ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Мој кримски завет

ИСКРА на Фејсбуку

P1040804

Најпре да се похвалим: на новопокренутом фестивалу „Точка сборки“ у Севастопољу, био сам једини учесник из Србије и овог дела Европе, али и, поред великог француског слависте Ренеа Гера, и једини који није из Русије или руског културно-цивилизацијског ареала, или, просто речено, земаља бившег Совјетског Савеза. Али то није умањило квалитет фестивала – јер каква су само истински значајна имена била међу учесницима! Тако сам се и ја мали нашао међу великима.

А дошао сам одговарајући на позив, и то позив пријатеља, а то је најлепши позив који се може замислити и најлепши повод за посету неком месту. А Севастопољ и Крим, својом историјом и традицијом, али и својом актуелном политичком и „геостратешком“ позицијом свакако нису обично место.

Јер као што рече велики руски писац татарског порекла Рифат Гумеров на свечаној вечери првог дана фестивала, парафразирам – „Кажу ми зашто идеш тамо, то је окупирана земља, а ја њима кажем: мени је Алах дао све, дао ми је и земљу да по њој ходим где ми је воља“.

А Крим, како рекох, није обична земља: геолошки младо тло, за нас чудне и променљиве климе, начичкано угашеним вулканима, са левиринтом залива који од Севастопоља чини, у војно-стратешком смислу, једну од најзначајнијих тачака на планети.

И ако већ не може да победи облаке из правца Кубана, који као да постављају непробојни зид између Крима, и рећи ћу, одмах да буде јасно – остатка Русије, јер и мени је Бог дао замљу да њом ходим где ми је воља – Русија настоји Крим да повеже институционално, комуникацијски, економски, културно и образовно, и то је један од најзначајнијих задатака савремене руске државе. Запуштена поља из периода украјинске власти сада се зелене, улагање у соларну енергију омогућава енергетску независност Крима од Украјине, а привредно повезивање и функционална администрација чине живот овде могућим и, уз све наметнуте тешкоће, сасвим добро организованим. Перспектива руске Азурне обале, подстакнута започетом изградњом моста који би Крим непосредно повезивао са остатком Федерације, више је него извесна, уколико глобална безбедносна ситуација буде иоле подношљива за Русију и овај део света. А та перспектива, свима нам је јасно – није нимало извесна.

13620714_10206625664015925_787936842870424246_n

Фестивал „Точка сборки“, одржан од 11. до 14. маја 2016. године (http://cultpoint.ru/), чији покретачи су севастопољски писац већ цењен и препознат у оквиру руске књижевности Платон Беседин и значајан руски прозни писац, песник и теоретичар из Америке Јуриј Милославски, и основан је са намером културне легитимизације Крима и Севастопоља, и то не само у контексту руске културе. Он у том смислу није замишљен тек као демонстрација, пуки чин подршке једног дела руске елите политичком пројекту повратка полуострва у окриље Руске Федерације, већ и пројекат озбиљног промишљања културног и цивилизацијског значаја Крима за руску, али и јудео-хришћанску цивилизацију уопште. Такође и покушај промишљања савремене Русије и глобалног цивилизацијског контекста из „кримске перспективе“.

А „кримска перспектива“ је богата да богатија не може бити – културно-цивилизацијске наслаге још од антике, место крштења Русије и херојског отпора свим могућим завојевачима, позиција на размеђу кључних културно цивилизациских ареала, али и садашње национално буђење и полет – који може разумети само онај који руски идентитет не сагледава у етно-националном (националистичком) него у цивилизацијском кључу. Све то уз јаку традиција жудње за личном колико и слободом народа, уз снажну улогу културног стваралаштва као потврде и осмишљавања те слободе и те жудње.

О овоме сам већ писао на више места, а овде ћу нагласак ставити на детаље и утиске, како ваљда већ и приличи књижевном часопису.

13907055_10206625665135953_4398003481590321451_n

Севастопољ нема цивилни аеродром, па из Москве слећете у Симферопољ, ружан и разбацан индустријски град без индустрије, чак већи од Севастопоља. Клима је шокантна – неколико пута током два и по сата (!) вожње колима између ове два града, време се мења од сунчаног до кишовитог и обрнуто. Путеви личе на наше из деведесетих, можда су још гори, али се поправљају са приласком Севастопољу.

А са приласком Севастопољу навикавате се на овај по броју становника не тако велики град који са свих страна окружује поменути лавиринт залива, залива у заливима, који свакоме, а што је најважније – сваком потенцијалном освајачу – знатно отежава оријентацију.

Ипак – привикавате се. Како рече песникиња Јелена Бујевич, учесница фестивала, из Черкасија у Украјини, и која зна и воли српски језик и Србију – овај град је налик Београду, односно ономе што Београд више није – сав је у белом. Има нешто отмену у њему, призива реч – „адмиралско“.

Оно што се одмах уочава – цео град слави Дан победе, највише плаката и омањих билборда посвећено је управо празнику, а не економској пропаганди. На неким од тих плаката су деца у униформама, а на некима – који припадају Комунистичкој партији – Стаљин. Овде ћете уопште често наилазити на совјетска обележја, што је за нас мало изненађујуће, али ту је и снажан доживљај предреволуционарне Русије (не само у архитектури, него рецимо, и у „духу“), православни храмови су нови (обновљени) и предивни, а све у свему има укус једног у основи модерног града, чак у западном стилу модерног. Укратко – савремени тренутак Русије у малом.

Први сусрет са тајном Севастопоља за нас је екскурзија на Херсонес Тавријски, антички град који су основали храбри грчки Дорани, од стране олигарха прогнани као присталице демократије. Добро очувани остаци паганског храма, као и театра, са црквом дограђеном у хришћанском периоду, и то баш тамо где је била сцена. Поглед на Црно море, место крштења Русије и велики храм – Сабор Светог кнеза Владимира Кијевског, једна од најначајнијих богомоља данашње Русије. Касније истог дана овде је одржано и вече читања прозе, што је био посебан доживљај.

13334853_891291697660406_1089167650_o

А онда, у складу са беспрекорном организацијом овог фестивала, учесници се, после два тематска округла стола у прелепој Толстојевој библиотеци (под будним оком мраморног Лењина у конференцијској сали-читаоници), распоређују на своје „радне задатке“, махом сусрете са читаоцима библиотека. Мени, поред Јелене Бујевич, Александра Љусија и лично Јурија Милославског припада за мене и најинтересантнија дестинација – библиотека у прилично удаљеном, вулканима окруженом, делимично татарском селу Орлиное. А библиотека уређена предивно, са тридесетак заинтересованих, топлих и енегичних људи у публици – међу којима је било чак шест песника, који су нам, наравно, читали своје стихове. Највише ме је дојмио један стари бивши војник, који је у експресивном стилу, као неки војничко-сеоски Мајаковски, говорио врло убедљиву песму о „мужицима“. Мој говор о неопходности културе мира, и тога да „морамо веровати да је мир могућ“, наилази на дирљив пријем. Једна госпођа нам пева дивну песму на татарском, а Јелена Бујевич јој извраћа руским песмама, уз клавир. Јуриј Милославски касније, при повратку аутобусом,  коментарише како је права култура она која код људи, и то не само припадника некакве пројектоване елите, подстиче потребу за развијањем богатства свог унутрашњег света.

Следећег дана, одлазак на најветровитији део Крима, тамо где је спомен-музеј посвећен 35. батерији, артиљеријском утврђењу које је поднело главни терет одбране Севастопоља пред нацистима. Читавих 250 дана одбране донело је Севастопољу звање града-хероја, које се и данас са поносом користи. За време украјинске власти срамно запуштено и виђено као место пораза, сада је то потресно и музеолошки беспрекорно осмишљено сведочанство о херојској жудњи народа за слободом, али с нагласком на сваком појединцу, на свачијој личној причи, и коначним циљем у утврђивању имена и идентиитета свих који су на било који начин учествовали у одбрани. Подједнако преживелих и оних који су страдали као жртве нациста и домаћих издајника, али и оних који су, као заробљеници, касније, заједно са породицама, итекако испаштали у Совјетском Савезу после ослобођења. Кроз музеј нас води лучно његов директор, истакнут у покретању „Кримског пролећа“, односно анти-мајданских демонстрација којима је народ Севастопоља и Крима изразио бунт против радикализованог процеса идентитетског декодирања Украјине.

Истог дана, за мене најлешши од свих сусрета – онај са ученицима Пушкинове гимназије, предивном децом, међу којима је и неколико сјајних песника. Не треба посебно ни истицати како нам је своје стихове рецитовао и њихов професор, а поклоњена нам је и интересантна књижица о севастопољском фолклору, чији је аутор – директор гимназије.

А на том месту, за мене посебно значајно – присуство песника, сликара и познаваоца византијске естетике Тихона Синицина, који ће касније бити мој неформални водич кроз свој лепи град и његове скривене тајне. Почев од севастопољског храма посвећеног кнезу Владимиру, тик поред гимназије. Јелена Бујевич, Тихон, ученик-песник Пантелејмон Комаров и ја – са све силазак у крипту са моштима, уз свештеников благослов.

Касније, на вечери поезије, читам стихове Милана Ракића и Ђорђа Нешића на српском, да би после тога Јелена Бујевич читала своје дивне преводе истих песама. Читао сам и своје преводе поезије Ломоносова, а неколико слушалаца, независно један од другог, коментаришу како их српски језик подсећа на црквено-словенски.

После тога, опет неформална ноћна шетња са Тихоном, занимљивим и експресивним севастопољским песником Виктором Салуковим, и мојим омиљеним писцем Германом Садулајевом. Уз чај и вино Тихон и Виктор говоре своју поезију, а Герман нам ексклузивно чита своје стихове. У поноћ стихове, једни за друге, говоримо и на летњој позорници са погледом  на море.

На истој позорници ћу, на дневном светлу, следећег дана одржати свој говор на затварању фестивала, који ће ми донети љубав и захвалност неколиких севастопољаца. Рене Гера прима награду за посебан допринос изучавању руске културе, а после, заједно са овим великим познаваоцем руске емиграције, полажем цвеће на спомен плочу на пристаништу, посвећену емигрантима који су се управо са овог места пред налетом Црвене армије отискивали у непознато.

То, и још дивни ресторани, од оних „народских“ до најелитнијих (али „са душом“, попут „Wine Room-a“), три телевизијска наступа, завршна вечера у друштву чувеног критичара и уредника Владимира Бондаренка, његове дивне супруге и писца и уредника Јурија Козлова, подстицајне речи упућене на рачун мог доприноса фестивалу од стране класика Анатолија Кима и његове супруге Лилије, као и (од њега значајно и ретко) признање Јурија Милославског да се уверио како сам „прави руски човек“, достојанствени и суптилни људи какви су велика списатељица Нина Садур или јерменски писац Рубен Ишханјан, поновно дружење са Јуријем Нечипоренком, чији сам роман о Ломоносову („Ломоносов: царски помоћник“) превео, стамено искуство Марине Кудимове и неконвенционалност писца-навијача Дмитрија Лекуха – а и то је само део онога што би се могло рећи, написати или, у крајњој линији, осетити. И да – на завршној вечери, сасвим чеховљевски наступ Павла Крусанова са вечним руским питањем „сви смо ми супер, али зашто ништа не можемо да урадимо?“ И наизглед овлашни коментар Германа Садулајева на поздрав којим ми се редовно обраћао Лекух (наравно „Крим је Русија – Косово је Србија“): „Цео свет је Русија, само је Косово Србија“. И ноћна вожња до Симферопоља са Ренеом Гера и његовом супругом Рускињом, а онда до Шереметјева, па ја у Београд, они у Ницу, једну од историјских престоница руске емиграције.

Богати лични сусрети, један интензитет и ентузијазам који ће тешко бити одржати како у светлу неумољиве свакодневнице тако и суморне српске стварности – то је мој лични севастопољски и кримски завет. А тај  ентузијазам, животни интензитет и полет у сврху изградње мира, то би требало да буде и севастопољски, кримски завет свих нас, сваког нас понаособ, са стваралачким задатком прожимања тим заветом наших култура и нашег језика, ка изградњи једне подношљивије и подстицајније друштвене, културне и цивилизацијске климе, погодније са истински развој појединаца и култура. Нека то буде један више, макар и незнатан допринос изговарању једне „нове речи“, која нам је итекако потребна.

Владимир Коларић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.