ЏОЗЕФ СТИГЛИЦ: Крај неолиберализма и ново рaђaње историје

Ново рађање историје је једини пут напред, једини начин да спасемо нашу планету. Неолиберализам нас буквално води ка крају цивилизације

Крајем Хладног рата политиколог Франсис Фукујама написао је прослављени есеј под називом Крај историје? Тврдио је да би пропаст комунизма рашчистила и последњу препреку на путу судбине читавог света да постане место либералне демократије и тржишне економије. И многи су се сложили с том тврдњом.

Данас, док се суочавамо са повлачењем уређеног либералног светског поретка, са аутократским владарима и демагозима који воде државе у којима је настањено више од половине светске популације, Фукујамина идеја делује застарело и наивно. Али она је ојачала неолибералну економску доктрину која доминира у протеклих 40 година.

Кредибилитет неолибералне догме да је апсолутна неограниченост тржишта најсигурнији пут ка равномерном просперитету у последње време функционише на режиму вештачког дисања. Баш као што би и требало да буде. Истовремени пад поверења у неолиберализам и у демократију није пука случајност. Неолиберализам већ 40 година ради на подривању демократије.

БИРАЧИ У НЕБРАНОМ ГРОЖЂУ
Облик глобализације који је прописао неолиберализам оставио је појединце и читава друштва без могућности да управљају значајним делом сопствених судбина, као што је Дени Родрик са Универзитета Харвард сасвим прецизно објаснио и као што сам и сам истакао у својим недавно објављеним књигама Преиспитивање глобализације и незадовољства које производи и Људи, моћ и профит.  

Ефекти либерализације тржишта капитала нарочито су се показали гаднима у случају када би водећи кандидат на председничким изборима у транзиционим земљама изгубио наклоност Волстрита, након чега би банке повукле свој новац из те државе. Гласачи би се тада нашли пред незахвалним избором: препустити се Волстриту или се суочити са озбиљном финансијском кризом. Стекао се утисак да Волстрит има већу политичку моћ од самих грађана једне државе.

Чак и у богатим земљама, обичним грађанима је речено: „Не можете гласати за политику коју желите (било да се ради о адекватној социјалној заштити, пристојним платама, напредном систему опорезивања или квалитетно регулисаном финансијском систему) јер ће држава изгубити конкурентност, радна места ће нестати и ви ћете патити.“

Како у богатим, тако и у сиромашним земљама, елите су обећале да ће неолиберална политика довести до бржег економског раста и да ће корист од ње осетити сви слојеви друштва, укључујући и најсиромашније. Међутим, да би се стигло до тога, радници ће морати да пристану на мање плате, а сви грађани ће морати да се помире са кресањем важних социјалних програма.

Елите су тврдиле да су њихова обећања заснована на научним моделима економије и „истраживањима заснованим на доказима.“ Е па, 40 година касније, бројке су следеће: раст је успорио, а његови плодови су отишли мањини на врху. Како су плате стагнирале а берза расла, приход и богатство су текли нагоре, уместо да се сливају надоле.

ОПРАВДАНИ БЕС
На који начин обарање надница – да би се постигла или одржала конкурентност – и смањење издвајања за владине програме могу довести до већег животног стандарда? Обични грађани се осећају као да им је продата празна прича. С правом су се осетили преваренима. Сада проживљавамо политичке последице ове велике преваре: неповерење у елите, у економску „науку“ на којој се заснивао неолиберализам и у корумпирани политички систем који је све то омогућио.

У стварности, доба неолиберализма било је далеко од либералног, без обзира на име. Оно је наметнуло интелектуалну догму чији су чувари били крајње нетолерантни према плурализму. Економисти са неконвенционалним ставовима проказани су као јеретици које треба избегавати, или су у најбољем случају скрајнути у неке изоловане институције. Неолиберални систем је по мало чему подсећао на „отворено друштво“ за које се залагао Карл Попер. Како истиче Џорџ Сорош, Попер је препознао да је наше друштво сложен и непрекидно развијајући систем у којем што више учимо, то више наше знање мења понашање система.

Нигде ова нетолеранција није била тако изражена као у макроекономији, где су преовлађујући модели искључили могућност економске кризе попут оне која нас је снашла 2008. А када се немогуће ипак догодило, према томе смо се поставили као према поплавама које се дешавају једном у 500 година – као да се радило о крајње невероватном сплету околности који се није могао предвидети. Чак и данас заговорници ових теорија одбијају да прихвате да су њихова убеђеност у саморегулацију тржишта и одбацивање спољних околности као непостојећих или неважних довели до дерегулације која је имала пресудни утицај на ширење кризе. Теорија наставља да опстаје кроз птоломејске покушаје да се њенице подреде њој, што само потврђује тезу да једном укорењене лоше идеје тешко нестају.

Ако финансијска криза из 2008. године није успела да нас увери како неконтролисана тржишта не функционишу, климатска криза би морала: неолиберализам ће буквално довести до краја наше цивилизације. Али такође је јасно и да би демагози, који желе да нас наведу да окренемо леђа науци и толеранцији, само погоршали ствари.

Ново рађање историје је једини пут напред, једини начин да спасемо нашу планету и цивилизацију. Морамо оживети период просветитељства и обновити поштовање за његове вредности попут слободе, знања и демократије.

 

Џозеф Стиглиц је универзитетски професор на Колумбија Универзитету, добитник Нобелове награде за економију 2001. године, бивши председавајући Савета економских саветника и бивши главни економиста Светске банке. Његова најновија књига је „Људи, моћ и приход: напредни капитализам за доба незадовољства“. 

 

Превео Лука Угрица

 

Извор Project Syndicate