ЗАСЛУЖИО ЈЕ: Београд добија улицу по хероју који је пуцао на Павелића

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Sputnik / AP Photo

Именујући улицу по Благоју Јововићу, Београд указује почаст српском хероју за његов херојски чин, и то након што је он деценијама био непознат за српску историју.

Благоје Јововић је 10. априла 1957. године извршио у Аргентини људску правду пуцајући у највећег злотвора српског народа – усташког вођу Анту Павелића.

Уз помоћ неколико пријатеља, Благоје Јововић, у недостатку судског процеса и законске казне, спровео је правду над злочинцем Павелићем. Тако је осветио стотине хиљада Срба који су невини страдали од усташке каме у стравичним злочинима у Другом светском рату. Зликовац је преминуо од последица рана које му је нанео овај херој. Именујући ову улицу по Благоју Јововићу, Град Београд указује почаст овом српском хероју за његов херојски чин, и то након што је деценијама био непознат за српску историју и предање.

Овај текст писаће на табли у садашњој Загорској улици у Земуну, која ће ускоро понети име Благоја Јововића. Иницијативу да овај српски херој добије улицу у престоници, покренуо је новембра прошле године Горан Весић, заменик градоначелника Београда. Скупштина Града ће, како Новости сазнају, 30. јула донети одлуку о преименовању.

О Благоју Јововићу, српска јавност није много знала. Идентитет атентатора на злогласног усташког поглавника био је тајна све до 1998. када се после више од пола века у емиграцији, Благоје Јововић вратио у родну Црну Гору и посетио Острог где се исповедио митрополиту Амфилохију Радовићу, а затим је и јавности открио део своје приче. Не постоји његово ауторизовано сведочанство о атентату. Он је преминуо 1999. недуго пошто је обелоданио свој подухват који је захтевао изузетну храброст и спремност на жртву.

О Јововићу се испредају легенде и пишу публицистичка дела, али сва она су сведочења из друге руке, објављена после његове смрти 1999. године. Највише података даје Књига о Благоју Јововићу, где је исповест старог емигранта записао и обрадио Тихомир Тихо Бурзановић. Јововић је у исповести тврдио да је прве вести о Павелићу сазнао из новина, из текста новинара Хосеа Дифранческија, Истранина, председника Друштва Југословена у Аргентини.

„Тај Дифранчески је у аргентинским новинама тврдио како је Анте Павелић у Аргентини (…) Под лажним именом (…) И закључује како сад Павелић живи у Буенос Ајресу, окружен усташком пратњом, слободан је (…) Ја, кад то прочитам, не могу да се смирим“, испричао је Јововић.

Рањен у атентату на Павелића

Вратио се старој идеји о атентату на Павелића очекујући општу сагласност и помоћ емиграције, али је доживео разочарање. Јововићева верзија гласи да је планом атентата руководио Јаков Јововић, а Благоје је требало да га изврши. Касније му се придружио Мило Кривокапић, који га је у кључном тренутку оставио на цедилу. Атентат је извршен у среду, 10. априла у 21 час, у предграђу Буенос Ајреса где је живела усташка емигрантска заједница.

„Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осетио, видео… Почео да виче: ‘Мајку ти је..м српско-јеврејску, комунистичку!’ Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту. Пао, не мрда, не могу да верујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити“, причао је Јововић.

Није ни осетио да је погођен хицима Павелићевог обезбеђења. Успео је да побегне из осињег гнезда и на неко време нетрагом нестане. У новинама су осванули наслови да је извршен атентат на бившег поглавника НДХ Анту Павелића и његова фотографија у болничком кревету. Лажни идентитет је пао и Аргентина више није могла да одбије захтев за изручење, али се умешао фашистички генерал Франко и пребацио га је у Шпанију којом је владао. Павелић је умро две године касније, од последица рањавања. Атентатор Благоје Јововић је наставио да живи мирним анонимним животом, скривајући велику тајну.

Из партизана у четнике

Јововић је Бурзановићу рекао да је рођен у Косићима код Даниловграда, у племену Бјелопавлића. Почетак Другог светског рата затекао га је као резервног официра у Струмици, а после кратког Априлског рата преко Косова и Метохије се вратио у Црну Гору. У родним Косићима затекао је поделе између националиста и комуниста, а придружио се овим другима када је 13. јула проглашен устанак.

Јововић је напустио партизане, како је тврдио, „јер није хтео да учествује у братоубилачкој борби” и прешао у четнике, прво у одред Баја Станишића, свог наставника из школе за резервне официре, а затим у штапску чету код свог рођака капетана Јакова Јововића, поморског официра.

У септембру 1944. је уврштен у делегацију која је кренула у Италију на преговоре са Енглезима о искрцавању. Када су стигли, речено им је да савезници сада подржавају Тита и партизане, па су чланови делегације остали да се потуцају по избегличким логорима.

Тајне службе

Неки аутори сматрају да је Јововић био повезан са југословенском или српском тајном службом, а други да је имао везе и са израелским Мосадом који је такође трагао за „балканским Хитлером”. Јововић у својој исповести не говори о сарадњи с Удбом, а Милева Гаћеша Пићан, једина жива сарадница из организације атентата, то одлучно пориче, и тврди да је он био патриота и антикомуниста. То говори и Јововићева кћи Карина, којој је отац причао да је био мотивисан патриотизмом односно покољем породица које су побиле усташе.

rs.sputniknews.com

1 коментар

  1. Predrag Krkic каже:

    Nekorektno je da se u celoj prici oko rasvetljavanja dogadjaja vezanih za atentat na Antu Pavelica ne pominje ime Milorada Culafica koji je o tome napisao knjigu „Argentinski osvetnici“ (Jasen, Beograd 2016. godine). Da se Blagoje nije ispovedio mitropolitu Amfilohiju Radovicu a Tihomir Burzanovic to zabelezio o tome se ne bi ni znalo. Ali da Milorad nije odlucio da istrazi ceo dogadjaj mozda bi se na Tihomirovoj knjizi i stalo. On je proveo nekoliko godina na knjizi, putovao vise puta u Buenos Ajres da bi se upoznao sa mestom dogadjaja i razgovarao sa Milevom Gacesa, nasim konzulom Zoranom Djokicem i svima koji su mogli da pomognu u rasvetljavanju ovog dogadjaja i biografijama ucesnika.
    Miloradova knjiga i njegov rad bi konacno trebalo da dobiju adekvatno mesto i nasu zahvalnost .
    .

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.