ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: О „западњаку“ Тургењеву – мало друкчије

ИСКРА на Фејсбуку

(Желидраг Никчевић) Фото: mc.rs

Убеђени либерал Тургењев стварао је дела у којима је либерална идеја побеђена почвеничком, зато што му веродостојност ликова ниje диктирала његова грађанска идеологија, него уметничко гледиште и осећај.

Као што је познато, песник је у Русији увек нешто више него песник. Иван Тургењев, међутим, био је – више песник него „више него песник“. И баш то га је доводило у неприлике. Чак и кад би покушавао да проповеда (а јесте, што му Достојевски никад није опростио), његов исконски приповедачко-лирски дар спонтано га је водио у неке друге сфере, мирније и душевније од планираних. Ето, на пример, славни роман „Очеви и деца“ замишљен је да би дезавуисао „нихилисту“, а десило се супротно – изазвао је саосећање према њему. Добили смо живог, веродостојног човека, и ту више није било важно да ли је у питању нихилиста, социјалиста или конзервативац – читаоци су покорени.

С друге стране, Тургењев је патио од доброг укуса. И управо тај добар укус му је дошаптавао да је немогуће истовремено бити и позитиван јунак и аутор. По мишљењу Лава Пирогова, данашњи писци то углавном заборављају, плашећи се да ће деловати као мекушци. Мала илустрација. Едуард Лимонов пише отприлике овако: „Био сам мишићав, весео и зао; девојке су падале у несвест кад бих ја улазио у пивницу“, – и проницљиви читалац се одмах досећа: „Аха, он је био мишићав, весео и зао; девојке су падале у несвест кад би он улазио у пивницу“.  А требало би некако друкчије, деликатније.

Погледајмо шта с јунацима и са самим собом ради Иван Сергејевич. Узмимо баш роман „Дим“, који се због нечега у совјетској критици сматрао апологијом либерализма и злобном карикатуром национално-патриотске оријентације руске друштвене мисли.

Радња романа је врло једноставна. Млади човек, из реда велепоседника, одвикнут од универзитета и који је током кримске кампање био у рововима (дакле, сасвим позитиван лик), спрема се да газдује својим имањем. Због тога неколико година у Европи учи економију и прогресивне методе управљања домаћинством. Научио је, враћа се назад. Успут се зауставља у Бадену, где треба да узме невесту. Невеста, такође врло позитивна, скромна, не богата, али ипак обезбеђена девојка, путује по Европи с тетком. И тетка је врло позитивна, противница раскоши и свега сличног, али супротности се привлаче, због чега она има жељу да разгледа Баден и тамошње друштво лакомо на сва могућа искушења. Такве су опште околности романа.

У Бадену тај позитивни млади човек (презива се Литвинов) из чисте досаде посећује патриотски кружок прогресивних Руса, тоталних тиквана, ту нема спора. Литвинов се ту сусреће с још једним посматрачем који се страшно досађује, испоставља се да је западњак, то јест антипатриота, Потугин. Међу њима се одвија важан разговор – о житним силосима.

Русија, говори Потугин, ништа није дала цивилизацији, ништа није сама смислила. Све од других мажњавамо. Поносимо се литературом и балетом – а све су то измислили Французи. Избаци Русију из историје, и шта ће свет изгубити, какав проналазак који је свет изменио набоље? Никакав. Шта, да није Черенков бољи фудбалер од Платинија? И клима нам је одвратна, жито одмах пропада. Морамо да га чувамо у препотопским сушарама. И идиоту је јасно – потребни су нам силоси за жито. А зашто их нема? Зато што их Европа није измислила! Уз њихову климу нису им ни потребни. А ми сами не можемо! Нама то није интересантно, јер у таквом послу нема места да се сами себи дивимо. Наш композитор смисли пар акорда – и већ је геније. А Бах се читавог живота драо као луд, и умро скромно, непознат…

– Цивилизација, ци-ви-ли-зација! – са сузама у очима молитвено узвикује Потугин. (Као да гледамо данашње „западњаке-свезналице“, руске или српске, свеједно.)

Идемо даље. Ту, у Бадену, Литвинов среће своју прву љубав, Ирину. Ирина је паметница, лепотица и светска лавица. Њихова младалачка љубав била је дивна, драматична и трагично се прекинула. Литвинов се најпре зловољно мршти, онда се бори са самим собом, а онда се с треском поново заљубљује у Ирину. Следе грозне моралне патње, јер он већ има Тању, невесту, која му верује… Литвинов покушава да се одупре разбукталим осећањима, али узалуд. Најсмешније у роману је кад он, махнувши руком на све, предавши се судбини, иде да се нађе са Ирином – „убрзаним корацима, са шеширом навученим на очи, са напрегнутим осмехом на уснама“, а будаласти Бамбаев, који jе вечито одушевљен свим руским и свим Русима, седећи пред кафеом и издалека показујући на њега, усхићено узвикује: „Погледајте тог човека?! То вам је стена! Гранит!!!“ По мишљењу Лава Пирогова, то је можда најсмешније место у руској литератури уопште.

Тај укочени, самоподругљиви и тобож достојанствени осмех, који се на уснама Литвинова појавио кад се он већ предао љубавној лудости и подлости, не силази му с лица ни кад среће невесту (плус њену тетку) и не зна шта да им каже, како с њима да се понаша, какав израз лица да намести. Фантастичан је тај осмех којим је свог јунака обдарио Иван Сергејевич!

Литвинов сагорева на жртвеној ломачи љубави. Ирина га распаљује, намерно га провоцира и у њему буди давно угасла осећања. Они планирају да беже у Европу (он – од наслеђеног имања које чезне за његовим домаћинским рукама, и од старог оца; она – од мужа генерала) и да тамо воде живот пун неизвесности. Он ће распродати очевину, она има неке драгоцености, али за живот на који је Ирина навикла и који „заслужује“, то ипак неће дуго трајати. Али зато ће имати љубав… За коју је познато: све што је плануло, пре или касније ће се угасити.

Сам Литвинов је – стихија земље, тла. Он планира да се сав посвети сеоском животу, домаћинству, ораницама. Посао земље је да рађа плодове. Због тога је треба наводњавати. Сећамо се да је Литвинов намеравао да се ожени и да има гомилу деце, а особине његове невесте том задатку веома одговарају: „Невеста Литвинова била је девојка великоруске крви, светлосмеђа, пуначка и с помало отежалим цртама лица, али са изванредним изразом доброте и кроткости у паметним кестењастим очима“. Значи: Тања, одбачена невеста – она је стихија воде.

Литвинов раскида с Тањом, али се Ирина ипак није одлучила да с њим побегне, и он из Бадена одлази сам. Пред путовање, Потугин га саветује: „Сваки пут кад треба да се прихватите неког посла, упитајте себе: служите ли ви цивилизацији – у строгом смислу речи, спроводите ли једну од њених идеја, има ли ваш рад тај педагошки европски карактер, јер је само он користан и плодотворан у наше време, код нас. Ако је тако – идите смело напред: ви сте на добром путу, и ваше дело је – благословено! Слава Богу! Ви сад нисте сами. Нећете бити сејач у пустињи; и код нас већ има трудбеника… пионира… Али вама сад није до тога. Збогом, немојте ме заборавити!“

Тај говор звучи прилично будаласто, зато што Литвинову, најблаже речено, „није до тога“. Он је једва жив – исцрпљен, „отупео“, то јест отврднуо, као што и приличи земљи која је пламтела. Какав сад ту европски карактер…

Међутим, земља је трпељива, шта год с њом да урадиш, она се препорађа. Па ево, и Литвинов се преко воље прихвата свог полуразореног домаћинства и кроз неколико година оживљава; пише Тањи покајничко писмо, она му опрашта, зове га да дође, он јој лети у сусрет и ми се растајемо кад он, као блудни син на Рембрантовој слици, пада пред њом на колена. Све је пред њима. Слава Богу.

Али ту је још и Потугин – „стари брбљивац“, невешти и неумесни тумач ауторског политичког погледа на свет. Шта о њему знамо? И он је био заљубљен у Ирину, безнадежно и без узврата. Његова љубав била је примећена и Ирина се њоме окористила: наговорила га је да се ожени једном од њених у невреме затруднелих пријатељица. Потугин бесмислено тумара за Ирином и њеним генералом (као и сам Тургењев за Полином Виардо), с времена на време мрмљајући нешто о „цивилизацији“ и о томе да „треба радити“.

Како је окрутан аутор са својим алтер-егом! Па и само презиме – Потугин – довољно је речито. У њему трепере и узалудност, и бол, и јаловост… Потугин помаже Ирини да заведе Литвинова (преноси му носи њене поруке), али баш он у последњем тренутку задржава Ирину кад она, као нека врста Ане Карењине, само што не ускаче у вагон Литвинова (и она га пушта да је задржи); он му и скреће пажњу на то каква је дивна и ретка девојка Татјана, и говори Литвинову да она заслужује бољу судбину. Покуњен, смешан и апсурдан, нехотични диригент свега што се дешава – помоћник аутора. (У филму по роману њега су исправно маскирали као самог Тургењева – у свему осталом филм је ужасан.)

Потугин обоготворује Европу и Ирину, која с мужем путује по Италији. И тако, Европа и Ирина, Ирина и Европа стапају се у један блистави, заводљиви лик. Отмица Европе није успела, а верност Ирини западњака Потугина потпуно је бесплодна.

И то је вама антируски роман? Па код Тургењева је све руско: не само шуме, села и непрегледни хоризонт, него и срце и душа. У свакој реченици овог елегантног „Парижанина“ пулсира физичко, чулно присуство Русије. Сукнена Русија, Русија са њеним бескрајним степама, брвнарама и сушарама, без силоса за жито, мочварна и намучена Русијица у „западњачком“ роману побеђује накинђурену, страсну и заводљиву Европу, са свим њеним саблазнима и модерним изумима. Побеђује!

А Тања… Ех, Тања. Женидба са Тањом није била могућа све до краха, до коначног пада у грех, све док се из срца и душе потпуно не протера самољубље… Јер: како ћеш и чиме ћеш волети Тању, ако си самим собом толико заузет? Ни отаџбини није потребно да ми волимо своју љубав према њој.

По мишљењу Лава Пирогова, нешто веома важно у роману „Дим“остало је иза кадра. Оних неколико година, током којих се Литвинов од нокаутираног боксера преобратио у човека способног да се врати Тањи. Шта се дешавало у тих пар година? Па, ништа нарочито. Сахрана оца, тупи послови које он обавља преко воље, без жара, без смисла, без свега онога за шта се Литвинов спремао одлазећи у Европу. Просто да би… некако постојао.

И баш за то време он се „припремио“. Од занимљивог младића претворио се у мушкарца. Помало досадног, али са дивном душом. Ето, такви људи су потребни Русији – закључује Пирогов. Таквим људима је потребна она, Русија. Не за параду и тренирање гордости, не да би се љубав према њој утолила (јер утољена љубав пролази), него због… ко зна због чега. Због заједничког вођења домаћинства, да би се волели, плодили и размножавали.

Али то и јесте баш тај „европски рад“ – непретенциозан, стрпљив, монотон, на који је позивао западњак-цивилизатор Потугин!

Па онда испада да је он био у праву? Још како! Како да аутор у свом сопственом роману не буде у праву?

Ето, такав је Тургењев. Не би се рекло – компликован. Него некако… амбивалентан. Као живот. Као Русија.

Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.