© Sputnik / Маријана Колаковић

Својим наводно добронамерним саветом и залагањем да се функција високог представника међународне заједнице у БиХ што пре укине, Карл Билт и Волфганг Петрич заправо предлажу наставак притисака на Републику Српску, само другим средствима, сматра директор Представништва Републике Српске у Србији, Млађен Цицовић.

Према његовим речима, Брисел, Немачка и Велика Британија желе да сачувају садашњи модел политичког деловања и остваривања својих геополитичких циљева у БиХ, само сада, уместо кроз притиске које на Српску врше преко Канцеларије високог представника (ОХР), то би се радило онако како Билт и Петрич предлажу – кроз услове које би наметали на „европском путу“ БиХ.

„Свима нама, не само у Републици Српској, а и њима, јасно је да прича о европском путу више нема такву подршку какву је имала када је успостављена, пре свега зато што се одустало од принципа на којима је конституисана. Политика је преузела примат, економија више нема свој интерес, а правила се мењају у зависности од потребе, истиче Цицовић.

Опет би завртали руке Републици Српској

Према његовим речима, интересантан је и начин на који Билт и Петрич, први и трећи по реду високи представник у БиХ, маскирају своје намере. Први, већи део ауторског текста посветили су чврстом залагању за укидање ОХР-а, образлажући чињеницу да је ову установу прегазило време.

Важнији део текста, где бивши високи представници излажу своје намере, изнет је наизглед стидљиво и штуро – у њему, уместо да буде речи о дијалогу два ентитета и три конститутивна народа, говори се о томе на који би се начин поново могле завртати руке Републици Српској када у згради ОХР-а буде угашено светло, а њени службеници отпутују својим кућама.

Тиме се, оцењује Цицовић, ништа не би променило, осим тактике оних који би да укидају Републику Српску и централизују БиХ.

Одмах препознате опасне намере

Билтова и Петричева намера одмах је препозната почев од председника СНСД-а Милорада Додика, који је, подсећа Цицовић, у иницијативи двојице бивших високих представника видео тактику да се кроз приступне преговоре о учлањењу БиХ у ЕУ умање уставне позиције Републике Српске, њених надлежности и права вета.

„Наравно да нећемо насести на овакве подвале ове двојице пропалих политичара. А предлог да се питање имовине Републике Српске претвори у одговарајуће поглавље приступног уговора аутоматски би затворио све преговоре БиХ и ЕУ“, рекао је Додик, док је амбасадор БиХ у Србији, др Александар Врањеш оно што Петрич и Билт предлажу назвао кукавичјим јајетом.

Препознала је то и Народна скупштина Републике Српске, која је непосредно пре него што су Билт и Петрич објавили свој предлог усвојила Декларацију којом се тражи укидање канцеларије високог представника.

„Определили смо се да поштујемо закључке са последње седнице Савета безбедности УН и оно што су ставови САД, Русије и Кине“, објашњава Цицовић.

Односи са три велике силе бољи него са Бриселом

Иако се БиХ налази на тзв. европском путу, испада да Бањалука има боље односе са Вашингтоном, Москвом и Пекингом, него са Бриселом. То је зато, истиче Цицовић, што три велике силе имају искренији и јаснији став када су у питању Република Српска и ставови њеног руководства. Наш саговорник посебно наглашава промену ставова у Вашингтону.

Суверенистички концепт за који се определио Доналд Трамп шаље јасну поруку Бањалуци – у тај концепт уклапа се сваки став Вашингтона, почев од поруке изречене током обележавања тридесетогодишњице потписивања Дејтонског споразума да Вашингтон више неће радити на успостављању нових држава.

„Оно што смо чули од руководства САД, а раније од Руске Федерације и Кине, то су потпуно јасне поруке на који начин треба да се гради БиХ, а Брисел је тај који стоји иза порука које су изашле из уста Карла Билта и Волфганга Петрича. То су ставови Брисела, то су ставови Немачке и Велике Британије“, категоричан је Цицовић.

Све што су до сада радили Брисел и политичко Сарајево било је у корист њихове штете, пре свега Бошњака. Пропагирајући вредности које је представљао као европске, Брисел је показивао да нема добре намере ни према БиХ јер је кроз притиске и правно насиље желео да од ње направи своју колонију.

„За механизме које су примењивали у БиХ чак се може рећи да су незапамћени у људској историји“, закључује Цицовић.

Чланак Изненадни „повратак“ Билта и Петрича – спремају нову подвалу против Српске се појављује прво на ИСКРА.

Ред испред Храма Светог Саве за целивање Појаса Пресвете Богородице, 26. мај 2026. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

У нашем савременом друштвеном амбијенту ауторитет Српске православне цркве често је оспораван и брањен у контексту националног питања, што је сасвим разумљиво када се има у виду органска и историјска повезаност српске државе и државности са личношћу, делом и поштовањем Светог Саве, са православним идентитетом немањићке баштине и, нарочито, када се са извесне временске дистанце сагледа наша национална прошлост као континуитет заједничких страдања и преживљавања Цркве и народа, који су чак и у оквирима суштински непријатељске југословенске државе сачували јединство и пелцер опстанка, поделивши још једном искуство прогона и окупације.

Српска православна црква, дакле, нема ниједан разлог да се било коме извињава због тога што је данас политички актер првог реда у Србији. Сви покушаји да се императив секуларизације,  оличен у идеалу „одвојености државе и Цркве“, представи као врх цивилизацијске пирамиде друштвеног прогреса, важан аспект постхришћанске фазе западне просветитељске традиције, која управо у нашим данима доживљава кулминацију бесмисла, код нас су у ствари ретроградни. Препознају их настављачи идеологије која није успела позитивно да одговори на потребе наше националне заједнице. Напротив, донела јој је само најгоре исходе – ратове, страдања, распарчавање државе, сиромаштво и, најопасније од свега, идентитетску конфузију захваљујући којој се, ни деценијама након формалног пада комунизма, процес националног буђења није приближио зениту.

Капија есхатолошке стварности

Када говоримо о идентитету, у перспективи националног интереса, најчешће, логично, мислимо на колективни ниво саморазумевања, и тада у првом плану видимо политичку улогу и потенцијал СПЦ. С обзиром на то да је савремена култура учинила све што може да маргинализује важност личног односа појединца са Црквом, дајући свим другим реалним и измишљеним идентитетима предност у односу на верско осећање и самоодређење, у виђењу значаја СПЦ за нашу заједницу доминантна је историјска перспектива. Понекад се чини да тај макроплан гуши и потискује мистичко биће Цркве, истичући стално њену друштвену функцију и институционални карактер. Тако се неретко дешава да и они који бране Цркву од учесталих напада избегавају да промене фокус. Они тако настоје да направе драстичан отклон од савременог концепта религиозности који акцентује личну (квази)духовност као припадајућу интимном простору отуђене индивидуе.

Значај доласка Појаса Пресвете Богородице у Србију открива се управо на нивоу саме суштине хришћанског схватања и доживљаја живота, света, историје и сопства

Истовремено, да би се пронашао заједнички језик са просечним савременим човеком, који поистовећује веру и морал, и који је већ увелико духовно оштећен, будући да живи у цивилизацији која обоготворава рацио и формалну логику, чак и када се у јавном простору говори о личној, интимној религиозности, често се прибегава флоскулама које своде Христову проповед и смисао хришћанства на низ савета о томе како постати добар човек. Ипак, у савршеном поретку ствари, доброта и моралност су последице, а не циљ хришћанског живота. Циљ је заједница са Христом.

У свим ситуацијама када хришћани исповедају своју веру као аутентични и дубоки лични доживљај стварности, атеистичка јавност у Србији добије фрас, и то је, у неку руку, потпуно разумљиво. У интелектуалним и вербалним напорима да се смисле што увредљивији изрази, па се тако литија назива црном хроником, мошти светитеља лешевима и томе слично, заправо се разоткрива дубина јаза који стоји између рационалног, секуларистичког и материјалистичког погледа на живот и свет и мистичког бића Цркве – њене супстанце која не негира и не укида друштвене функције и историјски идентитет који она поседује, али их надилази и испуњава смислом.

Значај доласка Појаса Пресвете Богородице у Србију открива се управо на нивоу саме суштине хришћанског схватања и доживљаја живота, света, историје и сопства. У перспективи вере, у метафизичкој реалности сусрета, физичко присуство предмета који је на свом телу носила Христова Мајка представља снажно сведочанство њеног личног присуства: и ту, макар на тренутак колико траје поклоњење светињи, човек излази из своје свакодневице и пред њим се Црква указује као капија есхатолошке стварности. Тражећи благослов, утеху, опроштај или чудо, хиљаде Срба од Спасовдана до Тројица поклонили су се или ће се тек поклонити овој светињи, чекајући сатима у тишини и молитви, путујући неретко сатима до Београда и натраг само да би начинили ту једну метанију.

Без обзира на то што су бројни медији испратили, са више или мање интересовања, овај догађај, ипак преовладава утисак да се ово мајско ходочашће одвија у некој паралелној српској реалности, која нема много додирних тачака са оним што нам се догађа изван тог несагледивог реда испред Храма на Врачару. Немогуће је не поставити питање – ко су у ствари сви ти људи који стрпљиво стоје по читав дан, или до дубоке ноћи, да би исказали поштовање и љубав Богородици, куда и какви одлазе након тога, хоћемо ли моћи сутра да их препознамо када се сретнемо у продавници, у парку, на протесту, на изборном или радном месту? Зашто чим се удаљимо од светиње престајемо да осећамо и узајамну повезаност?

У атмосфери општег неповерења која се усијала до саме мржње, спорадична наклапања о значају дијалога показала су се потпуно јаловим.

Чини се да је Српска православна црква још једном једина разумела осетљивост тренутка и потребу да се друштвени сукоб заиста превазиђе, а не искористи, те је уместо политичких меморандума, тенденциозних посланица и испразних говоранција о помирењу донела у Србију светињу која треба унутрашњом светлошћу да нам покаже излаз – и то је најдубљи чин љубави који је уопште замислив из перспективе верника.

Највреднији дар

На конференцији Однос манастира Ватопеда и православних Срба на размеђу прошлости и садашњости одржаној 26. маја у Београду, архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопед, између осталог је рекао:

„Вишевековна историја манастира Ватопеда сведочи, према речима блаженопочившег старца нашег Јосифа Ватопедског, да је манастир увек једном ногом стајао у исихазму, а другом у мисији, подржавајући не само грчки народ него и све православне народе у тешким временима, нарочито у доба турског ропства. Тако су створене нераскидиве духовне везе са Русијом, Румунијом, Бугарском, а посебно са Србијом, због односа нашег манастира са двојицом народних вођа и светаца српског народа.“

Стајати, дакле, једном ногом у исихазму, а другом у мисији, значи, у ствари, бити Црква: не напуштајући унутрашњи ритам молитве и пребивање у Богу, старати се о човеку и о свету, о свакој људској души понаособ. Тако су се, доносећи Богородичин благослов у Србију, наши црквени јерарси на челу са патријархом показали као истински пастири, остављајући медијска препуцавања, жамор друштвених мрежа и политичког јавашлука у другој реалности, у којој се Срби између себе даноноћно псују, туку и проклињу. Измештајући своју делатност, мисију и поруку из домена свакодневне политике у руке саме Богородице, Српска православна црква обратила нам се коначно без снисхођења духу рационализма, материјализма и цинизма којима смо заражени, одбацујући принуду да нужно и искључиво поступа као политички актер и национална институција, премда свакако остајући у свему српска – потврдила је своју свету, саборну и апостолску природу и таква отворила врата Храма пред непрегледном реком људи који су се одазвали на њен позив.

У сусрет празнику Силаска Светог Духа на апостоле, рођендана Христове Цркве, ни ми, као српски народ, ни свако од нас појединачно, нисмо могли да добијемо вреднији дар

Постоји, дакле, загонетно духовно биће нашег народа, можда у реалности прагматично и политички неупотребљиво, можда недовољно самосвесно, можда сувише индивидуалистичко да би могло деловати као некакав национални талас буђења, али ипак живо и здраво, жедно светиње и близине Бога, непорециво – јер је по благослову Ватопеда боравак Богородичиног појаса у Србији продужен, зато што се ред испред Храма ни након недељу дана није скратио. Од изругивања и не нарочито духовитих и свежих шала на интернету, до покушаја да се масовност овог ходочашћа објасни затуцаношћу, помодарством и потребом да се креира актуелан а побожан садржај за друштвене мреже, разумљиво је зашто они који религиозност сматрају анахроном неурозом теже да омаловаже или рационализују слику Србије какву не желе, а ипак морају да гледају ових дана у Београду.

И колико год да је Црква за њих опасан политички играч и практично непобедив непријатељ у идентитетском рату, ипак се на том полемичком пољу осећају комфорније – понављање фраза које потичу још из времена када су се хватали за дугме при сусрету са свештеником и измишљање бизарних афера унедоглед спадају у домен жуте штампе, а ту се примитивни, духовно закржљали, премда интелектуално надмени, грађанин осећа као код куће.

Међутим, када Црква проговори језиком своје суштине, мистичном силом Светог Духа, она се обраћа човековом духу и одазивају се они који су духовно живи. Таква су лица оних који након шест, девет или више часова чекања приступе светињи и падну на колена пред њом. То је слика Србије која има наду и стални подсетник на то зашто нам је Црква неопходна за спасење, али и за овдашњи живот. У сусрет празнику Силаска Светог Духа на апостоле, рођендана Христове Цркве, ни ми, као српски народ, ни свако од нас појединачно, нисмо могли да добијемо вреднији дар.

И не, заиста ме није брига који ауто вози мој свештеник.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.

Чланак Тајана Потерјахин: СПЦ је проговорила језиком своје суштине се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Armando Babani / Contributor

Албанско питање на Балкану поново је извучено из рукава. Албански студенти протестују у Скопљу, како кажу, због тога што наводно не могу да користе матерњи језик приликом полагања правосудног испита, а на њиховим протестима се вијоре заставе Албаније, ЕУ и чују се повици „УЧК“.

За то време албанске политичке партије у Црној Гори припремају формално уједињење у јединствени политички субјект Forumi Shqiptar, чиме би први пут била створена јединствена политичка организација Албанаца на државном нивоу.

У исто време се иде и ка отварању питања положаја албанске националне мањине на југу централне Србије, где су недавно боравили амерички конгресмени републиканац Кит Селф и демократа Сухас Субраманијам не би ли „проценили“ колико се поштују права албанске мањине и какав је однос наше државе према њима. Утврдили су да постоји проблем између „Албанаца и Србије“.

Када је реч о Косову и Метохији, јужној српској покрајини где су Албанци проглашењем лажне државе „Косово“ под окриљем НАТО-а направили први корак ка остварењу историјског сна о „великој Албанији“, тамо је на делу етничко чишћење преосталог српског народа.

Оружје, које је некада у рукама припадника тзв. ОВК било уперено против косметских Срба, претежно је заменила администрација лажне државе. То не би било могуће без спонзора једнострано проглашене „независности тзв. Косова“.

Потпуно је јасно да постоји жеља да се обједини албански фактор и да се њихов глас јаче чује, оценио је за РТ Балкан историчар и аналитичар Срђан Граовац, додајући да протести у Скопљу имају албански национални карактер.

Поводом последње вести из Црне Горе, где се албанске странке очигледно спремају за парламентарне изборе слеће године, наш саговорник наводи да тај потез треба да подстакне на опрез.

„Великоалбанска идеја је и те како жива“, истиче Граовац.

Говорећи конкретно о најави уједињења албанских политичких партија у јединствени субјекат у Црној Гори, наш саговорник је навео да такви процеси иду путем тога да се ојача албански капацитет када се говори о самом учешћу на политичкој сцени Црне Горе.

„Они рачунају на то да могу бити веома важан фактор приликом формирања власти управо због једног високог степена затегнутости односа када говоримо о самим партијама које имају српски или црногорски предзнак“, истиче Граовац.

Но, када је реч о најавама из Црне Горе, ваљало би подсетити да би 2027. године у тој земљи требало да буду одржани парламентарни и локални избори, па нема сумње да је овде реч о предизборном уједињавању албанских партија.

Споразум предвиђа обједињавање Албанске алтернативе, Демократског савеза Албанаца и Албанске националне уније, пише портал РТЦГ позивајући се на незваничне, али поуздане информације.

Одлука о уједињењу резултат је, додаје се, великих политичких успеха остварених кроз заједничко деловање од апсолутне власти у Тузима, до рекордног резултата на државном нивоу са два посланичка мандата и два места у Влади Црне Горе, уз веома запажене резултате министара и представника Форума у извршној власти.

Наводно, један од главних политичких циљева Форума јесте да након наредних избора преузме руковођење и у Улцињу.

Према истим информацијама, готово је извесно да ће лидер обједињене организације бити Ник Ђељошај, који је актуелни потпредседник Владе за економску политику и министар економског развоја, док су велики допринос процесу коначног уједињења, према сазнањима извора, дали и Иван Иванај иФерхат Диноша, који су претходних месеци активно учествовали у разговорима и усаглашавању модела будућег заједничког деловања.

Како је пренео „Дан“, позивајући се на сазнања из врха Албанског форума, Ђељошај је упутио позив члановима главног одбора за састанак који ће се одржати у суботу у Тузима.

Потпредседник Скупштине Црне Горе Никола Цамај потврдио је за „Дан“ постојање те иницијативе.

„Једино могу да потврдим да се у том правцу радило од оснивања коалиције, па и пре, чему сам наравно лично покушао допринети. Не ради се о свим албанским странкама, иако би било потребно радити на окупљању свих око заједничких идеја и вредности, што је иначе наш циљ“, рекао је Цамај.

Подсетимо, на парламентарним изборима у Црној Гори, који су одржани 11. јуна 2023. године, учествовало је 15 изборних листа, а када је реч о албанским коалицијама, „Албанска алијанса“ је освојила 1,49 одсто гласова или један мандат, а Албански форум – Ник Ђелошај „БЕСА за Европски Развој“ 1,91 одсто гласова или два посланичка места.

У актуелној Влади Црне Горе, на челу са Милојком Спајићем, три министра долазе из редова албанских партија, а то су потпредседник Владе за економску политику и министар економског развоја Ник Ђелошај, министар за људска и мањинска права Фатмир Ђека и министар јавне управеМараш Дукај. 

Граовац наводи да Албанци нису решили своје национално питање и да они сматрају да полажу право на оно што се називало четири вијалета (Скадарски, Косовски, Битољски и Јањински).

„Они и даље рачунају на делове територије Северне Македоније, Црне Горе, делове Србије, осим јужне српске покрајине. Када се то узме у обзир ово обједињавање албанских партија у Црној Гори изазива одређено подозорење“, наводи саговорник РТ Балкан.

Када је реч о „великоалбанским пројектима“ на Балкану, Граовац не искључује из њих улогу премијера привремених институција у Приштини у техничком мандату и лидера „Самоопредељења“ Аљбина Куртија.

Подсећа на то да Курти никада није крио да подржава идеју „велике Албаније“, као и да је приликом обележавања 145. годишњице од оснивања „Призренске лиге“ у Призрену навео да ће „очувати њене тековине“, позивајући Албанце да прате филозофију „Призренске лиге“, али и да је приликом једне посете Скопљу назван је „премијером свих Албанаца“, а тада су истицане и заставе „велике Албаније“.

„Не знамо ко суштински стоји иза таквих процеса, али видимо код Куртија тежњу да буде кључни фактор, када говоримо о одређеним албанским структурама у региону. Покушавао на југу централне Србије преко појединих тамошњих структура, потом у Рашкој области преко Сулејмана Угљанина“, навео је Граовац и додао да и у овом случају не би изненадило да има и његовог утицаја.

Чланак „Великоалбански дух“ пуштен из боце: Од Скопља, Прешева и Приштине до Подгорице се појављује прво на ИСКРА.

© ATA Images

Председник Демократске народне партије (ДНП) Црне Горе Милан Кнежевић саопштио је данас да је најцрњи дан у његовом животу био када је Црна Гора признала такозвану државу Косово.

„То је најцрњи датум у мом животу што се тиче политичког деловања ако се изузму породични губици које сам имао. Почели су да нам објашњавају да је то за наше добро. Ја сам био на протесту 2008. године, био сам на свим протестима и 1997. године и на свим протестима против режима Мила Ђукановића до данашњег дана и молио сам Бога да дође време да ми сперемо ту срамоту са образа Црне Горе“, навео је Кнежевић у објави на Фејсбуку.

Кнежевић је рекао да због иницијатива за поништавање одлуке о признавању самопроглашеног Косова, „добијају подсмех, добијају један презир због свега што су урадили и покушавају да их представе као психијатријске случајеве“.

Кнежевић је најавио да ће се и у другим општинама догодити оно што је већ урађено у Зети – признање тзв. државе Косово.

„Следећа општина ће бити Пљевља. Већина у Пљевљима предвођена Дариом Вранешом и Владиславом Бојовићем ће убрзо донети декларацију као што се донело у Зети. То ће бити и у Андријевици, Беранама,  Херцег Новом. И то ће бити порука и Милојку Спајићу и свима да је преко 85 одсто грађана што је и Душко Марковић говорио, против признања лажне државе Косово„, казао је Кнежевић.

Он је додао и да је неизмерно поносан одборнике и грађане Зете који због декларације трпе „озбиљне бирократске и административне проблеме од главног града због свог патриотског односа и због тога што нису издали ни своје претке ни своје потомке“.

Чланак Кнежевић најавио нова отпризнавања „Косова“ широм земље: Време је да Црна Гора спере срамоту се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/SRNA/ Borislav Zdrinja

Покушај два бивша висока представника да „затворе“ ОХР тако што ће његове надлежности и наслеђе на мала врата увести у процес приступања Босне и Херцеговине ЕУ је неприхватљив за Републику Српску и од њега неће бити ништа, изјавио је Милорад Додик, председник Савеза независних социјалдемократа.

„Иза заједничког текста Карла Билта и Волфганга Петрича о гашењу ОХР-а крије се веома опасна теза којом ова двојица сугеришу Европској унији да кроз процес приступања треба да заврше послове на унитаризацији БиХ које (Кристијан) Шмит није стигао да обави“, написао је Додик на мрежи Икс.

Када Билт и Петрич нагласе да су потребни ефикаснија структура одлучивања, јасније надлежности и ограничавање могућности блокада, мисле на умањивање уставне позиције Републике Српске, њених надлежности и права вета, додао је лидер СНСД-а.

„Наравно да нећемо насести на овакве подвале ове двојице пропалих политичара. А предлог да се питање имовине Републике Српске претвори у одговарајуће поглавље приступног уговора аутоматски би затворио све преговоре БиХ и ЕУ. Никада на то нећемо пристати“, подвукао је Додик.

Он је нагласио да је ЕУ већ директно прекршила Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) са БиХ, и то чланове који говоре о јачању владавине права, демократских принципа и људских права.

„Не само да је ЕУ ћутке одобравала Шмитову тиранију и кршење принципа на које се ЕУ обавезала у ССП-у, него је званични Брисел дословно финансирао Шмита са преко 50 одсто учешћа у буџету ОХР-а да чини све да уруши владавину права и демократске принципе у БиХ. То их чини Шмитовим саучесницима“, напоменуо је Додик.

Република Српска намерава да због тога покрене механизам спора предвиђен ССП-ом, а уколико то буду кочили политички представници друга два народа у заједничким институцијама БиХ, „питаћемо српски народ шта мисли о даљем приступању ЕУ“.

„Нећемо дозволити да Брисел настави обесправљивати Републику Српску тамо гдје је Шмит стао, таман се сви процеси зауставили“, закључио је председник СНСД-а.

Чланак Додик о тексту Петрича и Билта: Република Српска не пристаје на подвале пропалих политичара се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Elisa Schu/picture alliance via Getty Images

Оставка Кристијана Шмита на позицију високог представника, на коју никада није био ни изабран, осим што је изазвала тектонски политички потрес, затворила је и једно политичко поглавље. Наиме, посланици у Народној скупштини Републике Српске су усвојили Декларацију о затварању Канцеларије високог представника, којом се тражи да буде окончана функција високог представника у БиХ и затворен ОХР. Да ли време „вицекраљева“ у БиХ пролази?

Политиколог Александар Павић оцењује за РТ Балкан да се овом Декларацијом на неки начин озакоњују нови процеси и да се иде ка затварању ОХР-а.

„Биће ту отпора из европских престоница, ту нема никакве сумње, али чим су Американци показали ту вољу и јасно рекли шта им је циљ: да се полако приведе крају та међународна управа на БиХ, то је готово, може да буде вештачки продужено, али не може да буде исто као што је било“, навео је Павић.

Напомиње да, док год је ту Шмит, може да има ауторитет као што је имао пре, а Република Српска је јасно рекла да неће прихватити неког новог вицекраља или намесника у БиХ, а сигурно је да то неће прихватити ни Русија ни Кина.

У Декларацији коју је усвојила Бањалука, између осталог, наводи се да Кристијан Шмит у БиХ не представља међународну заједницу, нема никакво право да врши функције из надлежности домаћих органа.

Захтева се затварање Канцеларије високог представника, престанак наметања одлука и враћање надлежности домаћим институцијама у складу са Дејтонским споразумом. У усвојеном документу истиче се да Народна скупштина, као највиши орган Републике Српске – стране уговорнице Анекса 10 Дејтонског мировног споразума, захтева од Савета безбедности УН да хитно усвоји резолуцију којом се окончава функција високог представника у БиХ и затвара ОХР.

Експресно је стигао одговор из редова бошњака, па је потпредседник Ћамил Дураковић, упутио декларацију којом се „одбацује једнострани и политички мотивисан захтев за безусловно затварање Канцеларије високог представника у Босни и Херцеговини, наглашавајући да се о затварању ОХР-а може говорити тек онда када буду испуњени услови из Агенде 5+2, али и када институције Републике Српске покажу да су способне једнако да штите права свих грађана, укључујући Бошњаке, Хрвате и остале“.

Ваљало би подсетити да је на седници Савета безбедности УН о БиХ представница САД Тами Брус рекла да „САД сматрају да наредни изабрани високи представник треба да ради на пребацивању надлежности управљања институцијама на домаће изабране политичаре и да мора да има унутрашњи и међународни консензус“.

Иначе, САД су дуже од три деценије биле подршка интервенционистичком приступу.

Стога се поставља питање да ли нова политичка ера, која почиње Шмитовим одласком, подразумева и крај међународном туторству и наметнутим одлукама у БиХ?

Политиколог Александар Павић истиче да постоји жеља да се види крај спољном управљању и да у следећој фази треба да се иде ка затварању ОХР-а.

„Шмит је јавно признао да су га САД притисле да поднесе оставку и то већ пуно говори, да су Американци решени да престану са тим директним управљањем као што су радили преко високих представника свих ових година у БиХ“, истакао је Павић.

Говорећи о односима Вашингтона и Бањалуке, казао је да је Република Српска развила јако добре односе са новом Трамповом администрацијом, а у Конгресу још постоје репови старих лобија, дубоке државе, који су изразито везани за БиХ, колонијалну и да није још све готово.

„Опасност није прошла, а Република Српска је нашла упориште у Белој кући и боља је ситуација него што је била: то се огледа у томе што су укинуте санкције Додику и још 48 правних и физичких лица из Републике Српске.  То је било незамисливо да се деси пре доласка Трампа и што су САД притисли Шмита да да оставку и то показује колико су се поправили односи између Бањалуке и Беле куће, а  највећу заслугу за то има Милорад Додик који је три пута подржао Трампа у предизборној кампањи и то је нешто што се не заборавља“, закључио је саговорник РТ Балкан.

Чланак Крај ере колонијалних управника: Шта након усвајања Декларације у скупштини Републике Српске се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Уступљено Спутњику/РТРС

Политика балансираних односа коју води Република Српска показала се као рационалан и одговоран приступ у сложеним међународним околностима. Захваљујући таквој политици, Српска је успела да очува политичку стабилност, развија сарадњу и са Истоком и са Западом, каo и да сачува своју уставну позицију упркос бројним политичким притисцима.

Овим речима, директор Представништва Републике Српске у Србији, Млађен Цицовић отворио је трибину под називом „Република Српска између Истока и Запада: политика балансираних односа“.

Бројни учесници покушали су да одговоре на неколико важних питања: колико је политика без сврставања на Исток или Запад могућа у условима савремених глобалних подела; зашто Српска има боље односе са све три суперсиле, него са ЕУ, а налази се на европском путу, као и шта значи одлазак Кристијана Шмита из БиХ, ако у њој остану ОХР, бонска овлашћења и услови „5+2“?

Шта значи бити исток Западу и запад Истоку

Према речима дипломате и оријенталисте др Дарка Танасковића, прилог „између“ одавно је постао уобичајен када се дефинише положај Србије према Истоку и Западу, док се истовремено све чешће износи хантигтоновска теза да су неразумевање и сукоби унутар БиХ суштински и дубински цивилизацијски, а не политички.

„Срби, иако темељно европски народ, носе Исток и Запад у себи („интегрални оријентализам“), а никако нису у тој макродихотомији између њих. Отуда и одређене противречности и сужавање простора за животно и друштвено валоризовање потенцијалне компаративне предности тог цивлизацијског двојства“, сматра Танасковић.

Понашање становника БиХ који припадају муслиманском цивлизацијском кругу према Србима политички се исказује као антагонистички иако би, додаје он, по свему могли да носе Исток и Запад у себи. Тако се, каже Танасковић, укида могућност сусретања, а политичко и цивилизацијско изнуђено поклапају се и у оним диманзијама у којима то не би морао да буде случај.

„То је дугорочно свакако осиромашујуће. Бошњаци се жале на на то да их српски политички дискурс своди на статус верске групе, превиђајући или не схватајући да је то логична последица да изједначе политичко и искључиво религијски схваћено и живљено цивлизацијско. Тиме неминовно Србе, а и Хрвате не само политички, већ и цивлизацијски удаљавају од сваке идеје о изгледној перспективи складног заједничког живота на истоку Запада и на западу Истока“, навео је Танасковић.

Одвојени сусрети кинеског председника Си Ђинпинга са америчким и руским председницима, Доналдом Трампом и Владимиром Путином говоре о томе да је Кина постала мост, посредник између најзначајнијих геополитичких актера у решавању глобалних криза, сматра декан бањалучког Факултета безбедности, др Предраг Ћеранић.

„Српска је на добром курсу, а навигацијске карте су пажљиво одабране. Са Русијом и Кином односи су срдачни, са Трамповом администрацијом све бољи, а са Израелом постоји међусобно разумевање“, оценио је Ћеранић.

Српска да буде спремна на „распакивање“ БиХ

За геополитичара др Миломира Степића БиХ, како каже, државолика творевина упечатљив је пример да глобална геополитичка динамика доноси темељно реструктурирање света и брзе, готово свакодневне промене, чак и обрте на макрорегионалном плану.

„Република Српска, донедавно предмет сваковрсног иживљавања Запада који се лажно представљао као „међународна заједница“ и њеног донедавног изасланика, који се такође лажно представљао као високи представник, као и САД, које се додуше истинито представљају као још увек водећа светска сила, по свој прилици се готово преко ноћи дочепала ‘зелене гране’“, наводи Степић.

Иако ствари сада тако стоје, према Степићевим речима, искуство налаже максималну опрезност – хрватски захтеви за трећи ентитет индикативан су лакмус могућих будућих трансформација БиХ, па можда и њене деконструкције.

„Склепана у Дејтону, она је од почетка имала конструкцијску грешку због које очигледно више не може да траје у новом геополитичком контексту. Стога је неопходно да Република Српска буде спремна на ‘распакивање Дејтона’ и правовремено артикулише своје интересе, то јест да одреди услове под којима ће пристати на промене, првенствено у смислу статуса и граница“, упозорио је Степић.

Чланак Српска се спасила: Има боље односе са све три суперсиле него са европским окупаторима се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug/Pavel Bednyakov

Лидер СНСД-а Милорад Додик истакао је у интервјуу за РТРС да ће сутра на Међународном форуму о безбедности у Москви говорити о погледу Републике Српске на безбедност у савременом тренутку, односно како Српска као мала заједница види омогућавање безбедности и мира.

„Говорићемо за шта смо примарно заинтересовани и којим методама мислимо да је то могуће да се успостави. Част ми је што ћу се обратити на почетку Форума који окупља више од 120 земаља и 140 и делегација и да изнесем наше ставове да смо ми мала заједница и да смо најчешће, по последицама, безбедносном и сваком другом погледу зависни од игре великих земаља, великих суперсила, које су очигледно данас веома разигране на глобалном нивоу“, рекао је Додик.

Додик додаје да је безбедност Српске угрожена боравком у БиХ.

„У том погледу мислимо да је то за нас трајна опасност, немогућност да имамо специјалне структуре које могу да се боре против тога. С друге стране имамо војни савез Хрватске, Албаније и такозваног Косова директно може највише нашкодити Републици Српској, имајући у виду да је та фамозна прича о војсци примарна антисрпска. Ми немамо могућност да правимо војне савезе и тиме смо изложени. Ако дође до неке ескалације и Хрвати и Муслимани у БиХ биће на тој страни Хрватске и Албаније и примарно антисрпски мотивисани у том погледу“, додао је Додик.

Напомиње да то не може да прође испод радара, као да се није ни десило.

„Опет, сматрам да је неопходно учинити све да не дође до неке ескалације и да ми видимо ресурсе којим располажемо. Организујемо да можемо да прихватимо било какав удар на Републику Српску и да у том погледу можемо да рачунамо на одређене традиционалне пријатеље, и та пријатељство ми и градимо. Градићемо то и данас и сутра, у оквиру контаката које ћемо имати са различитим делегацијама из целог света“, рекао је Додик.

Додаје, да жели да објасни да је данашња организација из Запада, антисрпски оријентисана, вероватно мотивисана ранијим идеологијама, те да се Српска мора борити за своју слободу.

„Једина идеологија коју могу да прихвате Срби и данас и убудуће јесте примарно, национални интерес српског народа. Тај национални интерес мора да буде промовисан кроз оно што су раније неки говорили – једна држава за један народ, што нама гарантује најбољу могућу безбедност“, истиче Додик.

Чланак Додик из Русије: Једна држава за један народ, то нам гарантује најбољу могућу безбедност се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Дмитрий Чернов /

Југославија и Совјетски савез нису после Другог светског рата показали своје страдање и жртву свету, као што су то учинили Јевреји, па сада на Западу имамо отворено негирање не само геноцида, већ и самог постојања совјетских народа и то са челних државних позиција.

Овако историчар Горан Милорадовић коментарише забрињавајући однос Европе према планском и масовном убијању Совјета у Другом светском рату.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров најавио је да ће Русија настојати да међународна заједница призна нацистичке злочине над совјетским грађанима као геноцид. На покретање овог питања у ОЕБС-у , Немци су одговорили покушајем да порекну чињеницу како самог геноцида, тако и постојања совјетског народа. Стални представник Русије при ОЕБС-у Дмитриј Пољански рекао је да се Немачка претвара „у нешто веома опасно“ за Русију. Он је додао и то да је немачко држање било врло провокативно, али и индикативно у погледу пута којим та земља тренутно иде.

Милорадовић подсећа да је нацистичка замисао подразумевала да се совјетски простор ослободи за немачку експанзију — и демографску и привредну — па да они онда заузму велика пространства на истоку Европе. То је био, између осталог, и један од основних разлога масовног уништавања становништва на окупираним територијама.

Пројекат „Лебенсборн” био је пројекат насељавања у опустошеним селима и областима Совјетског Савеза које су биле под немачком окупацијом — насељавање новог становништва директно из Немачке. Тако да је тај концепт постојао, а становништво Совјетског Савеза било је предвиђено само за привредну експлоатацију. Није требало да постоји ни у форми државе, ни у форми културе, каже Милорадовић за Спутњик.

Колико то има везе са садашњом политиком Немачке, тешко је рећи, напомиње он, али додаје да је Немачка у сваком случају умногоме скинула ланце којима је била везана током Хладног рата. Многи кораци су учињени последњих деценија и очигледно се Немачка осећа слободнијом да се поново размахне . Колико се то може поистоветити са нацизмом, тешко је рећи, будући да политичари добро мере сваку реч, опомиње Милорадовић.

Отварање Пандорине кутије

Један од основних проблема зашто се на Западу ћути чак и сада, када постоји јасна жеља и иницијатива да се пред читавим светом коначно исприча прича о страдању скоро тридесет милиона људи, је тај што би покретање ове теме отворило многа намерно затворена врата.

Та тема када се отвори не осветљава улогу само Немачке у Другом светском рату, већ и разних других народа који су били њени сарадници у вршењу геноцида. Ако се, рецимо, бавимо усташким геноцидом, онда се не осветљава само Хрватска, него и све земље које су ратовале на страни Немачке, а то је био знатан део Европе. На Источном фронту су били и Французи, Данци, Шпанци, Хрвати, Румуни, Италијани, Мађари… Већи део Европе ратовао је тамо и милиони људи су били укључени — не само Немци. Када се покрене та тема, она баца непожељно светло и на садашњи савез који је изграђен око Немачке, а то је Европска унија.

Зашто је само наш геноцид споран?

Нико не оспорава геноцид над Јеврејима и Ромима, али је зато геноцид над Совјетима, као и над Србима, увек споран. Наш саговорник каже да је разлог томе чињеница да се на нашем страдању није довољно дуго инсистирало.

Реч „геноцид” појавила се већ крајем Другог светског рата. Један јеврејски правник први пут је употребио тај израз да би означио нови феномен на светској историјској сцени — покушај истребљења читавих народа. Раније су српски политичари, за време Првог светског рата, користили израз „истребљење”.  Дакле, еквивалент речи „геноцид” у српском језику била је реч „истребљење”, и Срби су се први пут тада суочили са покушајем да Аустроугарска истреби Србе у Првом светском рату.

Мало је познато у историографији да се свест о истребљењу појавила још тада, међутим, на томе се није инсистирало јер је касније створена заједничка држава заједно са бившим окупаторима , па се у Југославији о томе ћутало. Тај такозвани виши државни циљ прикрио је суштину рата, каже Милорадовић и додаје да се нешто слично дешавало и са Совјетским Савезом. Када је формиран источни блок земаља, у њему су се нашле и оне државе које су учествовале на супротној страни у Другом светском рату – на страни нациста. На томе се није инсистирало, па је све пало у сенку, а данас је веома тешко оживети тај наратив који нема континуитет.

Тако је створена једна асиметрична ситуација, где испада да је једини геноцид икада извршен над Јеврејима, као да геноцид не прати светску историју. Многи други народи су постојали, па сада више не постоје, а само 20. век је био век многих геноцида. Неки су спроведени до краја, неки делимично, али то ипак не значи да се нису догодили. Мислим да је један од разлога занемаривања совјетског и словенског страдања и та врста немара, а друго су политичка и идеолошка ограничења која су постојала у социјалистичким земљама.

Европска унија као Хабзбуршка монархија

Политички дискурс не треба мешати са научним дискурсом, истиче Милорадовић. Уколико је ревизија заснована на чињеницама и документима, увек је добродошла, али ако се ревизија покреће из политичких потреба, онда је то нешто друго. У данашње време рата у Европи, углавном се нико не бави ревизијом у научне сврхе, већ се диже магла која служи за прикривање политичких корака.

Кључни корак у промени суштине Европске уније, по мом мишљењу, било је иступање Велике Британије из ње. Тај потез је у то време био потцењен и сви су се питали шта није у реду са Енглезима — зашто су ушли, па изашли из Европске уније. У ствари, Европска унија им је била неудобна због превеликог утицаја Немачке, а њиховим иступањем тај утицај само се додатно појачао.

Све мале државе које су касније ушле у Европску унију сада су постале подложне немачкој спољној политици, па се Европска унија данас јавља као нека врста нове Хабзбуршке монархије, кроз коју Немачка гура своје геополитичке интересе. Данас нико не може да удари на Немачку, а да не удари на целу Европу , што је и смисао читаве њихове операције, закључује Милорадовић.

Чланак Хабзбурзи, нацисти, па европејци: Сви ћуте о геноциду над Русима и Србима, а рађа се и нешто опасно се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Anadolu / Contributor

Посланици у Народној скупштини Републике Српске усвојили су данас Декларацију о затварању Канцеларије високог представника (ОХР), којом се тражи да буде окончана функција високог представника у БиХ.

Декларацију је предложио председавајући НСРС Ненад Стевандић, а за њу је гласало 57 посланика од присутних 60.

У Декларацији, која садржи осам закључака, између осталог се наводи да Кристијан Шмит у БиХ не представља међународну заједницу и нема никакво право да врши функције из надлежности домаћих органа.

Декларацијом се захтева затварање Канцеларије високог представника, престанак наметања одлука и враћање надлежности домаћим институцијама у складу са Дејтонским споразумом.

У усвојеном документу истиче се да Народна скупштина, као највиши орган Републике Српске – стране уговорнице Анекса 10 Дејтонског мировног споразума – захтева од Савета безбедности УН да хитно усвоји резолуцију којом се окончава функција високог представника у БиХ и затвара ОХР.

Народна скупштина Републике Српске подсећа да је Анекс 10 међународни уговор којим су стране уговорнице привремено, под строго дефинисаним условима и јасно дефинисаним циљем, повериле одређене функције домаћих власти међународној заједници, односно њеном високом представнику у БиХ.

У Декларацији се истиче да је током примене тог анекса дошло до материјалног кршења његових одредби и то занемаривањем воље и нетражењем пристанка уговорница у поступцима именовања високог представника, као и вануговорним и противправним проширивањем његових овлашћења путем такозваних бонских овлашћења.

Органи Српске против тога активно протестују, те захтевају од свих уговорница да хитно отклоне последице правно ништавних аката насталих из њихове употребе.

Коначан и потпуни прекид уговорног режима који је успостављен Анексом 10, а који је давао легитимитет ОХР-у за привремено и ограничено вршење функција из надлежности домаћих органа, десио се 2021. године ступањем на дужност Кристијана Шмита, насупрот јасно израженој вољи Републике Српске и без изричите потврде Савета безбедности УН, наводи се у Декларацији.

„Сви, а нарочито законодавни акти које је усвојио Шмит немају правну снагу у правном поретку БиХ и представљају апсолутно ништавне акте страног интервенционизма“, додаје се у Декларацији.

Народна скупштина РС констатује да је досадашње деловање ОХР-а, а нарочито преко такозваних бонских овлашћења и наметање одлука супротно демократској вољи народа у БиХ, продубило политичке поделе, нарушило поверење међу конститутивним народима и ослабило развој домаћих демократских институција.

Народна скупштина захтева потпуни престанак праксе наметања одлука, доношења закона и вршења било каквих извршних или законодавних функција од неизабраних страних представника, затварање ОХР-а, као и пуно враћање свих надлежности домаћим институцијама у складу са Дејтонским мировним споразумом.

Свако евентуално међународно присуство у БиХ може имати искључиво саветодавну и координациону улогу, без могућности наметања одлука, а коначни циљ јесте потпуни престанак протекторалних механизама и преузимање пуне одговорности демократски изабраних представника и домаћих институција за управљање политичким процесима у БиХ, истиче се у Декларацији.

Чланак Народна скупштина Републике Српске усвојила Декларацију о затварању ОХР се појављује прво на ИСКРА.

Фото: АИ

Из амбасаде Руске федерације у Црној Гори огласили су се у вези са недавним нападом Украјине на студетнски дом у којем је преко двадесеторо младих људи изгубило живот, а више од 60 повријеђено.

„Дана 22. маја, кијевски режим је покренуо терористички напад на академску зграду и студентски дом Луганског државног педагошког универзитета у Старобељску. У овом крвавом нападу погинуло је 21 тинејџер, а 63 је повређено. Нема оправдања за овај кривични чин, јер се у близини места напада нису налазили војни објекти нити борбене јединице. Такође се не може рец́и да је напад био случајан, јер је изведен у три таласа користец́и 16 беспилотних летелица против исте мете“, казали су из руске амбасаде.

Из амбасаде су подјсетили да је на иницијативу руске стране одржан хитан састанак Савета безбедности УН како би се осигурало да нехумани поступци Украјине добију одговарајуц́у процену и одговор.

„Нажалост, западне државе су се још једном опредијелиле за оправдање украјинских власти, још једном представљајуц́и случај као још једну од московских сплетки“, нагласили су.

Такође су напоменули на то да аргументи руског представника нису били уважени, упркос, како су оцијенили, чињеници да очигледне чињенице које је изнио, поткрепљене фотографским доказима, није било могуц́е ни мало оповргнути.

„Руско Министарство спољних послова организовало је путовање у Луганск за велику групу страних новинара (50 људи из 19 земаља), који су могли да свједоче трагичним посљедицама овог терористичког напада. Дали су релевантне коментаре који потврђују истиниту верзију догађаја“, додали су.

„Истовремено, руске оружане снаге предузеле су одмаздне мјере. Штабови војне команде, ваздухопловне базе и предузец́а одбрамбене индустрије у Украјини нападнути су ракетама дугог домета. Међутим, ниједна цивилна инфраструктура није оштец́ена. У одсуству напретка у преговорима, Русија ц́е наставити своју специјалну војну операцију док се не отклоне коренски узроци украјинског сукоба“, поручили су из руског дипломатског представништва у нашој земљи.

Из руске амбасаде посебно су изразили жалајње због тога што црногорска страна није била у могуц́ности да изрази саучешц́е рођацима жртава и повређених у Луганску.

„Умјесто тога, на званичном нивоу су изречене неосноване оптужбе против Москве у вези са њеним присилним одговором на смрт цивила.

Њихов тон и садржај се мало разликују од претходних изјава западних влада, које очигледно нец́е игнорисати солидарност Црне Горе са њиховим антируским инсинуацијама“, закључили су из амбасаде Руске Федерације.

Чланак Амбасада Русије: Жао нам је што Црна Гора није упутила саучешће поводом украјинског терористичког напада се појављује прво на ИСКРА.

Андреј Пленковић (Фото: Танјуг)

Положај хрватске мањине у Србији је осетљив и комплексан, треба инсистирати на томе да Хрвати имају гарантовано посланичко место у Скупштини Србије, рекао је премијер Андреј Пленковић. 

„Друго је да се реше резидуална питања, пре свега питања ратних злочина, питања несталих, решавање питања границе између две земље„, рекао је Пленковић за ХРТ, уочи недеље Хрвата изван Републике Хрватске.

Иначе, у питању је граница на Дунаву, Србија је става да она треба да иде средином реке што је по међународном праву, а Хрватска да се она одреди по катастру, јер је река мењала ток. Ако би се применио овај „модел“, делови Апатина, Сомбора и Бачке Паланке припали би Хрватској.

Пленковић је навео и да је фрустрација Хрвата у БиХ оправдана.

„Ускоро ће општи избори. Поново се поставља питање легитимног политичког представљања Хрвата. Првих десетак година није било неочекиваних сценарија на подручју Федерације, Бошњаци су гласали за своје кандидате, Хрвати за своје кандидате. Али, 2006. године се догодила једна аномалија где је СДП БиХ искористио политички простор и кандидовао представника хрватског народа Комшића за свог кандидата. Део Бошњака је гласао за њега. Жељко Комшић не добија гласове у већинским крајевима БиХ, где живе Хрвати“, рекао је Пленковић, говорећи о томе да хрватског члана Председништва заправо бирају Бошњаци и да он није одраз воље Хрвата у БиХ, преноси РТ Балкан.

Чланак Пленковић о односима са Србијом: Потегао питање границе на Дунаву се појављује прво на ИСКРА.

У Брадини код Kоњица данас се обележева 34. годишњица од бруталног злочина муслиманских и хрватских јединица који су убили 48 мештана овог српског села, а остале протерали и одвели у логоре, а председник СНСД-а Милорад Додик подсећа да је тада угашен живот десетина невине деце, жена, мушкараца које су мучки убили припадници муслиманских и хрватских формација само због српског имена и крсне славе.

„Године пролазе, а тишина која се пре 34 године надвила над Брадином и данас одјекује истом јачином и болом. Брадина је један у низу симбола спаљених српских огњишта, угашених славских свећа, оскрнављеног месног храма, мучки прекинутих живота“, навео је Додик у изјави за Срну.

За три дана, од 25. до 27. маја 1992. године, бошњачки и хрватски злочинци бацили су 26 тела у јаму испред православног Храма Вазнесења Господњег у Брадини. У логорима су животе изгубила још 22 српска цивила, а пет особа се и данас воде као нестале.

Додик каже да су злочинци окупљени око тадашњих муслиманских вођа, креатора и иницијатора рата у БиХ, извршили напад на вековна српска огњишта и имања у Брадини, поубијали и затворили у логоре на све што су наишли, а што се зове српским именом.

„Њих 3.000 наоружаних припадника паравојних муслиманских и хрватских формација, дојучерашњих комшија, устремило се на недужне мештане српске националности, и младо и старо, у Брадини и убијали их на најбруталније начине на кућном прагу. За само два дана, од 25. до 27. маја 1992. године, убијено је 48 цивила, док је у логорима Челебићи и Мусала било заточено 330 цивила који су на најсвирепији начин мучени, а њих 22 логораша је умрло у најстрашнијим мукама“, истакао је Додик.

Подсетио је да неколико десетина слабо наоружаних мушкараца није могло да пружи отпор и одбрани Брадину у овом бруталном нападу, па је село у потпуности спаљено и уништено, а Црква Вазнесења Господњег, саграђена 1938. године, запаљена и срушена.

„О бруталности злочина у Брадини и свирепости његових извршилаца говори и податак да су злочинци платили Роме који су везали ноге убијених Срба конопцима, а затим њихова тела коњима вукли до ископане јаме у порти порушеног храма и ту их бацали. За три дана у ту јаму бачено је 26 тела недужних Срба. Такође, постоје и сведочења која говоре о окрутном и нечовечном понашању зликоваца према српским кћеркама, сестрама и мајкама које су биле подвргнуте вишеструким силовањима и бруталним иживљавањима“, навео је Додик.

Наравно, додао је, за овај стравични злочин у Брадини, као и за многе друге злочине над Србима још нико није одговарао, јер се пред Судом БиХ увек воде маратонски процеси који немају краја када је реч о српским жртвама, чекајући да починиоци и сведоци „биолошки нестану“.

„Док се са тугом и дубоким поштовањем сећамо свих невино страдалих мештана Брадине, наша дужност није само да тугујемо, већ и да памтимо, да њихова имена отимамо од заборава, о њиховој жртви говоримо гласно и достојанствено и да никада не дозволимо да зуб времена изједе истину о њиховом страдању. Много је Срба страдало, много је српских огњишта угашено, много кућа и храмова порушено у протеклом грађанском рату у БиХ да би тако лако дозволили да заборав прекрије истину о нашем страдању. Република Српска и слобода коју данас имамо скупо су плаћене и не смијемо себи да дозволимо заборава. Док је нас и нашег сећања и они ће живети, јер заборав је поновни злочин над властитим жртвама“, поручио је Додик.

Чланак Додик о злочину над Србима у Брадини: Наша дужност није само да тугујемо, већ и да памтимо се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Artur Gabdrahmanov /

Сједињене Америчке Државе немају намеру да се више баве „изградњом нација“ у нашем региону, али се окрећу економским мерама како би потиснули руски и кинески утицај, како наводи најновији извештај Стејт департмента.

Реч је о документу од седам страница који је упућен Конгресу, у складу са америчким прописима.

„Ера изградње нација под вођством САД је готова. Америчка политика на Западном Балкану не бави се спасавањем или обновом, већ стабилношћу и узајамно корисним партнерствима“, каже се у извештају.

Приоритет САД је да „локални актери реше сопствене изазове, уместо да наставе са претераним ослањањем на страну интервенцију или надзор“, наводе аутори.

Када је о Србији реч, извештај Стејт департмента је ред доброг, ред лошег. С једне стране, наставља се подршка тзв . Косову, односно „транзицији мултиетничких косовских безбедносних снага у професионалну територијалну одбрану“.

Такође, САД хвале Албанију и тзв. Косово због чланства у „Одбору за мир“ у Гази и најављеном учешћу у мировној мисији, у којој ће наводно да учествује и БиХ. То, по ауторима, „показује транзицију региона из потрошача у снабдевача безбедности“.

САД наставља да „охрабрује Србију и Косово да остваре напредак у нормализацији односа, с циљем да постигне трајан договор прихватљив за обе стране“, наводи се у извештају, што је знатно мекши став од оног прописаног резолуцијом која је прошле године „прошверцована“ у закон о финансирању Пентагона, која заговара „међусобно признање“.

Занимљива је и реченица у којој се каже да САД намеравају да „прошире безбедносну и одбрамбену сарадњу на начине који доприносе америчким интересима“.

У извештају се каже да Западни Балкан има кључну географску локацију, природна богатства и стручну радну снагу.

У извештају се потенцира да САД занимају „активности које имају директну и очигледну корист за америчке интересе, где су приоритет краткорочни и опипљиви резултати а не неодређена изградња институција“.

Москва се оптужује да „подстиче етничке сукобе, финансира факторе дестабилизације и користи снабдевање нафтом и гасом за притисак на политичаре и слабљење поверења у западне институције“. Као један од приоритета САД спомиње се „елиминација небезбедног руског гаса у региону“.

У том контексту, САД најављују подршку новим енергетским пројектима, диверсификацији снабдевања и већем присуству западних компанија на тржишту Западног Балкана.

Стратегија истовремено потврђује да ће питања енергетике, инфраструктурних инвестиција и геополитичког позиционирања остати у средишту америчко-српских односа у наредним годинама.

Кина наводно шири своју „меку моћ“ тако што користи „трговину, државне зајмове, мито, пропаганду и партнерства на нивоу елите“ да ојача свој утицај у региону. Као начин да се супротстави овом утицају Пекинга наводе се мере за јачање „транспарентности“ и институција система, што донекле противречи раније изнесеним приоритетима.

Као један од вектора америчког утицаја који треба да омогући „већу конкурентност у стратешким пројектима“ у односу на „непријатељску конкуренцију која има ниже стандарде“ наводе се билатерални међудржавни споразуми, а као конкретан пример спомиње се споразум о енергетској инфраструктури са Србијом из 2024.

Чланак Америка више не помиње међусобно признање, већ споразум прихватљив за Београд и Приштину се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Skupština CG

Драга браћо и сестре, господине Стевандићу, господине Додик, господине Мандићу, господине Селаковићу – судећи по вашем аплаузу закључујем да вам је много милије што сте видјели мене него Рикија Мартина из Подгорице и хвала вам на томе.

Овако је свој говор започео предсједник ДНП-а Милан Кнежевић а говорећи на Скупштини странке Уједињена Српска Ненада Стевандића.

„Желим да вам пренесем братске поздраве из Црне Горе и снажну и јасну поруку да Црна Гора јесте прокламовала свој циљ а то је чланство у Европској унији али смо се и јасно одредили према свима онима који бораве у Бриселу или широм западне Европе да треба да знају да ни за једног правог православног Србина и Црногорца ни Брисел нити било који други град Европе не може бити ближи од Београда и Бања Луке и то треба сви да знају јер само тако промовишемо солидарност, саборност, јединство које нам је неопходно у овим турбулентним геополитичким временима“, навео је он.

Додао је да је срећан што присуствује Конгресу и што се шири идеја коју су покушали да угуше почетком XXИ вијека а то је да неко у Подгорици треба да буде срећан када је некоме лоше у Бањалуци или Београду .

„Ми смо народ који смо кроз вјекове показали да нас једнако боле ране рода свога и зато данашњи конгрес, данашње окупљање шаље снажну поруку и визију оних великана које је изњедрила ова земља од Јована Дучића, Алексе Шантића, Ђоновића, Петра Кочића и показује да је неумрли дух Републике Српске настале на крви и жртви најбољих синова и кћери завјет који сви заједно морамо чувати и ви у Републици Српској и наша браћа у Србији и наша браћа у Црној Гори јер само тако можемо опстати“, навео је он.

Додао је да зато на крају жели да пошаље братски поздрав и снажну поруку – Београд, Бања Лука Подгорица – то је једна породица.

„Кад смо заједно, противник нема шансе. Сви смо ми Гаврило Принцип, остало су све нијансе. Живјела Србија, живјела Република Српска, живјела Црна Гора“, закључио је он.

Чланак Кнежевић: Београд, Бања Лука и Подгорица, то је једна породица! се појављује прво на ИСКРА.

Горан Даниловић

Двадесет година након референдума о „независности” Црне Горе, лидер Уједињене Црне Горе Горан Даниловић каже да су политичке и друштвене подјеле и даље дубоке, те да се неће превазићи све док не престане утјеривање историјских лажи за једину истину. У интервјуу за ИН4С говорио је о положају Срба у Црној Гори, насљеђу литија и политичких промјена 2020. године, економским и друштвеним приликама, али и о обиљежавању 20 година независности и наступу Рикија Мартина.

Навршило се 20 година од референдума о „независности“ Црне Горе. Како данас гледате на тај догађај и период и шта се, по вашем мишљењу, суштински промијенило у Црној Гори у протекле двије деценије — политички, економски и друштвено?

-У Црној Гори је данас много мање страха од политике и политичара — то је највреднија тековина, мада је нисмо добили са референдумом, него значајно касније, након политичких промјена 2020.
Кључни проблем је и данас исти; и даље је дубока раздјелина између сиромашних и богатих. Социјална једнакост је неповратно срушена, а посвађаност друштва и грађана и даље је незалијечена. Неорганизованост државе, и након промјена, једе економску супстанцу, па много чега добро започетог у економији предуго бива могућност, а не реалност.

И двадесет година након референдума, у јавности су и даље присутне дубоке подјеле око питања независности и односа према Србији. Како коментаришете чињеницу да Црна Гора ни након двије деценије није превазишла те подјеле?

-Дубоке подјеле ће трајати све док не престане постреферендумско утјеривање историјских лажи за једину истину. Референдум је одредио другачији статус државе, али не може избрисати српску историју Црне Горе. Када се прекине тај скеч, Црна Гора и Србија ће бити род најрођенији.

Да ли су, по вашем мишљењу, Срби у Црној Гори након референдума постали грађани другог реда, посебно када је ријеч о језику, идентитету и заступљености у институцијама?

-Било нам је намијењено да као ентитет нестанемо или ућутимо, али смо на литијама и потом на изборима показали историјску жилавост и способност да се одбранимо и трајемо.
Нажалост, Србима и нашим политичким елитама није било први пут да поприлично упропасте и проспу оно што је обичан човјек својом храброшћу освојио за нас.
У међувремену, истини за вољу, неке Српкиње и Срби данас раде у државној управи и примају давно зарађене плате, али смо заборавили да нас није материјално покренуло на борбу — покренула нас је духовност. Људи желе више од плате, желе правду, друштво једнаких шанси, заслужених казни и поштовања закона и правила. Људи желе потпуну слободу.

Како коментаришете то што је обиљежавање 20 година „независности“, према доступним информацијама, грађане коштало скоро три милиона евра? Да ли сматрате да је то оправдан трошак у тренутним економским околностима?

-Трошили смо ми много више и низашта. Нека се потроши за славље свих који желе да славе — ова држава нам је заједничка; некима је то важно и нека буде. Само, било би љековито да побједници са референдума схвате да ми који смо жељели Црну Гору са Србијом нисмо грађани другог реда, него историјски народ, градитељи ове државе које не би било да је наши преци нису добили на сабљу и пушку. У крајњем, порески смо обвезници који граде Црну Гору, па нека се тога сјете када год пјевају и веселе се.

Како сте видјели одлуку да на прослави 20 година „независности” наступи Рики Мартин?

-И Рики Мартин мора да живи — ради човјек посао који једино зна. Могла је Влада да изабере и атрактивнијег госта и бољу музику, али… Како смо бирали и заслужили, добро смо прошли.

Чланак Даниловић: Срби су градитељи Црне Горе, а не грађани другог реда се појављује прво на ИСКРА.

фото: intermagazin.rs

Амерички дипломата и бивши амбасадор САД-а у Србији и Црној Гори Вилијам Монтгомери недавно је дао интервју подгоричким Вијестима гдје је говорио о много тема које се тичу политичке врхушке Балкана, а између осталог осврнуо се и на питање статус Босне и Херцеговине.

На констатацију овог листа да политичка ситуација у БиХ али и на Косову и Метохији не функционише те шта је боље рјешење, Монтгомери је одговорио:

„Проблем је што било лакше кад су ти проблеми били живи, а САД имале интензиван интерес да их ријеше уз пажњу тамошњих лидера. Сад, на примјер, имамо Дејтонски мировни споразум у БиХ. Промјена тог споразума захтијевала би јаку вољу и подршку великих сила. Не знам да ли је то могуће… Да сам могао, прво бих предложио три ентитета у БиХ. Ентитет за Хрвате такође, са шестогодишњим периодом. Након шест година, ти ентитети би имали референдум о независности“, навео је он за овај лист.

Ова изјава се иапк не може посматрати као усамљено мишљење Монтгомерија. Она долази у тренутку када званични Загреб, уз подршку утицајних америчких конзервативних кругова (попут Херитаге Фоундатион), све гласније говори о идеји о трећем ентитету. Имавши ту чињеницу у виду, прва и најважнија порука ове изјаве јесте јавно признање да је концепт централизоване, унитарне Босне и Херцеговине, какав је форсиран од стране дијела западних центара моћи и политичког Сарајева, ушао у слијепу улицу. Монтгомери стога у овом интервјуу прецизно даје дијагнозу да тренутни механизми – не функционишу.

Из дипломатског угла, ово отвара простор за редефинисање преговарачких позиција. Годинама се сваки покушај заштите изворног Дејтона од стране Републике Српске карактерисао као „антидејтонски“. Када амерички дипломата предложи корак даље – потпуну територијалну и административну реорганизацију – то може такође значити да је у међународним круговима сазрела свијест да се стабилност не може одржати присилним суживотом. Званично Сарајево се након ових изјава које се све чешће могу чути у дипломатским круговима суочава са новом реалношћу у којој њихови аргументи о „грађанској држави“ губе тежину пред очигледном нефункционалношћу на терену.

Говорећи о предлогу о трећем (хрватском) ентитету, и птицама на грани је јасно да он директно погађа односе у Федерацији БиХ. Хрвати су кроз феномен прегласавања приликом избора члана Предсједништва схватили да губе институционалну битку. Актуелни догађаји и конференције у Загребу, на којима се цртају нове мапе са „Хрватском републиком“ унутар БиХ, доказују да је хрватска спољна политика прешла у офанзиву.

Шта је реалан сценарио на терену?

Очигледно је да може доћи до правног и политичког притиска те да Хрватска у овом тренутку као чланица ЕУ и НАТО може да искористи дипломатске механизме како би блокирала европски пут БиХ уколико се не обезбиједи равноправност Хрвата у БиХ. Такође, Хрватска такође може да посегне за механизмом блокаде институција те стога унутар БиХ може доћи до потпуног застоја у функционисању уколико Хрвати одбију да учествују у власти без јасних гаранција о територијалној аутономији.

Шта ће бити са Републиком Српском

За Републику Српску и српски фактор у цјелини, најзначајнији дио Монтгомеријевог плана је увођење шестогодишњег мораторијума након којег би, судећи по његовим ријечима, услиједио референдум о независности. Ово је прва јасна артикулација модела „мирног разлаза“ која долази са западне адресе.

Ипак, дипломатска реалност налаже опрез. Република Српска у овом процесу има тактичку предност јер подржавањем хрватских захтјева за трећим ентитетом заправо брани принцип федерализма и конфедерализма. Ако се Дејтонски споразум отвори ради формирања трећег ентитета, Бањалука аутоматски добија пуни легитимитет да постави питање свог коначног статуса. Међутим, реалполитика нас учи да би спровођење референдума о независности у пракси изазвало снажан отпор великих сила (попут Њемачке и тренутних структура у Бриселу) које се плаше домино ефекта на остатак Балкана.

Шта ово значи за будуће балканске процесе?

Изјава Вилијама Монтгомерија је јасан сигнал да је вријеме наметнутих рјешења и међународног интервенционизма на Балкану прошло. Ово је потврда да се стабилност региона не може градити на игнорисању интереса два од три конститутивна народа у БиХ. Док политичко Сарајево у овим ријечима види опасност, а Загреб прилику за оживљавање своје самоуправе, српска политика са треће стране мора остати одмјерена, дипломатски активна и фокусирана на очување уставних надлежности Републике Српске.

Балкан се очигледно налази пред новом фазом дипломатског редефинисања, гдје ће политички преживјети само они који буду играли хладне главе, без максималистичких захтјева.

Чланак Да ли је отворена Пандорина кутија у БиХ: Монтгомеријев предлог оголио слабости босанског чвора, је ли најбоље рјешење миран разлаз? се појављује прво на ИСКРА.

Потпредсједник Демократске народне партије Милун Зоговић поручио је да двадесет година од референдума не би смјело да буде повод за“ хистерију, подјеле и одрицање од сопственог историјског бића, већ прилика да се као озбиљно друштво подсјетимо истине о сопственој државности и сопственом народу“. Он је казао да патриотизам не може и не смије бити мјерен мржњом према свему српском.

„Црна Гора није настала 2006. године, своју независност је међународно потврдила још 1878. године на Берлинском конгресу. Она је кроз историју била држава слободних људи, држава која је своју част, вјеру и име бранила у ратовима, у страдањима и у великим историјским побједама“, казао је Зоговић.

Он је навео да и у СФРЈ и Савезној Републици Југославији, као и у државној заједници са Србијом, Црна Гора је имала своју власт, институције, идентитет и пуну политичку посебност.

„Зато је погрешно и опасно представљати 2006. годину као тренутак у којем је Црна Гора „настала“ или „ослобођена“. Не пристајем да заборавимо вјекове славног постојања Црне Горе и да их прекријемо са Ђукановићевим дискриминаторским и асимилаторским пројектом приватне државе. Таква политика није утемељена на историји, већ на потреби да се сопствени народ одвоји од свог поријекла, своје вјере, свог културног и духовног простора“, казао је Зоговић.

Он сматра да је прослава Дана независности у појединим тренуцима претварана је у покушај политичке и идеолошке рехабилитације режима Мила Ђукановића и политике подјела, дискриминације и асимилације.

“ Посебно забрињава што и данас постоје они који би да обнове исту матрицу — да они одређују ко је „довољно“ лојалан Црној Гори, а ко није“, казао је Зоговић.

Наглашава да патриотизам не може и не смије бити мјерен мржњом према свему српском.

„Управо је таква политика годинама тровала Црну Гору, дијелила народ и покушавала да српство представи као нешто туђе овој земљи. А истина је потпуно другачија —  Срби су кроз вјекове стварали, бранили и градили Црну Гору, остављајући немјерљив траг у њеној историји и трајању“, рекао је он.

„Највећа иронија је што се данас као „највеће патриоте“ представљају управо они који су деценијама пустошили државу, претварали институције у партијске филијале и Црну Гору у приватни посјед. Они који су је највише пљачкали данас би да држе лекције о моралу, држави и патриотизму“, додаје Зоговић.

Поручио је да Црна Гора није ничија приватна држава.

„Она припада свима подједнако. И онима који су били за федерацију са Србијом и онима који су били за обнову независности. Зато је опасно покушавати да се традиционална Црна Гора, утемељена на чојству, сојству и слободарству, замијени идеологијом искључивости и политичких комесара“, наводи се у саопштењу.

Црна Гора, казао је, не смије да заборави своју историју.

„Нити своје претке који су животе давали за заједничку државу и заједничку слободу. Не смије да заборави своју браћу по роду, нити своју браћу по духу, са којима је вјековима дијелила језик, вјеру, културу, борбе, побједе и страдања. Данас, када многи покушавају да идентитет Црне Горе граде искључиво на антисрпству и на одрицању од свега што је вјековима била, дужност је сваког часног човјека да каже да се држава не може градити на мржњи према сопственим коријенима“, закључио је Зоговић.

Чланак Зоговић: Црна Гора не смије заборавити саму себе се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

Пише: Небојша МАЛИЋ

СТРАТЕГИЈА руководства Републике Српске да одржава пријатељске односе са Русијом док тражи савезнике у администрацији Доналда Трампа против либерално-демократског глобализма његових америчких противника и Европске уније, нашла се у рискантном положају почетком рата са Ираном крајем фебруара.

Трампово запостављање домаће политике запријетило је да републиканцима донесе пораз за изборима за Конгрес у новембру, док су невоље америчке војске отвориле могућност да Европу – а самим тим и Балкан – препусте неком другом, нпр. Великој Британији, ЕУ или Турској. Данас, међутим, то изгледа кудикамо мање вјероватно.

Иако сукоб САД и Ирана још није готов, већ неколико седмица се чини да је на ивици краја.

Трамп пријети новим бомбардовањем уколико Техеран не капитулира, док у међувремену спроводи поморску блокаду која је неутралисала иранске планове за контролу пловидбе Ормуским мореузом.

Израел, којег већина Американаца криви за рат, ћути и бомбардује Либан. А Иранци никако да се врате у мартовску форму. Престали су чак и да праве ЛЕГО видео-клипове који исмијавају Трампа, јер им је јасно да је враг однио шалу.

Трампу је његова база највише замјерила што је ратом против Ирана запоставио своју домаћу агенду. Отуд не изненађује што се Бијела кућа вратила управо тим питањима крајем априла, пошто је иранско питање прогласила мање-више ријешеним.

Све је кренуло од предмета “Кале в. Лујзијана” пред Врховним судом САД, који је пресудио да је цртање изборних јединица на основу расе неуставно.

До сада су деценијама демократе уживале више од 20 гарантованих мјеста у Конгресу на основу таквих изборних јединица, у којима су црначке гласове узимали здраво за готово, док су политичким мапама неутралисали републиканце дуж сјевероисточне и западне обале САД.

Сада предост у цртању мапа имају републиканци, што донекле мијења прогнозе да ће гарантовано изгубити на изборима за Конгрес ове јесени, јер традиционални параметри анализе више не важе.

У међувремену је врховни суд државе Вирџиније поништио мапе које су демократе хтјеле да наметну на референдуму, како би у држави гдје имају 55% подршке добили 90% одсто мандата у Конгресу. Једини је проблем био што су тиме прекршили сопствене процедуре.

Још једна пресуда Врховног суда обавезала је шпедитерске фирме да воде рачуна о подизвођачима, што је малтене преко ноћи уништило цијелу шпекулантску индустрију камионџија-имиграната и брокера који су радили из трећих земаља (па и са наших простора). А од прије неки дан креће и хајка на банке које недржављанима омогућавају да шаљу новац у иностранство, што ће додатно погодити илегалне имигранте.

Трамп је посебну пажњу обратио на нелојалне републиканце, који већ мјесецима одбијају да усвоје законе који би подржали његове указе и приједлоге. У обрту без преседана, чак два тренутна сенатора су изгубила мандат на унутарстраначком гласању – Бил Касиди из Лујзијане и Џон Корнин из Тексаса. Обојица су критиковала Трампа, тобоже са становишта “конзервативних принципа”, а у пракси као дио естаблишмента у којем су им биле драже демократе од сопственог предсједника.

Готово сви кандидати које је Трамп подржао за Представнички дом добили су повјерење странке на предизборима – док је садашњи конгресмен Томас Меси, који се удружио са демократама да објави „досије Епстин“, убједљиво поражен.

Порука је недвосмислена: нема чекања да Трамп оде па да се све врати на старо.

“Пометено” је и републиканско руководство Индијане, које је одбило да промијени изборне мапе јер “то не би било фино” према демократама. Гласачи су им дали до знања да за фингирану финоћу у Америци више нема мјеста, бар не док демократе не престану да пуцају на своје политичке противнике.

Јер, и то се поново десило. Крајем априла је један острашћени учитељ, активиста демократа, покушао да упадне на гала вечеру прес клуба Бијеле куће док су се тамо налазили Трамп, потпредсједник Џеј Ди Венс, министар рата Пит Хегсет и други. Успјешно је неутралисан, али су остала питања што о пропустима обезбјеђења, што о реторици демократа која хушка “вукове самотњаке” на политичко насиље.

Трамп није спавао ни на међународном плану.

Крајем априла је њемачки туриста и самозвани високи представник Кристијан Шмит најавио одлазак из БиХ, иако је прије тога гласно инсистирао да нема намјеру да иде било гдје. И док су у политичком Сарајеву јадиковали како ће сад без њиховог “друга Шмите”, стигле су гласине да је “оставка” била резултат позива из Стејт департмента. Наступ америчке мисије при УН на сједници Савјета безбједности неколико дана касније то је и потврдио.

Занимљиво је и да су се по први пут Русија, САД и Кина нашле на апсолутно истој страни по питању кризе у БиХ, док је земљама ЕУ и Великој Британији остало само да немоћно шкргућу зубима и понављају стара општа мјеста.

Сукоб на линији Вашингтон-Брисел није више само реторички. Пентагон је управо потврдио Трампову објаву повлачења преко 5.000 војника из Европе, а сматра се да је то тек први корак у пуштању НАТО низ воду. Јер, како су у више наврата рекли Трамп, Хегсет и државни секретар Марко Рубио, каква је корист од војног савеза који неће да пружи помоћ кад је то Америци потребно?

На страну сада што европске земље немају чиме да помогну Америци у сукобу са Ираном – битно је што су објавиле цијелом свијету да не желе.

У тим околностима политика и дипломатија Српске показује се као исправна. Руководоство Српске је редовно радо виђено у Вашингтону, али и у Москви, на прослави Дана побједе.

Прошломјесечним падом Будимпеште под љубоморну шапу Брисела, Бања Лука је (п)остала једини канал којим Русија и САД могу да отворено комуницирају, ако желе да окончају сукоб у Украјини. Сада је у интересу и Москве и Вашингтона да Србе штите од насртаја Брисела и Лондона, што је још колико прије двије године изгледало незамисливо.

Што би рекли Бразилци пред свјетско првенство у фудбалу, “усудите се да вјерујете”.

https://sveosrpskoj.com/2026/05/22/malic-sada-je-u-interesu-i-moskve-i-v…

Чланак Малић: Сада је у интересу и Москве и Вашингтона да Србе штите од насртаја Брисела и Лондона се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Alen Gurovic/NurPhoto

Поводом Дана загребачких матураната данас се традиционално на језеру Бундек обележава крај средњошколског образовања, познат и као „норијада“, а хрватски медији преносе да је група матураната данас на

Тргу бана Јелачића викала „Ајмо, ајмо, усташе“ и„За дом спремни“. Како преноси „Јутарњи“, орили су се и Томпсонови стихови „Гени, гени камени“ и палиле бакље.

Славље организује Град Загреб, а иако се хрватска званична политика декларативно ограђује од усташког покрета, ове сцене из Загреба, али и других градова показују да је реч о лажном згражавању над усташама, наводе медији.

Заменица градоначелника Загреба Данијела Доленец обишла је дежурне службе и поручила да је ситуација под контролом.

„Све су то већ уигране екипе, као и сам начин прославе. Само у Загребу готово је 9.000 матураната који данас затварају велико поглавље у свом животу и отварају ново“, рекла је Доленец, преноси „Јутарњи“.

На питање о непримереном понашању дела матураната, попут чупања саобраћајних знакова и повика „Ајмо усташе“ на главном загребачком тргу, одакле је поворка кренула,Доленец је рекла да је таквих појава било и ранијих година.

„То су, засад колико знам, појединачни инциденти и све пролази добро. Ако ће бити кршења правила и прописа, то је наравно на МУП-у да поступа“, рекла је заменица градоначелника Загреба.

Иначе, најдраматичније било је у Дубровнику, где су матуранти у налету агресије физички напали припаднике полиције који су покушали да успоставе ред.

Чланак Загребачки матуранти викали „За дом спремни“, заменица градоначелника: Није први пут се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Stock foto

Политичке промене у Будимпешти након победе ТисеПетeра Мађара покренуле су питања о будућим односима између Мађарске и њених кључних партнера, пре свега Русије и Кине, али и суседне Србије.  Од повратка Виктора Орбана на власт почетком 2010-их, политички и економски односи између Београда и Будимпеште достигли су историјски врхунац, вођени енергетским споразумима подстакнутим сарадњом са Москвом.

Док се политички либерални Запад сада нада брзом повлачењу, географска реалност, енергетска међузависност и политички контекст, мађутим, чине диверсификацију од Русије неизвесним и опасним путем и за Београд Александра Вучића и за Будимпешту Мађара, што компликује стратешку рачуницу, пише Александар Митић са Института за међународну политику и привреду за Валдај клуб.

Руски подстицај мултиполарном свету – оличен у изјавама председника Владимира Путина 2007. године на Минхенској безбедносној конференцији и самиту Г8 у Хајлигендаму – поклопио се са „повратком“ Москве на Балкан, а тачније њеном кључном партнеру у региону – Србији – након година некохерентних дипломатских сигнала са обе стране. Митић подсећа да је у Минхену и Хајлигендаму, Путин показао чврсту и безусловну подршку територијалном интегритету Србије и запретио ветом у Савету безбедности УН на сваки покушај Запада да промовише албански сан о „независном Косову“, али да Европска унија и САД, ипак, нису одустале од „једностраног проглашења независности Косова“ у фебруару 2008. године.

„Бумеранг“ последице овог драматичног кршења међународног права и даље прогањају Запад и дестабилизују свет до данас, али је тај потез 2008. године такође навео Москву и Београд да се дипломатски прегрупишу и поново оживе економске везе потписивањем Споразума о енергетској сарадњи.

Споразум је отворио пут за „Гаспромњефтову“ аквизицију већинског удела у Нафтној индустрији Србије и за будућу изградњу гасовода који ће повезивати две земље преко Црног мора и суседних држава. У суштини, то је значило обезбеђивање енергетске безбедности, на самом почетку светске финансијске кризе, земљи без излаза на море са ограниченим домаћим ресурсима фосилних горива, већ оштећеној деценијом санкција и разарања током НАТО агресије 1999. године. Заиста, то је била кључна енергетска артерија која је током 2010-их обезбедила Србији стабилну и модернизовану производњу нафте, као и јефтин и поуздан руски гас након изградње „Турског тока“.

Међутим, како су се односи Запада са Русијом погоршавали, Србија – земља кандидат за чланство у ЕУ од 2014. године – била је под све већим притиском да прекине своју енергетску сарадњу са Москвом.

У одбрану своје одлуке да се не ускладе са ЕУ око санкција против Москве, званичници у Београду су често наводили подршку Русије у Савету безбедности УН по питању Косова и готово потпуно ослањање на руски гас. Стога су, по оба питања, Брисел, Берлин, Лондон и Вашингтон вршили снажан притисак. По питању Косова, циљ Запада био је да подстакне Србију ка прихватању самонаметнутих споразума, што би учинило подршку Москве у Савету безбедности УН ирелевантном, док је мантра „енергетске диверсификације“ уздигнута на пиједестал сваке дипломатске посете ЕУ/САД главном граду Србије, посебно од 2022. године и одлуке Брисела да прекине испоруку руских енергенат.

Александар Митић указује да је мађарски улог у енергетској сарадњи Србије и Русије је важан део једначине. Србија увози око 2,5 милијарди кубних метара руског гаса годишње, а такође је са „Гаспромом“ изградила подземно складиште гаса капацитета 450 милиона кубних метара у Банатском двору. Али, она је такође и транзитна земља „Турског тока“ за руски гас у Мађарску, која увози три пута више – 7,5 милијарди кубних метара у 2025.

Под притиском Брисела и Вашингтона, обе земље су недавно потписале споразуме са Азербејџаном о диверсификацији увоза гаса, а покренути су и разни пројекти који ће се повезати са Румунијом, Хрватском, Бугарском, Северном Македонијом и, на крају, грчком луком Александрополис, као главним чвориштем за извоз америчког течног природног гаса.

Па ипак, упркос кратким роковима за ЕУ ​​за 2027. годину и неочекиваним алтернативама, Мађар је након своје победе изјавио да „нико не може променити географију и да Мађарска још није спремна да одустане од руске нафте и поставио је нови оквирни рок за 2035. годину. Такав став ће вероватно пружити Београду више подстицаја и простора за маневар да се одупре притиску Брисела да испуни рок из 2027. године, упркос низу активности диверсификације планираних за следећу годину, као што је значајно повећање увоза из Азербејџана преко бугарског интерконектора и очекивано отварање гасних интерконектора са Румунијом и Северном Македонијом.

Београд зна да би алтернативе биле изузетно скупе за његову индустрију, али су западна очекивања за конкретне потезе диверсификације велика. У међувремену, Србија и Русија настављају да продужавају краткорочне уговоре о гасу по веома повољним ценама за Београд, штедећи стотине милиона евра, одржавајући економију на површини и инфлацију на нивоу током тренутне енергетске кризе изазване ратом на Блиском истоку.

Док је Србија престала да купује руску нафту након санкција ЕУ – и, парадоксално, није могла да добије изузеће као Мађарска, јер није чланица ЕУ – управо је Вашингтон, током последњих дана администрације Џозефа Бајдена, одлучио да зада ударац увођењем санкција српској нафтној компанији НИС, циљајући руско власништво. Од тада, више од годину дана, одвија се бескрајна драма, у којој су Канцеларија за контролу стране имовине САД спроводилац санкција, „Гаспромњефт“ и српска влада већински власници, а мађарски МОЛ потенцијални купац руских удела.

Док је споразум о куповини изгледао близу пре мађарских избора, у последњих неколико недеља ставови се чини да се ојачавају, а Београд све гласније изражава своје незадовољство МОЛ-овом понудом, посебно у вези са очувањем рафинерије нафте НИС у Панчеву. Остаје да се види да ли су компликације пословне или политичке природе.

Али Београд и Будимпешта планирају још један нафтни пројекат – нафтовод Србија-Мађарска, од 200 километара, чија би изградња требало да почне ове године, повезао би српску рафинерију Панчево са нафтоводом „Дружба“. Тиме би понудио неку врсту „обрнуте диверсификације“ – далеко од зависности од Јадранског нафтовода (ЈАНАФ), и његове рањивости на западне политичке услове. Иако је циљ завршетка пројекта до 2028. године, остаје питање да ли ће ентузијазам Будимпеште ослабити, посебно ако их Брисел и Вашингтон буду притискали.

Још један аспект потенцијалне сарадње Србије и Мађарске, такође повезан са Русијом, могао би бити погођен због промене власти у Мађарској. Србија је у неколико наврата изразила интересовање за куповину 5 до 10 процената удела у нуклеарној електрани „Пакш 2“, коју тренутно гради Росатом, у свом првом кораку ка нуклеарној енергији. Међутим, Београд разматра и друге опције, које укључују британске, америчке и посебно француске партнере из ЕДФ-а, који је у марту завршио Студију изводљивости о коришћењу нуклеарне енергије у Србији. Стога би сваки сигнал из Будимпеште у вези са потенцијалном поновном проценом пројекта „Пакш 2“ умањио интересовање Београда, које већ критикује прозападна опозиција у Србији.

Иако су многи аналитичари очекивали тешка времена за односе Београда и Будимпеште након парламентарних избора, посебно због невиђене блискости током Орбанове ере, први постизборни контакти између Вучића и Мађара били су релативно глатки. То су само рани знаци и могли би се променити.

Обе стране су и те како свесне међузависности кључних енергетских пројеката, својих географских подручја без излаза на море и привреда којима је потребно све више енергије. Свесни су и кључне руске улоге у билатералним и трилатералним енергетским пројектима, као и да се светске последице затварања Ормуског мореуза сигурно неће променити. Осећају и притисак Брисела који је нестрпљив да искористи пост-Орбанову еру и да наметне политичку условљеност током приступних преговора са Србијом. И свакако осећају све жешће покушаје САД да заузму тржишне уделе на Балкану на рачун Русије и да наметну продају течног природног гаса (ЛНГ) преко хрватског Крка и грчког терминала у Александрополису, указује Александар Митић са Института за међународну политику и привреду.

Чланак После промене у Будимпешти: Расте притисак на енергетску сарадњу Србије и Русије се појављује прво на ИСКРА.

Додик, Фото: РТРС

Председник СНСД Милорад Додик изјавио је данас да је смрт 12 бањалучких беба једна од најтрагичнијих и најпотреснијих рана српског народа у Републици Српској и последица нељудске блокаде и срамног ћутања међународне заједнице која је дозволила да невина деца умиру без кисеоника, без могућности да дишу.

Он је навео да док су моћници света расправљали о процедурама и политикама у бањалучком породилишту гасио се један по један живот тек рођених беба, које су одмах по рођењу једино упознале суровост и окрутност света који им није дозволио да дишу.

„Иако су пребрзо напустили овај свет, остали су вечно да живе у колективном памћењу Републике Српске и српског народа“, нагласио је Додик поводом сутрашњег обележавања 34 године од смрти 12 бањалучких беба у тадашњем Kлиничком центру у Бањалуци, које су умрле због суровости и небриге светских моћника који нису дозволили транспорт кисеоника.

Тринаеста беба умрла је 13 година касније, док је четрнаеста преживела са тешким менталним и физичким оштећењима.

Он је рекао да 12 бањалучких беба нису само симбол трагедије, већ и симбол неправде коју је српски народ преживео, јер је делу међународне заједнице била важнија политика, мржња и надмудривање од дечјег живота. Навео је да је свет тада положио испит из окрутности, али је српски народ положио испит из достојанства, саосећања, пркоса и памћења.

„Дванаест бањалучких звездица нису угашене, оне су пресељене на небо отаџбине да нам вечно светле и опомињу нас шта значи живот и слобода“, рекао је Додик.

Како је истакао њихов једини грех био је то што су рођени овде, у вихору неправде која је свету затворила очи, а њима ускратила удах кисеоника.

„Зато данас можемо слободно рећи да тамо где престаје људска хуманост, почиње вечна стража наших дванаест анђела. Бањалучке бебе, ускраћене за право дисања, а самим тим и за правом на живот, остале су најчистија и најтужнија суза наше историје. Отаџбина Република Српска их не заборавља, јер народ који памти такву жртву, никада не може бити побеђен“, истакао је Додик, преноси РТ Балкан.

Он је указао да 12 малих анђела никада нису дочекали своје прве кораке, али су заувек уграђени у темеље опстанка Републике Српске, додавши да је њихова прва колевка саткана у срцима сваког Србина где их чувамо од заборава.

Према његовим речима, свака годишњица није само дан туге, већ и дан завета да се такав злочин над невиношћу никада више не понови и да истина остане јача од покушаја заборава.

„Њихова смрт нас опомиње да никада не смемо да заборавимо кроз какву смо неправду пролазили и колико је висока цена слободе и права на живот. Њихови непроживљени животи наша су трајна обавеза да чувамо и волимо ову земљу, како се такав сумрак и суноврат више никада и никоме не би поновио. Нека им је вечна слава“, поручио је Додик.

Одлуком Савета безбедности УН у мају и јуну 1992. године били су забрањени међународни летови, чак и они са боцама кисеоника из Београда за Бањалуку, због чега је преминуло 12 тек рођених беба које су биле у инкубаторима.

Бебе су умрле на одељењу за интензивну негу у Бањалучком породилишту услед недостатка кисеоника, као директна последица блокаде српских територија од стране хрватских и муслиманских паравојних снага.

Чланак Додик о смрти 12 бањалучких беба: Једна од најтрагичнијих рана српског народа се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Morris MacMatzen/Getty Images

Таман што је мало спласнула идеја да земље Западног Балкана „приме“ у ЕУ као „крњи“ чланови без права гласа, нови предлог дао је немачки канцелар Фридрих Мерц. Он је у писму упућеном председнику Антонију Кошти, шефици Европске комисије Урсули фон дер Лајен и кипарском председнику Никосу Христодулидесу, чија земља председава ЕУ,  покренуо иницијативу за убрзавање уласка Украјине у Европску унију и предложио придружено чланство за Украјину, а за државе Западног Балкана статус посматрача. 

Према плану немачке владе, Украјина би прво постала „придружена чланица“, што би јој донело учешће на састанцима лидера и министара ЕУ, али без права гласа.

„Немамо времена за нова одлагања. Сада је време да храбро наставимо интеграцију Украјине у ЕУ кроз иновативна решења као непосредне кораке напред“, навео је канцелар у писму у које је Еуроактив имао увид.

Мерц је рекао да му је „циљ да се ускоро постигне договор“, али уз напомену да се не би радило о „олакшаном чланству“.

Нови модел би Украјини омогућио место европског комесара без ресора и права гласа, придружене посланике у Европском парламенту без права гласања, као и право обраћања на важним састанцима, док би паралелно наставила пут ка пуноправном чланству кроз спровођење реформи у областима попут владавине права и заштите мањина.

Статус „привилегованог“ посматрача за земље Западног Балкана и Молдавију предвиђа заједничке седнице Европске комисије или Европског парламента са представницима земаља Западног Балкана о питањима која се директно односе на регион.

„Могли бисмо да предвидимо и за ове земље значајне кораке на њиховом путу ка чланству, са привилегованим приступом јединственом тржишту и ближим везама са европским институцијама у свакодневном процесу доношења одлука, нпр. одобравањем статуса посматрача земљама Западног Балкана у свим релевантним институцијама ЕУ и одржавањем заједничких седница Европске комисије или Европског парламента са представницима земаља Западног Балкана у вези са питањима која су директно повезана са регионом. Постепена интеграција би се могла успоставити изградњом блокова који би могли бити основа за пуну примену одговарајућих области политике, а затим праћени повећаном подршком у процесу имплементације правних тековина. Поред тога, могли бисмо да унапредимо поменуту институционалну интеграцију на основу суштинског напретка. Све ово би могло значајно да нам приближи земље кандидате и тако подстакне нову амбицију за даље реформе потребне за постизање пуноправног чланства„, предложио је Мерц.

Недавно се у јавности појавио и предлог Аустрије, Италије, Чешке, Словеније и Словачке „корак по корак“. Модел су описале као „систематску секторску интеграцију“ који би подразумевао ширење опсега програма ЕУ у којима земље попут Црне Горе, Албаније, Северне Македоније и Србије могу да учествују док се поглавља усклађују са правилима Брисела.

„Постепена интеграција требало би да се активно и систематски спроводи када кандидат покаже висок ниво усклађености са правним тековинама ЕУ у релевантном сектору„, наводи се у документу.

И док се нижу предлози, постављају се и питања. Коју карту Мерц гледа када говори о крњем чланству и да ли на њој у саставу Србије, како би требало, стоји Косово и Метохија? Одговор је, с обзиром на то да је Берлин један од заштитника Приштине, врло лак. А отвара и ново питање: Важи ли понуда и за Приштину? Или на пример, како се може веровати у добре намере земље која је свим силама гурала резолуцију о наводном геноциду у Сребреници, са циљем стигматизације Срба, а сада Београду нуди посматрачко место са двогледом ка Бриселу? Да не идемо даље у прошлост…

Било како било, аналитичари су у више наврата за РТ Балкан истицали да, са правом вета или без, постепено или одједном, Србија у ЕУ може ући само као целовита.

Чланак Шта то нуди Мерц: Украјина на клупи за резерве ЕУ, а Србија на трибинама са „правом“ да посматра се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Иницијатива пет чланица ЕУ које од Европске комисије траже да преиспита начин на који укључује потенцијалне чланице са Западног Балкана, представљајући то као начин да се кандидати за чланство држе подаље од руске сфере утицаја, значи увлачење балканских земаља у ЕУ на мала врата без права вета и права гласа. Једном речју, значи пузећу окупацију.

Ово каже за Спутњик новинар и колумниста Небојша Малић поводом писма које су Аустрија, Чешка, Словачка, Словенија и Италија, државе које припадају неформалном клубу које политички подржавају тежње тзв. Западног Балкана ка чланству у ЕУ, упутиле Европској комисији с поруком да су потребни снажни и атрактивни подстицаји да би се одржао замах проширења и унапредиле европске интеграције.

Апсолутна катастрофа за Србе

Пет чланица ЕУ предлажу „приступ европском јединственом тржишту заснован на заслугама, ако је потребно корак по корак“ и сматрају да је управо то прави подстицај за државе попут Србије, Црне Горе, Македоније или Албаније. Овакав модел земље описују као „систематску секторску интеграцију“, док се земље кандидати поглавље по поглавље, усклађују са обимним правилником Брисела, а предлагачи однекуд сматрају да се на тај начин сузбија руски утицај у региону.

Малић објашњава да би кандидати морали да беспоговорно слушају дикатате Брисела по секторима. Морали бисмо, како каже, да радимо све што бриселска бирократија захтева, а тако нешто могло би евентуално да привуче неке политичаре жељне више новца и власти, а мање одговорности.

„Али то је апсолутна катастрофа за земљу и за наш опстанак као нације, јер бисмо се буквално утопили у бесловесну сиву масу која данас влада у Бриселу, у коме владају неке Урсуле фон дер Лајен и Каје Калас, без икакве одговорности и без икаквог мандата“, истиче Малић.

Баук Виктора Орбана кружи Европом

Ради се, сматра он, о лукавој бирократској игри речи јер у Бриселу тренутно преовладава идеја да се проширење структуира по принципу ограниченог чланства – примити државе у чланство без права гласа, пошто их претходно измрцваримо захтевима.

„Баук Виктора Орбана још увек влада бриселским кулоарима, а није довољно што смо обрлатили Мађарску и тамо поставили своју пудлицу, сада хоћемо да се то више никада не понови и да нас нико више не доводи у питање“, каже Малић и додаје да концепт који пет чланица предлаже заправо личи на „сецкање саламе“ и постепено нагризање региона.

Гутање жабе

Можда потписнице писма имају и добре намере, али прихватање приступа које предлажу за кандидате је, уверен је наш саговорник, апсолутно катастрофално

„То је пузећа анексија у којој ми и даље само испуњавамо диктате, немамо никаква права, него само обавезе и нема јасног показатеља где смо у том процесу. Мислим да се код нас то зове ’гутање жабе’, али мислим да, док ми схватимо до које смо мере прогутани, биће касно да се извучемо из прождрљивог ждрела Брисела. Италија и наследнице Аустро-Угарске мисле да нам чине услугу, али ја не мислим да је то случај“, сматра Малић.

Антируска реторика улазница за Брисел

То што у писму стоји да се на овај начин државе боре против такозваног руског утицаја у региону је, каже Малић, мамац Бриселу – ако у данашње време хоћете да вам у Бриселу прође нека иницијатива, морате да кажете да је она усмерена против Русије.

„Шта год хоћете да урадите, од помоћи трансжирафама у Анголи до нечег другог, образлаже се као борба против руског утицаја. И тада пролазите у буџетима“, закључује наш саговорник.

У поменутом документу пет чланица ЕУ помиње се и неколико нових сектора који би могли да буду укључени у процес евроинтеграција земаља Западног Балкана, као што су транспорт, тржишта енергије и електричне енергије, јединствено дигитално тржиште, стратегије конкурентности и политике о кључним сировинама.

Наводи се и споразум о мобилности младих између Велике Британије и ЕУ као пример погодности која би могла да се понуди и земљама Западног Балкана.

У заједничком документу европски комесар за проширење Марта Кос се позива да осмисли нове идеје у том смислу.

„Овај приступ би проширио и ојачао јединствено тржиште, доприносећи геоекономском значају и стратешкој аутономији ЕУ, а истовремено приближавајући кандидате и помажући у сузбијању утицаја трећих земаља“, закључује се у документу.

Чланак Пузећа окупација: Шта је суштина предлога за нов начин пријема балканских земаља у ЕУ се појављује прво на ИСКРА.

У Скеланима је 19.05.2026. године, у дворишту  ОШ „Коста Тодоровић“ отворен спомен парк чија је изградња започета 2014. године, а који свједочи о страдању Срба овога краја у три последња рата. Поред бисте мајору Кости Тодоровићу која је откривена 2014. године, данас је откривена и биста Раду Тримановићу, директору школе у Крнићима, кога су убиле комшије у свом стану у школи 5. јула 1992. године. Откривена је и спомен биста Драгутину Тошићу, учитељу из Крњића.

„Ту су и спомен-плоче које свједоче о страдању Срба овога краја у сва три задња рата“, рекао је предсједник одбора за изградњу спомен-парка, др Радомир Павловић.

Директор школе, Ирена Радовановић, поздравила све присутне и истакла значај овог парка и 123 године од оснивања ове школе која носи име по мајору Кости Тодоровићу. Ово је први и једини споменик мајору Кости Тодоровићу у Републици Српској. Спомен-плоче у парку свједоче о 595 солунаца Сребреничког среза који су ратовали за слободу овог краја од 1914-1918. године и 2.263 убијена Србина од стране НДХ у Другом рату на овим просторима од чега је 430 дјеце. Трећа плоча свједочи о 540 Срба који су дали своје животе за слободу свог народа у одбрамбено-отаџбинском рату од 1992-1995. године.

Поред потпедсједника СО Сребреница, Радомира Павловића, свечаности су присуствовали радници школе, породице погинулих бораца, мјештани и представници удружења „Коста Тодоровић“ из Ужица.

Чланак СПОМЕН-ПАРК СКЕЛАНИ: Сведочанство о страдању Срба се појављује прво на ИСКРА.

Emir Kusturica (Alberto PIZZOLI/AFP)

Руска државна компанија „Алроса“ дала је дијаманту, алмазу од 79,83 карата који је 23. маја 2024. године ископан на Накинском рудном пољу име знаменитог српског и светског режисера Емира Кустурице. 

„Дијамант је назван у част светски познатог српског редитеља Емира Kустурице за његов значајан допринос јачању пријатељства и сарадње међу народима, као и популаризацији руског језика и културе у свету. То потврђују и речи самог редитеља, који руску културу сматра темељем европске културе:

„За мене је руска култура одувек била најважнија на свету. Ваша књижевност, музика, велики писци и композитори – најбољи су. Још у младости учио сам о животу из књига Достојевског, Гогоља и Пушкина…”, наводи се у сертификату који је потписао Павел Марињичев, генерални директор, председник управе АK АЛРОСА.

Алроса је, иначе, велика руска државна компанија за експлоатацију дијаманата и један од највећих произвођача дијаманата на свету. Седиште јој је у Јакутији, где се налазе главна налазишта дијаманата.

Велике или необичне дијаманте често именују по познатим светским личностима или догађајима што је и сада случај.

Колико је велики српски и светски режисер Емир Кустурица поштован и уважаван у Руској Федерацији и у руском свету уопште говори чињеница да је председник Русије Владимир Путин одликовао Кустурицу високим руским државним одликовањем, Ореденом дружбе за изузетан допринос учвршћивању пријатељства народа, за популаризацију руског језика и културе у свету.  

Руски патријарх Кирил одликовао је Кустурицу Орденом Светог Серафима Саровског првог степена, поводом 70. рођендана српског режисера а за допринос очувању традиционалних вредности, промоцију православних и културних вредности. 

Емир Kустурица је 2016. године добио своју “звезду” у Алеји звезда у граду Уљановску у Русији што је део фестивала који се одржава у том граду  и културне награде. Звезда са његовим именом је постављена на тлу града, као симбол „славе“ за уметнике и познате личности.

Чланак За дружбу, за част: Руси дијаманту од 80 карата дали име Емира Кустурице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: aljazeera

Док се сваког 21. маја у Црној Гори организују академије, концерти и политички говори о „обнови независности“, једно питање упорно остаје без одговора: шта је то тачно обновљено 2006. године?

Јер, ако се држимо историјских чињеница, Црна Гора није добила државу 21. маја 2006. године. Није добила ни независност. Она је као међународно призната држава постојала још од Берлинског конгреса 1878, а своју слободу изборила много прије тога — на Мартинићима, Крусима, Граховцу, Фундини и Царевом Лазу.

Зато је читав концепт „обнове независности“ можда највећи политички маркетиншки пројекат који је режим Мила Ђукановића успио да наметне јавности.

Јер, независност није била изгубљена да би могла бити обновљена.

Оно што се догодило 2006. године није било стварање нове државе, већ излазак из државне заједнице са Србијом. И то је суштинска разлика коју званични наратив већ двије деценије покушава да избрише.

Црна Гора је и након 1918. године задржала свој историјски и државни континуитет у оквиру заједничке државе јужних Словена. Није нестала, нити је постала „окупирана територија“, како то данас покушавају представити модерни суверенистички митотворци.

Уосталом, да је 1918. заиста „нестала Црна Гора“, како онда објаснити чињеницу да је у социјалистичкој Југославији имала статус федералне републике, са сопственим институцијама, уставом, територијом и политичким руководством?

Или чињеницу да је у Државној заједници Србија и Црна Гора већ имала евро, сопствену економску политику, царине, полицију и готово све елементе државности?

Другим ријечима — Црна Гора је и прије референдума имала све кључне атрибуте државе.

Зато је занимљивије питање зашто је 21. мај морао бити представљен као „обнова државе“.

Одговор лежи у политици идентитета.

Да би се оправдао нови политички курс, било је неопходно створити утисак да је све прије 2006. било период историјске неправде, подређености и „туђе државе“. А онда је кренуло прекрајање колективног памћења.

Црна Гора Петровића, која је себе доживљавала као српску Спарту, почела је да се тумачи другачије. Његош је постао проблематичан. Српски језик непожељан. Историјске везе са Србијом сведене су на „баласт прошлости“.

Истовремено, они који су најгласније говорили о „обнови државе“ никада нису обновили симболе историјске Црне Горе.

Ни Краљеву заставу. Ни стару химну. Ни Данилов законик. Ни дух Црне Горе Светог Петра Цетињског и краља Николе.

Напротив.

Створен је потпуно нови политички и идентитетски модел, у ком је 21. мај постао не толико празник државе, колико празник једне идеологије.

Зато је и парадоксално што се управо 13. јул — датум међународног признања Црне Горе и датум Тринаестојулског устанка — данас често потискује у други план, док се 21. мај уздиже до готово митског нивоа.

Јер 13. јул припада историјској Црној Гори.

21. мај припада политичком пројекту ДПС-а.

И ту лежи суштина читавог спора.

Проблем није у томе што неко слави независност Црне Горе. Проблем је у покушају да се јавности наметне теза да је Црна Гора настала 2006. године, а да је све прије тога било некакво историјско скретање.

А историја, колико год је неко покушавао политички препаковати, ипак остаје тврдоглава.

Црна Гора није настала 21. маја.

Она је много старија од ДПС-а, много старија од референдума и много старија од савремених политичких митова који покушавају да један датум претворе у почетак читаве историје.

Чланак Дан „обнове независности“ који то није: Како је ДПС од раздвајања са Србијом направио мит о стварању државе се појављује прво на ИСКРА.

© Predsednik Crne gore predsjednik.rs

Шта је нонсенс?

Нонсенс је када се комесарка за проширење Марта Кос обрати на црногорском језику, на пријему премијера Милојка Спајића, поводом 20 година од проглашења одвајања Црне Горе од државне заједнице са Србијом, а онда цитира Његоша: „Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити“.

Тако је у низ „бисера“, међу којима је и онај да је национални идентитет пуњена паприка, уписала и овај. 

Осим цитирања дела Његошевог опуса писаног, зна се, српским језиком, рекла је и да „уједињена Европа може помоћи да зацеле ране прошлости“.

„За мене је овај тренутак дубоко личан.Док сам одрастала, Словенци и Црногорци били су равноправни. Није било граница које су нас делиле. Заједно смо студирали, заједно радили, заједно градили пријатељства. Историја нас је одвела различитим путевима. Видели смо најгоре лице човечанства. Појавиле су се нове границе, и свака нација је морала да пронађе сопствени пут. Али нам данас Европа даје могућност да се поново спојимо – мирно, слободно, демократски, као равноправни партнери“, испричала је она, а преносе црногорски медији.

Кос је истакла да Црна Гора никада није била земља која чека да се историја догоди.

И ту је уденула Његошев цитат о ономе ко довека живи, рекавши да је „тај дух слободе и достојанства водио Црну Гору кроз векове искушења и данас ће је водити назад њеној европској породици“. Можда је, ако се узме у обзир, шта је све Косова изјављивала и изјављује, прикладније подсетити на оно: „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“.

Иначе, како преносе црногорски медији на пријему код Спајића су били и председник Црне Горе Јаков Милатовић, али и бивши лидер Мило Ђукановић, Мираш Дедеић из тзв. црногорске цркве, председник парламента Андрија Мандић…

„Из дана у дан, одлучном политиком константно јачамо темеље наше независности на свим пољима. Да би било која мала држава била вечна, мора бити изврсна, а то није могуће без изврсних људи који доносе изврсне одлуке, без слоге и мира са суседима, без владавине права и спајања визије оних генерација које имају искуство вредно поштовања“, казао је Спајић.

Чланак Бравуре Марте Кос у Црној Гори: Говорим црногорским језиком и цитирам Његоша се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/ ANA PAUNKOVIĆ/ nr

Светом архијеријском литургијом у Вазнесењској цркви у Београду у девет часова почеће обележавање Вазнесења Господњег – Спасовдана, славе Града Београда. Појас Пресвете Богородице донет са Свете Горе биће на челу литије.

Спасовданска литија ће и ове године, кренути испред Вазнесењске цркве и даље проћи централним градским улицама. Траса литије је од Вазнесењске цркве до Храма Светог Саве, а кретаће се Улицом краља Милана, преко Трга Славија и Булеваром ослобођења до Храма. Једино застајање ће бити на Тргу Славија, одакле ће се сви присутни упутити ка Храму Светог Саве.

Патријарх српски Порфирије предводиће литију у Београду поводом обележавања градске славе, а часни крст ове године носићеАндреј Дробњаковић који је као ученик Математичке гимназије освојио бројне медаље на олимпијадама знања.

Верницима ће на крају литије и богослужења у Храму Светог Саве бити подељено 300.000 тракица које су освештане на појасу Пресвете Богородице у манастиру Ватопед.

Управник Информативно-издавачке установе Српске православне цркве Душан Стокановић рекао је да још већи смисао слави престоног Београда даје то што је из манастира Ватопед на Светој Гори донет појас Пресвете Богородице. Додао је да је појас донео игуман тог манастира архимандрит Јефрем са братством.

„Прошле године је Часни крст носио наш брат Ренато Грбић који је спасао утопљенике, а ове године ће носити Андреј Дробњаковић који је освојио силне награде из математике и физике“, рекао је Стокановић.

Шеф Кабинета патријарха српског протојереј Ђорђе Стојисављевић изјавио је раније да ће на дан градске славе бити најпре организована света литургија у Вазнесењском храму, након чега ће почети спасовданска литија, односно крсни ход код престоницу.

„Ове године имамо посебну неописиву радост, јер међу нас долази један детаљ из живота Пресвете Богородице који се и приписује њеној изради. А реч је о делу појаса Пресвете Богородице који је својевремено одавде из Србије кнез Лазар поклонио манастиру Ватопеду, одакле сада Пресвета Богородица показује да нас не оставља саме и сироте, како се то каже у Светом писму, него она мајчинском љубављу наткривљује све, па ево и свој српски светосавски народ“, рекао је Стојисављевић.

Чланак СПЦ и верници обележавају Спасовдан: Појас Пресвете Богородице са Свете Горе на челу литије се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Jonathan Raa/NurPhoto via Getty Images

Највећи успех Црне Горе је сама чињеница да је обновљена независност сачувана као мирна, демократска и међународно призната одлука грађана, поручио је председник Црне Горе Јаков Милатовић, поводом двадесет година од референдума на којем се одвојила из заједнице са Србијом.

„Црна Гора је суверена држава, чланица НАТО, прва следећа чланица Европске уније и земља која има реалну шансу да у наредним годинама затвори најважније историјско поглавље своје европске интеграције. Црна Гора је 2020. године показала да власт може да се промени мирно, на изборима, без угрожавања државе. Највећа пропуштена шанса је незавршена реформа и изградња јаких и независних институција“, рекао је Милатовић за „Дојче веле“.

Он је навео да у „друштву постоје бројне поделе, али постоји и снажно уверење грађана да је чланство у Европској унији најбољи оквир за бољи живот, јаче институције и сигурнију будућност“.

„Истовремено, Црна Гора има јасан спољнополитички курс. Црна Гора је чланица НАТО и има у потпуности усклађену спољну и безбедносну политику са Европском унијом. Црна Гора је отворила сва преговарачка поглавља, привремено затворила 14 поглавља и сада улази у завршницу приступања. Радна група креирана од стране ЕУ започела је рад на Уговору о приступању Црне Горе ЕУ. То је велика шанса, али и велика одговорност. Србији желимо све најбоље. Свака држава сама бира свој пут“, рекао је одговарајући на питање о напретку Црне Горе ка ЕУ, а „каскању“ Србије.

На констатацију да упркос успесима у евроинтеграцијама, Црна Гора и даље делује као друштво разапето између две снажне идентитетске струје, црногорске и српске, рекао је да Црна Гора још тражи пуну равнотежу.

„Знамо шта је темељ на којем се равнотежа гради. То је грађанска држава у којој сваки човек има право на своје име, језик, веру, нацију и сећање, уз једнаку обавезу да поштује Устав, законе и државне институције. Идентитетске разлике постају проблем када се претворе у средство за политичку трговину, инструмент страха или средство за прикривање корупције, сиромаштва и неодговорности. Предуго су се грађани позивали да бирају у који ће идентитетски ров да уђу, док су јавни ресурси трошени без контроле, образовање уништавано, здравље запостављано, а млади одлазили“, истакао је лидер Црне Горе.

Како је додао, равнотежа се гради тако што држава показује праведност према свакоме.

„Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Хрвати, Муслимани и сви други грађани морају знати да се њихова права заснивају на Уставу и закону, уз потпуну заштиту од партијске самовоље. Грађански карактер Црне Горе значи слободу идентитета и једнакост пред државом. Наша генерација има обавезу да идентитетска питања спусти из простора политичке уцене у простор поштовања“, рекао је.

Како је навео, „односи Црне Горе и Србије биће у потпуности растерећени дневне политике када се потпуно прихвати чињеница да је Црна Гора суверена држава, а Србија сусед с којим желимо најбоље могуће односе, а поштовање независности Црне Горе је темељ сваког здравог партнерства“.

„Наше породице, привреда, култура, језик, историја и свакодневни живот повезани су много дубље од било које дневне полемике. Управо зато државни односи морају бити мирни, рационални и засновани на међусобном поштовању“, истакао је Милатовић.

Чланак Председник Црне Горе: Србији све најбоље, свако бира свој пут се појављује прво на ИСКРА.