НИЈЕ СВЕ ТАКО ЦРНО: Могли су да раде било где на свету, али они су се вратили у Србију

Док се све више прича о одласку младих и образованих из Србије у свет (700 дипломаца годишње), о томе да “неће имати ко да угаси светло” јер је Србија друга у свету по одливу мозгова, ипак није све тако црно.

Најмање хиљаду факултетски образованих људи вратило се у Србију из свих крајева света (од САД преко Европе до Аустралије).

Свако од њих вредно ради, покреће пројекте, примењује знање стечено напољу, не кука и не чека да добије посао.Окупљени су у неформално удуржење “Репатс” (повратници), које је основала Јована Ружичић (34). Она се 2010. године вратила из САД.

– На Флориди сам завршила психогију и журналистику, а на државном универзитету Мичиген магистрирала односе са јавношћу. Вратила сам се после отцепљења Косова, из патриотских разлога – прича Јована.

Живела је у најпожељнијој држави на свету готово 11 година.

– Сви мисле да сам луда, а ја се не трудим да било кога разуверим. Истина је да постоје државе и системи који вас више подржавају да напредујете, а други вас чак и спутавају, али не постоји идеална држава, нити је Србија најгора на свету. Код нас је, на пример, здравствена заштита, каква год била, доступна људима. Не би вам се десило да умрете у чекаоници од излива крви у мозак у својој тридесет петој години док проверавају имате ли осигурање као што се десило мојој рођаки у САД – прича Јована.

Она у Србији пристојно живи од свог основног посла (односи са јавношћу), а слободно време дарује унапређењу права мама у Србији.

Вања Ковић (36), доцент психологије пореклом из Никшића, могла је да бира да ли ће да настави постдокторске студије на Оксфорду или ће да се врати да предаје у земљи.

– Била сам стипендиста Фонда Карађорђевића, који ми је отворио врата за напредовање у каријери. Вратила сам се из осећања дуга према својој земљи и због породице, која се овде лакше и лепше подиже – прича Вања, мајка два сина.

Вања је имала позив још једног универзитета у Велсу, али се ипак вратила и предаје на Филозофском факултету у Београду.

Вук Ђукић (30) завршио је међународне односе и дипломатију у Атини. Кад је једног лета, пре девет година, био на одмору у Србији, предао је ЦВ за посао у једној познатој мултинационалној компанији и одмах био примљен.

– Од тада сам променио више послова и стално планирам нове пројекте. Сада сам директор у Инвестиционом фонду СЕАФ и радим на томе да и у Србији заживи оно што је већ познато на западу, неформално окупљање пословних људи, такозвани силикон дринкабаут – прича Вук, који је живео у далекој Аустралији, па чак и у Зимбабвеу.

Вук је из мешовите, грчко-српске породице. Од оца је наследио предузетнички дух и чини се, где год да живи, он би се добро снашао.

„Репатс” се окупљају једном месечно у кафићу чије име све говори – “Клуб светских путника”.

Србија модерна захваљујући повратницима из белог света

Повратнике у Србију прате злобни коментари попут оних “да си нешто вредео, не би се вратио”.

Истина је, међутим, да су управо ови људи оно највредније што данас имамо. Уосталом, Србија је од сељачке земље постала модерна држава захваљујући повратницима као што су: Доситеј Обрадовић, Слободан Јовановић, Јован Скерлић, Милутин Миланковић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас… и многи други умови 19. века.

Тагови: Образовање