Павел Шелин: НАША ПОБЕДА ЈЕ ЛИТУРГИЈСКИ ФЕНОМЕН

Tако се десило: Дан победе је за мене последњих десет година био сложен и двосмислен празник. Пре шест година сам написао нешто овако:

„Рат у касној Путиновој ери престао је да буде историјски догађај и постао је религија. Тенкови су реликвије, ракете су свети предмети, Победа је литургија.“

У то време, те моје речи су изгледале као застрањивање. Прелазак границе између секуларног и светог. Манипулација. Лицемерје.

Данас је јасно: то није никаква девијација. То је – пројава неизбежног.  Заиста, ако историју схватимо као прецизну хронологију чињеница, онда да, критика је оправдана. Али ако прихватимо симболичку и митоцентричну перспективу, ако историју не посматрамо као архиву већ као хијерархију пажње, онда једноставно сведочимо како Победа достиже свој крајњи облик. Она престаје да буде само сећање и постаје Слика, свети центар. Народ лишен сећања се распада. Народ окупљен око сећања на Свету Победу и даље постоји. Јевреји славе Пасху, Руси – Победу.

До ове тачке пут је био дуг. У време Стаљина, Победа је била будућност. Припадала је пројекту: народ је морао да победи да би постао. Под Брежњевом, Победа је постала сећање: у њој су се људи препознали у својој тузи. Споменици и Вечни пламен постали су грађанска светиња. Али под Путином, Победа је постала Мит. Време личног сећања је прошло. Оно што је остало јесте подобије иконе – слика и прича у којој се може учествовати. Победа је постала начин не да се памти, већ да се постоји.

Закључак се намеће сам по себи: народ је литургијски феномен. Он се окупља око светог, чак и ако га не назива Богом. Победа је постала управо тај центар. Стога, да: ово је царство религије и вере. Али ово није нешто „срамно“, јер религија и вера леже у основи сваког интегритета – од појединца до породице, заједнице, а да не помињемо нацију или цивилизацију.

Сама тврдња о „објективности“ историјског наратива, тежња да се укључи сваки детаљ, није само утопијска већ и облик лицемерја. Поготово када се таква тврдња користи за дискредитовање другог наратива, названог „мит“.

Покушај да се данас говори о Победи, а да се не дотакне њен симболички садржај, није само интелектуална, већ и теолошка грешка. Историја Победе не припада хроници; она припада култу. А сваки култ је изграђен на симболу, на хијерархији пажње, на изабраном објекту поштовања. Претендовати на „чист“ приказ догађаја из рата, ослобођен наратива, то је као покушавати да се говори о литургији, а да се не помињу хлеб, крв или олтар. Сама чињеница је нема. Само поглед јој даје значај.

Ово је неизбежно лицемерје сваке претензије на непристрасно сећање: глуми неутралност док прикрива сопствене аксиоматике. Победа као празник је разоткривање тог лицемерја.

Различите верзије сећања на Дан победе нису само супротстављени наративи, већ супротстављене литургије. Свака има свој канон, своје догме, своје анатеме. Исти дан – 9. мај – постаје прослава спасења у једном миту, а култ кривице у другом.

Стога су покушаји да се ове верзије помире унутар „заједничког европског“ или „глобалног“ контекста осуђени на пропаст: они су покушај комбиновања литургија различитих богова. Историјско сећање није спољашња контура свести, већ унутрашњи олтар. И стога, сукоб између верзија Дана победе данас није дебата између научника, већ рат између свештеника који служе различитим боговима.

Остаје нам само да прихватимо да Победа није збир битака, наредби и стратегија – она више није само историјски феномен. Она је целина, у којој је растопљено мноштво. Она није икона у буквалном смислу, већ њено подобије. И као што икона Преображења сија неописивом светлошћу, тако и Победа сија у народном сећању руске цивилизације светлошћу искупљења, жртве и повратка смисла. И у томе лежи њена аутентичност, а не у математичкој прецизности броја граната, дивизија и жртава у одређеној тачки простор-времена.

***

Шта то значи за руски народ? Одговор на ово питање данас је сличан одговору на кључно питање живота сваке особе у сваком тренутку: „У шта верујете?“ Као филозоф, желео бих да поделим не своје речи, већ речи Владимира Ерна, изговорене 1914. године, које одјекују пророчанском снагом чак и 2026. године. Прошло је више од сто година, али задатак који је Дух поставио пред руски народ, нажалост, није се приближио свом решењу; напротив, постао је бесконачно даљи. Дај Боже да следеће године свако од нас, на свом месту, буде у стању да приближи ту вечну Победу, без које није могућа ниједна историјска победа.

„Ујединимо се у молитви великом Богу рата, који сада у својим снажним рукама држи будућност целог света и будућност нашег народа, за две ствари:

– Да наше славне трупе, својом духовном снагом и великим покровом Пречисте, оборе и потерају пред собом оклопне немачке војске.“

– Да преживимо катарзу европске трагедије у свој њеној дубини и да заувек превазиђемо не само рубове зверских пројава немачке културе, већ и да се ослободимо њених најдубљих принципа, сада разобличених пред свима који имају очи да виде и уши да чују.“

Без другога, Победа није достижна ни 1914. године, ни 1941. године, ни 2026. године… Без промене мишљења, плодови ратних победа ће увенути, или ће их користити они који их нису заслужили. Дај Боже да овог пута извучемо закључке, да их не заборавимо и не изгубимо.

Срећан Дан победе!

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)