Матија Бећковић

О тријумфу најгорих ђака

Недавно смо били на прослави стогодишњице наше школе. Поред професора, на свечаности су се окупили и најгори ђаци из свих генерација! А кога другог да зову: најгори ђаци су једино и успели у животу. Можете замислити какав је то био тријумф: најгори ученици у фраковима, а најгоре ученице у свечаним тоалетама под најскупоценијим накитом – плешу са својим професорима који су, сироти, још увек у оним истим похабаним и још у оно доба кад су сашивена, демодираним оделима.

Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали. Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке. Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније!

Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали!

Како се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор:

Угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч,

Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица,

Кад са пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика,

Кад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа,

Кад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем,

Кад најгоре ученике сахрањују у алеји великана, додељују им награде за животно дело,

Кад школе носе имена најгорих ученика,

Кад… Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера!

 

И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације.

Матија Бећковић

17 коментара

  1. Dragan Cvijan каже:

    Dostojanstvo je u Srbiji jos sve dok postoji Jedna skola sa Bukvarom Vuka Stefanovica Karadzica, na skolskoj klupi djaka prvaka, za ruku peske dovedenog u skolu 7 km, od strane njegove uciteljice. Jos se mi imamo cime ponositi sirom sveta, kada je rec o uciteljima I profesorima. Ne izostavljajuci of iste vrednosti svo osoblje po skolama: sela, varosi I gradova. Nisu samo bombe NATO udruzenog zlocina, uzrok zgarista po Srbiji.

  2. Misa каже:

    Moj omiljeni pesnik,imim sve njegove pesme i citajuci ih jedino me on nasmeje.

  3. Срећко Лазић каже:

    „Најбољи“ уче из мотива дужности и страха од ауторитета. Учење из осећаја дужности је страх, а сваки страх редукује креативност. „Најгори“ не живе у страху од ауторитета и у страху од будућности, па их живот награди. Слобода, љубав и стваралаштво су синоними.

    • vukovac каже:

      hahaha… I nerad I bezobrazluk krasi najgore… deluje da ste I Vi u toj kategoriji… kada se lazno pravdate I zavaravate… lazete sami sebe… srecom, pamet, vredan rad, dobrota, marljivost, postenje se jos cene ponegde u svetu…

    • Срба каже:

      Глупљу, искривљену, са псеудологиком овакву „анализу“, нисам ни чуо ни прочитао.

    • Predrag каже:

      Pozdrav za Srećka. Srećko je u pravu. Ako ove njegove reči neko ne razume ne treba ni da ih vređa, jer vreća Karla Gustava Junga, a ako ne zna dovoljno o psihologiji, onda neka uzme malo da čita. Moral kojim smo učeni u tradicionalnom i komunističkom modelu autoriteta i dovodi do opšte obrnute paradigme vrednosti – i zato se nešto što je jasno shvata kao nejasno, istina kao laž, maska kao ličnost – a neki to vrlo dobro koriste, pa je i gospodin Bećković iz šinjela udbe – postao velii „književnik“. A većeg hejtera u književnom ruhu nisam čitao u nas.

    • Милутин каже:

      Ко је успео на поштен начин морао је кад-тад учити и стицати образовање у одређеном периоду живота, свакако пре постигнутог успеха, осим ако се успехом не сматра добитак на лутрији или стицање позиција на основу било каквих привилегија. У претходном коментару поменути Ајнштајн јесте био лош ђак, према уверењу његових професора, међутим највероватније је да није био схваћен и да се као дечак није сналазио у постављеним шаблонима, што заиста није од значаја пред чињеницом да је он веома много радио на сопственом образовању. Оно што наш добри Матија пише може се разумети на различите начине. Хвала му за подстицај на размишљање о овој теми.

    • mada каже:

      Svoditi najbolje na učenje iz dužnosti i autoriteta govori dovoljno o onome koji tako govori.Mnogo je primera da su najbolji đaci ostvarivali velike karijere,ali nažalost u uređenim sistemima i državama.Bećković je u svom stili ukazao na činjenicu da su najgori đaci pobedili u ovoj našoj čamotinji.Posledica toga je i stanje u kome se nalazimo.Najgori đaci u njegovom osvrtu su paradigma za probisvet koji vlada u ovom brlogu.

  4. Милан Пајевић каже:

    ”У сриду” што би неки рекли . Свака му је ко’ у Његоша .

  5. Rastko Vuković каже:

    Пародија, али врло озбиљна. Поучна за оне законодавце образовања који би били прави (експериментални научници) и радије би хтели поверовати у оно што школе заиста производе, уместо да слепо и тврдо верују само у оно што се популарно мисли да школе раде.

  6. Сава каже:

    Професори који схватају озбиљно свој позив НИКАД неће најгорег ђака прогласити најбољим.

  7. Milvas каже:

    Dok kod nas Srba važi ona narodna ,,Da su dobar i lud braća,, to je znak da sa nama i našim viđenima stvari nešto nije u redu.

  8. Dragan каже:

    Da ali Ajnstajn je svojevremeno bio isteran iz skole i bio je najgori djak. Medju najgorim djacima postoje geniji.

  9. Voki Vasić каже:

    Ljubivoje Rsumovic

    JOJ STO VOLIM DA LEZIM U LADU

    Joj sto volim da lezim u ladu
    Tamo dole gde rastu topole
    Tesko onim koji mnogo znadu
    Glava bole od previse skole

    Sija sunce ko cicak
    Cveta cvece razlicak
    A moj Mile boluje
    Oce da se skoluje

    Joj sto volim da sedim na tremu
    Kad me neke teske misli skole
    Tu me zivot naucio svemu
    Glava bole od previse skole

    Sija sunce ko cicak
    Cveta cvece razlicak
    A moj Mile boluje
    Oce da se skoluje

    Zdravko Colic

    Kud bi’ s tobom
    osim u teatar

  10. Раде каже:

    Весна Барацков,
    Не каже се Предразе него Предраже! 🙂
    Да користиш Србско писмо а не неко тамо туђе тих грешака неби било!
    Код нас у књижевном језику употреба латинице је хмммммм….назовимо то провинцијализам!

    Милутине
    Слажем се са тобом (одличан пример са коментаром) и мислим да је добри Господин Бећковић само хтео да укаже на поремећене вредности у друштву.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.