрицом која се до сада показала доста успешном и код нас, а и у земљама у којим је измишљена. Метода је врло једноставна и не односи се само на поље сукобљавања мисли и идеја, него и шире. Рецепт је следећи. Они прво нападну. Беспоштедно, користећи се бруталним средствима, безочним лажима, извртањима, увредама. Потом, ако се усудите да одговорите, почну да вичу како су, у ствари, они жртве ваше вербалне или физичке агресије и правећи од себе жртве, обезбеђују себи право да вас ишибају и разапну, ако пожеле. А желе.

С том методом смо се у њеном најбруталнијем облику први пут сусрели током ратова. Није мало примера. Од Вуковара, где су проусташке паравојне хрватске формације прво таманиле Србе и под опсадом у касарни држале голобраде регруте ЈНА па после одбрамбене реакције себе прогласиле за жртве, преко клања у Скеланима и Кравици, до напада на цивиле, полицајце и војнике на Косову.

Отвореног рата више нема, али се подједнако бестијална агресија и даље спроводи. Сада у ономе што би се најкраће могло описати као рат идеја. Бројни су примери када нека од перјаница домаће аутошовинистичке елите небираним средствима удари по некој српској институцији, традицији, карактеристици или личности. Колико год тај напад био примитиван и недоличан, он се аутоматски подводи под борбу за слободу изражавања, мисли, критике и колико год кукавички он био, карактерише се као “храброст”. Сјајно је то и надасве аргументовано ових дана на примеру Динка Грухоњића описао изванредни Слободан Антонић у тексту “Они само чекају Дунав да се заледи”, који су пренеле и Новости.

У једном тексту замишљеном као одговор на моју прошлонедељну колумну слабе и језичке и логичке утемељености мени се у том стилу спочитава што сам “себи дао слободу” да нешто критикујем. Чудно је и заиста неочекивано да људи којима су уста пуна слободе мисли и говора, који се залажу за право на критику било коме то оспоравају, односно да се чуде што неко себи даје такву слободу. Као да је то посебна привилегија у једном отвореном и демократском друштву чему пре свих они тврде да теже.

Опасна је то теза. Много опаснија него што вам се на први поглед може учинити, јер се иза ње крије идеја да било коме слободу за изношење мишљења и критике неко други треба да да. Слободу која је, иначе, загарантована и нашим уставом и пратећим законима. Ако ми сами себи не можемо дати ту Уставом гарантовану слободу, ко нам је даје? Они? Некакви самопроглашени морални арбитри? Одакле црпу ауторитет за тако нешто? Из награда добијених за тобожњу борбу за људска права додељену од оних који су та иста људска права погазили где год су стигли на кугли земаљској? Ако нису они, да није неки опскурни центар моћи што делегира тужиоце и судије који по Србији (и другде) треба да одређују ко сме, а ко не сме да критикује, и ко сме, а ко не сме да мисли?

Легитимно је, тврде они, критиковати и руглу извргавати вековне каноне Српске православне цркве, наслеђе и традиције српског народа и државе, па на концу и одлуке демократски изабраних власти, али није легитимно и за то не може постојати слобода да се критикује “уређивачки концепт” једног листа и “политика” једног политичког тела. То су њихове свете краве које се не смеју дирнути. То су легитимни “канони” аутошовинизма који су недодирљиви за сваког ко не припада том кругу “просвећене елите”.

Дрзнете ли се да одговорите на напад првосвештеника грађанистичке цркве, покушате ли да одбраните себе, или другог, ви сте звер која се моментално дехуманизује и на коју се отвара ватра из личног наоружања пешадинаца на линији фронта уз подршку баражне артиљеријске ватре међународних организација за заштиту људских и других права.

Проблем је, дакле, ко критикује и ко, односно шта је предмет критике. Није проблем ни како се критикује ако је мета на “погрешној страни”, а критичар на правој. Онда се може и пушка уперити у ту “звер”, онда се може и Србија назвати нацистичким концентрационим логором. А знамо какви су они који таквим логором управљају и који тај логор могу волети. А и шта се с њима ради.

И како онда не подсетити на Орвела? Како, када ти људи потпуно деле светоназор свиња из његове Животињске фарме да су “све животиње једнаке, само су неке једнакије од других”. Некима је дозвољено све, а неки треба да траже дозволу и за најнормалније ствари. Поново, ако нећу ја и било који други новинар “себи дати слободу”, ко ће нам је дати? Роб је само онај ко чека да други дође и ослободи га.

Аутор Филип Родић

В. Матић: Има ли Срба у Филипу Родићу?

О томе сам јутрос размишљао као наслову текста који бих могао написати. Не, тамо Срба нема. Има само фантазма коју Филип Родић има о себи и о томе какви би Срби требали бити. На слику и прилику самог Ф.Р. који би хтео да они мисле његове мисли, да говоре његове речи и да осећају његова осећања. Он би хтео да животе Срба претвори у своје фантазме и да им тако одузме њихове животе.

Јавни сервис је пре десетак дана објавио колумну Биљане Србљановић о именовању Арноа Гујона на место вршиоца дужности директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова. Појављивање коментара на исту тему у недељнику Новости, који издаје Српско национално вијеће у Хрватској, покренуо је серију напада на новинарку Ању Кожул.

Напади који су стигли из Србије су били у тој мери брутални и претећи да су изазвали реакцију Хрватског новинарског друштва које је у свом саопштењу позвало институције државе да заштите колегиницу Кожул. Асоцијација независних електронских медија подржава Ању Кожул и осуђује нападе који на друштвеним мрежама долазе од прононсираног ратног хушкача Драгослава Бокана.

Стварању погромашке атмосфере доприноси и колумниста београдских Вечерњих новости Филип Родић, који у свом тексту поставља питање „Има ли Срба у СНВ?“

Ако вам је овај коментар и напад заличио на вокабулар из деведесетих, нисте далеко од истине, јер смо такве коментаре слушали од стране Милорада Вучелића, садашњег главног и одговорног уредника Вечерњих новости, оснивача недељника Печат у којем је поменути Родић помоћник главног и одговорног уредника.

Слушали смо их деведесетих, за време ратова, када су управо Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини најсуровије злоупотребљавани, а потом одбацивани. А Вучелић је, као тадашњи директор свемоћне РТС, тек у 17 или 27 минуту у централном Дневнику известио о „паду Крајине“.

Кругови се веома „лепо“ затварају тако да Родић себи даје слободу да доводи у питање уређивачки концепт недељника Српског националног вијећа, али и њиховог политичког концепта. Слично Миодрагу Линти, и Филип Родић са безбедне даљине замера на покушајима хрватско-српског поверења, помирења и обострано храбрим корацима у том смеру. Притом Родић баш и није оригиналан са тим питањем о Србима, пошто је исто питање на конференцији у Београду још 2011. године поставио тадашњи (изиритирани) руски амбасадор Конузин.

Изузетно је важно напоменути да је гласило Српског националног вијећа у Хрватској, недељник Новости и portalnovosti.com, један од најбољих листова у региону у којем раде изванредни новинари из бројних медија, а у првом реду из некада свакако најбоље европске новине Ферал трибјуна. Новости су свакога дана мета националиста, шовиниста, ратних злочинаца, десничара, под константним захтевима деснице да буду забрањени, да се укину средства за подршку медијима мањина, па све до најбруталнијих претњи уредништву и новинарима. Новости, као и Српско национално вијеће, имају незамењиву улогу када је реч о очувању друштвеног, културног, политичког идентитета Срба у Хрватској данас. Упркос огромним изазовима кроз које су пролазили, успели су да, иако малобројни, наметну питање положаја Срба у Хрватској и без неке велике подршке из матице. Новости треба бранити пре свега због тога што веома професионално обављају новинарску мисију, посвећено, темељно, истраживачки, а не због тога што су гласило Српског националног вијећа или српске мањине, јер нису само то.

По мени је потпуно легитимно отворити питање Гујоновог именовања од стране оних који представљају Србе и дијаспору у региону. Уместо да то буде разлог за легитимну дискусију од стране свакако најутицајнијег медија српске мањине у региону, Гујонов мандат започиње са оваквом одбраном његовог лика и дела. Било би добро да се он сам дистанцира од оваквих бранитеља, пошто је смисао његовог постављена на високу позицију у Министарству спољних послова управо подршка Србима у региону, њиховим гласилима и њиховој слободи.

А слобода, значај и храброст Новости су велики и неспорни.

Исто као и лидера Српског националног вијећа.

Као и новинарке Ање Кожул.

Док се то формално не констатује из Београда, стално ћу се питати: „Има ли овде разума?“

А пошто знамо одговор на то питање, боље је да будем експлицитан – од историјског је значаја да подржимо Новости, Српско национално вијеће и друге институције Срба у Хрватској, укључујући и Српску православну цркву, институције које настоје да очувају наслеђе, културну баштину, језик, и да унапреде тај простор. Које брину о стратиштима у којима су, поред других народа, страдавали и Срби.

Од историјског је значаја да се подрже напори које чине ове институције које, уз све разлике, раде у слози са Црквом, обнављају свој економски живот у срединама у којима живе, обнављају школску и културну аутономију, боре се за равноправност и признање ћирилице, пружају правну помоћ многима, пружају хуманитарну помоћ још бројнијима, раскрчују и обнављају обрасле и запуштене друштвене домове и цркве, граде нове културне центре и седишта у Загребу, Ријеци, Вуковару, Книну, Осијеку и другим местима. Изграђују односе између Хрватске и Србије у мери у којој могу. Шире и свој и просторе слободе у Хрватској генерално.

Од историјског је значаја подржати њихову незамењиву улогу у сећању на све што се Србима догађало на тим просторима и заједничко комеморирање места страдања свих у рату деведесетих. Али је једнако важно подржати и процес нормализације, суживота, помирења. А то је једино могуће преко демократски изабраних доказаних демократа, представника који 30 година воде веома важну битку. И преко професионалних медија који се баве најважнијим темама.

Аутор Веран Матић