Д. Танасковић: Макрон је с разлогом поменуо БиХ

Вероватно револта у бошњачким редовима не би било да је Макрон као претњу поретку и безбедности у БиХ навео понашање Додика

Тешко је веровати француском председнику Макрону, поготово онда кад говори истину. Јер, свака његова изговорена истина у функцији је остваривања политичког програма нове француске (а наравно и његове) величине и лидерске позиције у ЕУ, кад већ не може у свету. Ипак, он је у јавном наступу одређенији од већине својих осталих европских колега, пошто очигледно од њих има јаснији план и визију шта би требало да су приоритети ЕУ у времену кад се европски брод опасно љуља сред узбуркане пучине међународних процеса, кретања и односа.

Кад је реч о тзв. Западном Балкану и о евроинтеграцији неколиких држава са овог простора у ЕУ, уз тек благо реторичко прилагођавање датом контексту или ситуационој конјунктури, Макрон се од почетка свога мандата залаже за то да не може бити говора о проширењу док се сама Унија претходно изнутра не доведе у ред. Последњим изјавама, које су додатно узнемириле духове међу кандидатима за чланство, француски председник не само да је могућност настављања разговора о проширивању условио сређивањем стања у ЕУ, већ је најавио и измене у методологији приступних преговора, уз увођење захтева да би они морали бити реверзибилни.

Значи, нека држава с којом се у преговорима стигло до одређене тачке, и која се томе порадовала, могла би бити враћена уназад, уколико бриселски арбитри оцене да је у међувремену у нечему назадовала. И тако унедоглед… Не назире ли се из овога отварање врата, односно стварање механизма за бесконачно и произвољно политичко притискање и уцењивање потенцијалних кандидата, уз цинично релативизовање свих њихових постигнућа на трновитом путу испуњавања (увек отворене) формалне листе услова које им се ставља у задатак да испуне. Што би старији мангупи рекли: „Иди, види дал’ сам тамо!“

Срећне ли Мађарске, Хрватске, па и Бугарске, Румуније, Кипра, да не кажемо и Грчке, што су се раније докопале чланства у ЕУ захваљујући повољнијој политичкој констелацији и стицајима разних околности, од којих све баш нису биле повезане са њиховим узорним испуњавањем прописаних евроинтеграцијских критеријума! О, како би само Макрон, и не само Макрон, био радостан да се „реверзибилност“ може применити и на неке (начелно) равноправне чланице бриселског клуба! Али, ту су главне европске газде, бар засад, немоћне и морају да трпе разне непоћудности јогунастих који би да мало поведу рачуна и о својим националним, а не само наддржавним бриселским интересима или да се, пак, врате неким љупким навикама и понашањима из прошлости, за која се наивно веровало да су дефинитивно сахрањена и да се, под одређеним околностима, не могу повампирити.

Но, вреди ли о природи и законитостима процеса евроинтеграције Западног Балкана уопште расправљати, кад је, са Макроном или без њега, оно најважније већ поодавно јасно? У чекаоници бриселске ординације све је загушљивије, али засад нико од пацијената не креће ка излазним вратима, премда неки, како се чини, почињу погледати према њима и дружити се, док чекају… Поред експлозивне дијагнозе „мождане смрти“ НАТО-а и горке констатације да се Европа налази на рубу понора, посебну пажњу изазвала је Макронова оцена потенцијалног безбедносног ризика који за регион и за Европу представља ситуација у БиХ, а конкретно враћање све већег броја џихадиста са бојишта Блиског истока, од којих неки сигурно носе мигрантско мимикријско рухо.

Изложен критикама што је пресудно допринео недоношењу одлуке о отпочињању приступних преговора са Албанијом и Западном Македонијом, француски председник је свој хладни челични поглед рентгенски управио према Босни и Херцеговини: „И друго, ако постоји бојазан за тај регион, пре Македоније и Албаније, ту је питање Босне и Херцеговине, јер ‘паклена машина’, која откуцава ‘тик-так’ уз Хрватску и која је сучељена с проблемом повратка џихадиста, јесте Босна и Херцеговина“. Да је безобзирни Макрон погодио осетљиву струну показала је жустра „државничка“ реакција председавајућег Председништва БиХ Жељка Комшића који је, ради разјашњења изјаве француског председника, позвао на разговор амбасадора ове земље у Сарајеву, а уследиле су и многе друге реакције.

Зашто је ова, несумњиво тачна тврдња Емануела Макрона изазвала толико узбуђења, махом у бошњачкој политичкој и широј јавности? Свакако баш зато што јесте тачна, али је и у овом случају француски председник селективно употребио истину како би усмерио пажњу са онога што му мање одговара на оно што мисли да је довољно драматично да у други план потисне тему (иначе нимало изненађујуће) преваре Албаније и Северне Македоније у погледу отпочињања приступних преговора.

Вероватно револта у бошњачким редовима не би било да је Макрон као претњу поретку и безбедности у БиХ навео понашање Републике Српске и Милорада Додика, али он је, ето, проценио да овога пута треба спецификовати џихадистичку „темпирану бомбу“. Ово није прилика да се проанализира ко је, заправо, својом вишедеценијском наопаком политиком према исламском свету и у муслиманским земљама темпирао ову бомбу, и то не само у БиХ, јер би нас такво разматрање далеко одвело, али је сасвим извесно да то у првом реду нису босанскохерцеговачки муслимани.

Они већином јесу свесни опасности на коју Макрон упозорава, али не воле да се о њој одвише говори, као што је својевремено Исламска заједница дуго одбијала да се изјасни о појавама „нетрадиционалног тумачења и практиковања“ ислама у БиХ, односно о све видљивијем деловању вехабија/вахабита на босанском тлу. За разлику до љутње код Бошњака, Макронова дијагноза дочекана је са видним задовољством на српској и хрватској страни, јер је француски председник први значајан европски лидер који је под лупу ставио појаву на коју се са тих двеју страна већ одавно указује. И то је схватљиво.

Не би се, ипак, требало одвише радовати и сеирити, већ размислити о разлозима који су тог апостола безосећајног реалполитичког прагматизма навели да баш у овом вишеструко осетљивом тренутку проговори о џихадизму у БиХ. Није њему непознато шта се дешава у Бихаћу и околини. Не би се требало изненадити да за опструкцију предузимања мера у циљу сређивања стања у вези са решавањем мигрантске кризе на крају ипак буду прозвани Срби. Уопште, Срби, иако воле да их Французи (и други) воле, немају много разлога да верују Емануелу Макрону. Да ли његов стварни однос према Србији и Србима изражава срамно протоколарно смештање Александра Вучића на споредно место приликом свечаног обележавања краја Првог светског рата у Паризу или, пак, обраћање на српском језику и дубоки наклон над гробом Милунке Савић, током званичне посете Београду?

Најпре ће бити, ни једно ни друго, односно и једно и друго, како затреба…Није, стога, упутно, ни једити се ни одушевљавати тим срачунатим театралним потезима, већ настојати да се продре до суштине и да се прате дела, а не речи, што у суочавању са сталним меандрирањем претворне дипломатске реторика никако није лако. Као што рекосмо, у праву је био Макрон, метафорички упозоравајући на откуцавање пакленог џихадистичког механизма у БиХ, али је не мање у праву и Мухамед Јусић, саветник реис-ул-улеме Хусеина еф. Казазовића, који је француског председника подсетио на то да није препоручљиво понашати се као сова која се руга сеници да има велику главу, односно видети трун у туђем оку, а превидети брвно у своме.

Јусић наводи да проблем џихадистичких повратника погађа целу Европу, а да је из Француске на сиријско-ирачко ратиште отишло двоструко више бораца него из било које друге европске земље, па није у реду, у контексту проширења ЕУ, упирати прстом само на БиХ и, уопште, земље са муслиманском већином на Балкану.

Изричит и аналитичан био је и Ешреф Кенан Рашидагић, професор Факултета политичких наука у Сарајеву, који уверљиво закључује: „Чињеница је да се ради о безобзирном опортунизму политичког лидера који напросто нема никакву емпатију нити га занима шта ће се као посљедица његовог себичног дјеловања сада дешавати на Балкану“. Тачно, о одсуству емпатије је реч и то се никада не сме губити из вида кад нас ударе или помилују речи човека из дубине чијег погледа избија неукротива и одлучна воља за моћ. Уосталом, то одсуство емпатије препознали су и бројни Французи, закључивши да Макрона много не занимају ни они који су му, у тренутку политичког вакуума, са много нада поверили дуги (данас се све чешће чује – предуги) мандат у Јелисејској палати. Његова популарност је у осетном паду. А не би било наодмет да Емануел Макрон испољи нешто више разумевања за своје грађане, све забринутије због прогресивне исламизације Француске, чији главни носиоци ипак нису џихадисти повратници, већ француски држављани муслиманске вере.

Један од њих, др Салем Бен Амар, и сам туниског порекла, баш ових дана упозорава на то да ће доћи дан кад ће гласачке кутије (на француском „урне“) постати урне са пепелом Француске. Чак и херметичким затварањем граница за мигранте, које је неизводљиво, неће се зауставити унутрашњи раст муслиманске популације. Већ данас су родитељи једног од пет младих Француза северноафричког порекла, тако да није далеко дан кад ће Француза муслимана бити десет милиона, упозорава Бен Амар. А тада ће они постати таква друштвена и политичка снага да ће се демократским путем постепено изборити за адекватну пропорционалну заступљеност у власти, што ће неминовно подразумевати и идентитетске, исламистичке захтеве.

Није ли то „темпирана бомба“ неупоредиво разорнијег дејства од џихадиста повратника који се умножавају и субверзивно мувају уз границе Хрватске? Џихадисти повратници су, за Бен Амара, „нуклеарни отпад на отвореном“, а муслимански држављани Француске темпирана експлозивна направа са нуклеарним пуњењем у срцу државе. „Тик-так“ те бомбе Макрон чује, али као да не слуша. Одзив њеном одложеном дејству је, као некад Орвел, пророчки снажно и сугестивно, фикцијски дао Мишел Уелбек у роману Потчињавање. Претерао је, рећи ће многи после читања те кошмарно злослутне књиге. Можда, али нису ли његови савременици 1949. године сматрали да и Орвел у чувеној 1984 претерује, да пише научну фантастику?

Тешко је поверовати да приљежни Макрон није читао Уелбека… Али, овај се не уклапа у програмске координате исцртане његовом вољом за моћ. Одавно је потврђено да је једно од најштетнијих методолошких огрешења у научном доказивању неке хипотезе став да, утврди ли се да чињенице не потврђују дату хипотезу, тим горе по њих. У политици каквом се бави Макрон, и Макрону слични, као да је на снази управо таква, наопака методологија.

Лењин је својевремено поручивао да је „лаж у служби револуције истинитија од истине“. Слушајући Макрона, не можемо, а да се не запитамо како у том погледу стоји ствар са селективним инструментализовањем истине?

Хипотезе које се доказују против чињеница или селективном аргументацијом законито, пре или касније, отпадају и одлазе у научни заборав.

А политике?

 

Аутор Дарко Танасковић

 

Извор Све о Српској, 12. новембар 2019.