Ђукановићева „лака пјешадија“

Политичка сцена у Црној Гори већ дуже вријеме свједочи једном опасном тренду — да се у недостатку аргумената све чешће прибјегава увредама, етикетирању и отвореном презиру према дијелу сопственог народа. Најновије саопштење Грађанске иницијативе 21. мај управо је примјер такве праксе.

Умјесто конкретне политичке анализе, ова организација је понудила низ квалификација које више личе на говор мржње него на јавни дијалог. Тако се у њиховом саопштењу помињу „похабани литијаши“, „грозничави неочетнички ревизионисти“, „Вучићеви пајаци“, али и „тупоглаво понашање“ грађана који, како кажу, „не добацују даље од личног интереса“.

Речник који открива суштину

Ово, међутим, није изолован случај.Они су и раније је у својим иступима користила сличан вокабулар:

• вјернике и учеснике литија називали су „ретроградним масама“
• српске политичке актере доводили у везу са „национализмом и деструкцијом“
• противнике својих ставова означавали као „инструменте туђих политика“
• читаве групе грађана сводили на „популистичку масу без визије“

Умјесто аргумената — етикете. Умјесто дијалога — дисквалификација.

Елитизам под плаштом „грађанског“

Посебно је симптоматично што се у саопштењу прави јасна подјела на „просвећене“ и „заостале“. Бирачи који не подржавају њихову визију друштва описују се као људи ограничених домета, везани за „демагогију“ и „лични интерес“.

Таква реторика открива дубоко укорењен елитизам — увјерење да право на политичко мишљење имају само „изабрани“, док су остали ту да буду предмет критике и подсмеха.

Срби као стална мета

Иако се формално баве унутрашњим питањима Црне Горе, у оваквим саопштењима готово по правилу се провлачи и антисрпски наратив. Ни овога пута није изостало помињање Александра Вучића, као симбола свега што желе да дискредитују.

Тако се, посредно или директно, српски идентитет и политички ставови који га прате стављају у негативан контекст — што додатно продубљује поделе у друштву.

Политика без аргумената

Када једна организација, умјесто да понуди рјешења, прибјегава увредама попут „пигмејске политичке класе“ и „тупоглавог понашања“, онда се поставља питање — да ли је ријеч о политици или о фрустрацији?

Јер, озбиљна политика подразумијева сучељавање идеја. Овдје, међутим, имамо покушај да се неистомишљеници унапред дисквалификују, како би се избегла свака суштинска расправа.

Ко заиста урушава дијалог?

На крају, остаје утисак да овакви иступи не доприносе „грађанској Црној Гори“ о којој говоре, већ управо супротно — продубљују подјеле и стварају атмосферу у којој је другачије мишљење непожељно.

Јер, када се грађани називају „пајацима“, „ревизионистима“ и „тупоглавима“, онда је јасно да проблем није у њима — већ у онима који су одлучили да политичку борбу воде увредама.

Чланак ,,Похабани литијаши“ и ,,неочетнички ревизионисти“: Још један излив презира ,,21. маја“ према Србима у Црној Гори се појављује прво на ИСКРА.

Линк са видеом

Демократска народна партија креће у кампању да Црна Гора повуче одлуку о признању тзв. Косова, поручио је председник ДНП-а Милан Кнежевић.

Он је обраћање почео у свом стилу рекавши:  „Слободна Црна Гора и ви у ЗИКС-у, дужност ми је да вас обавестим да је данас одржана седница Предсједништва ДНП-а на којој сам добио пуну подршку да заједно са потпредседницима, посланичким клубом и одборничким клубовима отпочнемо активности и кампању на повлачењу одлуке о признању тзв. државе Косово„.

Како је рекао, „ДНП је улазећи у владу Милојка Спајића потписала коалициони споразум да неће потенцирати наводно теме које нас тобоже деле“.

„Једна од тих тема је била и декларација о повлачењу одлуке о признању тзв. државе Косово на територији Општине Зета, јер смо хтели да дамо допринос да ова влада у једном европском амбијенту створи демократске и институционалне предуслове да се изгласа тробојка као народна застава, да српски језик буде нормиран као службени, да имамо Закон о држављанству и да се поведе свеобухватан дијалог око спољне политике државе Црне Горе и владе Милојка Спајића која је изразито непријатељски настројена према Србији, српском народу и њиховим идентитетским, идеолошким и сваким другим потребама“, навео је.

Како је рекао, након што је актуелна већина, додао је, потпомогнута ДПС-ом, одбила иницијативу да се на дневни ред уврсти Предлог о изменама и допунама Закона о државним симболима, а где би тробојка из Устава из 1905. била нормирана као народна застава и истицала се на згради Председништва, Скупштине, Владе и локалним самоуправама, и након премијерског сата, а где је Спајић, некадашњи држављанин Србије, ту земљу назвао суседом, правећи примитивне и непристојне алузије на Кладово, али и на све грађане Србије, ДНП је одлучила да споразум који су потписали, а који је изиграо Милојко Спајић више не важи.

Подсетимо, Спајић је Кнежевићу раније рекао да се нада да је на „путешествију у суседну земљу и када сте као слободан грађанин прошли кроз општину Кладово видели два постројења за прераду воде који су део програма који се звао Чиста Србија“. Он је тако алудирао на одбијање Општине Зета да се у селу Ботун гради тзв. колектор за отпадне воде.

ДНП ће, најавио је Кнежевић, већ колико сутра покренути иницијативу да се на дневни ред уврсти декларација о повлачењу одлуке о признању тзв. државе Косово на територији Зете.

„Одборнички клубови у којима ДНП партиципира на територији Црне Горе и врши власт ће такође покренути ову иницијативу и предложити свим коалиционим партнерима да та иницијатива буде усвојена. Посланички клуб у Скупштини ће такође поднети иницијативу у виду резолуције где ће тражити да се влада Милојка Спајића обавеже да повуче срамну одлуку о признању тзв. државе Косово. За ову одлуку ћу тражити подршку и митрополита Јоаникија и митрополита Методија, али и патријарха Порфирија. Време је да српски народ и да већина грађана у Црној Гори, а њих је преко 75 одсто који се противе оваквој срамној одлуци, добију институционалну сатисфакцију. Ово намерно не радимо пред изборе који су заказани за јун 2027. године, већ радимо управо сада да би штитили оно што су наши идеолошки, изборни и људски постулати„, истакао је.

Како је навео, за време кампање је обећавао да, уколико ДНП не буде имала већину сама у влади или са коалиционим партнерима, прва спољнополитичка одлука ће бити повлачење срамне одлуке о признању тзв. државе Косово.

„Нажалост, спољна политика Спајићеве владе је идентична, ако не и гора од спољне политике коју су водили Мило Ђукановић и Душко Марковић. То нисмо толерисали ни када је донесена резолуција о Сребреници, нисмо толерисали ни када су доношене антируске санкције, нити када смо понижени због одбијања да се на дневни ред уврсти наш предлог да тробојка буде народна застава, нити када су одбили нашу иницијативу да српски буде изједначен са црногорским у Уставу. То нисмо толерисали ни када су најавили да ће одбити Закон о држављанству, и зато крећемо у офанзиву за остварење интереса српског народа и свих оних људи који мисле као ДНП, а то је да свако у овој држави има право да се осећа пуноправним грађанином и да не може бити таргетиран као антидржавни елемент, јер тражи да се испуни оно што је завет и његових предака, али је и залог за генерације које долазе„, навео је он.

Додао је да неће одустати, а да ће 10. маја на великом скупу који планирају, затражити подршку и од страначких органа и активиста који ће носити ову иницијативу и борбу.

Чланак Кнежевић: Покрећемо иницијативу да Црна Гора повуче признање тзв. Косова се појављује прво на ИСКРА.

У Библиотеци града Београда представљена је књига „Србоцид Хрватске државе 1941–1945” Владимира Умељића, у издању новосадског „Прометеја”, а у разговору су поред аутора учествовали и издавач Зоран Колунџија и др Софија Божић, рецензент издања. По речима издавача Зорана Колунџије, ова књига заснована је искључиво на чињеницама, а представљена је 9. априла, на дан када се обележава годишњица стварања Независне Државе Хрватске.

– Доктор Владимир Умељић широј јавности познат је управо по радовима о страдању Срба у НДХ, теми која је, поред Косовског боја и српске голготе преласка преко Албаније у Великом рату, уткана у идентитет нашег народа. Из ауторовог интересовања за тему геноцида проистекла је и ова књига, која се састоји од текстова објављиваних током низа година, различитим поводима, у разним публикацијама и научној периодици.

У овом делу др Умељић бави се ужасима које је претрпео српски народ на подручју НДХ, узроцима који су до тога довели, починиоцима и њиховим налогодавцима. Пред читаоцем дефилују личности као што су Анте Павелић, Алојзије Степинац, Еуген Дидо Кватерник, Андрија Артуковић, Макс Лубурић, и други. О геноциду над Србима у НДХ постоји бројна научна литература, али и псеудонаучна литература, чији је циљ да се заташка геноцид, и то заменом улога злочинаца и жртава – истакла је др Софија Божић, додајући да се та тенденција јавила већ после Другог светског рата и траје у континуитету све до наших дана.

У Библиотеци града Београда представљена је књига „Србоцид Хрватске државе 1941–1945” Владимира Умељића, у издању новосадског „Прометеја”, а у разговору су поред аутора учествовали и издавач Зоран Колунџија и др Софија Божић, рецензент издања. По речима издавача Зорана Колунџије, ова књига заснована је искључиво на чињеницама, а представљена је 9. априла, на дан када се обележава годишњица стварања Независне Државе Хрватске.

– Доктор Владимир Умељић широј јавности познат је управо по радовима о страдању Срба у НДХ, теми која је, поред Косовског боја и српске голготе преласка преко Албаније у Великом рату, уткана у идентитет нашег народа. Из ауторовог интересовања за тему геноцида проистекла је и ова књига, која се састоји од текстова објављиваних током низа година, различитим поводима, у разним публикацијама и научној периодици. У овом делу др Умељић бави се ужасима које је претрпео српски народ на подручју НДХ, узроцима који су до тога довели, починиоцима и њиховим налогодавцима. Пред читаоцем дефилују личности као што су Анте Павелић, Алојзије Степинац, Еуген Дидо Кватерник, Андрија Артуковић, Макс Лубурић, и други. О геноциду над Србима у НДХ постоји бројна научна литература, али и псеудонаучна литература, чији је циљ да се заташка геноцид, и то заменом улога злочинаца и жртава – истакла је др Софија Божић, додајући да се та тенденција јавила већ после Другог светског рата и траје у континуитету све до наших дана.

– У Хрватској се јављају неки историчари који пишу о томе да геноцид над Србима никада није почињен и да су Срби ти који су починили геноцид над Хрватима. Најстрашније од свега је то што се такве књиге представљају у највишим институцијама, иза којих стоји сама Хрватска. Тако је, на пример, Стјепан Лозо своју књигу представљао у Хрватском државном архиву, о њој је говорио директор Хрватског државног архива, у присуству бројне одушевљене публике – објаснила је Софија Божић и нагласила:

– Умељић наводи и низ примера обрачуна Ватикана са опонентима током историје. Тако да злочине почињене у НДХ посматра као врхунац давно започетог процеса у оном делу Европе под суштинским утицајем Ватикана. Моралну и политичку одговорност Алојзија Степинца др Умељић доказује на основу три аргумента: он је подржао стварање усташке државе, никада није јавно осудио масовне усташке злочине, својим ауторитетом стајао је иза масовног преверавања православних Срба – закључила је др Софија Божић, напоменувши и то да је др Умељић историчар, али и лекар, теолог и филозоф, тако да има интердисциплинарни приступ и да је као такав творац капиталне теорије дефиниционизма, по којој геноцид не почиње оружјем, већ речима, дефиницијом другог као неког ко је опасан или мање вредан. Творац је и новог термина – Србоцид, који користи и немачка наука. По њеним речима, један од носећих текстова ове књиге је и полемика са ставовима немачког историчара Александера Корба, који је квазинаучним методама негирао пројекат ликвидације српског народа у НДХ. Његова теза била је одбрањена и оцењена највишом оценом на Хумболтовом универзитету.

– Умељић наводи и низ примера обрачуна Ватикана са опонентима током историје. Тако да злочине почињене у НДХ посматра као врхунац давно започетог процеса у оном делу Европе под суштинским утицајем Ватикана. Моралну и политичку одговорност Алојзија Степинца др Умељић доказује на основу три аргумента: он је подржао стварање усташке државе, никада није јавно осудио масовне усташке злочине, својим ауторитетом стајао је иза масовног преверавања православних Срба – закључила је др Софија Божић, напоменувши и то да је др Умељић историчар, али и лекар, теолог и филозоф, тако да има интердисциплинарни приступ и да је као такав творац капиталне теорије дефиниционизма, по којој геноцид не почиње оружјем, већ речима, дефиницијом другог као неког ко је опасан или мање вредан.

Творац је и новог термина – Србоцид, који користи и немачка наука. По њеним речима, један од носећих текстова ове књиге је и полемика са ставовима немачког историчара Александера Корба, који је квазинаучним методама негирао пројекат ликвидације српског народа у НДХ. Његова теза била је одбрањена и оцењена највишом оценом на Хумболтовом универзитету.

Чланак Књига „Србоцид Хрватске државе 1941–1945”: Највеће страдање Срба у историји се појављује прво на ИСКРА.

Земљотрес у Црној Гори 1979.

На данашњи дан, 15. априла 1979. године у 7 сати, 19 минута и 50 секунди, Црну Гору је погодио катастрофалан земљотрес, јачине 7,2 степена Рихтерове скале у епицентру. У земљотресу је погинуло више од 100 људи, око 600 је повријеђено, а више од 80.000 остало је без кућа. Највише је страдало  Црногорско приморје. Стихија је разорила велики број културно-историјских споменика и хотелско-туристичких објеката, оштећене су саобраћајнице, стамбене зграде, Барска лука и бројни привредни објекти.

Земљотрес са Рихтеровом магнитудом од седам јединица и интензитетом од девет јединица Меркалијеве скале захватио је цијело Црногорско приморје и сјеверну Албанију, проузрокујући бројне људске жртве и велика материјална разарања.

Епицентар се налазио у Јадранском мору, између Улциња и Бара, на удаљености 14 километара од обале. Земљотрес се осјетио, чак, на удаљености од 900 километара, док су штете биле ограничене на Црну Гору и сјеверну Албанију, односно на простор од око 100 километара – између Херцег Новог на сјеверу и Скадра на југу и око 25 километара обалног појаса и залеђа. Посебно тешко су страдали Улцињ, Бар, Петровац, Будва, Тиват, Котор, Рисан и Херцег Нови, а разорено је и 250 других насеља.

Уништен је огроман дио модерних хотелских капацитета у региону, оштећена су 53 здравствена објекта, 570 објеката социјалне и дечје заштите, 240 школских објеката. Посебно су страдали културно-историјски споменици, велике штете су констатоване на путној мрежи, а једна од специфичних манифестација оштећења тла изазвана земљотресом биле су појаве клизишта и одрона. Зона оштећења обухватала је 600 квадратних километара.

Период обнове и изградње земљотресом девастираног простора, период је био праћен реализацијом пројеката специјалистичких агенција Уједињених нација, чиме је практично започет интензиван напредак на пољу сеизмички сигурног грађења и земљотресног инжењерства у Црној Гори. Такође, од свих земаља у региону, годинама након Република Србија уплаћивала је помоћ народу Црне Горе. Наиме, сваки запослени у Србији, од 1979. до 1993. године, издвојио је 0,50 одсто од своје плате (отприлике данашњих 2 евра) за помоћ Црној Гори, после земљотреса. Та помоћ је мјесечно износила око 6 милиона евра, на годишњем нивоу око 72 милиона евра, а за 15 година колико је та помоћ трајала, укупно је у Црној Гори уплаћено око 1.080.000.000 или преко милијарду евра.

Чланак На данашњи дан ’79 Црну Гору погодио катастрофалнии земљотрес: Србија дала помоћ од преко милијарду евра се појављује прво на ИСКРА.

Лидер СНСД-а Милорад Додик истакао је да је усташки логор Јасеновац био концентрација зла усмерена против српског народа, и поручио да је изузетно важно да се у недељу, 19. априла, у Доњој Градини на обележавању Дана сећања на жртве усташког геноцида, Срби окупе у што већем броју.

„Позивам све људе да дођу масовно, јер само наше окупљање на таквим местима неће дозволити да се то заборави. То су били монструозни злочини“, рекао је Додик, преноси РТРС.

Подсетивши на огромне размере страдања Срба, међу којима су и чланови његове шире породице, он је нагласио да је чување сећања једина брана будућим несрећама.

„Поновиће нам се, ако се не будемо сећали, не будемо бранили сећање. Мора се знати, мора се осигурати правда за жртве“, поручио је Додик.

Додик је изразио задовољство што ће обележавању присуствовати председник Србије Александар Вучић, изасланик америчког председника Доналда Трампа, амбасадор Русије, званичници Републике Српске, као и представници јеврејских заједница и гости из Израела.

Дан сећања на жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ биће обележен 18. и 19. априла.

Централни део обележавања биће уприличен 19. априла, када ће у 8.30 часова бити служена Света литургија у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици, а потом ће програм бити настављен у Спомен-подручју Доња Градина, где је за 11.15 часова предвиђено окупљање учесника.

Влада Републике Српске овај дан је прогласила Даном жалости.

Чланак Додик позвао на окупљање у Доњој Градини: Јасеновац био концентрација зла, морамо бранити сећање се појављује прво на ИСКРА.

Кристијан Шмит

Покушај НАТО-а да пребаци сву војну имовину у власништво Босне и Херцеговине покушај је да се, као гумицом, обрише постојање Војске РС и Републике Српске као државе, што је намера бошњачких политичара од потписивања Дејтонског споразума.

Сагласни у тој оцени суАндреј Млакар, уредник на телевизији РТ Балкан и професор др Милош Шолаја, који су у „Јутру на РТ“ анализирали нове притиске под којима се налази Српска.

НАТО и наводна Канцеларија високог представника у БиХ упозорили су да опструкција у књижењу перспективне војне имовине представљају кршење устава и препреку на евроатланском путу земље.

Ова туробна упозорења дошла су уз образложење да војна имовина припада Босни и Херцеговини, иако војне формације Републике Српске полажу загарантовано право као наследник Југославије, чији су објекти и били до распада државе.

„Прва и основна ствар, када је потписан Дејтонски споразум, сва војна имовина гласила је на два ентитета. Значи, нису постојале јединствене оружане снаге, него су постојала два ентитета и њихове оружане снаге“, казао је Млакар и истакао:

„Оним чувеним Бонским декретима 2006. године, када је Педи Ешдаун почео визију стварања унитарне БиХ и стварања оружаних снага, у оквиру тога је требало пребацити војну имовину. Први покушај је био 2011. године и то није успело, па је касније то некако одлагано.“

Уредник РТ Балкан наглашава да је веома занимљиво како се Радио слободна Европа бави истраживањем и преноси саопштења канцеларије Кристијана Шмита и канцеларије НАТО-а, на тему да је време да се војна имовина пребаци са ентитета.

„Прво је спомињано да је у питању 67 локација, а онда је тај број смањен на 57. Већина њих се налази у Републици Српској. То је војна имовина која је припадала некадашњој Војсци Републике Српске и тиме би били запечаћени било какви елементи да је војска РС уопште постојала“, истиче Млакар.

Професор др Милош Шолаја признао је да не зна ниједну државу у НАТО-у да је имала постављен услов да региструје имовину на себе, осим Босне и Херцеговине.

„Иза ове идеје се крије оно што је фактички покушај бошњачких политичара од самог потписивања Дејтонског споразума, а то је тежња ка централизацији и унитаризацији Босне и Херцеговине“, јасан је професор Шолаја.

Наводи да се први пут таква идеја појавила 2011. године на једном неформалном митингу министара земаља Алијансе, која је врло брзо трансформисана у захтев кроз међународне механизме који делују у БиХ.

„Суштина је да БиХ нема механизам за регистрацију земљишних локација и свега осталог што би требало да буде део земљишних књига и свих тих прописа. Све то је у ентитетима, ово би био заобилазни начин да се нешто што не постоји Уставом БиХ формира, да се региструје тај катастар“, каже Шолаја.

Млакар је подсетио на проблеме које је Српска имала претходних година – процес против председника СНСД-а Милорада Додика и осуду због непоштовања одлука канцеларије Кристијана Шмита.

Ви тиме побијате постојање Републике Српске као државе, побијате постојање Дејтонског споразума и тиме негирате постојање Војске Републике Српске и зацементирате постојање неких Оружаних снага БиХ, истиче Млакар.

„Оружане снаге БиХ нису велике. Интересантно је да је сва опрема која је припадала Војсци Републике Српске, морала бити елиминисана по сваку цену. Све што је припадало војсци такозване Армије БиХ је чувано“, открио је Млакар и додао да су сви тенкови Републике Српске уништени, док су амерички, који су стари по 40 и 50 година, одједном постали перспективни.

Закључио је да је покушај да се као гумицом обрише постојање Војске РС и саме Републике Српске као државе.

Професор Шолаја прокоментарисао је и све гласније спекулације да ће Шмит напустити место наводног високог представника после октобарских избора, као и његов покушај да у завршној фази свог мандата додатно дестабилизује Републику Српску.

„Ово је један од последњих покушаја да спроведе неспроводиво“, закључио је Шолаја.

Чланак Последњи покушај Шмита и НАТО-а: Удар на војну имовину Српске се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Giulio Andreini/UCG/

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оценио је данас да је „скандалозна, али очекивана“ одлука Апелационог одељења Суда БиХ да укине, како је казао, „ионако малу и увредљиву“ првостепену пресуду Рамизу Дураковићу за ратне злочине над српским цивилима на подручју општине Чајниче 1993. године.

„Поменута пресуда је један од многих доказа да Суд БиХ није професионалан и објективан, већ је у питању политички суд. У свом досадашњем раду Суд БиХ је показао пристрасност и селективност када се ради о масовним злочинима над српским цивилима и ратним заробљеницима, због чега су Срби оправдано изгубили поверење у правосудни систем БиХ“, оценио је Линта, наводи се у саопштењу Савеза Срба из региона.

Према његовим речима, бројне чињенице „потврђују истину да главни циљ правосуђа БиХ није остваривање правде за све жртве и помирење“.

„Ради се о етнички мотивисаном правосуђу које има задатак да оправда врхунску лаж бошњачких политичара, да су Срби агресори и злочинци, а муслимани браниоци и жртве“, истакао је Линта.

Апелационо одељење Суда БиХ укинуло је првостепену пресуду бившем команданту 43. дринске бригаде тзв. Армије БиХ Рамизу Дураковићу, којом јеосуђен на три и по године затвора за злочине над српским цивилима на локалитету Писаница и село Шапићи, у којем није било војних циљева, наводи се у саопштењу.

Чланак Линта о укидању пресуде Дураковићу: Одлука Суда БиХ је скандалозна, али очекивана се појављује прво на ИСКРА.

© Приватна архива уступљено Спутњику

Више од 300 верских православних објеката је срушено за време рата деведесетих од стране Армије БиХ и недопустиво је да се документ којим се то негира потписује у срцу исламске верске институције, јер постоје многобројни долази који говоре супротно, каже за Спутњик Ђорђе Радовановић из Одбора за заштиту Срба на простору Федерације у БиХ.

Радовановић је овим речима реаговао на документ бошњачко- муслиманских лидера, који су пре неколико дана, тачније 18. марта ове године потписали су у Гази Хусрев-беговој библиотеци а у коме се наводи да су на територији коју је контролисала њихова војска „очувани кључни објекти верског и културног садржаја других народа“.

Прекрајање историје

Наш саговорник каже да постоје многобројни докази, што у видео материјалу, што у сликама и документима, да је ово што су навели у документу неистина.

„Постоје чињенице о свему овоме што говорим које су утврђене кроз Музеј СПЦ и кроз оно што је СПЦ објавила књизи „Духовни геноцид“ коју је написао Слободан Милеуснић, а објавио Музеј СПЦ у Београду. Цркве које су демолиране, срушене, миниране, запаљене од стране Армије БиХ је објавила 1997. године СПЦ где јасно пише да су уништене од стране муслимана,“ напомиње Радовановић.

Великобошњачка изјава, додаје он, која је потписана 18. марта ове године у тачки седам негирају да су Алијини војници рушили српске цркве, а поменути документ је објављен на сајту Исламске заједнице.

„Ако све саберемо, и оне цркве и парохијске домове, капеле, оштећена гробља, а да изузмемо оно што су Хрвати порушили, остаје негде око 300 објеката који су оштећени од стране Армије БиХ,“ додаје он.

Радовановић каже да је његово удружење последњих дана објављивало доказе у виду снимака и фотографија порушених српских цркава и каже да ће са тим вероватно наставити после Ускрса.

Ухваћени у лажи

„Суштина је да је комплетна бошњачка политичка елита објавила да њихова армија није палила и рушила верске објекте других вера, а ми то демантујемо доказима. Ми се држимо те њихове изјаве и добро је што су се офирали и скинули са те приче о мултиетничности које су се држали стално, посебно кад су излазили пред странце, што је по правило пометњу у главама странаца. Сада су сатерани у ћошак и то су сами себи урадили овом изјавом да нису дирали туђе верске објекте што ми демантујемо врло упечатљивим доказима,“ каже Радомировић.

Он напомиње да такође постоји снимак када је пети корпус Армије БиХ ушао у Јасеницу поред Крупе и демолирао и дивљао у Цркви Светог Архангела коју су после и запалили.

Снимак су сачинили, подсећа Радомировић, управо припадници петог корпуса војске, чији су лидери сад изнели тврдњу дa нису уништавали објекте верског садржаја других народа.

Чланак Мрачни документ Сарајева: Не могу да сакрију доказе да је Алијина војска рушила српске цркве се појављује прво на ИСКРА.

У Београду је 09. априла у Градској библиотеци одржана промоција књиге Владимира Умељића „СРБОЦИД ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945. (Крвави чвор српско-хрватских односа)“.

Претходно је српској Народној скупштини уручено 250 примерака, поклон за сваког члана српског парламента. Уз сваки примерак је ишло следеће пропратно писмо: 

„Поштоване даме и господо,

Пред Вама лежи књига научно утемељених прилога о највећем страдању нашег народа у историји, о Србоциду хрватске државе 1941-1945. Она почиње текстом „Декларација о Србоциду хрватске државе и Јасеновцу“.

Молим Вас усрдно да усвојите ту Декларацију и да се она потом пошаље на усвајање релевантним институцијама у читавом свету, од УН и других светских организација, до свих Влада и националних парламената.

Да би историјска истина о овом страшном злочину ушла путем УН у међународно право, као што је био случај и са Холокаустом над јеврејским народом. Но први корак је на Вама, највишим политичким представницима српског народа.

Тешка хипотека српско-хрватских односа, једна врста у колективном сећању дубоко усађеног „Гордијевог чвора“, може се разрешити само путем дијалога а на основу историјске истине, јер су се сви досадашњи покушаји његовог разрешавања на начин Александра Великог (мачем) више пута показали као погрешни и трагични.

То је наш дуг према невиним жртвама, али и према потомцима.

Јер не постоји нити колективна нити наследна кривица у односу на било које и било чије историјске девијације из прошлости, већ само и императивно постоји заједничка одговорност за садашњост и будућност.

Закључно, подсетимо се на пут, који су после 2. светског рата заједнички прешли Немци и Јевреји а захваљујући спремности немачке стране (науке, политике, система образовања, уметности, медија, релевантних социјалних установа и институција) да искрено и беспоштедно погледа у очи историјској истини о најгорем делу заједничке прошлости, јер даје наде да ће то и Хрватима и Србима једног дана успети.

Тај пут је био инициран закључком УН о претходно извршеном злочину геноцида над Јеврејима, Холокаусту. На Вама је да учините тај први и одлучујући корак у односу на сопствени народ, у односу на Србоцид хрватске државе 1941-1945. Сигуран сам да ћете за то добити масовну и одлучну подршку и захвалност свог народа, да је тај друштвени конзезус одавно учвршћен у колективној свести.

Поштоване даме и господо,

наша држава је, Ви сте врло оправдано подржали Резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација, којом се поробљавање Африканаца током трансатлантске трговине робљем дефинише као „најтежи злочин против човечности“, коју је предложила Гана и подржале је још 123 државе. Српско страдање у време Србоцида хрватске државе 1941-1945. сасвим сигурно не заслужује мање пажње, обзира и пијетета од стране српске Народне скупштине и од читавог света. Донесите ту одлуку и уђите у историју.“

ДЕКЛАРАЦИЈА О СРБОЦИДУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

У сенци Другог светског рата у Европи су извршена три велика геноцида. Најмасовнији је био Холокауст над Јеврејима, истовремено су се десили Порајмос (Самударипен) над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Овај последњи се до данашњег дана од стране хрватске историографије, као и дела западних социјалних наука највише игнорише или оспорава и умањује, већ принципијелно политизује и у екстремном случају шта више пориче.

При свом учешћу у Холокаусту и у Порајмосу (Самударипену), тадашња хрватска држава је „само“ слепо и горљиво следила убилачком расизму геноцидног злочинца Адолфа Хитлера.

Tо несумњиво показују и хрватски „Расни закони“, које је тадашњи шеф хрватске државе Анте Павелић потписао већ 30. априла 1941. а који скоро потпуно преузимају текст одговарајућих нацистичких закона.

Србоцид, међутим, као аутохтони и специфични пројекат дотичног режима, био је у најмање исто толикој мери условљен и једним атавистичким схватањем и, може се рећи, первертирањем римокатоличке „светске мисије“, које је заступао један део хрватског римокатоличког клера.

Жртве су дакле биле масовно мучене и убијане, протериване и – насилно покатоличаване.

Дефинитивни број жртава није утврђен, примарни историјски извори дозвољавају процену од око 750.000 убијених, преко 100.000 протераних и око 240.000 насилно покатоличених Срба. Њима припадају стотине свештеника и епископи Српске православне цркве.

Логор смрти Јасеновац представља страшну парадигму Србоцида хрватске државе 1941-1945. Један хрватски историјски извор из 1942. указује на став и намере, односно на изузетно значајно место овог логора смрти у геноцидном плану тадашњег режима:

„Главни стан поглавника, Заповједништво усташке надзорне службе – Главно побочништво шаље 27. травња 1942. окружницу свим заповедницима у НДХ“, у којој констатује и обавештава да „Сабирни радни логор у Јасеновцу може примити неограничени број заточеника“.

Није заиста потребно много маште да би се схватио смисао овог саопштења, јер с обзиром да на земљиној кугли не постоји физички ограничени простор са неограниченим физичким капацитетом, то је само могло да подразумева перманентну, ефикасну и врло брзу флуктуацију затвореника.

Концентрациони логор Јасеновац се, значи, неуморно пунио и празнио а пражњење, као што свеукупност примарних историјских извора потврђује, значило је превасходно убијање заточених.

Заслужује да буде подвучено, да је од свих концентрационих логора у историји човечанства само Јасеновцу указана крајње сумњива част, да од стране својих оснивача и управљача буде проглашен местом „неограниченог (примерено је допунити – убилачког)  капацитета“.

То чињенично стање образложава захтев Симона Визентала:

„Злочини фашистичких усташа над Србима у по злу познатом логору Јасеновац се морају познавати, јер то су нагори злочини, заједно са онима, који су почињени над Јеврејима у Холокаусту.“ („The crimes of the fascist Ustashe against the Serbs in the notorious camp of Jasenovac must be known — crimes that are the worst ones along with those committed against the Jews in the Holocaust.”).

Придружујући се овом захтеву, ми апелујемо на светску јавност, на све научне, политичке и друге социјалне институције, као и на свест и савест појединаца, да препознају историјску истину, очекујући – а у складу са основним принципима просвећености и хуманизма, морала и етике, индивидуалне и социјалне одговорности – једно недвосмислено признање и осуду Србоцида хрватске државе 1941-1945, као што је то случај у односу на геноциде над Јеврејима, Ромима, Јерменима и другима.

Чланак ПРОМОЦИЈА НОВЕ КЊИГЕ: О СРБОЦИДУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 19141-1945. се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik

НАТО и водеће земље Запада не уважавају минимум српских интересе на Балкану те, у том погледу, на тој страни не можемо да тражимо озбиљног и дугорочног савезника. Наш прави историјски савезник вековима је била Русија, оцењује академик и некадашњи амбасадор у Руској Федерацији Славенко Терзић.

Са њом, каже гост емисије радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“, понекад није било лако, понекад је изневеравала наше интересе, као рецимо у Сан Стефану 1878. али без Русије нисмо могли да осваримо ниједан важан национални циљ у последњих 300 година, до слома Царске Русије.

„Гледaјући овај тренутак, чини ми се да Русија недовољно ради, мало је присутна на Балкану, док се све време говори о некој „руској опасности“. Осим „Спутњика“, „РТ Балкана“ и Руског дома не видим неке друге културне и духовне центре као и активности. Балкан је, увек у историји био врло битан део руске балканске и медитеранске политике, а српски народ је по природи свог географског положаја у средишту Балкана. Стога сматрам да би руска политика у односу према Балкану и према Србима у целини морaла бити јаснија, препознатљивија, дугорочнија и видљивија“, рекао је наш саговорник.

Запад стрпљиво ради на дубоком менталном прекодирању српског народа

Са друге стране, Србија се суочава са врло добро организованим, софистицираним и активним деловањем западних центара моћи. Постоје, додаје Терзић, више хиљада разних невладних и њима сличних организација, често врло бенигних назива, које непрекидно настоје да формирају пожељни вид мишљења у складу са својим интересима, идући чак дотле да дугорочно преобликују ментални и културни идентитет српског народа.

„Без сваке сумње суштина је оспоравање нашег традиционалног духовног и културног идентитета, покушавајући да се оспоре вишевековни темељи националне мисли – као на пример да да Косово није битно, да се оно кратко налазило у српским рукама, да су Срби извршили агресије и на околне народе, или да нам Русија никада није помагала и томе слично. Било би логично да се држава на организован начин супротставља таквој делатности, имајући у виду да су аргументи на нашој страни и да располажемо врло важним научним и културним центрима чије деловање може допринети јачању државотворне свести и сопственог култуног идентитета“, рекао је он.

Ипак, као амбасадор у Москви Терзић је био очевидац да руска држава никада није довела у питање подршку нашим националним интересима, али да ми нажалост о томе врло мало знамо.

„Русија је много помагала нашем спречавању уласка такозваног Косова у Унеско (поред онога што је радио и колега, професор Дарко Танасковић), помагала је спречавању уласка такозваног Косова у Интерпол, помагала је опозиву признања косовске државности и спречила улазак такозваног Косова у Светску трговинску организацију и многе друге организације, јер сам био сведок тога. О томе би требало више говорити, не у смислу руске пропаганде него изношења истине – ко је нама, када, и у ком моменту помогао“, нагласио је наш саговорник.

Истина о повлачењу руске војске са аеродрома „Слатина“

Што се тиче Косова и Метохије и многобројних углавном малициозних верзија о повлачењу руске војске са аеродрома „Слатина“ 1999. Терзић тај догађај објашњава чињеницом да Руси на КиМ нису имали свој сектор, што је била велика грешка тадашњег руског руководства.

„Политика председника Јељцина и министра Козирјева није водила рачуна ни о руским националним интересима, а камоли да води о нашим. Долазак снага из Угљевика на Слатину био је саставни део унутрашње борбе између руских патриотских снага, добрим делом у оквиру руске армије и руске државне политике и дипломатије око Јељцина и Козирјева која је била изузетно прозападна и проамеричка. Запад је често притискао Србе рукама поменутих руских државника. Пошто руски контингент у суженом простору Слатине, без свог сектора није могао да пружи помоћ Србима, процена је, вероватно, била да је боље да се повуку него да се изложе додатном урушавању свог традиционалног угледа међу Србима“, рекао је он. Русија 1999. године објективно није имала снаге да пружи довољну заштиту Србима.

Косово је илустрација односа Запада и НАТО према Србима

Ипак, много више боле страшни догађаји који су после тога уследили под окриљем КФОР-а, а заправо НАТО-а, који је наводно требало да гарантује безбедност и заштиту преосталим Србима. Пред њиховим очима десило се масовно етничко чишћење и страшни злочини. Академик Терзић је категоричан – Косово је, каже, за њега, илустрација односа Запада и НАТО према Србима и српским интересима. Тамо се и данас спроводи свакоденевни терор над нашим становништвом, цео свет гледа јединствени апартхејед у Европи, и нико од оних који су привремено отели тај део наше земље не реагује.

„Где су ти бројни борци за људска права, где су те светске хуманитарне организације? Срби се хапсе под оптужбом за тзв. ратне злочина, наше вишевековне цркве и манастире покушавају да преименују у албанске, католичке или византијске и не видимо ни речи протеста из Европе и света. Поред свега другог уништено је и 255 гробаља! Какав је то народ који масовно затире гробља другога народа? Па где је то елементарно људско саосећање према нама? Па и ми смо европски хрићански народ који је допринео европској култури. Уништавање баштине на Косову није само уништавање српске, већ и хрићанске европске баштине. Ми заиста не видимо никакву солидарност осим наравно појединих интелектуалаца, попут Хандкеа, или појединих бивших припадника КФОР-а који су на лицу места видели страдања Срба или су масовно оболели као припадници италијанског Кфора“, каже наш саговорник.

Подсећа да су италијански медији писали да је „Косово црна рупа Европе“. Јасно је да стране специјалне службе и њихови представници у јужној српској покрајини добро знају да се тамо тргује наркотицијима, људима, оружјем, да је тзв. Косово продужена рука неоосманизма и панисламизма на Балкану, док се истовремено лажно преставља као део европског света и културе и наводно „мултиетничко и мултикултурно демократско друштво“.

Недопустиво безобразне уцене Запада

Терзић каже да покушава да разуме људе који су на власти, да морају да воде неку прагматичну политику, да добију на времену, да преговарају, вероватно нешто и обећавају, али признаје да не види никакве знаке добре воље Европске уније и НАТО према нама, а то се посебно тиче Косова и Метохије. Свакодневне фразе из уста бриселских званичника види више као својеврсно замајавање.

„Можемо да чујемо од европских званичника да они са приштинским вођама деле заједничке европске вредности, што је заправо недопустива манипулација и обмана европског света. Ако је то Европа којој се тежи онда такав свет нема будућности. Само објективна истина, само правда, само разумевање, истинско људско саосећање може довести до неког слободног и праведног света и на Балкану, и у Европи. Начелник аустроугарског генералштаба истакао је још 1896. да ће онај ко доминира Македонијом и Косовом, доминирати целим Балканом. Тај простор, поред тога што је основа наше цивилизацији и наше националне мисли, истовремено је битан и са војно-стратегијског, економског и геополитичког становишта“, сматра наш саговорник.

На питање колико је тешко следити европски правац, а бити у добримо односима са Руском Федерацијам академик Славенко Терзић каже да је то врло тешко, јер су уцене бруталне, огромне, чак недопустиво безобразне. Али, додаје, ако водите рачуна о интересима земље коју водите, увек пред очима имате завете великих предака и јасну визију будућности.

„У том смислу, ако је услов да уђемо у ЕУ да се одрекнемо Косова и Метохије, онда – хвала лепо. То заслужује референдомско питање, а уверен сам да би поштен референдум дао негативан одговор без сваке сумње. Србија би вероватно сносила неке последице али мислим да држава мора да истраје на неком свом историјском путу, то је цена самосталног културног и цивилизацијеског пута у будућност“, рекао је он.

Балкан постао нека врста протектората НАТО и ЕУ

Подсећајући на разорне последице НАТО агресије 1999. године, Терзић каже да он лично никоме није ни опростио ни заборавио.

„Бојим се да је у последњих, скоро 30-ак година Балкан постао нека врста протектората НАТО и Европске уније, да се кључни политички, привредни и културни процеси одвијају под притиском неке врсте неоколонијалне политике и да у неким од тих земаља поруке преносе трећи или други секретари амбасада а можда их понекад уваже и западни амбасадори“, објашњава он. Она стара визија „Балкан балканским народима“ звучи данас као нека далека племенита утопија, објашњава он.

Када је у питању не само Србија, већ и српски народ у Босни и Херцеговини, у Републици Српској, Црној Гори, и у околним областима, некадашњи амбасадор сматра да Запад, Европска унија и НАТО нису никада пружили доказе да у Србима виде равноправног партнера и да према имају пријатељске намере. Хрватска је уз подршку НАТО-а, подсећа он, протерала неколико стотина хиљада Срба из Републике Српске Крајине.

„НАТО је бомбардово положаје војске Републике Српске Крајине и Републику Српску. Запад је допринео протеривању Срба из многих делова Босне Херцеговине, и све војне и политичке вође српског народа одвео у Хаг. Алијанса и Запад су такође стајали иза одвајања Црне Горе од Србије. Шта је то него прављење својеврсног опкољавања Срба. Па након свега тога, шта можемо да очекујемо од свих тих земља? Наравно – ништа. Ако још узмемео неке историјске податке, ко је ратовао у Првом или Другом светском рату, ко је допринео распаду Југославије, без икакве одговорности, шта можемо да очекујемо?“ рекао је академик Терзић.

Циљ наших противника у Европи, а наравно и у Загребу, Тирани, и другим центрима на Западу, оцењује он, јесте свођење Србије на границе пре 1912. године, а то значи Србију без Војводине, без Рашке области и, наравно, без делова Старе Србије.

„У том смислу, наша борба за очување интегритета мора да буде јасна и одлучна. Без тога сваки од непријатеља ће покушавати да оствари неки свој циљ, што би на крају могло да доведе до распарчавања Србије“, упозорава гост емисије радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“.

Чланак Академик Славенко Терзић: Балкан под протекторатом, не видим поуздане савезнике у ЕУ и НАТО се појављује прво на ИСКРА.

Еурофанатизам актуелне парламентарне већине у Црној Гори, чашћен је данас, на православни Васкрс,“хладним тушем“ из Хрватске.

Наиме, након кафице у Загребу са Туђмановим политичким чедом, Томиславом Соколом, предсједник Хрватске грађанске иницијативе Адријан Вуксановић и предсједник Хрватског националног вијећа Црне Горе Звонимир Дековић, пренијели су поруке традиционалног повјерења и добросусједства – али, на хрватски начин.

Како је саопштено из ХГИ – наравно, кроз учтиву дипломатску форму, састанак је протекао у срдачном и садржајном разговору, гдје су размијењена мишљења о актуелним политичким темама, при чему су саговорници истакли како европски пут Црне Горе нужно укључује снажну сарадњу с Републиком Хрватском као чланицом Европске уније или, како су нагласили, Црна Гора у Европску унију иде једино преко Хрватске.

Представници хрватске заједнице у Црној Гори, традиционално на страни Хрватске, оцијенили су како је подршка Владе Републике Хрватске и других релевантних институција континуирана, конкретна и снажна, додавши да никада није била на тако високом нивоу, као за вријеме мандата премијера Андреја Пленковића.

Наравно, ни говора о спорним питањима која оптерећују односе ове двије државе. Више је него јасно да су интереси Хрватске и интереси „црногорских Хрвата“.

У саопштењу је истакнуто да је Сокол изразио увјерење како ће Република Хрватска и у будућности наставити да пружа пуну подршку Хрватима у Црној Гори, посебно у контексту њихове политичке заступљености, очувања идентитета и јачања институционалних права.

Вуксановић и Дековић боравили су у Загребу поводом Бокељске вечери, манифестације која се у главном граду Републике Хрватске одржава више од стотину година. Том су пригодом остварили низ значајних сусрета с истакнутим представницима политичког и културног живота Хрватске, закључује се у саопштењу.

Чланак Васкршња порука Црној Гори из комшилука: У ЕУ ћете ући једино преко Хрватске! се појављује прво на ИСКРА.

None © MKS – stock.adobe.com

Православни верници обележавају Васкрсење Исуса Христа, празник који прославља победу живота над смрћу. Према јеванђељу, Исус је разапет у петак, у суботу је прележао у гробу, а у недељу је васкрсао из мртвих. На тај начин победио је смрт и свим људима даровао вечни живот.

Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“, односно сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос васкрсао заснива се и нада хришћана у сопствено васкрсење: „Јер, као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“.

Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему“.

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље, пише на порталу СПЦ.

Васкршње славље је за вернике крај Великог поста, а први мрсни залогаји су васкршња јаја која се, према древном обичају, фарбају у црвено као симбол проливене крви Христове.

Народни обичаји и веровања

На трпезама су корпе са јајима, обичај је да домаћим узме јаје, па онда остали укућани и онда почиње ритуал туцања јајима. Приликом туцања изговара се, такође „Христос Васкрсе“ и „Ваистину Васкрсе“. У наредним данима свако ко долази у дом дарује се јајима, а такође и гости носе јаја на поклон.

Према обичајима децу треба дотаћи васкршњим јајетом по образу да буду румена и здрава током године. Такође, на Васкрс се устаје у зору, али не треба заспати пре поноћи јер ће се, према веровању, спавати током целог лета и ништа се неће постићи.

Чланак Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Anadolu / Contributor

Владика бихаћко-петровачки Сергије упозорио је јавност да су угрожена верска права и слободе православних припадника у Министарству одбране и Оружаним снагама БиХ.

Како преноси РТРС, допис о кршењу верских права Срба стигао је у Кабинет српског члана Председништва, а парламентарни војни повереник Бошко Шиљеговић потврдио је да су већ покренуте одређене активности.

Заменик министра одбране у Савету министара Александар Гогановић  оценио је да је политичко Сарајево надмашило себе ударајући на верска права и слободе конститутивног народа у БиХ.

Владика Сергије оправдано је указао на грубо гажење верских права православаца у Оружаним снагама али и свим заједничким институцијама БиХ, рекао је. Годинама уназад Божић, Васкрс, крсне славе евидентирају се као верске потребе, а не празници. Према законима БиХ одсуство је плаћено само за два дана, за преостале празнике Срби зависе од добре воље послодавца, тј. министра или директора.

„Поистовећивање верских празника са верским потребама је погрешна правна квалификација. Тиме се колективно право верске заједнице своди на индивидуални институт плаћеног одсуства. Празници су тачно утврђени датуми у календарској години као нерадни дани и о њиховом обележавању не може одлучивати послодавац“, наводи владика бихаћко-петровачки Сергије.

Заменик министра одбране у Савету министара Александар Гогановић наводи да су Срби дошли у ситуацију да им се брани да празнују своје верске празнике под изговором да имају два дана за верске потребе.

„Извините ви из политичког Сарајева али за мене су Божић и Васкрс верски празници а не верска потреба. Ми имамо два дана за верске потребе али их користимо за славе, задушнице и остале верске потребе“, додао је он.

Ранијом одлуком Савета министара дефинисано је да се примењује ентитетски пропис, конкретно Закон о празницима Републике Српске, по месту пребивалишта све док се на нивоу БиХ не донесе закон о празницима.

„Верски празници не представљају ‘верску потребу’, већ законом и традицијом утврђене дане празновања, који су већ дефинисани ентитетским прописима. Због непостојања закона о празницима на нивоу Босне и Херцеговине, запослени се с правом позивају на важеће ентитетске законе“, истакао је Милан Петковић шеф Српског клуба у Представничком дому ПС БиХ.

Гогановић је најавио тужбе против оних БиХ институција које онемогућавају запосленим Србима да упражњавају верске празнике сходно закону којим је та област уређена у Републици Српској.

Истовремено од руководства Српске тражи да о тим проблемима упознају администрацију Доналда Трампа који, како је рекао, посвећује велику пажњу заштити хришћана широм света.

Чланак Угрожена верска права Срба у БиХ: Кад Ускрс није празник већ „верска потреба“ се појављује прво на ИСКРА.

У гробу телесно, у аду са душом као Бог…

Из васкршњег богослужења

ШТА ЈЕ АД?

Ад је „аид“, не – вид, невиделица, место таме и сенке смрти. После отпадања Адама од Бога, рајски живот као заједница са Творцем пресечен је смрћу, и свака људска душа је, после одвајања од тела, ишла у ад. Чак и старозаветни праведници, попут пророка, ишли су у ад – тамо се нису мучили као непокајани грешници, али су туговали, чекајући обећаног Месију.

Како је било у аду?

Када Гилгамеш, древни краљ Урука, сиђе у подземље у потрази за душом свог пријатеља Енкидуа, њихов разговор изгледа овако:“Они се препознаше, а ипак остадоше један другом далеко. Разговарали су. Гилгамеш је викао, а сена је дрхтавим гласом одговарала. Гилгамеш отвори уста и рече: „Говори, пријатељу мој, говори, пријатељу мој! Објави ми сада закон земље коју си видео!“ „Ја ти то не могу рећи, пријатељу, ја ти то не могу рећи. Ако бих ти открио закон земље коју сам видео, ти би сео и заплакао.“ „Па хоћу да седнем и да плачем довека!“ „Погледај, пријатеља којега си прихватио, којему се срце твоје обрадовало, њега ждеру црви као старо одело. Енкиду, пријатељ, кога је твоја рука додиривала, постао је блато земље, пун је прашине, потонуо је у прах, прах је постао.“ Гилгамеш хтеде још да пита, али нестаде сене Енкидуове.“

Када је Одисеј силазио у подземље, да пита душу пророка Тиресије кад ће се вратити на Итаку, срео је сени оних који су му били познати – од мајке до Ахила. Одисеј Ахилу ласка као краљу међу покојницима. Велики грчки јунак му признаје да би радије био последњи слуга на земљи него краљ свих мртвих у подземљу: таква је тамо туга и тмина.

Зато је Васкрс Христов победа над адом, његовом страшном чамом, мраком и мукама.

САМА СУШТИНА ВАСКРСЕЊА

Питање Христовог силаска у ад није споредни митолошки украс пасхалне вере, него кључ за разумевање победе над смрћу, васкрсења, спасења и самог домета Христовог искупитељског дела. Силазак у ад је канонски начин представљања Васкрсења. На православним иконама никад се не представља Христов исход из гроба, него Његово извођење Адама, Еве и других праведника из света сенки и туге. Тај иконографски приказ није случајан, него изражава догматску свест Цркве да је Христос не само васкрсао, него је пре тога разорио саму унутрашњу тврђаву смрти.  За православне, Христова проповед била је и за покојнике, а Његово силажење у подземље има свекосмички значај јер се односи на све људе, на саму смрт и на целокупну творевину.

Модерно либерално западно богословље склоно је да овај кључни догађај Велике суботе сведе на песнички језик и да не говори о њему као о реалности.

НОВОЗАВЕТНА СВЕДОЧЕЊА

Иако у четири Јеванђеља нема непосредних сведочења о силаску Христа у ад, у Јеванђељу по Матеју јасно стоји да су се, за време Христовог страдања, многи гробови отворили и да су праведници из њих изашли и показали се многима у Јерусалиму. Јер, Васкрсење Христово није изолован догађај који се тиче само Њега, већ догађај који већ у свом првом таласу захвата и мртве. Ту се поставља темељ потоњем предању о извођењу старозаветних праведника из ада.

Ту је и старозаветна праслика – такозвани „Јонин знак“. Као што је пророк Јона био три дана у утроби морске немани, тако Христос каже да ће Син Човечији бити у срцу земљу три дана и три ноћи. То је најава Христовог силаска у ад. Старозаветни текстови, нарочито у преводу Седамдесеторице, добијају ново значење: појмови какви су „врата смрти“, „вратари ада“, „искупљење од подземља“ постају део месијанске пасхалне херменеутике. Силазак у ад није легенда, већ природни развој библијске логике Христовог искупитељског дела.

РЕЧ АПОСТОЛА ПЕТРА

Најјаснији новозаветни доказ се налази у Другом поглављу Дела апостолских, у Петровој беседи на Педесетницу. Ту апостол говори о Христу чија душа није остављена у аду, а чије тело није окусило трулежност. По апостолу Петру, Христос је заиста био у аду, али да га ад није могао задржати. Смрт није успела да сачува свој плен, јер је у њу ушао Онај Кога она не може савладати.

У истом контексту је и друго Петрово сведочење ( Прва Петр 3,18–21 ). Овај текст је кључан зато што не говори само о силаску, већ и о Христовој проповеди „духовима у тамници“. Христос у аду није пасиван – Он тамо делује, проповеда, објављује, отвара мртвима могућност живота.

У Првој посланици Петровој 4,6 речено је да је Христос прповедао мртвима. Христова проповед дотиче и оне који су били непокорни, чак и оне чије су мисли, по старозаветном изразу, биле „зле“. Христов силазак има свеопшти карактер, јер се тиче самог стања смртности и поробљености човека.

СВЕДОЧЕЊЕ АПОКРИФА

Када су у питању апокрифи, дужни смо да правимо јасну разлику између гностичких и јеретичких списа, који су с разлогом искључени из црквене употребе, и оних апокрифа који, иако нису ушли у канон, нису противни црквеном учењу и оставили су дубок траг у Светом Предању. Апокрифи нису ауторитет равноправан канону, али јесу драгоцено сведочанство о томе како је рана Црква литургијски прихватила тему Христовог силаска у ад.

У „Вазнесењу Исаијином“ писало је да ће Месија „оробити“ ад. Христос није пуки посетилац подземља, већ освајач који је заробио самога кнеза смрти. Господ силази у ад, а крштавани хришћанин се, погружаван три пута у воду, сапогребава са Христом, да би заједно с Њим устао из смрти у нови живот. Крштење је смрт која је и ново рођење.

У апокрифним Завештањима дванаест праотаца проналазимо ране облике пасхалне драме: ад је обеснажен, Господ води рат против Велијара, плен се отима из његових руку, а Христос из ада узлази на небеса. То је пут – страдање, силазак, победа, ослобођење светих и вазнесење.

Посебно место у раној Цркви добија Пастир Јермин. У њему се крштењска тема развија на веома занимљив начин: људи улазе у воду као мртви, а излазе као живи. Овде, на символичком плану, крштење постаје учешће у самом Христовом силаску и изласку из ада, у преласку из смрти у живот. Силазак у ад није само нешто што се догодило Христу, већ догађај у који се Црква кроз крштење своји чланова укључује.

Христос проповеда и мртвима, Христос силаском освештава и земљу и подземље, Христос коначно побеђује ад и смрт. Зато се пасхална вера не може свести на голу чињеницу да је Христос васкрсао; она значи да је Христос продро у најдубљу таму људског постојања и оданде отпочео уништење смрти изнутра.

ОД „ПИТАЊА ВАРТОЛОМЕЈЕВИХ“ ДО „ЈЕВАНЂЕЉА НИКОДИМОВОГ“

Посебно место у ранохришћанској литератури имају „Питања Вартоломејева“, где тема силаска у ад добија готово литургијско-драмску форму. У том спису васкрсли Христос самом апостолу Вартоломеју објашњава шта се догодило у часу крсне смрти: док је на Голготи наступила тама, Христос је сишао у ад да одатле изведе Адама и остале. Потом следи један од најупечатљивијих призора читаве ранохришћанске традиције: разговор између ада, смрти и Велијара. Ад осећа да Неко страшан долази, трпи унутрашње растрзање и готово у паници препознаје да му се приближава Сами Бог. Велијар настоји да га умири, али узалуд: Христос улази, везује противника и изводи праоце. Овде силазак у ад није представљен као пасивно трпљење смрти, већ као упад у непријатељску област, као разарање ада изнутра и као ослобођење заробљених. Тај тип „драматизованог“ богословља касније ће снажно утицати на црквену химнографију, нарочито на дијалоге између ада и његових сила у сиријској и византијској поезији.

ВЕЛИКЕ ТЕМЕ СВЕТОГ ПРЕДАЊА

Ту су и теме које ће постати трајни елементи православне пасхалне свести: Адам као „саборна личност“ искупљења, арханђел Михаило као посредник, Енох и Илија као сведоци есхатолошке драме, и сам ад који није само место него готово персонификована сила, али немоћна пред Христом. То је начин на који ће касније Црква певати о Пасхи: не само као о Христовом личном васкрсењу, него као о разбијању врата смрти и повратку човека из изгнанства.

Најпотпунији и најутицајнији апокрифни приказ силаска у ад је у Јеванђељу Никодимовом. Ту је тај догађај већ развијен у целу богословску драму. Најпре праоци у аду чују да долази Цар славе. Давид се позива на своје сопствено пророштво: „Уздигните, кнежеви, врата ваша“, а Исаија унапред види да ће „устати мртви”. Потом анђели објављују да улази „Господ крепак и силан“, и у том часу се кидају врата и преворнице ада. Христос затим везује сатану, предаје га аду и тим гестом преокреће читав однос моћи: онај који је до тада држао људе у ропству сада сам постаје плен. Христос није једноставно измакао смрти, него је ушао у њен центар и разорио њен поредак.

Христос упућује Адаму и осталима позив да сви, које је умртвило Дрво познања, крену за Крстом Његовим, који је Дрво живота. Овде је садржана једна од кључних богословских инверзија хришћанске Пасхе: дрво греховног пада постаје кроз крсно дрво на коме је био Распети – дрво васкрсења. Није реч само о извођењу неколицине праведника, него о обнови самог људског рода у његовом прапочетку и праобразу. Зато Адам у Јеванђељу Никодимовом  није само један од заробљеника смрти; он је саборно биће целог човечанства. Када Христос хвата Адама за руку, Он не избавља само првог човека, него читаву људску природу.

ТРОПАР ВАСКРСА

Онда почиње црквена поезија о Христовој победи над адом: ако се исте теме јављају не само у апокрифној прози него и у богослужбеној поезији, онда је реч о нечему много дубљем од периферне књижевне традиције. Реч је о пасхалном богословљу које улази у само срце молитвеног искуства Цркве.

Први и најсажетији пример тог поетског предања јесте васкршњи тропар „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав”. Вероватно је ова химна из другог столећа по Христу; у неколико стихова сабира се цело богословље силаска у ад – Христос не побеђује смрт споља, него смрћу смрт уништава; не спасава само Себе, него онима у гробовима дарује живот. Ово је сродно учењу Светог Иринеја Лионског, такође Светог Оца из другог века: по њему, Христос као други Адам обнавља – у обрнутом смеру – оно што је први Адам покварио. Тако и васкршњи тропар, иако крајње кратак, већ носи целу догматску тежину каснијег православног пасхалног богословља.

СВЕТИ МЕЛИТОН САРДИЈСКИ

Најважнији песнички споменик јесте песма – беседа О Пасхи светог Мелитона Сардијског. Пуни текст овог дела откриве је тек 1940. године, али потиче из средине другог века и представља пасхалну проповед намењену читању или певању у оквиру богослужења Велике недеље. Свети Мелитон веома јасно изражава управо оно богословље победе које се назирало у апокрифима. Мелитонов Христос говори о Себи као о ономе који је „разорио смрт”, „погазио ад”, „свезао јакога” и „уздигао човека на висину небеса”. Овде више нема само приповести о догађају јер се сам васкрсли Христос јавља као победоносни говорник који тумачи смисао свога дела. Ова песма један је од најранијих великих пасхалних синтеза у историји хришћанске књижевности.

Посебно дубок део Мелитонове поеме јесте низ самоодређења у којима Христос говори: „Тако приђите све скупине људи да добијете отпуштење грехова. Ја сам ваше отпуштење, Ја – Пасха спасења, Ја – Јагње заклано за вас, Ја – искупљење ваше, Ја – васкрсење ваше, Ја – светлост ваша, Ја – спасење ваше, Ја – Цар ваш. Ја вас узводим на висине небеске, Ја вам показујем превечнога Оца, дајем вам да станете мени с десне стране“.

Овде имамо догматску концентрацију читавог сотириолошког смисла Пасхе. Христос није само онај који доноси нешто споља – Он Сам јесте отпуштање греха, живот, васкрсење и спасење. Тиме се јасно показује да силазак у ад није епизодни трен између смрти и васкрсења, већ средишњи израз онога Ко Христос јесте као Спаситељ. Господ силази у ад јер је Живот; разара смрт јер је Васкрсење; изводи заробљене јер је Спасење.

СВЕПРОЖИМАЈУЋА ПРИЧА

Апокрифи су показали како је рана Црква замишљала драму Христовог продора у подземље, а рана хришћанска поезија показује како је ту драму претварала у химну, проповед и литургијско исповедање: тема силаска у ад није секундарна или маргинална, већ једна од најстаријих и најплоднијих оса хришћанског богословља. Она прожима апокрифну нарацију, древни тропар, Мелитонову пасхалну песму и, по свему судећи, читав рани литургијски живот Цркве. Пасха је зато више од догађаја Христовог повратка из гроба: она је разорење ада, пленидба смрти и повратак човека у живот.

Христос је устао из мртвих, и ми смо саваскрсли с Њим.

СИРИЈСКА ТРАДИЦИЈА

Ту су и сиријске „Оде Соломонове“ из другог века. Оне садрже крштењске, спасењске и пасхалне мотиве који ће касније добити пун израз код Светог Јефрема Сирина и византијских химнографа.

У Петнаестој оди већ је сасвим јасно формулисана тема Христове победе над смрћу и шеолом – адом. То значи да се спасење не описује као пуко измицање смрти, него као њено укидање у самом темељу. У Седаманестој оди се наглашава да је Христос скрушио гвоздене тамнице ада и сишао да ослободи заточене; у Двадесет другој оди та тема се преплиће са крштењском символиком, док Двадесет четврта ода говори о безданима ада које Христос отвара и затвара. Силазак у ад није изолован догађај између смрти и васкрсења, већ део јединствене тајне у којој се победа над смрћу, ослобођење заробљених и крштење као прелаз у нови живот узајамно тумаче.

Најдубљи утисак оставља Четрдесет друга ода, у којој се готово драмски развија слика Христове проповеди у аду. Ад је побеђен, а мртви Христу притрчавају и моле Га да их изведе из царства смрти. Христос им затим одговара не само присуством, већ речју – Христос у аду него благовести, објављује, призива и запечаћује Својим именом оне који Му припадају. Ад је место у које продире светлост, а мртви ће се јављати као слушаоци победоносне проповеди Христове.

Теме Мелитонове пасхалне химне ући ће у текстове Великог петка и Велике суботе, а мотиви из „Ода Соломонових“ биће разрађени у сиријској поезији, пре свега код Светог Јефрема Сирина, одакле ће прећи и у византијску традицију.

СВЕТИ ИРИНЕЈ ЛИОНСКИ

Код Светог Иринеја Лионског је нарочито важно што Христов силазак у ад није представљен као узгредни епилог страдања, него као део самог дела спасења. По Светом Иринеју, Христос је сишао у ад да спасе умрле, а у делу „Против јереси“ он  каже да је Господ сишао у преисподњу да благовести и овде о Свом доласку и спасе оне који Му повероваше. Христос проповеда у аду и спасава оне који Му поверују.

Свети Иринеј говори о спасењу умрлих, а конкретно мисли пре свега на праведнике, пророке и праоце, односно на оне који су већ у старозаветној историји очекивали долазак Христов. Он јасно показује да Христос силази у подземље не као обичан човек, него као Онај Који тамо доноси опроштај, откровење и спасење. Зато је Иринејев допринос од пресудне важности: он чврсто укорењује тему силаска у ад у православно схваћеном домостроју спасења.

СВЕТИ КЛИМЕНТ АЛЕКСАНДРИЈСКИ

Свети Климент Александријски поставља питање: ако је Христос заиста сишао у ад, да ли је тамо благовестио свима или само старозаветним Јеврејима? И одмах додаје: ако је свима, онда се спасавају сви који су поверовали, чак и ако су били од незнабожаца. Код Климента је Христова проповед у аду схваћена као стварно отварање могућности спасења и за оне који у овом животу нису припадали историјском Израиљу.

Још даље Свети Климент иде у тврдњи да су и апостоли, следујући Господу, после смрти благовестили у аду: дело спасења не прекида се смрћу, нити се проповед Еванђеља механички ограничава на земаљски живот. За Светог Климента, праведници могу постојати и међу незнабошцима, а неки људи, иако у овом животу нису познали Бога, могу бити способни да приме истину када им она буде објављена у аду. Ипак, Свети Климент не тврди да је проповед у аду аутоматски спасоносна за све: неки, чак и чувши, могу остати у стању у коме сами признају да су праведно кажњени. И код Светог Климента спасење остаје повезано са вером, покајањем и одзивом на проповед. Али је несумњиво да се код њега шири хоризонт разумевања силаска у ад. Ад постаје место где се открива и праведност и милост Божија; место где се човекова коначна затвореност не узима „здраво за готово“, него где Христова реч и даље делује на нама непојаман начин.

ОРИГЕН

Код Оригена тема силаска у ад постаје још сложенија и богословски аналитичнија. Ориген у више дела помиње да је Син Божји сишао у ад и извео првозданог Адама. Он такође говори да је, благодарећи силаску Христовом у ад и васкрсењу, у рај ушао благоразумни разбојник, и да су пре Христа у подземље силазили и старозаветни пророци, па чак и Јован Крститељ, да тамо унапред припреме Његов долазак. Овде је видљиво колико је на Оригена утицала већ уобличена предањска слика: силазак у ад постаје део велике историје спасења, у којој чак и претходници Христови учествују у припреми коначне победе.

Код Светих Отаца раног периода нема спора око саме чињенице силаска: спорно може бити питање домета Христове проповеди и круга спасених, али не и то да је Христос заиста сишао у ад. Већ у трећем веку формирају се две снажне херменеутичке линије: једна која нагласак ставља на спасење праведника који су Христа очекивали и онда друга, „универзалнија”, која поставља питање допирања Христове проповеди и до других умрлих, не само Израиљаца.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

У четвртом веку, Христов силазак се схвата као довршење Његовог домостроја спасења, као круна Његовог подвига, као коначна победа над ђаволом, смрћу и адом, али и као догађај у којем Божанство Христово, сједињено са Његовом људском душом, улази у само царство смрти и смртности.

Код Светог Василија Великог силазак у ад више није само и једино чин избављења, него као наставак пастирске службе Христове. У тумачењу 48. псалма Василије Велики говори да је смрт до Христовог доласка „напасала” људе, али да је онда дошао истински Пастир, положио живот за овце и заједно са собом их извео из тамнице ада у јутро васкрсења. Христос и у аду остаје Пастир. Он не престаје да тражи своје изгубљене овце онда када силази у мрак подземља – напротив, управо се тамо Његова пастирска брига показује у свом крајњем домету.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ И СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ

Код Светог Григорија Богослова тема се јавља пре свега у пасхалном кључу. У чувеном „Слову на Пасху“, које је вековима било саставни део празничног богослужења, наставља се СветоПредање претходних векова. Пасха је победа, а Христова смрт није пораз него разарање саме смрти. Код Григорија, дакле, силазак у ад је укључен у велику пасхалну синтезу, у којој се крст, гроб, силазак у ад, васкрсење и победа над смрћу не раздвајају него образују једну тајну.

У једној „Духовној беседи“ Светог Макарија Великог ослобођење Адама Христовим силаском у ад тумачи се као праслика онога што се догађа у души сваког човека. Човеково срце постаје „гроб” и „могила”; смрт влада над помислима; тама није само космичка стварност, него и наше унутрашње стање. Када, међутим, Господ уђе у ту унутрашњу тамницу, онда оно што се једном догодило у аду постаје образац духовног васкрсења личности.

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК И СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

Код Светих Отаца зрелог доба све је јасно: догмат о силаску у ад био је општеприхваћен; доживљаван је као догађај универзалног значаја, иако су неки аутори сужавали круг оних које Христос избавља; силазак у ад и Васкрсење схватани су као довршење домостроја спасења; коначно је учвршћено учење о Христовој победи над ђаволом, адом и смрћу; силазак у сад је посета преисподњи самим Божанством Христовим, сједињеним са људском душом; ова тема је добила и мистичко значење као праслика васкрсења душе.

Веома значајни за ову тему су Свети Максим Исповедник и Јован Дамаскин, јер код њих имамо зрелу синтезу слободе и спасења. По њима, није Бог Онај Који једне произвољно спасава, а друге оставља, него је одзив човека суштински важан: не изводи Бог једне из ада, а друге намерно задржава у аду, него неки желе, а други не желе да се спасу. Христов силазак у ад остаје свеопшти по домету, али не у смислу механичког аутоматизма, него у смислу свеопштег Божијег призива на који човек може да одговори или да га одбије.

Светоотачко богословље достиже своју зрелу форму, а затим се његови садржаји преносе у богослужбену поезију, која ће постати главни чувар и тумач ове тајне у животу Православне Цркве.

ЗАПАД И ИСТОК

На Западу постепено преовлађује правничко, јуридичко разумевање силаска Христа у ад: све већу улогу играју предодређење, прародитељски грех и све уже одређивање оних на које се односи спасоносно дејство Христовог силаска. Тако се круг спасених у западној теологији радикално сужава: најпре се из њега искључују грешници осуђени на вечне муке, затим они који су у чистилишту, а на крају и некрштена деца.

Православнима је такав јуридизам углавном стран. На Истоку силазак у ад остаје пре свега космички и пасхални догађај: то није судска операција ограниченог обима, него потрес целокупног тварног поретка. Чак и када источни писци не говоре исто о кругу спасених, они не губе из вида да је у Христовом силаску у ад дошло до разарања саме власти смрти. Запад, насупрот томе, све више настоји да прецизно одреди ко је изведен, ко није, по ком основу, и у којој је области постморталног стања. Док на Западу силазак у ад постепено постаје предмет правничког класификовања, на Православном Истоку он остаје пре свега тајна коју Црква опева.

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИН

Веома битан песник Цркве који се бави темом Христовог силаска у ад је већ поменути Свети Јефрем Сирин. Реч је о песнику у чијем се делу пасхална тајна развија у мрежу снажних слика, дијалога и антитеза. Христос је на крсту победио смрт; док је смрт везивала Једнога, „многи” који су били везани у преисподњи били су ослобођени узама тог Једнога; руке Христове приковане на крсту разориле су наше окове и везале оног који нас везује. У том језику се већ види оно што ће касније постати класично православно пасхално богословље: Христова слабост је привидна, а Његова смрт је напад на саму смрт. Он је Распети који побеђује оне који су мислили да су Њега победили.

Ад мисли да прима једног од смртника, а у ствари у себе прима сам Живот. Смрт верује да је стекла још једну жртву, а у ствари у своју унутрашњост испушта отров који ће је разрушити изнутра. Христос улази у ад не као поражени, него као скривени победник. Он се добровољно предаје смрти да би смрт изнутра лишио њене власти.

Христос силази, да би подигао, бива у гроб положен, да би васкрсао, привидно је поражен, да би разорио силу која нас поражава.

СВЕТИ РОМАН СЛАТКОПОЈАЦ

Ту су и химне Светог Романа Слаткопојца. Адам разговара са адом, ад се хвали својом влашћу, а затим се појављује Христос и све се преокреће. Адам говори аду да ће се његова сила ускоро сломити, док га ад исмева и тврди да над свима царује и да никад неће бити побеђен. Адам је глас људског рода који чека избављење, ад је глас власти смрти и ђавола, а Христос је онај који долази да коначно укине моћ смрти, која је, у ствари, лаж.

Још важнији је Романов развој такозване теме „божанске преваре”, односно обмане ада. Свети Роман овде преузима и поетски разрађује мисао Светог Григорија Нисијског: ад прихвата Христа као једног од смртних, гута мамац Његове људске природе, али бива упецан удицом Божанства. Овде није реч о некаквој митолошкој досетки, него о богословској формули која изражава парадокс ваплоћења. Христос је истински човек и зато заиста умире; али Он је и истински Бог, и зато смрт над Њим нема власт. Свети Роман ову тајну претвара у драмску сцену у којој ад вапи да не може „сварити” онога кога је прогутао. Христос силази добровољно, не по нужди и силази као Победник, да ослободи људе. Ад Га прима као човека и тиме бива преварен – Својим силаском Христос пустоши ад и побеђује ђавола и смрт. Он изводи из ада све који су се тамо налазили, а Његова победа не тиче се само прошлости него и будућих поколења, јер се простире и на оне који ће тек умрети. Све што ће Црква касније певати у Октоиху и Триодима, већ се овде у основи налази.

У БОГОСЛУЖБЕНИМ ПЕСМАМА

Силазак у ад помиње се више од педесет пута у службама Великог петка и Велике суботе, више од двеста пута у периоду Педесетнице, и више од сто педесет пута у недељним и празничним песмама током године. Ако Црква толико често и толико снажно пева о Христовом силаску у ад, онда је та тема у самом срцу њеног богослужбеног и догматског самопоимања.

И у песмама Октоиха Христос је Тај Који ослобађа Адама и Еву, који празни гробове и претвара подземље из царства заточеништва у место победе. Свуда је слика празног ада, беспомоћне смрти, свезаног ђавола и разбијених врата подземља: ово се у Октоиху претвара у стално недељно исповедање Цркве.

Веома је упечатљиво и то што Октоих не говори о Христовом силаску у ад као о нечему што припада само прошлости. У његовим песмама то је увек жива садашњост богослужења. Верни не певају само да је Христос „некада” разорио ад, него да је тим догађајем изменио стање људског рода. Отуд су у тим песмама једнако присутни и историјски Адам, и садашњи хришћанин, и свеопште васкрсење. Христос је живот и васкрсење не само за оне који су у аду били у часу Његовог силаска, него и за све који ће у Њега поверовати.

Христос добровољно силази у ад, обмањује смрт, разбија њену власт, пустоши подземље, ослобађа заробљене и отвара пут васкрсења целом људском роду.

СЛУЖБА ВЕЛИКЕ СУБОТЕ

После „Пасхе распећа”, како назива литургијско сећање на Христову смрт и погребење, Велика субота прелази у „Пасху васкрсења”. После читања старозаветних одломака ( паримија ), служба се коначно преображава у слављење Васкрсења: завршен је десетонедељни пут Триода посног, који је верног водио од покајаничког осећања великопосних служби, преко страдања и погребења, до самог прага Васкрсења. Црква не прелази нагло од туге ка радости, већ води верујућег кроз смрт ка победи над смрћу, кроз силазак у ад ка победи над адом.

У самој служби Велике суботе, нарочито на вечерњи са Литургијом, ад се поново персонификује и кука да му је срушена власт, јер је примио Мртвога као једног од мртвих, а сада не може да Га задржи. Још снажније одзвања стихира у којој ад говори да је Пастир распет, да је Адам васкрснут и да је све што је прогутао морао да избљује. У православном богослужењу ад није само рањен, није само делимично ослабљен, него је опустошен, лишен своје некадашње власти.

ЦВЕТНИ ТРИОД И СВЕТИ ДАМАСКИН

Црква затим прелази на Триод цветни, који почиње пасхалном полуноћницом и обухвата период од Пасхе до прве недеље по Педесетници. За разлику од Октоиха и Триода посног, у Цветном триоду има мање изворног материјала, јер је велики део текста преузет из Октоиха. Ипак, то не умањује његов богословски значај. Напротив, главна тема јесте Васкрсење Христово, а у химнама Васкрсење се не може ни замислити без победе над адом. Другим речима, у пасхалном периоду Црква не слави Васкрсење као Христов индивидуални тријумф, него као саборни догађај у коме је промењено стање читаве творевине.

Ту се посебно издваја Пасхални канон преподобног Јована Дамаскина. У њему је сажета читава богословска мисао Цветног триода да нас је Христос превео из смрти у живот и са земље на небеса. То је основна пасхална формула православља. Васкрсење није само чињеница да је Христос изашао жив из гроба, него прелазак људског рода из смрти у живот и из земаљског стања у небеско. На другом месту Дамаскиновог канона пева се да се радује не само земља, него и сав видљиви и невидљиви свет, јер је Христос устао. Силазак у ад и Васкрсење имају не само антрополошки него и космички смисао. Није промењена само судбина неколицине праведника, него је читава творевина захваћена пасхалном светлошћу.

ИСТИНСКА ТЕОДИЦЕЈА

Христос је Својом смрћу уништио смрт, разорио ад и укинуо власт ђавола. Иако ад, смрт и ђаво још увек постоје, њихова власт више није безусловна. То јест, победа је стварна, али њено коначно испуњење припада есхатону, Другом Христовом доласку, када ће и смрт, као последњи непријатељ, бити коначно уништена.

Догмат о силаску у ад има велико значење за оправдање Бога пред људским разумом. Питања која ту поставља су изузетно озбиљна: зашто Бог допушта зло, зашто осуђује људе на мучење, како разумети страшне слике Божијег суда у Светом Писму, како помирити Божију правду и милосрђе? Христов одговор није укидање суда, него показивање да чак ни Божији суд у историји не значи коначно напуштање човека. На то указује и Прва посланица Петрова 3,18–21: чак и они који су, по библијској нарацији, за време потопа кажњени смрћу, нису били лишени последње могућности да чују Христову проповед у аду. То значи да суд Божији не мора значити коначно одбацивање; они су могли да чују Еванђеље и да одговоре на њега. То не значи да су сви спасени, јер у Предању постоји и мотив одзива: неки следе Христа, а неки не. Неки прихватају светлост, неки се склањају дубље у таму. Божија победа је свеопшта по снази и обиму могућности понуђене људима, али не по нужном аутоматизму свачијег прихватања. Христов силазак у ад не укида драму слободе, не поништава озбиљност људског избора, али не допушта ни да последњу реч има тама. Последња реч припада Христу који силази и тамо где човек више не може сам да допре.

НАША ВЕРА И ХРИСТОВА ПОБЕДА НАД АДОМ

Христов силазак у ад јесте нераздвојни део црквене вере. Литургијско Предање сведочи о њему јасније него многи каснији школски трактати. У православном богослужбеном искуству тај силазак значи разарање власти смрти. У богословском смислу он отвара нову перспективу за разумевање Божије правде, милости и спасења, а у сотириолошком смислу показује да Христово дело досеже и до оних граница људског постојања где би, без Њега, остајала само безнадежност. Пасха није само вест да је Христос васкрсао, него објава да је смрт лишена своје апсолутне власти, да је ад разорен изнутра и да је човеку отворен пут ка животу чак и тамо где се чинило да више нема никаквог пута.

То је слутио руски песник и приповедач Иван Буњин, када је овако описао свој посмртни сусрет са Христом:

Цвеће, и бумбари, и траве, и жита,

И жега у подне, плаветна красота.

Свог сина ће Господ блудног да упита:

‘Окуси ли срећу земаљског живота?’

Све заборавићу. Памтиће се стаза

Што води кроз траве и жита вољена.

У сузама слатким, ништа нећу казат`

Грлећи Му милосна колена.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Чланак ВЕЛИКА СУБОТА 2026: ХРИСТОВ СИЛАЗАК У АД се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Дејан Симић

Украјина је геополитички пројекат осмишљен на Западу где сматрају да без ње Русија не може да буде јака. Тамо деценијама траје тенденција да се један народ раздвоји на два дела, један који се темељи на крштењу свете Русије и други који се гура у загрљај Запада, каже Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Руске православне цркве у Србији.

С оцем Виталијем, протојерејом ставрофором, разговарамо поводом највећег хришћанског празника Васкрса у Храму Свете Тројице у Београду о ситуацији у православном свету, проблемима с којима је Руска православна црква суочена у Украјини, као и о њеним блиским односима са Српском православном црквом.

Односи Руске и Српске православне цркве су у најбољем духу сестринских цркава. Можда то најбоље илуструје реченица коју је изговорио блаженопочивши српски патријарх Иринеј а поновио патријарх Порфирије када је у априлу 2025. боравио у Москви – да мали српски чамац треба везати за велики руски брод. Да ли понекад и мали чамац може да помогне у пловидби великог брода?

– То је слика која има више овоземаљски карактер: мали српски чамац и велики руски брод , мала Србија са шест милиона становника у односу на велику Русију. Међутим, ту се ради и о духовној компоненти тако да је блаженопочивши патријарх Иринеј препознао Русију као духовно јаку територију и да је из тог разлога такође изрекао ту метафору. Постоји још један аспект: без обзира што је с овоземаљског аспекта Србија много мања од Русије, по свим духовним компонентама, по броју мученика, светитеља, подвижника СПЦ стоји на истој лествици као и све остале помесне православне цркве, имајући принципијелан став по канонским питањима између осталог и по питању раскола у Украјини. Наравно да овај мали српски чамац помаже да овај велики руски брод плови што мирније и да сви заједно стигнемо тамо у ону луку Господа Исуса Христа где смо се и запутили.

Како видите голготу руског народа и Руске православне цркве у Украјини?

– Ситуација је ескалирала од распада Совјетског Савеза, ту су се намножили они који преко система образовања и разних невладиних организација улажу огроман новац да би људе васпитавали у мржњи према Русији и руском народу. А мржња је нешто што нама, хришћанима, уопште није својствено. Ми се боримо против мржње и сматрамо да сваки човек, који хоће да следи Христов пут, треба да тежи љубави. Јер као што рече Свети Јован Богослов у једном од својих еванђеоских текстова, Бог је љубав. И тамо где нема љубави, нема Бога“, истиче отац Виталиј с којим смо разговарали у Храму Свете Тројице у Београду, такозваној Руској цркви, поводом највећег хришћанског празника Васкрса.

Какав је однос кијевске власти према канонској Украјинској православној цркви Московског патријархата?

– Тамо се користе неки психолошко-политички инструменти, који су јако блиски нацизму, који је био актуалан непосредно пред Други светски рат и током њега. Имамо информација шта се све дешавало на територији Украјине са руским становништвом, са људима који су имали украјинско држављанство, али су ишли у канонску цркву. То је момент преко кога не могу прећи наши непријатељи, јер они знају да припадност канонској цркви значи да си ти против мржње, против поделе, против разних несрећа које проистичу из тога. И тамо иде сада једноставно борба на живот и смрт. Другачије не може бити када имаш за сабеседника искључивог, неразумног човека који не прихвата ни да те саслуша, а камоли да размисли о ономе што би неко могао да му каже. Ситуација је изузетно тешка – прогон православних верника, православних свештеника, монаха, па и владика. Имамо информације о хапшењима, намештеним суђењима. То све говори о томе да су становници Украјине који иду у канонску цркву практично смртни непријатељи режиму који данас управља Украјином.

Може ли РПЦ да дигне глас против тога у међународним телима?

– То је јалов посао из разлога што су тамо водеће државе Запада, а код њих је већ неколико деценија у току процес дехристијанизације, зацртан од стране људи који директно руководе тим државама. Ту не можемо ништа урадити. Е онда идемо корак даље, у УН, али тамо иде процес директне, нескривене уцене: ако будеш гласао или рекао нешто против Зеленског или украјинског режима добићеш пацке. И добију пацке економске, неко мало жешће, али у сваком случају тај процес реално постоји тако да се многе државе устручавају. Можемо да видимо у последњих неколико година како иде гласање по појединим питањима у Генералној скупштини УН.

Врхунац удара на канонску цркву у Украјини је томос који јој је јануара 2019. дао цариградски патријарх.

– Понашање Цариградске патријаршије није ништа ново, то је видљиво последњих сто година. Када су бољшевици дошли на власт у Совјетском Савезу они су имали замисао да униште како год знају и умеју РПЦ и онда су основали сматрајући да су лукави покрет „обновљенци“. То су били практично цивили који су проглашени од комунистичке партије за свештенике. И они су покушали да направе једну паралелну структуру а ту структуру је подржавала Цариградска патријаршија. Наравно, на крају је тај покрет нестао јер не може се правити црква од неких структура које нису црквене.

Има ли објашњења за то што ради патријарх Вартоломеј, јер тиме се слаби православни свет? Неки га зову НАТО патријархом и кажу да заправо ту вуку конце неки западни центри моћи.

– Јасно је да је он под утицајем условно речено демократа из САД, мислим на државне структуре. И не од данас него од пре 10, 20, 30, 40 година. Они су се на тај начин такође борили против утицаја Русије и као државе, јер тамо где постоји јака РПЦ наравно да то доприноси утицају Русије у целом свету.

Живимо у бурна времена кад је људима потребан додатни ослонац. У чему да траже спокој и снагу?

– На првом месту бих рекао да свака генерација има своје искушења и свако време неке своје посебности које утичу на људе. Православна црква нуди свакоме човеку који јој се обрати духовни путоказ или духовну помоћ. Ово је период када славимо највећи празник код православних хришћана, Васкресење Христово, победу љубави над мржњом, победу живота над смрћу. И оно што црква препоручује својим верницима то је да нађу духовну снагу управо у ономе да исправно живе, да следе заповести које су записане у Светом Еванђељу – то је одсецање сваких злих дела, злих речи. Идемо још дубље, до негативних мисли. И све то треба минимизирати. Црква нас учи да имамо однос према ближњима пун љубави.

Русија доживљава већ годинама духовни препород, када је то почело?

– Истакао бих историјску чињеницу да је духовни препород код Руса започео 1988. године, када је Руска православна црква први пут са државом, која се још увек звала Совјетски Савез и комунистичка партија била на власти, заједно прославила значајан датум за руски народ. Био сам присутан 1988. године на помесном сабору РПЦ у Тројице-Сергијевој Лаври, и могу рећи да је кроз читав овај период РПЦ уз већа или мања искушења, имала константан пут препорода да бисмо дошли до тачке коју видимо данас. Значи, није духовни препород нека кратка и једнократна ствар која се догоди у животу неког народа, него процес који траје. И ту увек црква, црквени великодостојници треба да испољавају стрпљење у раду на првом месту са народом, са људским душама, јер људске душе се препорађају. И ту је и у Српској православној цркви, у Руској православној цркви, рекао бих, истоветна ситуација. Богу хвала, наши архипастири, владике наоружани су стрпљењем, марљиво раде и то је довело ипак до неких позитивних резултата.

Свако има свој крст: РПЦ свој носи у Украјини са расколницима а Српска православна црква на Косову и Метохији где је наш народ на мети. На који начин се РПЦ труди да помогне Србима на КиМ?

– Ми смо сведоци политичког процеса који власт у Приштини годинама спроводи а чији је крајњи циљ да Срба тамо не буде и да све светиње пређу у руке такозване лажне државе Косово. Али не верујем да ће успети у томе зато што ће и промене које су започете на глобалном нивоу сигурно стићи и до Балкана и до Косова и Метохије. Што се тиче помоћи РПЦ, ми деценијама имамо контакте са Рашко-призренском епархијом на првом месту. Последњих година истакао се Сретењски манастир у Москви који је пружао материјалну помоћ Србима на Косову и Метохији, конкретно Рашко-Призренској епархији. Ту се ради и о Призренској богословији коју негујемо сви заједно као светињу српског народа на КиМ. И на друге начине РПЦ је помагала и помаже и народ и СПЦ. Наравно, у свим међународним телима Русија никад неће признати деловање те лажне државе и почев од министра спољних послова Лаврова увек смо стајали раме уз раме са СПЦ, српском државом и српским народом у одбрани Косова и Метохије.

Срби су подигли споменик цару Николају II Руси су помогли Србима да подигну споменик Стефану Немањи и учествовали у обнови храма Светог Саве. Како још Срби и Руси могу да помогну једни другима?

– Те наше духовне везе се продубљују на спонтан начин. Нико не смишља ништа намерно, да би се приказало нешто лепше него што јесте, нама је лепо и овако. И мислим да она природна љубав коју поседујемо ми, Руси према Србији и Србима, и коју поседују Срби и Србија према Русији и Русима, треба једноставно тако да живи и да иде даље кроз историју. Нажалост, много је несрећа које нам се догађају, и руском и српском народу, али увек смо били заједно и ето прилике да тиме прикажемо у пуном светлу и сјају наше духовне везе.

Чланак Виталиј Тарасјев: Српски чамац помаже да велики руски брод плови што мирније се појављује прво на ИСКРА.

Патријарх српски Порфирије честитао је данас у Васкршњој посланици верницима Васкрс и поручио да се с посебном пажњом и бригом молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији и без којих, како је нагласио, нема бољег живота ни за нас.

„Данас се с посебном пажњом и бригом молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, вековном и историјском изворишту и духовном средишту српског народа и непосредно делећи с њима сва искушења и изазове с којима се непрекидно суочавају и крепећи их да истрају у свом сведочењу и да остану верни својој цркви, вери и себи самима“, рекао је патријарх у посланици.

Подсетио је да није довољно волети Косово и Метохију само на речима.

„Та се љубав мора преточити у дела, у конкретну бригу о ближњима, у братољубива дела милосрђа, у старање о деци и о свима којима је помоћ неопходна. Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба старе Србије, нема бољег живота ни за нас“, нагласио је патријарх Порфирије, читајући посланицу.

Он је истакао да је реч Божија, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божије, препуна истина скривених у Богу, које, како је рекао, нису апстрактне идеје, него речи које се испуњавају у нашим животима.

„Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље, када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство. И ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдања и неизвесности у свету, док небо парају трагови ракета смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања“, навео је патријарх.

Како је рекао, знаци данашњег времена нам показују да, иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем.

„Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божије“, рекао је патријарх Порфирије.

Ти гробови, додао је, упркос васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сам живот као бесцен дар љубави Божије.

„Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских, финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милиона људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди, она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи“, поручио је патријарх.

Истакао је да је свет у којем живимо све нестабилнији, а човек све уплашенији.

„Системи вредности се организовано и присилно мењају, при том у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе, сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла“, навео је патријарх Порфирије.

Нагласио је да чуда нису само необични догађаји, нити само велики Божји захвати у историји.

„Раздвајање Црвеног мора јесте било чудо, али је чудо и кад опростимо и прекинемо круг мржње. То није тек морални захтев, нити апстрактно начело. То је појава васкрсења и учествовања у његовој сили и слави. Освета је распеће без васкрсења, а непраштање и мржња су смрт и заувек запечаћени гроб“, рекао је патријарх.

Зато, додао је, васкрсење није само догађај који припада прошлости, него стварност у коју улазимо сваки пут кад опраштамо, када не узвраћамо ударцем на ударац и када у непријатељу препознајемо брата.

„Тада бирамо живот уместо смрти. Тада се камен помера и са нашег унутрашњег гроба. Препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има на претек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући га у њима кроз делатну љубав. Управо се у томе показује да вера у васкрсење није само унутрашње уверење, него сила која обликује наш однос према ближњима, према сваком човеку као икони Божијој“, рекао је патријарх Порфирије.

Поглавар СПЦ је истакао да смо сви ми један народ и једно тело у Христу, повезано истом вером и истим страдањем, али истом надом и истим прослављењем.

„Из такве вере и таквог заједништва, драга децо духовна, уђимо у радост васкрсења. Све вас поздрављамо свепобедним и сверадосним поздравом: ‘Христос васкрсе!'“, поручио је Порфирије.

Чланак Васкршња посланица СПЦ: Без Срба с Косова и Метохије нема бољег живота ни за нас (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Rusmin Radic/Anadolu

Премијер Црне Горе Милојко Спајић изјавио је како „Црна Гора жели да постане чланица Европске уније мање из традиционалних ‘фискалних’ разлога, а више због безбедности“, пренео је бриселски „Политико“.

Црна Гора, која је званично покренула преговоре о приступању ЕУ 2012. године и по оцени „Политика“ водећи је кандидат за чланство — жели да се придружи блоку, рекао је Спајић, делимично и због њеног статуса „мировног пројекта“.

„Kључ за нас, зашто желимо да се придружимо ЕУ, очигледно су заједничке вриједности у које сви вјерујемо, а друго, то је јединствено тржиште, то је пола милијарде људи наспрам пола милиона Црногораца. И трећа ствар је да је то мировни пројекат, можда чак и посљедњи мировни пројекат на Земљи ових дана, тако да је то вриједност Европске уније“, изјавио је црногорски премијер.

Уз изјаву Спајића, бриселски лист наводи и да „широм Европе, земље које нису чланице ЕУ, од Исланда до Молдавије, све више изражавају интересовање за придруживање блоку због безбедности, а не само због трговинских и економских користи“.

Изјава Спајића дошла је у тренутку када су безмало сви капацитети Брисела ангажовани у рату против Русије  и када су све јачи гласови о формирању посебне војске Европске уније.

Eвропски комесар за одбрану Андриус Кубилиус недавно je изјавио да „Европа не може да се ослања на колекцију „бонсаи армија’, да су „потребне стварне европске оружане снаге, способне да делују брзо и одлучно“.  Кубилиус је навео како би ЕУ требало да има војну силу од 100.000 војника.

На фронту против Русије наравно, јер, колико се зна, ЕУ других непријатеља тренутно на овом тлу нема.

На овом фону годинама је посебно, уз остале бриселске званичнике, и француски председник Макрон. Његов став јесте да „Европа мора да има заједничке интервенционе снаге, заједнички буџет за одбрану и заједничку доктрину деловања“.

„Нећемо заштитити Европљане ако не одлучимо да имамо праву европску војску. Потребна нам је Европа која се брани боље сама, без ослањања само на Сједињене Државе“, дословце је изјавио Макрон.

Идеја прикључивања ЕУ као „мировном и безбедносно важном пројекту“ за Црну Гору је још интересантније када се зна да је ова земља од 2017. већ учлањена у НАТО, такође као „мировни и безбедносни пројекат“, да је под војним кишобраном алијансе. Такође, Црна Гора је крајем прошле године донела одлуку о упућивању тројице официра, припадника ВЦГ у састав НАТО механизма за пружање безбедносне помоћи и обуку украјинских војника.

Да ли је у том смислу изјава Спајића, обзиром и на актуелне односе на релацији НАТО – Трамп – ЕУ својеврстан нож у леђа алијанси? Коме слати војнике, НАТО-у или „мировном пројекту“ званом ЕУ?

„Ово је у пуном смислу тражење алтернативе, јер и они у Црној Гори виде да прича са НАТО добија сасвим други обрис. Трамп планира да напушта Европу, још није донео одлуку, али се озбиљно размишља о повлачењу војске из једне европске земље, спекулише се да је то Немачка. Спајић је почео да тражи алтернативе. То је прича о европској безбедности, европској војсци, о идеји Бореља од пре пет-шест година, по којој би, а о томе је и Зеленски говорио, кичму новог НАТО требало да чине Украјина, Велика Британија, Немачка и Норвешка, Француска, заједно са остатком Европе, без САД. Једино што не знам јесте који то безбедносни изазови прете Црној Гори, од кога зазиру, па им је потребна одбрана„, каже војни аналитичар, новинар РТ Балкан Андреј Млакар.

Он у овом контексту подсећа и на чињеницу да су „косовски“ министар одбране Маћедонци, као и његов хрватски колега већ позивали Црну Гору у тројни пакт Приштине, Тиране и Загреба.

„Понављам, ту је најважније питање који то безбедносни проблеми Црној Гори прете, да ли од Албаније, а Албанија је члан НАТО? Са друге стране Европска унија је била мировни пројекат, али више није мировни пројекат барем 30 година. Последњих пет – шест година она је све само није мировни пројекат. Црна Гора је донела одлуку о слању пар војника да обучавају Украјинце, закључак је да Спајић спрема војску за Европску унију, ово је његов покушај прављења резервног плана. Мене више у овом контексту занима прича о тројном савезу“, каже Млакар.

Изјава црногорског премијера коју преноси „Политико“ поклопила се и сa саопштењем Спољнообавештајне службе Русије да је Европска унија, коју Спајић означава као „мировни пројекат“ почела је да „тајно ради на формирању сопствених капацитета за производњу нуклеарног оружја“.

„Према информацијама које је добила СВР, европски Брисел је кренуо опасним путем који неминовно води ка поткопавању темеља глобалне безбедносне архитектуре и међународног система за неширење оружја за масовно уништење како би остварио своју замисао о новом ‘походу на Исток’„, наводи се у саопштењу руске службе.

Док Спајић говори о „последњем мировном пројекту на Земљи“, СВР упозорава да ће Европска унија „задржати могућност формирања потпуно аутономне команде нуклеарним снагама“.

„Ови планови ЕУ ослањају се на озбиљну индустријско-техничку основу. Посебно је значајно да Немачка, Италија, Чешка, Белгија, Холандија, Шведска и Шпанија већ поседују значајну компетенцију у области производње појединих компоненти нуклеарног оружја. Ове земље располажу цивилним и војним индустријским потенцијалом за производњу његових компоненти. На њиховим територијама складиштене су велике количине истрошеног нуклеарног горива из енергетских блокова нуклеарних електрана који се повлаче из употребе. Ово гориво би могло бити несанкционисано извучено из складишта ради даљег одвајања плутонијума погодног за израду атомске бомбе“, саопштила је руска служба додајући да су „немачки стручњаци способни да у року од приближно месец дана тајно произведу довољну количину оружног плутонијума за једну нуклеарну експлозивну направу, а у року од недељу дана — оружни уранијум“.

„Руководство ЕУ и низа њених водећих земаља поново је дотакло дно сопственог безумља и политичке неодговорности, изазваних патолошком русофобијом“, закључују из СВР.

„Овде нема другог закључка сем да Спајић води Црну Гору ка рату са Русијом. ЕУ не прави атомску бомбу ради себе. Једна чланица ЕУ већ има нуклеарно оружје, то је Француска, има га и Велика Британија. Та прича траје већ неколико година, али више нагиње ка томе да се направи атомска бомба и да Украјини. То је суштина. Ако Црна Гора уђе у ЕУ, прихвата ЕУ, њену безбедносну политику, а ЕУ улази у рат са Русијом, фактички би значило да Спајић Милојко увлачи Црну Гору у рат са Русијом„, каже Млакар.

Друго је питање да ли је то прихватљиво, да ли је реално да мала Црна Гора уђе у рат са Русијом обзиром на огроман руски капитал у тој држави, обзиром на историју, традиционалну наклоност Црногораца ка Русији…

„Понижење и дно дна да ти једну малу Црну Гору гураш у рат са Русима? Да ли то треба Црној Гори? Чињеница јесте да ако прихватиш политику ЕУ, ако се ЕУ спрема за рат са Русијом, ако спрема нуклеарно наоружање, ако Зеленски говори о новом НАТО против Русије, то довољно говори који је план. Да ли ће Црна Гора прихватити да црногорски младићи гину за интересе ЕУ, да се братска Црна Гора окрене против Русије, то би било исто као да се Србија окрене против Русије. То би био врхунац понижења“, закључује Млакар.

Сем свега овога остаје отворено и питање о „заједничким вредностима“ Црногораца и поданика ЕУ из Брисела, Ротердама, Амстердама, итд, о којима је Спајић такође говорио у поменутом интервјуу.

Чланак Спајићев нож у леђа НАТО-у: Под кишобраном Алијансе, сада тражи заштиту и води Црну Гору у војску ЕУ се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Хришћани који поштују јулијански календар данас обележавају Велику суботу, други дан хришћанске жалости посвећен сахрани Исуса Христа и његовом боравку у гробу пред васкрсење.

Велика субота је једина субота у години када се пости на води.

Христос је, према предању, на Велику суботу телом у гробу, а душом у Аду разрушио врата пакла.

Према веровању, Исус је Велику суботу провео у Хаду (подземљу), због чега верници тај дан проводе у молитви и тишини.

То је субота у којој је Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана и отпочео нови век у коме се светкује дан његовог Васкрсења.

У суботу по распећу на Велики петак, дођоше првосвештеници и фарисеји код римског прокуратора Понтија Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба.

Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти његово тело, како би народ поверовао да је Исус васкрсао као што је најављивао.

„После три дана устаћу“ (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66).

На Велику суботу се служи литургија Светог Василија Великог, којом почиње Васкрсење.

Све до читања Апостола свештеник служи ову литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени (некрштени), који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама.

Једино на овој литургији јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери већ на Христовом гробу, јер је анђео на гробу Господњем објавио женама мироносицама вест о Христовом васкрсењу.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече, када се пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши слика Христовог погреба.

Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије, стихови у којима се слави умрли спаситељ као васкрсење и живот и изражава бол, жалост и туга Богородице.

При крају јутрења Велике суботе, које се служи на Велики петак увече, Плаштаница (у коју је био умотан Исус након скидања са крста) носи се три пута око храма, а после њеног поновног полагања у „гроб“, чита се пред њом Језекиљево пророштво о васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље.

У Јерусалиму у храму Гроба Христовог хришћани сваке године на Велику суботу присуствују чудотворној појави Благодатног огња.

У том храму у Светој земљи већ вековима јерусалимски патријарх износи угашено кандило које чудесно пали благодатни огањ и тај огањ преноси на свеће окупљених хришћана, а они даље својим ближњима и у своје храмове.

Свечаном Васкршњом литургијом биће завршени дани жалости и у недељу ће почети празник Васкрс, који слави победу живота над смрћу.

Чланак Данас је Велика субота, други дан хришћанске жалости посвећен сахрани Исуса Христа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принтскрин Икс мрежа

Предсједник Владе Црне Горе Милојко Спајић изјавио је да Црна Гора жели чланство у Европској унији мање због традиционалних „фискалних“ разлога, а више због безбједности.

Чланак Спајић за Политико: Црна Гора жели да уђе у ЕУ због безбједности се појављује прво на ИСКРА.

„Други светски рат, након ужасног страдања Срба, преживели смо моја мајка Ана, мој брат Живко и ја. После рата смо сазнали да су усташе наше најближе убиле маљем“, навела је Радојичић.

Истакла је да за њеног брата Илију, који је у то време био беба, није ништа сазнала ни након 85 година.

„Када смо у логору Стара Градишка одвојени од мајке, мајка ми је рекла да водим рачуна о браћи, а ја сам брата изгубила. То ме је обележило за цео живот. Тражим га од краја Другог светског рата до данас и никад нећу одустати“, рекла је Радојичић.

Према њеним речима, у свету има много народа који крију своја злодела, али српски народ је једини, како је казала, који је крио своја страдања.

Она је рекла да је преживела захваљујући Дијани Будисављевић која је спасила хиљаде деце из логора на територији Независне Државе Хрватске, истичући да јој у Београду треба подићи споменик, као и да рушевину зграде у Старој Градишки у којој је био логор треба претворити у меморијални центар.

„Надам се да ће моји унуци обићи меморијални комплекс Стара Градишка“, рекла је Радојичић.

Историчар проф. др Милош Ковић истакао је да иницијатива за усвајање резолуције о геноциду над Србима у НДХ у више наврата није прихваћена.

У овој Скупштини се упорно одбијају предлози резолуција о геноциду над Србима. Ова држава нема дан сећања на геноцид над српским народом. Она памти Холокауст и треба да га памти. Памти и страдање Рома и Јевреја, али свест о томе шта су Срби претрпели три пута у 20. веку не постоји“, рекао је Ковић.

Додао је да оног часа када нација буде освестила шта се дешавало у периоду од 1941. до 1945. године, и када то уђе у темеље српског националног идентитета, то ће значити дубинску промену у јавном животу Србије.

„То ће значити коначни почетак ослобођења од југословенских илузија и почетак трезвене политике Републике Србије. То значи – свест о томе одакле нам прети опасност“, поручио је Ковић.

Нагласио је да није реч о позиву на нове конфликте, истичући да нико не жели ратове и сукобе.

„Овде је реч само о томе да наша политика у региону буде дефинисана речима: Никада више! Дакле, никада више неће ставити руке на нашу децу као што се догодило 1941. и 1995. године“, навео је Ковић.

Циљ није, истакао је, политика конфронтација и неговање непријатељстава.

„Циљ је сачувати духовну и биолошку супстанцу овог народа. Треба да уђемо у време у ком неће бити важно да ли смо левичари или десничари, да ли смо монархисти или републиканци – циљ политика ове земље требало би да буде биолошка одбрана српског народа“, поручио је Ковић.

Чланак Конференција у Скупштини Србије: Страдање Срба у НДХ од 1941. до 1945. се појављује прво на ИСКРА.

© СПЦ

Велики петак за хришћане је дан жалости и проводи се у тиховању и молитви. Од Великог четвртка до Ускрса не оглашавају се звона на црквама, јер су она у православној цркви знак радости.

На Велики петак, Исус Христ је одведен из куће првосвештеника Кајафе код римског прокуратора Понтија Пилата, који га је осудио да буде распет на крсту. У јеванђељима се наводни да је Исус у „девети час дана“, односно у три часа после подне испустио душу. Тада се небо се потпуно помрачило, била је олуја, гробови су се отворили, а стена на коју је стављен крст је пукла.

На вечерњим богослужењима на овај дан обележава се време смрти и скидања са крста тела Господњег, када се на посебно украшен сто испред олтара, који симболично представља Христов гроб, износи плаштаница. Три пута се, уз звуке клепала, обилази око цркве, што симболично представља Христову сахрану. Плаштаница се потом полаже испред олтара.

Фарбају се јаја

Обичај је да се данас фарбају јаја, мада у неким деловима Србије то се ради и дан пре или дан после. Овај живописни обичај иначе датира из 12. века, а на нашем поднебљу га је највероватније увела црква, у 16. веку.

Обично се јаја фарбају у црвену боју, за то се везује прича о Марији Магдалини, следбеници Исуса Христа, која је дошла у Рим да проповеда хришћанство. Том приликом је посетила цара Тиберија и као поклон дала му корпу јаја. Цар није веровао у Христово васкрсење и рекао је да, ако би то била истина, онда би бела јаја у корпи променила боју. У том тренутку Марија је рекла „Христос васкрсе“ и сва јаја у корпи су постала црвена.

Друга прича говори да су се становници Јерусалима ругали хришћанима да Христос није васкрсао, јер је то немогуће, као што није могуће да кокошке снесу црвена јаја. И онда, следеће године, на дан Ускрса, све кокошке у Јерусалиму су снеле црвена јаја.

Црвена боја је симбол радости и васкрсења. Прво јаје се чува до наредног Васкрса и оно је „чуваркућа“.

Народни обичаји и веровања

У нашем народу, бројна су веровања на Велики петак – не би требало ништа да се ради, али у неким деловима Србије се калеми воће. Такође се не пије вино, јер оно представља невино проливену крв Исуса Христа.

Чланак Данас је Велики петак – дан највеће хришћанске жалости се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Pierre Crom

Посланици Скупштине Црне Горе нису подржали иницијативу Демократске народне партије (ДНП) Милана Кнежевића да се у дневни ред данашње седнице уврсти предлог о увођењу тробојке као народне и државне заставе.

Овај предлог су подржали посланици ДНП-а, Нове српске демократије и Социјалистичке народне партије, док је уздржан био део посланика Покрета „Европа сад“, пренели су црногорски медији.

Кнежевић је рекао да је тробојка историјски, национални и духовни континуiтет старе Црне Горе са данашњом.

„Коме смета тробојка данас у Црној Гори?“, поставио је питање Кнежевић, показујући слике застава из времена кнежевине и краљевине Црне Горе.

Кнежевић је навео да тробојка смета онима који би да забораве Војислављевиће, Немањиће, Балшиће, Петровиће…

Он је истакао да су функционери ДНП-а недавно напустили владу Милојка Спајића управо због заставе.

„Из Покрета ‘Европа сад’ нису хтели да разговарају са нама, него преко генералног секретара Владе саопштили су да је тробојка тема за Скупштину, док данас причају да је то тема о којој треба расправљати након европских интеграција“, рекао је Кнежевић.

Чланак Рампа за тробојку у Црној Гори: Предлог ДНП-а није добио подршку посланика се појављује прво на ИСКРА.

Слободна Црна Гора даје пуну и недвосмислену подршку иницијативи  Демократске народне партије и Милана Кнежевића да се тробојка законски дефинише као народна застава у Црној Гори.

„Сматрамо да је ријеч о исправљању дугогодишње неправде према српском народу у Црној Гори, његовој историји, традицији и праву да оно што је вијековима било његов знак препознавања коначно добије и јасно мјесто у правном поретку. Црногорска тробојка није никаква туђа застава, нити било чији политички експеримент већ симбол народа који је на овим просторима оставио најдубљи траг, бранио светиње, чувао име и презиме народа и подносио жртве за слободу“, казали су из Слободне Црне Горе.

Они су истакли да тробојка није настала у кабинетима, него у народу, те да се носила онда када је било најтеже – под њом се страдало, ратовало, побјеђивало и опстајало.

„Зато је потпуно природно да се једном заувијек прекине са лицемјерним односом према симболу који је дубоко укоријењен у свијести српског народа у Црној Гори и у историјском памћењу саме Црне Горе“, прокоментарисали су.

Како су поручили, подршка овом предлогу није питање дневне политике, већ питање елементарног достојанства.

„Ниједан народ не може бити миран ако му се тражи да се стиди својих боја, свог имена и свог историјског трајања. Зато је важно да се јасно каже: српски народ у Црној Гори не тражи ништа туђе, нити било коме нешто одузима, већ тражи само оно што му припада и по историји и по истини“, навели су у саопштењу.

Слободна Црна Гора сматра да је крајње вријеме да престане пракса по којој се све што је српско мора правдавати, умањивати или гурати у страну, као и да српски народ у Црној Гори није ни привремен ни споредан него историјски утемељен и државотворан народ и зато његови симболи морају имати мјесто које заслужују.

„Позивамо све посланике у Скупштини Црне Горе да подрже овај предлог и покажу да разумију тежину тренутка. Ово није само гласање о једном законском рјешењу, већ и однос према српском народу, према историји и према праву да свако у овој држави може слободно и достојанствено да носи оно што јесте.

Слободна Црна Гора ће без устезања и без повлачења стајати уз српски народ у Црној Гори, уз његово име, његову историју, његове симболе и његово право да буде свој на своме. Подржаваћемо сваку борбу за оно што нам припада, а свакоме ко мисли да ће српски народ и даље ћутати, узмицати и стиђети се себе, поручујемо јасно – та времена су прошла“, закључили су из Слободне Црне Горе.

Чланак Дајковић: Тробојци вратити мјесто које јој припада се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Johannes Simon

Контроверзна књига Адолфа Хитлера „Мајн кампф“ (Моја борба) нашла се у марту међу најтраженијим насловима у једној загребачкој књижари, преноси сајт „Еуроњуз“.

Ово дело, симбол нацизма и апсолутног зла, отворено је рекламирано на друштвеним мрежама у Хрватској… Шта је разлог толикој популарности „заветног Хитлеровог дела“ у Хрватској?

Свакако, постоје многе паралеле између званичне идеолгије хрватства – усташтва – и немачког нацизма. Пре свега, апсолутно истицање идеје доминације једног народа, једне „наднације“, каже историчар Миливоје Пршић.

Идеологија хрватства се, такође, заснива на расној теорији, на теорији антисрпства, на идејама о протеривању или убијању Срба и на коначном протеривању православља.

Бити Хрват значи бити анти-Србин

Пршић подсећа на идеје Анте Страчевића о Хрватској као о држави „једног народа, језика и конфесије, на претензије на Војводину, Босну и Херцеговину или Црну Гору“. Сличности између овако схваћеног хрватства и нацизма су бројне и упадљиве. У Душановом законику се, на пример, не праве разлике међу конфесијама и народима.

Социолог културе Зоран Аврамовић сматра да је, нажалост, „антисрпски елемент, постао део идентитета хрватске нације“. У „Мајн кампфу“ се истиче „расна супремација германске расе и тоталитарни приступ држави, где је држава све, а појединац ништа“. У крајњој линији, каже Аврамовић, нацисти су имали Аушвиц, усташе Јасеновац.

Међутим, наглашава овај социолог културе, за разлику од Хитлерове „апсолутне државе“, у хрватском контексту се појављује појам „апсолутне нације“: припадање хрватској нацији постаје важније од свега, од свих појединаца, а то, у великој мери објашњава полуарност ове мрачне идеологије у савременој Хрватској. Иноверни Срби у том контексту постају сметња, „реметилачки фактор“ (Фрањо Туђман), која се на сваки начин мора уклонити.

Мајн кампф – „библија нацизма“

Иначе, књигу „Мајн кампф“ Адолф Хитлер је написао у затвору Ландсберг, где је лежао због велеиздаје после неуспеха минхенског „Пивничког пуча“ из 1923. То је, у ствари, поглед на свет тадашњег, типичног немачког малограђанина на немачку и светску историју.

Ову злогласну књигу, која ће касније постати „Библија нацизма“, Хитлер је у затвору диктирао будућим нацистичким функционерима Рудолфу Хесу и Емилу Морису. Морис је био Јеврејин, због чега је Химлер покушао да га избаци из СС-а. Али, Хитлер га је прогласио за „почасног Аријевца“ и овај му је остао одан до краја.

„Мајн кампф“ је светлост дана угледао 8. децембра 1925. године. Како је забележио управник затвора, Хитлер очекивао да ће га ова књига „спасити банкротства“. Књига је, заиста, постала бестселер свог времена. До краја Другог светског рата, продата је у преко 12 милиона примерака.

Књига се често штампа и данас, премда је забрањена у Немачкој. „Мајн кампф“ се објављује и чита у Европи и у САД. Чита се, на пример, и у Индији и Турској, где ју је крајем 2004. истовремено објавило чак 15 издавача.

Пацифизам је смртни грех

Хитлер је рођен у Аустрији, у Хабзбуршкој монархији, где је проглашен неспособним за војску. На почетку рата одлази у Минхен и већ 2. августа 1914. приступа Рајхсверу. Крај рата дочекао је у болници, са чином каплара. Био је, према сведочењима блиских, „шокиран капитулацијом царске Немачке.“

Тада, 1918. године, он тврди да „Немачка није поражена у рату“, већ да су је „издали ратни профитери, Јевреји, социјалисти, штрајкачи и разни ненемачки унутрашњи непријатељи.“

Пишући „Мајн кампф“, у коме се препилићу аутобиографска и „идеолошка“ поглавља, аутор се инспирисао идејама тада популарног социјал-дарвинизма, који је историју сагледавао као „борбу за очување расе“.

Борбена способност народа зависи од расне чистоће, тврдио је Хитлер, због чега се раса мора „очистити од спољних елемената.“

Пацифизам је, за будућег „фирера“, представљао смртни грех.

Уништење читавих народа

Хитлеров дубоки антисемитизам и антиславизам имају свој корен у немачком поразу из 1918. Како је он сматрао, Немци морају да створе сопствени „лебенсраум“ – животни простор за будуће генерације, а то је Немачка могла да пронађе само на словенском истоку, посебно у Русији.

Једини савезници Немаца у предстојећој борби су Енглеска и Италија, писао је: „Никаква сарадња са Русијом неће бити толерисана“. Вођење рата заједно са Русијом против Запада, тврди аутор „Мајн кампфа“, представљало би злочин.

Како је Хилер намеравао да реши „словенско питање“, описано је у књизи „Поверљиви разговори (1932-34)“ Хермана Раушнинга, једног од његових најповерљивијих људи. „Опасност од Словена“, тврдио је Хитлер, „неће постати мања ако окупирамо подручја на којима живе Словени.“

Питање „наглог прилива словенске крви“ Хитлер је намеравао да реши истребљењем Словена, о чему је отворено говорио: „Морамо развити посебну технику истребљења, а под тим мислим на уништење читавих народа.“

Нема сумње да је Хитлер овде имао, пре свега, на уму предстојећи обрачун са Русијом: „У том планском уништавању народа, најважнији задатак немачке политике јесте да свим средствима спречи даљи раст словенских народа.“

Како сам почео да мрзим…

О Јеврејима, који су за Хитлера били „паразити, прљави и препредени лажови, кукавице, бескрупулозни и крволочни“, на крају другог поглавља „Мајн кампфа“, насловљеног као „Бечке године учења и мучења“, Хитлер каже: „Почео сам полако да их мрзим. Од слабашног грађанина света постао сам фанатични антисемита. Верујем да поступам у смислу свемогућег Творца тиме што се браним од Јевреја.“

У поглављу „Позив на хитну акцију“, он помиње коришћење гаса против Јевреја, а ова Хитлерова идеја ће се убрзо претворити у ужасавајућу стварност: „Да је почетком (Првог светског) рата 12.000 или 15.000 Јевреја побијено у гасним коморама, онда милиони жртава, које је поднела Немачка, не би били узалудни већ благословени.“

Једном речју, за Хитлера су Јевреји били универзални кривци, архетип непријатеља, који не преза ни од чега, посвећени искључиво једном циљу: светској владавини. Према Хитлеру, Јевреји су одговорни и за бољшевичку револуцију, као што су створили и амерички капиталистички систем.

„Јевреји су“, написао је, „носиоци бацила најгоре врсте, који трује душе.“

„Мајн кампф“ је дело које шири демонски, манијакалну, подљудску мржњу. Ако је Хилер „учитељ“, он може да нас учи само томе. То је заправо, закључује Аврамовић, дело тоталитарне и геноцидне идеологије.

Паралеле са Јеврејима, Словенима и Србима намећу се саме од себе од себе. Неки народи – Срби, Руси, Словени или Јевреји – напросто морају да буду истребљени…

„Први демократски избран председник Хрватске“, Фрањо Туђман, видео је у геноциду, како је записао у „Беспућима повијесне збиљности“, средство за остварење независне националне државе, а у остварењу националне државе циљ целокупне светске историје. Неки народи су предодређени да владају, други за доминацију, за господарење над читавим светом. По сваку цену.

Чланак Идеја апсолутне нације: Зашто је Хитлер (поново) популаран међу Хрватима се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Stipe Mayic/Anadolu Agency/Getty Images

Република Српска је прогласила 19. април Даном жалости.

Влада Републике Српске je на седници прогласила 19. април Даном жалости у Републици Српској поводом обележавања Дана сећања на жртве геноцида усташког концентрационог логора Јасеновац.

Како преноси РТС, Влада Републике Српске je одржала трећу телефонску седницу на којој је донета одлуку да 19. април прогласе Даном жалости у Републици Српској поводом обележавања Дана сећања на жртве геноцида усташког концентрационог логора Јасеновац и његовом највећем стратишту – Доњој Градини.

Дан жалости се обиљежава на начин предвиђен Законом о обележавању дана жалости, навели су из Владе Републике Српске.

Чланак Поводом Дана сећања на жртве усташког геноцида: Влада Српске прогласила 19. април Даном жалости се појављује прво на ИСКРА.

© mid.ru

Мађарску на различите начине покушавају да лише суверенитета, укључујући и путем спречавања приступа квалитетним ресурсима по разумним ценама, изјавила је Марија Захарова, портпарол руског Министарства спољних послова као коментар на вест да је у Србији пронађен експлозив намењен саботажи гасне структуре која повезује нашу земљу са Мађарском, преносе „Известија“.

Према њеним речима, ти начини обухватају политичке, економске и енергетске методе.

„Политички – покушавају да се мешају у унутрашње послове и изборе.Економски – приморавајући да је да доноси одлуке које штете економији и добробити Мађара. Кроз енергетику – покушавају да онемогуће Мађарској да добије квалитетне ресурсе по разумним ценама“, појаснила је Захарова.

Она је додала да је Будимпешта пружила отпор. Сада су Украјинци прибегли насилним сценаријима који су тестирани на примеру „Северног тока“ 1 и 2, у септембру 2022. године.

Подсетимо, Војска Србије уз полицију, и псе трагаче нашла је јутрос недалеко од насеља Велебит, на неколико стотина метара од гасовода „Турски ток“, два ранца експлозива.

„Управо сам завршио телефонски разговор са мађарским премијером, у којем сам га упознао са првим резултатима истраге наших војно-полицијских органа, у вези са угрожавањем критичнегасне инфраструктуре која повезује Србију и Мађарску. Наше јединице пронашле су експлозив разорне моћи и штапине неопходне за његово активирање. Рекао сам премијеру Орбану да ћемо га обавештавати о даљем току истраге“, навео је раније данас председник Србије Александар Вучић.

Мађарски премијер је објавио да је тим поводом сазвао хитни Савет за одбрану за данас поподне.

Подсетимо, Србија је недавно донела одлуку да војска чува гасоводе којим се преноси руски гас.

Компресорска станица у Жабарима, изграђена 2021. године, а без које не би био могућ транспорт руског гаса из Турске према Мађарској, под посебним је мерама од марта ове године.

Иначе, војска чува гасоводе и у Мађарској.

Гасоводи „Турски ток“ и „Плави ток“ били су више пута мета терористичких напада у последњем периоду.

У две недеље, почевши од 24. фебруара, објекти „Гаспрома“ на југу Русије нападнути су укупно 12 пута, саопштио је раније „Гаспром“.

Чланак Захарова о спреченој диверзији на гасоводу у Србији: Мађарској желе да одузму суверенитет се појављује прво на ИСКРА.

Икона, улазак Исуса Христа у Јерусалим

Српска православна црква прославља данас Цвијете, празник који симболизује царски и свечани улазак Исуса Христа у Свети град Јерусалим.

Улазак Христов у Јерусалим – Цвијети је покретни празник који се слави дан по васкрсењу Лазаревом, односно Лазаревој суботи и Врбици, шесте недјеље Великог поста и недјељу дана пред Васкрс.

Христос је у град ушао јашући на магарцу, а народ га је дочекао као цара, простирући испред њега своје хаљине и гранчице дрвећа и носећи у рукама гранчице палме.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа му се придружило. Једни су га дочекивали са палминим гранчицама у руци, други су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут.

Када је Исус Христос изашао на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: „Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!“.

Али Исус Христос је цијелим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: „О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју, али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и дјецу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао вријеме у које си похођен“.

Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: „Ко је то?“, а из гомиле народа одговорише: „Исус, пророк из Назарета Галилејског“.

Потом Христос уђе у храм, гдје су били болесни и сакати, смилова се на њих и све их исцјели. Међу народом и дјецом завлада велико одушевљење, те су му клицали: „Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!“

Слушајући то, Исусу Христосу приђоше неки фарисеји, па му рекоше: „Чујеш ли то што ови говоре?“, нашта им он одговори: „Зар нисте никада читали: из уста мале дјеце и одојчади, начинио си себи хвалу“.

Цијелог дана Исус Христос држао је проповиједи у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Догађај Христовог уласка у Јерусалим на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Овим празником обиљежава се посљедња недјеља пред почетак Исусовог страдања, смрти и Васкрсења.

Чланак Славимо Христов царски улазак у Јерусалим: Данас су Цвијети се појављује прво на ИСКРА.

Српска православна црква слави данас Лазареву суботу или Врбицу, припремајући се, у последњој седмици поста, за највећи хришћански празник – Васкрс. Тај дан се слави као Лазарева субота јер се сматра да је тог дана Исус Христос васкрсао Лазара из гроба.

Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети, који је недељу дана пред васкрс.

У Српској православној цркви, Врбица је дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско“.

Врбицу обично у цркву носе деца у суботу поподне да би је оставили у цркви да се на Цвети, на јутрењу, окади и очита молитва, а гранчице се после деле народу.

На тај празник се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом. Цвећем се рано ујутро кити кућа, а водом у којој је стајало, умивају се укућани. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.

С обзиром да је овај празник у време ускршњег поста, црквено правило је да није добро на тај дан играти и певати.

Лазарева субота је сећање на догађај у Витанији, где је живео млади човек Лазар са сестрама Мартом и Маријом, који је са свим појединостим описао јеванђелист Лука. На вест о смрти Лазаревој, како је записано у Јовановом Јеванђељу, Исус је дошао у Витанију, где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен.

Дошао је до гроба, наредио да се склони гробни камен и позвао Лазара да изађе, што је он и учинио, сав увијен у погребне покрове, каже предање које је пренео свети Јован у свом Јеванђељу.

Овај догађај сматра се у хришћанству победом живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења, у коме је основа новозаветне вере.

То последње чудо Христово, који се већ прочуло по чудесним исцељењима и другим подвизима којим је потврђивао снагу потоње вере, озлоједило је јудејске свештенике и узрок је пресуде на смрт распећем коју му је у среду, у недељи страдања, изрекла јеврејска скупштина Синедрион.

Лазар је живео још тридесет година као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, њеном руком извезен.

Спомен светог Лазара Четвородневног слави се од првих дана хришћанства, а његово име је симболично и на јеврејском језику Ел-азар значи – Бог је помогао.

Његове мошти почивају данас у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом „Христов пријатељ“.

Чланак „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско“: Данас је Лазарева субота – Врбица се појављује прво на ИСКРА.

Перо Симић

Советник главы правящей в Республике Сербской Боснии и Герцеговины (РС БиГ) партии «Союз независимых социал-демократов» Милорада Додика Перо Симич заявил РИА Новости, что спецслужбы Украины готовят «цветную революцию» после выборов в Венгрии 12 апреля.

«Это может быть только в интересах европейских глобалистов. Возможно, и соцопросы, которые показывают, что Фидес может проиграть на выборах, финансировались из Украины», — заявил политик.

Источник агентства сообщил, что руководство РС БиГ и президент Сербии Александр Вучич неизменно поддерживают Виктора Орбана и его курс.

Также отмечается, что Милорад Додик вместе с сербским режиссером Эмир Кустурица в марте записали видеообращение в поддержку венгерского премьера. Ранее Додик заявлял, что Орбан всегда будет другом Республики Сербской.

Ранее издание Politico со ссылкой на источники сообщило, что венгерские оппозиционные активисты считают, что премьер-министр Венгрии Виктор Орбан сможет победить на парламентских выборах. Голосование состоится в стране 12 апреля.

Чланак В Европе заявили о подготовке Киевом «цветной революции» се појављује прво на ИСКРА.

© Photo by Stipe Majic

Словенија је усред парламентарних избора постала прва европска држава која је ограничила точење горива – на 50 литара по особи дневно и 200 литара за предузетнике. Још се није слегла прашина од те кризе нити су заборављена обећања (одлазећег) премијера Роберта Голоба да нове неће бити, а држава се суочава са новим проблемом: организованим бандама које ноћу пљачкају резервоаре камиона.

И док власт за несташице горива окривљује наводно намерне манипулације у највећој нафтној компанији „Петрол“, у којој држава има трећину акција и у спору је са осталим власницима, на терену дивља хаос – док возачи спавају на одмориштима, непознати починиоци под окриљем ноћи краду гориво из резервоара камиона.

Ако је судити према полицијским извештајима из различитих крајева Словеније, таквих случајева је све више. Досадашња штета се мери у хиљадама евра.

Логистичка предузећа и међународни превозници који користе словеначку мрежу ауто-путева суочавају се са све озбиљнијим изазовом. Низ инцидената, од приморског дела ауто-пута на путу ка Италији и осталим државама западне Европе, па до Шентиља на деоници ка Аустрији, и даље, ка Немачкој, те прекмурских равница ка Мађарској, и обрнуто, из Европске уније ка државама на Балканском полуострву, указује да су словеначка одморишта за возаче тешких камиона и нечуване индустријске зоне постале уносна ловишта за организоване групе специјализоване за крађу дизел-горива.

Што је готово и очекивано у датим околностима, када је цена дизела, упркос регулацијама владе и укинутим ограничењима после последњег поскупљења у понедељак, на пумпама уз ауто-путеве широм Словеније стигла границу од око два евра за литар, док је у државама у окружењу још и виша.

Систематично, дрско и добро организовано

Преглед полицијских извештаја од почетка америчко-израелске агресије на Иран и кризе на Блиском истоку открива систематичан и дрско осмишљен начин деловања. Лопови најчешће „нападају“ ноћу, а на мети су превасходно страни, али и домаћи камиони са великим резервоарима.

Западни крак словеначке ауто-путне мреже важи, према полицијским подацима, за једну од најосетљивијих тачака. Полиција је само на одморишту „Шемпас“ последњих недеља евидентирала више тешких крађа.

У једном од случајева је из камиона са литванским регистарским таблицама „источено“ дизела за више од 1.000 евра; у другом, превозник из Пољске је претрпео штету од око 700 евра. Сличан сценарио одиграо се и на оближњем одморишту Млаке код Випаве, где је мађарска компанија током ноћи остала без горива у вредности 600 евра.

Проблем, међутим, није ограничен само на транзитна одморишта или један регион.

Криминалне активности се шире и на индустријске зоне и друге делове земље. Словеначка полиција се крајем марта бавила низом крађа у Прекмурју, као и провалом у резервоар камиона на подручју Јесеница, близу италијанско-аустријско-словеначке тромеђе. Та крађа је оцењена као посебно дрска и тешка, јер су починиоци нанели велику штету на возилу, употребивши силу како би дошли до горива.

Румунске таблице, међународна мрежа

Да је реч о дрским и добро опремљеним криминалцима, сведочи и недавни инцидент у индустријској зони Мирце код Ајдовшчине. Током покушаја крађе из словеначког камиона, бука је пробудила возача који је спавао у кабини. Његова брза реакција отерала је починиоце пре него што је настала већа штета. Сведоци су изјавили да су осумњичени побегли камионом са румунским регистарским таблицама, што потврђује претпоставку о међународној и организованој природи ове врсте криминала.

Стручњаци упозоравају да би могла да се понови 2010. година, када су словеначки полицајци забележили чак 5.448 случајева крађе горива.

Европска удружења превозника упозоравају да оваква кривична дела, поред директне финансијске штете због украденог горива и оштећених резервоара, изазивају и кашњења у ланцима снабдевања, а озбиљно утичу и на осећај безбедности возача који превозе робу на заморно дугим, али и краћим рутама.

Подсетимо, последица напада Америке и Израела на Иран, као и затварање кључног пловног пута кроз Ормуски мореуз свакодневно лишавају свет милиона барела нафте.

Недостатак залиха се манифестује свуда, а нарочито у државама Европске уније, међу којима је и Словенија, која се захваљујући забрани руских енергената, диктираној из Брисела –одрекла приступачнијим нафтним дериватима и гасу из Русије.

У циљу смиривања гнева бирача, одлазећа словеначка влада је на свом сајту објавила да је смањила трошарине па је малопродајна цена на бензинским пумпама после најновијег поскупљења 31. марта, скочила на 1,616 евра за литар бензина, 1,807 евра за литар дизела и 1,456 евра за лож уље. Те цене су „препорука“ за трговце и не важе за пумпе на ауто-путевима, где су радикално више. Наведене цене важе само до 7. априла, када је најављен нов скок цена.

Надлежни органи у међувремену настављају истраге појединачних случајева пљачке горива и позивају возаче на додатан опрез, уз препоруку да возила, током одмарања, паркирају на добро осветљеним локацијама које су под надзором камера. Хоће ли то бити довољно – показаће наредне ноћи на одмориштима уз словеначке друмове.

Чланак Организоване банде харају Словенијом: Краду гориво где стигну – на хиљаде евра штете се појављује прво на ИСКРА.