ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (12): Готово сви су нагађали шта ће бити сутра, хоћемо ли избјећи рат

Фото: rs.sputniknews.com

Фото: rs.sputniknews.com

27. март 1994.

Разговор се претварао у кафанску галаму, у ону свађу коју Андрић назива „бујицом славенског ексцентризма у којој свако у разговору необично држи до узвишености свог карактера, и гдје сваког тренутка могу да експлодирају искре свирепе осјећајности“. Изгледало ми је, ипак, више од његовог доживљаја стварне неправде која је стигла тај град, за коју бисмо сви ми вољели да је могла да буде избјегнута, како Гребо читав рат трпи само да би могао да кињи познанике које среће по свијету, са високог моралног становишта патника да осуди и каже:

– А ти си, мангупе, положио! – и да уз то још неколико пута климне главом.

Не знам зашто, али је мени пред очима играо онај стари Гребо са којим би се могло разговарати  о узроцима рата. Било ми је досадно да слушам ту фразу о коју су се огребали многи друголигаши у својим професијама и за то хорско пјевање награђивани преласком у прву интелектуалну лигу новостворених народа. Није ишло. Подсјетио сам га на наш посљедњи разговор у стану његовог зета. Тамо смо се срели након једне тужне прославе. Посљедњи пут је група Сарајлија прослављала 29. новембар, дан државности друге Југославије. У кафићу „68“ на Цигланама, нашло се друштво које никако није пристајало на истину да Југославије више нема. Зоран Билан, Емир Аксамија, Халид Бешлић… Наишао је Гребо својим голфом па смо моја жена и ја отишли у стан његове сестре и зета Радета Јефтића, једног од мојих најбољих пријатеља. Често смо Раде и ја пили и разбијали заједно кафанске инвентаре цитирајући Хегела, Канта и Конфучија.

Тада је Гребо пажљиво слушао Мајину причу о покушају линча којем је за длаку измакла београдска новинарка Мирјана Бобић. Требало је да позната новинарка, у импровизованом студију сцене „Обала“, позоришта које смо направили на Академији сценских умјетности, интервјуише Шешеља. Претходног дана интервјуисан је Парага. Хрватски Шешељ. Међутим, са Шешељем није ишло. Дигао се народ у Сарајеву, вјерујем да су то били чланови СДА партије, свезали муслиманску са хрватском заставом и испред Народног позоришта направили демонстрације. Не да народ Шешељу да сиђе са Пала у Сарајево! Тек успут, крене узаврела маса да линчује једну даму, иначе од почетка окренуту против Милошевића и сличних имена која нису била препоручљива за спомињање у главном граду Босне и Херцеговине. Кажем ја тада Греби:

– Ако не може четник Шешељ у град, онда то исто мора да важи и за усташу Парагу!

– Не може Шешељ у град! – вели он.

– Шта ћемо са Парагом? – питам ја.

– Не може ни Парага!

– Парага је већ био, што га нико није зауставио?

– Не може Шешељ у Сарајево! – једнако понавља он.

Четири године касније у Мостару, родном граду Здравка Гребе, нане су говориле: „Боље са попом у кревет него са фратром у чаршију“ што рјечито казује како је савез скројен везивањем двају застава, касније, претворен у велики рат између Муслимана и Хрвата. Тек касније, када су се ови прописно поклали, Американци су направили Муслиманско-хрватску федерацију.

Те јесени у стану мога пријатеља Јефтића и његове жене, Здравкo Гребо и Маја започели су драматичан разговор. Гледао сам кроз прозор и видио  тужни новембарски пејзаж. Иза завјеса објешених по прозорима насеља Циглане, шкиљило је шкрто жућкасто свијетло, титрало на слабом струјном напону. Готово сви су нагађали шта ће бити сутра, хоћемо ли избјећи рат. Мени је од погледа на прозоре у новоградњама језа пролазила тијелом. А Здравко и Маја су већ увелико, рафалном паљбом, измјењивали вербалну ратну ватру… Маја је, наиме, у својој породици имала много страдалника у Другом рату. Мајин отац Мишо Мандић из височке махале одведен је у логор Јасеновац. Преживио је захваљујући чињеници да је послије осам мјесеци одведен у други логор. У Норвешку. Здравко је мислио да су, наравно, за све криви Срби, потпуно луд народ по његовом мишљењу и негирао је Мајину идеју страха од понављања историје. Те ноћи, поред погледа на комшијске прозоре, утисак о непоједеним Мрквиним ћевапима и мирис лука закуцали су у мртву тачку посљедњи покушај да се прослави 29. новембар, Дан републике,  Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

 

(наставиће се…)

Емир Кустурица

3 коментара

  1. goran каже:

    Kusto,,neka si sve zapisao,svaka ti cast,jer vec su sve zaboravili i poceli su da opasno lazu,,,,hahaha

  2. goran ramovic каже:

    ..mojoj zeni su dedu u Bosni izvele musl. ustase iz kuce,ubile ga u prvom sumarku,covek ni mrava zgazio nije..,ostala je samo jedna papuca a tasta ga je pronasla kad se vec raspao,natrpala malo kamenja na njega jer se tadanije smelo sahranjivati…Nikada nisam ni u naznakama, kod njih video tragove mrznje,naprotiv jednom je nekom srpskom crnogorcu,polu,nacintelektualcu.. predocila i posavetovala ga da pregleda i samo procita imena,godiste,mesto,sela stradalih muslimana u Crnoj Gori od cetnika Jevdjevica,nikole bojovica…Vi ustvari pisete o ljudima koji nisu u stanju da zbog svoje ogranicenosti i uskoumlja stvari sagledaju na objektivno racionalan nacin i to je u veoma blisko sa vaspitanjem,obrazovanjem i nekom etikom koja provejava kroz sve religije i zakone civilizacije..u toj Bosni sin predsednika je sada predsednik..,pa tu bi i malounik pomislio da tu nesto nije u redu,da Bosna nije kraljevina..ps.inace ja Vas smatram bosanskim umetnikom,kao sto su to bili i Andric,Dzumhur,Selimovic,Ducic,Santic..pozzz

  3. Rados Dragacevac каже:

    Eh,da beše više ljudi poput Kuste koji su videli sta nam se sprema… Zadovoljstvo je čitati najvećeg živog srbina. Živ nam i zdrav bio,a na ponos roda našeg!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.