Стефан Каргановић: Црквени пуч у Сједињеним Државама – пиштољ који се пуши

Поред свега осталог, овде се ради о систематском неспомињању Српске православне цркве и њених управних органа у било каквом оперативном смислу, осим узгредно

Најзад смо прибавили оно што смо сматрали за кључна документа која бацају светло на позадину смутње у епархијама Српске Православне Цркве у САД, а коју су изазвали тамошњи епископи, Иринеј, Максим и Лонгин. Неки читаоци су можда помислили да је наша карактеризација наведених актера у претходним текстовима изразом „пучисти“ било хипербола, дакле претерана. Међутим, сада ћемо читаоцима предочити корпус деликти, или како се то у Америци каже, the smoking gun, што у незграпном преводу са идиоматичног енглеског на српски који ће сви ипак разумети значи: „пиштољ који се пуши“.

У првом тексту, изнели смо професионално утемељену хипотезу да је крадомична регистрација правног лица „Српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама,“ одн. Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America, 6. јуна 2017. године, најважнији оријентир за разумевање циљева и намера именованих актера. Изнели смо такође хипотезу, када од власти државе Илиноис будемо прибавили акт о регистрацији, да ће се установити да су њих тројица себе именовали за директоре речене корпорације.

Увидом у документацију која се односи на правно лице Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America, констатујемо да је тачност обе наше хипотезе сада потврђена.

Скрећемо пажњу читалаца на „Годишњи извештај,“ или Annual Report за 2019. црквеног правног лица које су тројица владика регистровали. На стр. 3, у рубрици „Директори и дужносници,“ наведена су имена тројице владика, Иринеја, Максима и Лонгина, у својству директора црквене корпорације. Поред њих, у својству благајника појављује се лице под именом Џејмс Спрингборн, са адресом у граду Монровил, држава Пенсилвенија. Небитно је што Џејмс очигледно није Србин, он би теоретски могао да буде православан па самим тим и дужносник у православној епархији. Али зашто су морали да иду у Пенсилвенију, и да тамо траже особу која је по свој прилици ван кругова српскојезичне дијаспоре, па чак и да је православан, да им буде благајник у корпорацији коју региструју у држави Илиноис? Једно могуће објашњење које пада на памет је зато што су знали да раде нешто неприлично па су желели да се информација о томе не распрострањује међу Србима, барем не пре него што сазру услови за то, док не успоставе инфраструктуру где би њихова верска корпорација одиграла улогу која јој је намењена. Ако постоји неко друго, боље објашњење, нека га слободно наведу. И на овом документу констатујемо присуство адвокатске фирме Burkelaw из Чикага као правног заступника, односно агента њихове корпорације.

Затим скрећемо пажњу читалаца на следећи докуменат, „Изјава о одлуци о прихватању општег закона о непрофитним корпорацијама,“ или Statement of Election to Accept the General Not For Profit Corporation Act, заведена такође под датумом од 6. јуна 2017. У САД, рад у складу са овим законом, којим су верске установе ослобођене од пореза, уобичајен је за све црквене организације и ту у начелу нема никаквих проблема. Али погледајмо на поједине ставове који су унети у шири текст овог поднеска.

Поред стандардних података, као што је списак дужносника на стр. 2 и списак директора на стр. 3, у ставу 10. налази се интересантно саопштење да ова „корпорација неће имати чланство“ (This Corporation shall have no members.) Непрофитне корпорације у начелу не морају да имају чланство и именовање обично тројице директора је све што закон налаже. Ни ту принципијелно нема проблема осим што се овде не ради о правном лицу релативно једноставне структуре, као што би било црквено добротворно друштво или удружење за организовање дечјих црквених кампова.

Овде се, напротив, има у виду правни ентитет изузетно сложене природе као што је епархија, са својим бројним органима, фондовима и некретнинама. У пракси Српске православне цркве у САД, епархије имају Епархијске савете који саучествују са надлежним епископом у доношењу свих важних одлука. Српски православни епископ у САД до сада формалноправно никада није био овлашћен да одлуке такве врсте доноси самостално и на своју руку, попут бискупа у римокатоличким дијецезама. Зато, напомена у ставу 10, која се потенцира у ставу 8, да ово новоосновано епархијско правно лице мимо тројице директора „неће имати чланство са правом гласа,“ представља знаковито и изузетно узнемирујуће одступање од досадашње праксе. То је оно што се у САД зове „црвена заставица,“ или red flag. По овоме, именована тројица епископа, у складу са правилима игре која су у овај докуменат сами уградили, биће апсолутни власници и господари, ничим ограничени доносиоци одлука у односу не само на материјална добра него и на јуриздикцијски статус свега што им буде пошло за руком да ставе под капу црквеног правног лица које апсолутно контролишу, „Српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама.“ Ако постоји неко друго, бенигно објашњење за овако крупан – и у светлу свеукупних околности врло знаковит, а неки би рекли и злослутан – искорак из устаљене праксе, нека га јавно изнесу и ми ћемо га размотрити отвореног ума.

Даље, ако пођемо мало уназад до става 2 (ц) где се наводе циљеви корпорације, ту стоји да ће у случају распуштања или укидања (dissolution) корпорације њена имовина припасти једној или више епархија „Српске православне цркве (Патријаршија)“ у САД, које „директори“ буду одредили. Именовање неке друге непрофитне установе као наследника имовине у хипотетичкој ситуацији ове врсте је стандардни законски услов и само по себи не представља никакав посебан проблем. Међутим, овде видимо једну крајње неинформативну формулацију, „Патријаршија“, без назнаке специфичне установе о којој се ради, и то ствара недоумицу. Да ли се ради о Патријаршији у Београду, у Москви, Букурешту, Тблисију или Истанбулу? Ово је умесно питање, јер на другим местима (у ставу 10, тамо где се говори о именовању нових директора који би заменили садашње у случају смрти, подношења оставке или свргнућа) доследно се сусрећемо са истоветном двосмисленом формулацијом.

Тамо стоји да ће замену именовати „Свети архијерејски сабор“ и „Свети синод“, али опет без појашњења које црквене јурисдикције. У претходној реченици, додуше, пише да су тренутни директори епископи које је именовао „Свети архијерејски сабор Српске православне цркве (Патријархат) са седиштем у Београду, Србији“. Али то је тачна констатација која се односи на тренутни статус епископа Максима, Иринеја и Лонгина, а у правном смислу ништа више. Тема која се третира у следећој реченици потпуно је засебна и стручњацима из адвокатске фирме Burkelaw морало је бити јасно да би правила тумачења правних исправа пред судом највероватније обеснажила евентуални противаргуменат Српске Патријаршије, да се наводи из прве реченице имплицитно преливају и у ону другу. То се поготово односи на ситуацију већ конзумираног преласка под неку другу јурисдикцију. Дакле, поред свега осталог, овде се ради о систематском заобилажењу и неспомињању Српске православне цркве и њених управних органа у било каквом оперативном смислу, осим узгредно да би тројица епископа у САД у тренутку регистровања свога црквеног ентитета истакли властити легитимитет.

Међутим, под претпоставком да су више црквене власти у Београду стварно заинтересоване за брзо и ефикасно сузбијање операције отцепљења епархија у САД, у овом документу видимо могући начин да то постигну. Пучисти, ако после свега изложеног можемо тако да их назовемо, себе легитимишу као епископе које је поставио Свети архијерејски сабор, којег само на овом  месту правилно идентификују као установу која се налази у Београду, Србија. Установа која их је поставила и која им је по сопственом признању доделила легитимитет, може и да их разреши или – свргне. Зато, све док правно лице које су регистровали формално не ставе под неку другу јурисдикцију, биће могуће и читање ових одредби у смислу да Свети архијерејски сабор СПЦ, који их је свргао, има право и да именује њихове наследнике на положају директора. У Америци то се зове hostile takeover. Максим, Иринеј и Лонгин већ довољно дуго овде живе. Они знају шта то значи.

Да ли ће Сабор заиста тако поступити? Видећемо. Тиме би једним потезом сузбио пуч, не дозвољавајући му да се неповратно захукта. Али, наравно, овакво решење би било делотворно само уколико архијереји које би Сабор послао у САД да замене тројицу заблуделих епископа буду испуњавали бар два скромна услова: (1) да верују у Бога и предањско учење Православне Цркве, и (2) да су српски родољуби.

извор: stanjestvari.com