Србија на спољнополитичком плану делује у складу са оном народном „добро јутро чаршијо на све чет’ри стране“. Седи не само на две столице које могу да се размакну, већ на више њих. Склапа многа привидна „стратешка партнерства“ која не значе много. Често се на домаћој политичко-медијској сцени чују поруке да тако „мудро купује време“, мада тиме изазива сумњу и неповерење како на Истоку, тако и на Западу.

Сходно томе набавља наоружање по вишој уместо по далеко нижој цени и повољнијим условима како би добила политички кредит. Али од тога слаба вајда. Ето, на пример, нико од „западних партнера“ није повукао признање тзв. косовске независности. Напротив – Израел је недавно дао признање. Притисци и неиспуњиви захтеви из земаља НАТО и ЕУ се гомилају. У случају потенцијалног сукоба на Балкану тешко је рачунати на њихову праву помоћ и подршку. Напротив. Има Србија таква историјска искуства, каже у разговору за Печат проф. др Миломир Степић.  

ЕУ се сада досетила нове ујдурме – да земљама у „чекаоници“, тј. у „карантину“, пошаље обећање тобоже брзог пријема, али без права вета. Да ли таква интеграција, понуђена и Србији, оправдава захтеве Брисела који се изнова постављају пред Београдом?
– Таква „великодушна понуда“ је још једно, ко зна које по реду, понижење Србије. Значи: Србији после санкција, војне агресије и покушаја ампутације Косова и Метохије на сваки начин, сада следе и нови захтеви и обавезе, а учешће у одлучивању крајње је ограничено. Уосталом, Србија том друштву не припада ни цивилизацијски, ни геополитички. Одавно је јасно да је прича о ЕУ као „Елдораду“ и НАТО као „сигурној кући“ шарена лажа.

Када се одбаце пропагандна замагљивања, шта стварно значи чланство у НАТО и ЕУ? Каква је перспектива тих организација Западне цивилизације, како их одређује Хантингтон?
– Чланство у НАТО не подразумева априорну заштиту „великог брата“ већ првенствено обавезу. А то кошта и то не само у новцу. Подразумева већа улагања у војску и следствено мања улагања у друге ствари. То значи, такође, да за неке циљеве који не морају бити заједнички треба и гинути, што никоме није пријатно. А ЕУ је хетерогени скуп историјско-политички различитих земаља и различитих домицилних народа, те модел САД у аналогном виду Сједињених Европских Држава не може бити пресликан.

САД су формирали досељеници који су дошли на туђу земљу, заузели је и аутохтоно становништво „ефективно уклонили“, како се често лицемерно каже. Покушај бриселског централизма не може да успе – непремостиве су разлике у територији, становништву, нивоу развоја, култури, те се смисао интеграције често назива европском конструкцијском грешком.

Уосталом, ЕУ је изворно настала као Европска заједница за угаљ и челик 1950, и то само годину дана после формирања НАТО као његова економско-политичка „друга страна медаље“, а у контексту Хладног рата. У ствари, и НАТО и ЕУ представљају амерички трансатлантски геостратегијски макро-мостобран на западном прочељу Евроазије. Мултиполаризацијом света, ЕУ постаје анахрона творевина. Није она више потпора НАТО и САД. То време је прошло. Свет је радикално измењен и ЕУ не може да игра улогу центра моћи.

Како објаснити потпуни несклад између воље већине у Србији која се противи признању Косова и Метохије, увођењу санкција Русији и уласку у ЕУ са званичном политиком да евроинтеграције немају алтернативу?
– Политичко вођство шумом, а народ друмом. Воља народа је кристално јасна, а номенклатура упорно то не уважава. А „воља народа је воља Бога“. Постоји теза да се Европа пред сваким историјским изазовом „некако снађе“. То очигледно више неће моћи баш тако лако.

ЕУ има много унутрашњих проблема. На пример, као што се на много места у свету отворило питање граница и кризних жаришта, то ће се питање појавити и у Европи. И већ се појављује. То је најопипљивији показатељ очувања суверенитета и односа моћи. Погледајмо карту ЕУ, њену етничку шароликост, наслеђене антагонизме, територијална питања „гурнута под тепих“, проблеме неконсеквентних граница, нарушена мањинска права и потенцијалне конфликте – готово између свих држава их има. Све оно што се дешавало на Балкану 1990-их проширило се на читаву Европу и свет.

Да ли Република Српска показује да српска политика у српским земљама може да се и поред свих ограничења води у духу новог времена мултиполарности?
– Република Српска водила је крвав, тежак отаџбински рат, и како се често каже – народ се тамо прекрстио. Били су принуђени да се понашају одлучно, фајтерски како би преживели, што је условило да се брже ослободе титоистичке и југословенске илузије и да свим изазовима приступају, речима Црњанског, са српског становишта. Прагматизам показују у односима са Хрватима, будући да су заједно угрожени муслиманским/бошњачким централизмом, унитаризмом, хегемонијом и великодржављем. То је тренутни српско-хрватски „брак из нужде“. То не значи да сутра то неће бити са муслиманском/бошњачком страном. „Кад је хладно и мачка и миш спавају заједно.“

Показало се да су Срби ипак заштићени самим постојањем Републике Српске. За то су се борили и изборили у рату 1992-1995, свесни да би у супротном страдали као у време НДХ. Међуентитетска граница је невидљива на терену, али се зна докле се простире Република Српске, а где почиње Федерација БиХ.

То је феномен границе, нарочито њен хало-ефекат, који ми не проучавамо довољно. Срби у Републици Српској брже, проактивније и ефикасније реагују од Срба у Србији. Суочени са америчким, европским и муслиманским/бошњачким, па и тренутно притајеним хрватским претњама, они су морали да пресеку тај негативан ток. С правом им се учинило да ће то пре постићи са Американцима него са ЕУ, те да је сврсисходније национални интерес „опослити“ директно са Вашингтоном него са његовим истуреним командним местом – Бриселом.

А европска подршка, нарочито у контексту очувања „Дејтона“? Није ли чињеница да она постоји међу неким суверенистичким снагама?
– Република Српска је градила врло блиске односе са европским суверенистима. Суверенизам је у самој суштини Републике Српске, у смислу да очува, односно врати ниво самосталности који је добила „Дејтоном“, а имајући у виду да јој је у међувремену на овај или онај начин одузето преко осамдесет надлежности.

Присетимо се, „Дејтон“ је био нека врста нужног зла. У време када је споразум потписан већином смо били разочарани – катастрофална политичка решења, евакуација Срба из Сарајева, арбитража за Брчко, претходно зачуђујући губитак територије Дрвара, Гламоча, Грахова, Петровца, Крупе, Кључа, Санског Моста… Испоставило се у времену које је долазило да може да буде и горе. Показало се да је важно оградити се границом и да то може и мора да се сачува.

Иначе, са поборницима познате идеје „Европе нација“, односно са савременим европским суверенистима, успостављени су блиски односи и на неки начин, колико год то апсурдно звучало, Република Српска је била пример за углед. Ти „линкови“ су успостављени са Мађарском, Словачком и са суверенистичким снагама у осталим чланицама ЕУ.

Те снаге нису занемарљиве, посебно у оним земљама које су накнадно ушле у ЕУ и где разочарање расте. О вишедимензионалним контактима са Русијом и Кином, те Израелом и светски утицајним јеврејским круговима да се и не говори. Република Српска је одиграла филигрански. Рискантно, али једино могуће како би прекинула инерцију негативног става према себи.

Да ли се тиме Република Српска докопала „зелене гране“ и по коју цену? Или претње и даље постоје?
– Опасности и даље постоје – то се види по ставу првенствено Велике Британије и Немачке, по одржавању Шмита „на апаратима“, по подршци ЕУ коју и даље има муслиманска/бошњачка страна у БиХ итд. С друге стране, очигледна је нервоза у тзв. политичком Сарајеву јер се позиција „мезимца САД“ окончава, а и „идила“ са ЕУ није више као што је била.

РС је одиграла филигрански. Рискантно, али једино могуће како би прекинула инерцију негативног става према себи

Некадашњи председник Републике Српске – искусна политичка видра која је израсла у свесрпског националног лидера – све је са сарадницима изгледа добро одмерио. Муслиманска/бошњачка страна стално ниподаштава Републику Српску и прети сукобом, оптужујући Србе, а сада и Хрвате за провокације. Милорад Додик је недавно изјавио да је 11 војних фабрика у њиховим рукама, а ни једна, сем неких ремонтних завода, није у Републици Српској. Није случајно тако урађено 1995. повлачењем дејтонске границе. А Србија? Могла би у великој мери да се угледа на Републику Српску и у вези са питањем спољне и са питањем унутрашње политике.

Карта БиХ недавно представљена у Загребу поделила је стручну јавност око питања оправданости увођења трећег ентитета и територијалне реорганизације БиХ. Да ли би се евентуална подршка српске стране овом плану могла показати непромишљеном, посебно из угла чињенице да је управо Хрватска стожер новог регионалног војног савеза несумњиво усмереног против Србије?
– На релацији Загреб-Тирана-Приштина ништа ново. Нема сумње да је у питању антисрпски мотивисана војна сарадња – за сада у иницијалном и не тако малигном виду, али у будућности може да прерасте у нешто много озбиљније. Не треба сметнути с ума да су и Албанија и Хрватска чланице НАТО и да су његове снаге које отелотворују КФОР и база „Бондстил“ присутни у окупираном косовско-метохијском делу Србије.

По свој прилици ради се о замешатељству европског крила НАТО у контексту трансформације тог савеза и преузимања иницијативе европских чланица. Не наоружава се Немачка интензивно без разлога.

Поменута карта је „пробни балон“ Загреба, односно Хрвата. Њено пласирање у овом тренутку је да се „учини присутним“ и „очува ватра“ трећег ентитета. Али, и хрватској и муслиманској страни враћа се оно што су сами закували – истина, под притиском Запада.

Хрвати су пристали да угасе већ постојећу Хрватску Републику Херцег-Босну и са муслиманском/бошњачком страном Вашингтонским споразумом 1994. формирају Федерацију БиХ у функцији антисрпског савезништва пред планирану агресију на Републику Српску Крајину и територијално редуковање Републике Српске како би је свели у предвиђене дејтонске габарите. А муслиманска/бошњачка страна, пак, сада плаћа цену по оној народној „ко с’ ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“.

Шта у ствари хоће да постигну трећим ентитетом? Које су остале последице? Може ли се сачувати мир? А целовита БиХ? Како да се постави Република Српска?
– Хрвати никада нису одустали од трећег ентитета. Само су чекали повољну прилику и сада мисле да је она дошла. Или ће пре бити да је то последња прилика? Настоје да је реализују мирним путем и при томе у територијалном смислу претендују на „велики залогај“, али који не „загриза“ Републику Српску, што је добро.

Ако, међутим, дође до оружаног сукоба – што се не може искључити – хрватске енклаве у централној Босни немају готово никакве шансе да опстану. Сходно томе, граница хипотетичког хрватског и муслиманског/бошњачког ентитета може се наћи на превоју Купрешка врата, гребену планине Радуше и реци Рами, десној притоци Неретве, тј. хрватски ентитет у односу на картографску идеју може бити сведен само на западну Херцеговину и долину Неретве.

А зашто би, у том случају, Брчко опстало у статусу дистрикта и „маказа над пупчаником“ Републике Српске? Зашто би опстале оџачка и орашка хрватска периклава у Посавини? Да ли би опстао Гораждански panhandle и његова фрагментациона антисрпска улога? Зашто би етнички хомогене српске области у тзв. Високој Крајини и даље остале изван Републике Српске? Шта би било са садашњим Унско-санским кантоном који нема територијалну везу са муслиманским/бошњачким „федералним резидуумом“ у централној Босни?

Зар све то не би значило не само да се унитарна утопија „политичког Сарајева“ руши као кула од карата, већ и да његова фактичка контрола остаје на мање од четвртине територије БиХ? На тај начин БиХ, која је ионако „немогућа држава“, не би опстала као целовита ни на географској карти? Да ли је трећи (хрватски) ентитет у интересу Републике Српске и да ли ће његово конституисање можда (не)посредно довести до даљег смањења њених надлежности? Треба добро одмерити дугорочне последице евентуалног „распакивања Дејтона“.

Да ли пораз Фидеса на изборима у Мађарској и победа противника Брисела у Бугарској и Словенији говори да Источна Европа има већи потенцијал за слободу од старе Европе?
– Не треба се заносити изборним победама и поразима. То не мора ништа да значи на дугорочном, стратешком плану. Ништа суштински нове владајуће групације неће променити. Орбан је помало врлудао, али из координата чланства у ЕУ и НАТО није могао да изађе. И он раније, као и новоустоличени Мађар, шаљу великодржавне експанзионистичке поруке, а ни први ни други „наш пријатељ“ неће повући признање тзв. косовске независности.

Илузија је очекивати да „већи потенцијал за слободу“ међу тренутним бугарским и словеначким „противницима Брисела“ (прејака квалификација) истовремено значи ресуверенизацију њихових земаља. Можда ће само окови ЕУ и НАТО бити мало мекши и лабавији. Али остају окови. И кавез са златним решеткама ипак је кавез.

 Да ли је блокада Ормуског мореуза показала да свет, економски и технолошки увезан, лишава „глобалног хегемона“ привилегије да игнорише туђе интересе?
– Ми не схватамо размере промена којима смо сведоци. Оне су епохалне, фундаменталне, недоживљене неколико протеклих векова. Један свет, успостављен са Колумбовим преласком Атлантика и опловљавањем света Магеланове експедиције, сада се из основа мења. Поморске приатлантске силе – западноевропске, а потом и САД – губе тло под ногама. Реагују нервозно, што је сасвим разумљиво јер се време (нео)колонијалне експлоатације и привилеговане позиције окончава.

САД неће да се повуку са светског трона без борбе, чиме би потпуно срозале кредибилитет чак и у „сопственом дворишту“. Трагом речи Бжежинског, ако не могу да сачувају светску доминацију, онда ће покушати да сачувају светско вођство, односно, ако не могу да задрже униполарни поредак, настојаће да задрже лидерску позицију у мултиполарном свету. Американци управо на томе раде.

Ми не схватамо размере промена којима смо сведоци. Оне су епохалне, фундаменталне, недоживљене неколико протеклих векова

САД су хетерогена земља са силним противречностима и свако показивање рањивости резултирало би проблемима на унутрашњем плану. Када је својевремено Игор Панарин говорио о могућности да се САД поделе и распадну, његове речи су изазивале подсмех. Сада се осмех на америчком лицу заледио. Ако је у оптицају да САД припоје Канаду и Гренланд, онда може бити у оптицају и њихова деконструкција.

Свет се толико узбуркао и постао анархичан да ћемо пре него што се успостави нека врста поретка присуствовати геополитичком хаосу. У крајњем, ако узмем слободу да предвиђам, САД ће се временом повући на америчко копно, али ће имати векторе ка базама које може да сачува. А њих сада има преко 900 у целом свету, плус још неколико стотина војних инсталација мањих размера. У популарној геополитици се често користи карикатура као упечатљиво визуелно средство. Тако је на једној приказана карта Ирана и около начичкане америчке војне базе. Карикатуру прати амерички коментар: „Иран жели рат! Погледајте само како су близу америчких база поставили своју земљу.“

Шта Кина добија а шта губи сукобом на Блиском Истоку?
– Кина се и даље држи привидно по страни. Наравно да учествује на прокси-начин. Добија тиме што је политичко-дипломатски, геоекономски и геостратегијски извукла САД на „брисан простор“, што их исцрпљује и што Американцима срозава, а себи подиже углед код „Светске већине“. И користи прилику да се у „сенци“ америчко-израелског напада на Иран још више инфилтрира широм Европе, Африке, Аустралије, осталих делова Азије, па чак и Јужне Америке, те да се додатно економски и војно уздигне вребајући прилику за реинтеграцију Тајвана и преузимање примата у Индо-пацифичком макро-региону.

С друге стране, суочава се са изазовом како да превазиђе проблем „тромба“ у Ормузу кроз који пролази велики део нафте којом се снабдева и који је преко потребан њеној економској експанзији. Приметно је, међутим, да за сада она тај проблем решава. Као што Запад на хибридни начин учествује у хибридном рату у украјинској арени, тако Русија и Кина на хибридни начин учествују у рату у заливској арени.

Да ли се данашњи велики светски сукоб који има одлике Трећег светског рата води по цивилизацијским линијама ватре о којима је Хантингтон говорио. Којој цивилизацији припада Србија и српски народ, и коју цену би Србија платила погрешним избором? Опомиње ли случај Грчке…
– Наш пут је дефинисао Свети Сава. Имамо велику срећу што имамо Светог Саву за „оца нације“. Не морамо да измишљамо и фалсификујемо. Нити да имамо дилему. Свети Сава нас је определио где смо. Шта би било у супротном случају? Хантингтон је био недвосмислен: трансфер у другу цивилизацију, а цивилизације су засноване на религији, за последицу има растрзану, шизофрену нацију. У таквој ситуацији су Грци где постоји једна врста анархичности проистекле из припадности таласократском геополитичком идентитету, али Православној цивилизацији која у њиховом случају има амалгам организација Западне цивилизације – ЕУ и НАТО („НАТО-православље“, под утицајем Фанара, односно Вартоломеја).

Супротно томе, српско стратешко опредељење требало би да је сасвим јасно. Наш поглед на свет је европоцентричан, али за то има све мање оправдања. Почетком 15. века, готово читаво столеће пре Колумба, а то је код нас време деспота Стефана Лазаревића, кинески морепловац и дипломата, адмирал Ченг Хе (1371-1433; време ране династије Минг) предводио je експедиције до југоисточне и јужне Азије, те источне Африке, бродовима дугачким и преко 120 метара, са четири палубе, док су Колумбови бродови били дугачки тек двадесетак метара. А нама се стално пропагандно поручује да је Кина веома далеко? И то данас, када је свет умрежен и тобоже се претворио у „глобално село“.

Наш пут је дефинисао Свети Сава. Имамо велику срећу што имамо Светог Саву за „оца нације“

„Ми ћемо на Запад, нећемо ваљда у Азију?“ Човек је копнено биће, зар не? А Кина на Далеком Истоку и Србија на Балкану су на истом копну, евроазијском. „Балкан има евроазијске особине“, написао је корифеј (антропо)географије и балканологије Јован Цвијић. Намеће нам се да треба пре да будемо оријентисани на Америку која је преко океана, са друге стране „Велике баре“. Такође, ваздушном линијом од Београда до Москве је једва нешто даље него од Београда до Брисела.

При томе, да не говорим о српско-руским цивилизацијским блискостима. Какве европске вредности? Европске колонијалне силе су етнички очистиле читаве континенте! Морамо имати на уму да је и то европска (квази)вредност, не само демократија, архитектура, наука и култура. Европски музеји су пуни опљачкане неевропске баштине. Познато је негативно мишљење о припадности Србије Европи Св. Николаја Охридског и Жичког, „Српског Златоустог“.

Будимо објективни и погледајмо како смо ми цивилизацијски кодирани. Ако наспрам Западне постоји Православна цивилизација, онда на то где припадамо грађане Србије треба стално подсећати. Уосталом, према последњем попи су становништва 2022. у Србији 81,05 одсто становништва се изјаснило је православне вероисповести.

***

Недавно је основан Центар за геополитичка истраживања. Једна од првих активности јесте оснивање Београдске геополитичке школе. Разлог је чињеница да су знања из геополитике све потребнија, да их нема довољно у нашим академским круговима и да је то начин да се геополитичка знања на научној основи прошире. Према речима оснивача Центра, професора др Миломира Степића, на позив се одазвало двоструко више полазника него што је планирано. Реч је махом о студентима виших година основних студија, мастер и докторских студија са Факултета политичких наука, безбедности, групе за историју Филозофског факултета, Географског факултета.

„Стартујемо почетком маја. Предавачи су еминентни научници, професори универзитета и доктори наука који се баве геополитиком. На крају ће бити организован тест након чега ће учесници добити сертификате. То ће бити почетна активност Центра, а проширићемо је предавањима, посетама еминентних стручњака, округлим столовима на актуелне теме, издавачком делатношћу“.

Интервју за „Печат“ водила Наташа Јовановић

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: presscentar.uns.org.rs

Чланак М. Степић: Србија цивилизацијски не припада ЕУ се појављује прво на ИСКРА.

Радуле Шћекић

На данашњи дан, 8. маја 1999. године у борби против албанских терориста погинуо је на Косову и Метохији поручник Војске Југославије у резерви – јунак Радуле Шћекић.

„Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, —
Бог је слободу дао за човјека“.
(Алекса Шантић)

Шћекић Радована Радуле, поручник Војске Југославије у резерви, рођен је 15. октобра 1964. године у Мостару.
Завршио је гимназију и школу резервних официра, смјер инжењерија. Због тога и показаних резултата на војним вјежбама, унапријеђен је у чин резервног поручника.

Прије избијања оружаних сукоба на КиМ живио је у Краљеву, а против НАТО агресора се борио као командир пионирског вода у саставу 2. моторизованог батаљона 37. моторизоване бригаде на КиМ, ВП 1365 Рашка.
Извршавајући борбени задатак, погинуо је 8. маја 1999. године у селу Добре Воде, КиМ од снајперског хица албанских терориста. Сахрањен је уз војне почасти 12. маја 1999. године на гробљу у селу Полица, Беране.
Одликован је постхумно Орденом за заслуге у областима одбране и безбједности првог степена. Такође, у знак признања за исказани патриотизам у борби против албанских терориста и НАТО агресора, име овог храброг поручника урезано је на споменику борцима из Берана палим у ратовима 1991-1999. године.
Био је ожењен и отац је два сина.
Успомену на Радула Шћекића с поносом чувају његова ужа и шира породица и саборци.
Слава му и хвала.
Подгорица, 8. мај 2025. Радан Николић

Чланак Слава хероју: На данашњи дан 1999. погинуо је поручник Радуле Шћекић у борби против албанских терориста на Косову и Метохији се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Wikimedia/ Јавно власништво / Владика Николај Велимировић

У недељу 3. маја Српска православна црква прославила је празникСветог владике Николаја. Патријарх Порфирије служио литургију у селу Лелић код Ваљева, родном месту српског свеца. Дела Николаја Велимировић, можда су данас један од најбољи путоказ за српски народ.

Докторирао је на Оксфорду, а дисертацију је бранио на француском језику. Иако је део школовања провео на Западу, Запад није фасцинирао младог Николаја. Као затвореник у нацистичком логору Дахау, упозоравао је Србе да не срљају у Европу, већ да чувају веру у Христа, заправо, да због Европе могу да изгубе Христа.

Годину дана је путовао по Русији, где је упознао црквени живот и обичаје Руса. Ко се боље упознао са животом и делима Николаја Жичког не види „мрљу“ код светитеља. Међутим, део прозападних медија и грађански интелектуалци на помен владике Николаја Велимировића одмах ће рећи да је реч о „колаборационисти, симпатизеру нацизма“, као и главном идеологу оног што они називају „српским фашизмом“.

Тачно је да је Николај Жички од Хитлера добио орден ране 1934, јер је благословио да се уреди немачко војничко гробље. То је појединцима била спона да пореде њега и Алојзија Степинца. Српска црква, за разлику од цркве Алојзија Степинца, није учествовала у систематском прогону Јевреја, нити је сарађивала са нацистичким режимом. Николај Жички је током окупације Србије био у немачком логору Дахау.

Био је признат светски интелектуалац. Православни свештеник и доктор теологије Џосаја Тернам у једном подкасту је рекао да је Николај тврдио „да је 20. век тријумф сатане на Западу, да је Запад замолио Христа да их остави на миру и да је он то урадио“.

Немачки нацисти су Николаја сматрали идејним творцем 27. марта и пуча у Београду који је променио историју ових простора у односу на фашизам.

Милош Милићевић, професор српског језика и књижевности, каже да речи владике Николаја упућене Србима „да не срљају у Европу, већ да чувају веру у Христа“, ни данас не губе своје значење.

„Када је ово рекао, он је ишао на то да је хуманизам крајње исходиште западноевропског хришћанства, да је Европа заменила Христа хришћанском културом. Односно, лични однос према Христу заменили су симболима, културом. Ви можете у савршеном смислу бити културолошки хришћанин, а да немате никакав лични однос са Христом. Када владика Николај указује на ово, мислим да је гађао тај тренутак“, рекао је Милићевић за РТ Балкан.

Додаје да јеНиколај добро познавао западну културу и цивилизацију, али је добро познавао и српску.

„Ми јесмо периферија Западне Европе. Када стварамо модерну државност, ми је стварамо на западноевропским тековинама. То значи да су западноевропске форме мишљења дошле код нас. Не можда у нашег сељака, који стоји у темељу наше државности, али да у нашој елити“, навео је он.

Сматра да априори не треба одбацивати све западноевропске тековине и да не треба одбацивати античку културу, али да јој не треба приступати из „западног залеђа, већ српског, аутентичног“.

„Подсетио бих на текст св. Василија Великог који се зове ‘Беседа младима о користи Јелинских списа’. Он се обраћа младима да као православни хришћани треба да се враћају на античке филозофе и да их читају, али са свешћу да читамо текстове да би извукли из њих оно што ће нам помоћи у нашем путу ка врлини. Као што пчела иде од цвета до цвета и узима само оно што јој је потребно за мед, тако и ми можемо да се враћамо античким текстовима. Указивао је на Периклеа, Сократа као на незнабошце који су живели хришћански“, навео је Милићевић.

Подсетио је да је у Богородици Љевишкој, у припрати цркве, насликан Платон и да се из тога види да је антика органски уграђена у „наше православно искуство света“.

„Николај је осетио наше западноевропско читање античке литературе и да ту можемо бити заведени. Мислим да он није за одбацивање античке културе, већ да јој не смемо приступати из западноевропског залеђа, већ нашег, аутентичног“, навео је Милићевић.

Говорећи о присвајању српских светиња на КиМ и прогону Срба, указује на то да прогон за хришћане није нова ствар и да је „Христов пут, пут страдања“.

То што појединци Николају приписују да је „идеолог српског фашизма“, сматра да се реч фашизам данас олако користи и да нећемо знати да га препознамо ако се појави.

Препоручио је сваком појединцу да се „лично сретне са Владиком Николајем“ кроз његове текстове и дела.

Чланак Да ли су Срби чули пророчке речи владике Николаја: „Не срљајте у Европу, већ чувајте веру у Христа“ се појављује прво на ИСКРА.

Додик, Фото: РТРС

Током предстојеће посете Москви поводом Дана победе, разговараћу са руским председником Владимиром Путином о односима Републике Српске и Русије који су на нивоу стратешких, најавио је лидер СНСД-а Милорад Додик.

Он је рекао да ће све ставове које изнео у Америци, изнети и у Русији, преноси РТРС.

Додик је истакао да је сарадња са актуелном америчком администрацијом знатно лакша него са претходним, које су имале негативан и непријатељски приступ према Републици Српској.

„Администрације Бајдена, Обаме, Клинтона и других имале су приступ у коме је Дејтонски споразум прича која значи – преваримо Републику Српску, укључимо је у мир, а онда ћемо низом реформи некако учинити да она нестане, а да БиХ, њихова лажна бајка и илузија, постане нешто што они желе“, рекао је Додик за АТВ.

Он је навео да то није успело, првенствено захваљујући политикама отпора власти Српске.

„Ми смо се супротставили тој идеји претходних америчких администрација која је ишла на укидање Републике Српске“, истакао је Додик.

Навео је да су су те администрације успеле да одређене ствари помере према централизацији БиХ, а да је најтежа од њих правосуђе.

„Ту надлежност су отели од Републике Српске и сместили је на нивоу Сарајева“, навео је Додик.

Он је рекао да муслимани сада користе такво правосуђе као једини инструмент за дисциплиновање и нестанак Републике Српске.

„Путем правосуђа они желе да дисциплинују Србе, да им ударе на идентитет и три прста. Када поздравите породицу Младић, Караџић, одмах сте у кривичном прогону“, рекао је Додик.

Подсетио је да пре годину дана није имао слободу кретања, да је био прогањан од правосуђа на нивоу БиХ, те да је током процеса који је вођен против њега бранио идеју Републике Српске и пружио отпор

Чланак Додик: Муслимани и даље покушавају да дисциплинују Србе и униште Републику Српску! се појављује прво на ИСКРА.

© Wikimedia

Српска православна црква (СПЦ) слави Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код Срба.

Према предању, овај светитељ је заштитник слабих, немоћних и оних који су угрожени на било који начин. Рођен је између 275. и 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а Ђорђе је ступио пред цара и рекао да је и он хришћанин.

Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница и страшна мучења нису га поколебали, он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног покојника, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра. Цар је потом одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица Александра је издахнула на путу до места погубљења, а Георгије је посечен 23. априла, односно 6. маја по новом календару 303. године. Посвећени су му многи манастири, међу којима је најпознатији манастир Ђурђеви Ступови.

Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани и други народи. Приказ Светог Георгија који убија аждају, симбол паганства, заснован је на популарној легенди хришћанске митологије – Георгије и аждаја.

Обичаји и веровања

Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја. Према веровању, на данашњи дан се срећу зима и пролеће. Обичај је да се на овај дан плету венчићи од лековитих трава који се бацају у текућу воду. Верује се да венчић укућанима доноси здравље, а пољу берићет.

Секу се врбе и онда се оне стављају на куће, а деца углавном долазе увече и скидају те венчиће.

Венац украден са девојчине куће симболише то да онај који га украде једног дана може да постане њен будући муж.

Ако је на Ђурђевдан ведро време, биће плодна година, каже старо веровање, а ако пада киша, предстоји сушно лето.

Према народним песмама, на Ђурђевдан су се састајали и хајдуци, па је тако Ђурђевдан хајдучки састанак.

Ђурђевдан је празник сточара, па су се обичаји најдуже задржали у планинским крајевима.

Српска православна црква га слави два пута годишње.

Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном календару), а други је пренос моштију и обнављање Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном календару). Ђурђевдан се празновао још у претхришћанском периоду, јер се овај дан одувек везивао за почетак новог годишњег циклуса, буђење и обнову природе, за љубав, радост и нове годишње планове.

Чланак Данас је Ђурђевдан – празник са највише обичаја и једна од најчешћих српских слава се појављује прво на ИСКРА.

Милун Зоговић

Баш онако како је то снажно и јасно говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије. Косово није пука географија, већ темељ духовног и историјског идентитета. Без тог темеља, свака прича о трајању и достојанству губи ослонац и смисао, написао је на друштвеној мрежи Фејсбук потпредсједник ДНП-а и бивши потпредсједник Владе, Милун Зоговић.

Нема тог Црногорца у коме нијесу умрли савјест и поштење, а да ће се одрећи престоног Призрена Душановог, Девича, Грачанице, Пећке патријаршије и безброј светиња које су вјековима чувале вјеру, наду и народ. Звона са наших светиња на Космету нијесу само одјек прошлости – она су опомена и завјет, додао је Зоговић.

Косово и Метохија нису питање политичке погодбе, већ питање коријена. А народ без коријена лако постаје плијен туђих интереса и пролазних обећања, нагласио је.

„Зато је одговорност сваког ко држи до истине и правде да не ћути онда када се најдубље вриједности доводе у питање. Неколико пута сам и са позиције потпредсједника Владе Црне Горе поновио да је Косово за мене јужна српска покрајина и саставни дио Србије. То потврђује и резолуција 1244.“

Црна Гора, ако жели да остане досљедна себи и свом историјском бићу, треба да поништи одлуке које су у супротности са нашим насљеђем, даље је написао Зоговић.

Повлачење признања није чин против било кога – то је чин потврђивања сопственог интегритет. И исправљање једне од најсрамнијих одлука у нашој историји. Одлике која је директно ударила у темеље традиционалне Црне Горе у наше коријене и духовно исходиште, закључио је на крају.

Чланак Зоговић: Косово је темељ Црне Горе се појављује прво на ИСКРА.

© Bettmann / Contributor

Пре 46 година преминуо је Јосип Броз Тито, доживотни председник Социјалистичке федеративне републике Југославије.

Умро је у Љубљани, уочи 88. рођендана.  У болницу је примљен у јануару 1980, због проблема са циркулацијом. Од средине фебруара, био је у вештачкој коми, током које му је ампутирана нога. Није хтео на то да пристане док је био свестан.

„Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“, саопштио је тог дана спикер тадашње Телевизије Београд Миодраг Здравковић.

Ковчег са Титовим посмртним остацима стигао је у Београд 5. маја, „Плавим возом“ из Љубљане, преко Загреба. Тито је сахрањен у Кући цвећа на Дедињу 8. маја 1980. године.

На сахрану је дошло 700.000 људи. Присутно је било 209 државних делегација из 128 земаља света. Међу званицама је био 31 председник државе, 22 премијера, четири краља, шест принчева и 11 председника националних парламената. Из Хладним ратом подељеног света, у Београд су допутовали државници из оба табора, подсећа РТС.

Међу гостима на сахрани су били потпредседник САД Волтер Мондејл, Индира Ганди, Хосни Мубарак, Садам Хусеин, Николај Чаушеску, шведски краљ Карл XVI Густав, Леонид Брежњев, Хелмут Шмит, Јасер Арафат, Моамер ел Гадафи, Роберт Мугабе, као и Маргарет Тачер и чланови британске краљевске породице.

По званичној биографији, Јосип Броз је рођен у загорском селу Кумровец, у тадашњој Аустро-Угарској, највероватније 7. маја 1892. Након основног школовања у родном месту, браварски занат је учио у Сиску. Убрзо по доласку у Загреб 1910. године постаје члан Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније.

На одслужење војног рока одлази 1913. године, где се истакао стицањем подофицирског чина и другим местом на такмичењу у мачевању. Већ следеће године учествује у аустроугарској агресији на Србију. У његовим каснијим биографијама тај податак је био занемарен, а истицало се једино да се због „недисциплине“ нашао заточен у Петроварадинској тврђави, након чега је послат у Галицију, на руски фронт.

Тамо је заробљен у мају 1915. године, након рањавања. Остатак Првог светског рата проводи у Русији, где је одбио да се прикључи југословенској добровољачкој формацији. За потоње наводе да је учествовао у Октобарској бољшевичкој револуцији нема доказа.

У новоформирану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца долази у јесен 1920, са супругом из Русије. Већ 1927. године бива ухапшен као комунистички агитатор. Са робије излази 1934. године, након чега постаје члан Политбироа КП Југославије. Броз и формално постаје генерални секретар КПЈ у октобру 1940, мада се тако представљао још од 1937.

Од устаника до маршала

После окупације Југославије у априлу 1941, из Загреба одлази у Београд. После напада нацистичке Немачке на СССР, у јуну те године, започиње организацију устанка у Србији, где његов Народноослободилачки покрет (НОП) долази у сукоб са Југословенском војском у отаџбини (ЈВуО) генерала Драже Михаиловића.

Другом половином 1943. Велика Британија преусмерава своју подршку на Брозов НОП и врши притисак на краља Петра Другог и избегличку владу да га признају као јединог легитимног вођу покрета отпора у Југославији. За маршала је проглашен у новембру 1943, на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу.

По завршетку Другог светског рата, Јосип Броз Тито постаје неприкосновени лидер обновљене Југославије (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ), као председник владе (1943-1963), председник државе (1953-1980), и генерални секретар КПЈ, која је новембра 1952. преименована у Савез комуниста Југославије.

Раскол са Стаљином и Покрет несврстаних

Недуго потом долази до раскола са лидером СССР Јосифом Стаљином, који оптужује Тита за скретање са пута социјализма. У периоду од Резолуције Информбироа (1948) до Стаљинове смрти 1953, Југославија се ослања на Запад, првенствено САД и Велику Британију.

Иако се односи са Москвом поново успостављају током владавине Никите Хрушчова, Југославија остаје изван Совјетског блока. Уместо тога, Тито оснива Покрет несврстаних са лидерима Индије и Египта. Југославија се тако током Хладног рата профилише као неутрална земља и пријатељ новонасталих деколонизованих држава широм „Трећег света“.

„Кроз Тита, Запад је показивао источним Немцима, Бугарима и Румунима и осталима да можете да будете комуниста, а не морате да будете слуга Стаљина. Зато је титоизам био опасан по Москву. И кроз несврстани покрет Тито је новоослобођене деколонизоване државе извлачио испод утицаја Совјетског Савеза“, рекао је недавно за РТ Балкан историчар Милош Ковић.

За то време, на унутрашњем плану се ствара тзв. „југословенски пут“ социјалистичког самоуправљања, у којем се друштвена својина комбинује са ограниченим тржишним механизмима.

Све се то финансира огромни задужењима у иностранству, која долазе на наплату после Титове смрти. Крајем 2025. је Народна банке Србије (НБС) проценила да је укупан преостали дуг Србије по обавезама које је преузела из СФРЈ, износио је 815,86 милиона евра. Дугове Светској банци Београд ће да плаћа до 2031, а повериоцима тзв. Париског клуба све до 2041.

Крај Југославије

Тито је од почетка председавао подељеном земљом. Још 1945. је Југославија дефинисана као заједница шест република. У Србији су додатно установљене аутономне покрајине, Војводина и Косово и Метохија. За то време, Босна и Херцеговина је проглашена за републику у некадашњим аустроугарским границама, док су обновљеној Хрватској припојене Истра, Далмација и Барања.

Уставима из 1963. и 1974. спровођена је даља политичка децентрализација, којом је формална власт пренета на ниво републичких и покрајинских партијских руководстава. После Титове смрти, наследило га је осмочлано колективно Председништво, које се показало неспособно да заустави распад земље почев од 1990.

Чланак Годишњица смрти Јосипа Броза Тита: Персонификација друге Југославије се појављује прво на ИСКРА.

Владика Николај Велимировић (Извор: Mитрополија црногорско-приморска)

Ни двадесет година није било протекло од смрти Христа Спаситеља, а његово се име већ прочуло по целом Балканском Полуострву. Славу и значај тога имена није разнео у овим странама ма ко но најбољи од најбољих, најчувенији од најчувенијих, најодушевљенији од најодушевљенијих следбеника и проповедника Христових, апостол Павле. Са овога полуострва просвећивао је велики апостол светлошћу Христовом и оближње полуострво гордога града Рима. На нашем полуострву, истина, претрпео је Павле и многе поруге и многа бедствија, поред радости и пријатељске предусретљивости, која га је често до суза морала тронути и које се он често сећао. Жив је отишао с нашег полуострва велики апостол; растегнута савест вечнога /и вечно крвавога/ града примила је на себе његов живот.

Дођи у Маћедонију и помози нам! /Дела ап. 16, 9/. Овим речима био је позват апостол Павле у сну, од једнога човека, за време свога бављења у Троји. И он је одмах дошао и донео помоћ. Помоћ је била у Христу, апостол је разумео добро миг Провиђења, зато је и помоћ од њега. Балканским многбошцима биле су упућене ове добро познате божанствене речи апостолове:

Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа /Кор. 1, 3/.

Што је лудо пред свијетом оно избра Бог да посрами премудрост; и што је слабо пред свијетом оно избра Бог да посрами јако /1. Кор. 1, 27/.

Ако језике човечје и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи /1. Кор. 13, 1/.

И тако даље. Тешко је одабрати и навести најлепша од многобројних лепих места из двеју посланица Коринћанима и из посланица Солуњанима и Филипљанима, које су биле упућене од апостола балканским многобошцима, тек обраћеним у веру. Апостол се упорно и ватрено бори против идолопоклонства, против сујеверја, маловерја и прљавог, недостојног живота. Он проповеда одбацивање старога човека и васкрсавање новога човека; он препоручује облачење у Христа; смрт греху а живот Христу. Он војује против владе карналних слабости над спиритуалним моћима човековог бића; он војује за слободу и господарство духа, и то духа Христовог над сваким другим духом. Купљени сте скупо не будите робови људима /Кор. 7, 23/. Онај ко је слободан у Христу, једину је слободан човек. Такав је слободан и од самога себе и од других људи. Слободнога у Христу ништа не може оковати ропским ланцима, – ни страсти телесне, ни страх пред људима. Правом слободом уздигне се човек изнад себе самог и изнад других људи. Нико у свету није био тако спутан у карнално и ништавно ропство као Коринћани првог хришћанског века, нити је ико у свету чуо тако силну апостолску реч о слободи као ти исти Коринћани, као и Солуњани, као и сви остали балкански многобошци осећали су, се први силној проповеди апостолској као човек у тешкоме сну при силној ломњави громова. Од громовног потреса заспали се полубуди но дремеж га савлађује и поново баца у дубоки понор несвести; он се опет дише и опет пада, опет се буди и опет спава. Многобошци су тако осећали силан потрес од апостолских речи, од апостолског огња и одушевљења, али се нису могли одједном истргнути из окова, којима су сами себе и један другог били оковали. Проповед о Христу њима није била дошла као песма, којом мајка дете буди, и која је слична песми, која и успављује. Но нагло и будно дошла је та проповед међу њих, као ломљава громова, или као силно трештање труба за устајање. За устајање! Било је мучно устати. Апостол Павле није дошао као лекар, који ласка болести и болеснику, рачунајући на време као на најбољи лек; не, он је дошао као лекар, који одмах поставља сигурну дијагнозу и има сигуран лек, бржи и поузданији од времена. Болест је грех, лек је Христос. Одвратна и тешка болест, лек и сувише горак за болесника! Узети тај лек не значи остати лежећи у постељи и чекати. Узети тај лек значи затрести се као електризован и значи напустити лежање и чекање, и значи сажећи огњем многу трулеж на себи и пренути сломљеном душом и острвљеним и малаксалим од греха телом. Атински епикурејци смејали су се апостолу и његовој медицини. Но неки болесници пробали су ову нову медицину и излечили су се. И излечивши се и они су постајали апостоли те нове, горке, медицине. И тако постепено расло је стадо Христово, полагано зидала се црква Божја на Балкану. Постепено су се људи будили и полагано устајали. Горки лек оздрављаво је све болесне, који су се усудили да га узму. Тај горки лек била је помоћ, коју је апостол Павле донео у Маћедонију онима, који су помоћ од њега потребовали.

Тако је Христос дошао на Балкан. Дошао је не као тат у ноћи но као бура, коју наговештају затишја и оморина и сањивост.

*

Време је пролазило, Хришћанство се на Балкану све јаче утврђивало. Столећа су пролазила, а Балкан је у једно време био постао главна тврђава Хришћанства. Велики балкански Апостол био је већ давно умро, но апостолство његово је живело и продужавало се кроз стотине и хиљаде нових апостола, по многобројним градовима и селима Балкана. И по многобројним градовима и селима Балкана дизали су се к небу величанствени споменици хришћанско–апостолске победе. У једно време апостол је нашао на Балкану симпатије за Христа и његово јеванђеље само код ћилимара Аквиле и његове жене Присциле. Кад су прошла столећа, испуњена апостолском ревношћу и крвавим драговољним жртвама, хришћанином се звао и император римски на Босфору, који је владао од Гибралтара до Индије. И у једно време занатлијске куће служиле су на Балкану као једине богомоље хришћанске. У једно време просте занатлијске куће, а у друго време – Аја–Софија! У једно време били су скромни скупови апостолских присталица у дому ћилимара Аквиле, а у друго време хришћански васељенски сабор од неколико стотина црквених поглавара под почасним председништвом императора Истока и Запада! У једно време смо горушичино зрно, у друго време лиснато дрво. Апостолско семе на Балкану уродило је крупним плодом. За три столећа многобожачки Балкан је постао жижом светлости, Христове. С Балкана су слати нови апостоли, нови мисионари, и на Исток и на Север. Народи, који су долазили на Балкан с претензијом да на њему и остану, морали су напустити своју веру и обратити се Христу. Морали су – но без спољашњег приморавања. Краљеви и цареви балкански признавали су драговољно Христа за свога господара. Најмоћнији и најплеменитији и најученији били су неколико даљих столећа и најоданији Христови следбеници. Владаоци су обележавали своју владавину храмовима Христу Спаситељу. Највећа и најплеменитија утакмица међу владаоцима балканским била је утакмица у прослављању имена Христова. Владаоци и владалачки синови напустили су престо и раскошну угодност живота и посвећивали се потпуно тврдом и трудном делу служења Христу. Не само градови били су украшени богомољама хришћанским, но и мало насељена села; и не само мало насељена села, но и не насељене пустиње. Слава Христова брујала је под сводовима Аја–Софије у Константиновом граду, и у св. Димитрију у Солуну, и у Атини, и Скопљу и Призрену, и у Софији и у Нишу, и Дубровнику и Сарајеву; слава Христова чула се и по дубравама: на Пиндосу и Олимпу, на кршном Атосу и високом Рилу, под Острогом и у Ибарској Клисури, у Хомољу, под Власином, под Рудником, под Шаром.

Тако је Христос царовао на Балкану много столећа. И благодат и мир од Бога Оца и Господа Исуса осећао се у милионе скрушених срца, како срца царева цариградских и скопљанских, тако и срца пастира рилских и велебитских.

*

У оно време кад је грађена Света Софија у Цариграду, као највећи споменик тријумфа Хришћанства на Балкану, у Меки се родило једно дете, у племену Корешитима. И када је се слава Христова увелико појала у Св. Софији, ово корешитско сироче, сад већ као зрео човек, терало је кроз пустињу караван камила богате удовице Кадиџе, терало је караван, посматрало звездано небо над собом и узбуђивало се мислима о Алаху, који је бог над боговима, и мислило о себи као пророку Алаховом.

Време је пролазило и претварало својом снагом пустиње у плодне равнице, а плодне равнице у пустиње. Један дебео сој времена од близу хиљаду година покрио је био гроб и име корешитескога пророка, кад је војска његових следбеника прекорачила с једног континента на место звање Мухамед. Корешитски пророк тријумфовао је сад на Витлејемским Богом. Тако је изгледало. У самој ствари сад је тек Христос показао своју праву моћ. Своју праву моћ Христос никад није показивао онда кад су му људи подизали горостасне храмове споља, од мермера и злата; он је онда показивао своју праву моћ, кад су му људи подизали храмове унутра, у души својој, од мермера, који се зове вера, и од злата, које се зове љубав. Они који су зидали Христу храмове споља, често пута сматрали су те храмове као опраштајницу за све прошле и будуће грехе. Они пак, који су зидали Христу храм унутра, зидали су у себи тврд град против греха и пада.

Кад је са Аја–Софије скинут крст и заблистао се полумесец, Христос се спустио са висине у срца оних побеђених и угњетених, малих људи, којима је у ропству и за ропство требало много срца. Чудотворно дејство Христа никад се на Балкану није тако силно показало од времена апостола Павла као у време многих столећа робовања балканских хришћана. Снажним Христос само додаје, а слабим даје. За то се Христос већи показује на слабим него на снажним. Балкански робови били су слаби, њима је Христос морао дати, и то дати све, јер све им је било узето. Христос је дао све, дао је себе, и њиме су робови живели. С Христом је робовима било лако не само живети и трпети, но и умрети. Ево само једног стиха робовске песме, који изражава сву психологију хришћанског ропства на Балкану:

Срб је Христов, радује се смрти,
Чин те Турци, што је вама драго.

То су речи младога хришћанског роба, који је ишао на своју Голготу, с коцем на рамену. Ђакон Авакум је победио корешитског пророка Христом, коме је он у души својој био подигао храм. Ситно је херојство овога султана, који је на Св. Софији заменио полумесецом према идеалном херојству ђакона Авакума. „Роб“ Авакум имао је Христову слободу, која је јача од сваког ропства и сваког деспотизма. Уздигнут над самим собом, над Турцима – џелатима својим и над сентименталношћу своје рођене мајке, слободан у Христу човек радовао се смрти. Радовати се смрти! Човек који се радује смрти пре васкрсења у историји и од онога који се страши смрти.

За зло у свету најстрашнији су они људи, који се не боје смрти. Свака је Голгота довикивала свету: зли свете, ја ћу победити! Јуначна смрт може да корегира некоректан живот.

Христос! Ономе, ко се сувише радује у овом свету, Христос је друг, који се женира. Ономе пак, ко трпи, Христос је најоданији пријатељ. Велика је разлика између друга и пријатеља, Теодосијевом и Душановом и Симеуновом Балкану Христос је био друг; Балкану ипак по косовском, поробљеном, Христос је био пријатељ.

Ево три етапе Христовог живљења и страдања на Балкану:
1. Христос у време ћилимара Аквиле,
2. Христос у време Аја–Софије, и великих Сабора, и Словенског царовања, и
3. Христос у време балканског робовања /од скидања до поновног намештања крста на Аја–Софији/.

Најватреније је Христос проповедао у првој етапи, највише се блистао /и женирао/ у другој, а највише је помагао у трећој.

Сутра?

Како ће бити сутра представљен Христос на Балкану? Над Скопљем и Солуном заблистао се већ крст на место полумесеца, сутра ће заблистати и на Св. Софији. Но је ли с тим свршено? Не, с тим је само почето. Је ли то најважније? Не, то је само важно. С тим је почето ново време Христовог блистања на Балкану. А блистање није најважнија ствар у улози Христа у свету. Важнија је од тога борба и помагање. Христос се борио до данас с арапским пророком и из борбе изишао као победилац. Христу се не допада хладан блесак. Византиски цареви, који су подизали сјајне храмове Христу а своме ближњем очи копали, славили су Христа хладним блеском. Хладан блесак то је преливање светлости на леду. Христос нема ништа против спољашњег блесака Св. Софије, но само тако ако спољашњем блеску одговара унутра сразмерна топлина вере и молитве. Сведе ли се пак све на спољашњи блесак, онда би Христос радо изишао из Јустинијановог храма и упутио се у скромну горницу ћилимара Аквиле.

У време робовања Балкан је Христом живео. Сутра неће бити на Балкану ни робова ни господара, него ће сви бити слободни. Но политичка слобода није још Христова слобода. У сред највеће политичке слободе људи могу ипак бити робови. А докле год на земљи буде било ропства у маком облику, дотле ће Христова моћ људима бити неопходна. Јуче је се борио Христос на Балкану против греха мухамеданаца према хришћанима, сутра ће се борити против греха хришћана према хришћанима. Велика улога још предстоји Христу на Балкану. Каква – то Бог зна. А откуда ја знам, да та будућа улога Христова мора бити велика? Где год се налазе диспозиције за грех, ту је улога Христова велика. Балканци имају доста способности за врлину Христову но и доста диспозиције за грех, за не–Христов Анти Христов грех. Докле год те диспозиције за грех буду трајале, дотле ће и Христос бити потребан на Балкану као пријатељ и помагач. Загледајмо свак у своју душу и упитајмо се – докле? Докле са грехом против Христа; кад са Христом против греха?

Извор:Правда/В.Д.

Чланак СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Христос на Балкану (БЕСЕДА ИЗ 1913. ГОДИНЕ) се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Спутњику уступила Ања Безбрадица

Одувек сам имала сан о животу на селу, али он је био далека измаглица. Данас га живим у Далмацији. Фарма је мала, јер животиње гајимо из љубави, радује нас када магареће млеко неком помогне. А највећа победа је мој син Момчило, он је прва беба рођена у селу од рата – после три деценије. Свима је симбол новог живота и опстанка. Имамо велике планове!

Овако за Спутњик причу о чудима која су јој се десила започиње Ања Безбрадица , историчарка уметности из Панчева која је данас газдарица на фарми у засеоку надомак Кистања у Северној Далмацијиц, по чијем имену и носи презиме:

„Ово је родни крај маминог оца који је у Србију стигао после Другог светског рата, о њему је стално причао. Одлучила сам да завршни рад на факултету буде о том чаробном месту, манстиру Крка. Морала сам да га видим. Непланирано сам морала да останем дан дуже, није било места у аутобусу. Тог дана сам упознала Михајла“.

И Михајло је рођен у Србији, после Олује, али и њега су вукли корени . После короне вратио се на породично имање и обављао разне послове на имању манастира.

Њихов син Момчило је рођен крајем октобра прошле године у Книну , прва беба је стигла у село после тридесет година.

Овај млади пар месту са свега двадесетак становника донео је нову наду, а Ања и нову енергију. Осетиле су је и животиње.

Магарци као лековита терапија

Магарце је Ања затекла у Безбрадицама. Била је одушевљена, цео живот је повезана са животињама , дуго се бавила и јахањем. Контакт са коњима и магарцима је, каже, чиста терапија.

„Моја сестра у Србији се бави хипотерапијом, из прве руке знам колико је то лековито за децу са потешкоћама у развоју. Сви смо овде велики љубитељи животиња, посебно свекрва која се и даље бави магарцима. Пошто је она запослена, ја сам преузела већи део посла. Наши магарци су размажени , сваки жели да се мази . То је нешто непроцењиво, поготово за децу и развој емпатије и социјалне интелигенције“.

Млеко са лековитих пашњака

У фарму је каже, уложено много, чак и више него што је планирано кроз пројекте помоћи повратницима, али најважније је да им људи који купе млеко јаве да им је помогло. Користи се као лек .

„Наше магарице пасу лековиту траву на пашњацима који су чисти, овде нема људи, али нема ни индустрије и загађења, па је и квалитет млека врхунски“, каже млада домаћица.

Устаје пре бебе да намири „благо“. Не да јој ништа није тешко, ради са уживањем. Има патке и зечеве, а коке обожава. Од Ањиног доласка, оне су, као и магарци, кућни љубимци.

Ањин реални свет на интернету

Стиже сваког дана да снима и за свој блог на свим друштеним мрежама. Популарна је, привлачи хиљаде људи који жуде за сличним миром.

„Схватила сам да људима фали реалан приказ живота на селу . Ја приказујем реалност, али кроз око некога ко познаје кадар и светло. Пре доласка, веома успешно сам се бавила и фотографијом. Кад одем у град, људи ме препознају на улици. Питају и како су коке“.

Њена енергија полако мења и изглед фарме, рођена у равном Панчеву, без проблема поправља међе напуштених далматинских башта и њива, порушене камене зидове који су се урушавали три деценије.

Љубав испред профита

Примењује и нова знања, са интернета, наравно, то се не учи на Филозофском факултету. Одлично јој иде. Управо је компостирала део баште , након што је помузла магарце и покупила јаја из гнезда. Одмах их је бацила на тигањ, а салата, њене ротквице.

Планови Ање и њеног супруга који ујутро ради, а поподне јој помаже око захтевнијих физичких послова , су велики. Међутим, док разговарамо, она ни једном не помиње реч „профит“.

Важно јој је, каже, да постану одрживи , да им деца одрастају у нетакнутој природи, а не у бетону града, пред екранима:

„Не планирамо да много повећавамо стадо. Десетак магарица је број о којем можемо адекватно да бринемо. А што се тиче кока, добили смо понуду од организације “ Срби за Србе “ да нам помогну у реализацији фарме овде у Крајини, вероватно почетком следеће године. Планирам да направим велику ограду на ливади како би коке биле безбедне од дивљачи, али да и даље живе слободно, на отвореном“.

Између струке и новог живота

Крај у коме сада живи ова историчарка уметности препун је бисера. Први је већ на гробљу у њеном селу, Храм Светог оца Николаја саграђен 1537. године. Ту се и о сваком споменику може научни рад написати. Један је над гробом Ангелине Трбојевић Тесла, најстарије Николине сестре.

Ању питамо да ли јој недостаје посао у Заводу за заштиту споменика културе у Панчеву и да ли планира поново да се активира у струци. Размишља о томе, али Момчило сада тражи пуну пажњу.

„Иначе сам на мастер студијама , положила сам све испите, остало је да завршим рад. Планирам да то приведем крају, па ћемо видети. Верујем да ће се права прилика отворити када деца мало порасту. Историја уметности захтева велику концентрацију и много читања, за шта сада немам времена уз бебу, радове у башти, животиње. Нисам одустала од струке, само правим паузу да се окушам у другим стварима“.

Поглед у будућност

И даље се озбиљно бави фотографијом, а када се породица прошири, додатни приход за живот могао би бити туризам , али не класичан , јер код Ање Безбрадице све мора бити ново и другачије. Пуно љубави и радости.

„Замишљам радионице , па и дечје рођендане овде, са животињама. Да представимо ово село као живо место. Свесна сам да има доста старијих људи који можда више немају воље, али ми смо најмлађи пар и желимо да покажемо лепоте овог краја и наше фарме. Контакт са природом и животињама има велику вредност, људима ће бити од користи“.

Чланак Ањина чуда! Затекла магарце, срела Михајла и ето је беба у селу код Книна – прва после три деценије се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Matthew Horwood / Contributor

Вејпови су све популарнији међу младима. Старосна граница корисника стално се смањује, јер постоји велики број арома од жвакаће гуме до укуса кивија и манга. Међутим, то што аромом подсећају на „привлачан слаткиш“ не значи да су безбедни, чак напротив садрже бројна хемијска једињења која утичу на здравље. Руски лекари недавно су објавили да се све чешће дијагностикује нова болест названа „кокице“ или „кокичаста плућа“, који се јавља као последица вејпинга.

Болест карактерише пуцкетање приликом дисања, кратак дах, поремећај приликом спавања. Течности за вејп могу да садрже никотин, али и читав коктел хемикалија које чине укус привлачнијим корисницима. Међутим, „сладак укус“ има своју „хемијску цену“ и може да остави озбиљне последице на плућа, срце и мозак, посебно код младих који су још увек у развоју.

„Руски лекари су научили да идентификују ову нову болест плућа названу ‘кокица’ (bronhiolitis obliterans) не само по карактеристичном пуцкетању, већ и по другим клиничким знацима. То укључује све већи кратак дах (посебно током физичког напора), сув кашаљ, звиждање у грудима, умор, убрзан рад срца и поремећаје спавања. У тешким случајевима, цијаноза се може развити како се развија респираторна инсуфицијенција“, рекла је доц. Татјана Ким са Kатедре за болничку терапију Института за здравље мајке и детета (ИМЦ) Универзитета Пирогов, преноси ТАСС.

Лекари одавно упозоравају на овај проблем, да код „кокичастих плућа“ долази до оштећења малих дисајних путева. За ову болест не постоји лек, али рано откривање и лечење могу да помогну у ублажавању симптома.

Болест је прошле године дијагностикована код Брајане Мартин (17) из САД, која је три године свакодневно користила вејп. Први проблеми са дисањем појавили су се изненада. Њена мајка је испричала медијима да је ћерка назвала и рекла: „Не могу да дишем“.

Лекари упозоравају да кокичаста плућа не могу да се опораве, да остају трајне последице.

Др Срмена Крстев каже да лекари већ годинама упозоравају на овај проблем, да постоје законска ограничења, која се не примењују.

„Ни међу децом, али ни међу њиховим родитељима, не постоји свест колико је то (вејп) опасно. Свуда се користе вејпови, у затвореном простору, аутобусу… Нема никаквих промотивних активности, не постоји медијска кампања колико је то опасно“, навела је Крстев за РТ Балкан.

Лекари упозоравају да се данас почиње са вејпом и наставља са цигаретама. Има и дуалног коришћења- мало једно, мало друго. Вејп је посебно опасан за децу која су у развоју, јер утиче негативно на развој централног нервног система.

Кокичаста плућа

Заправо, болест „кокичаста плућа“ први пут је откривена 2000-тих, када се у фабрици кокица за микроталасну разболео велики број радника и сви су имали исте симптоме. То стање се развило након дуготрајне изложености хемикалији дијацетилу, која се користила за давање путерастог укуса кокицама.

Дијацетил је најпознатији узрочник настанка „кокичастих плућа“, али није једини. Та стања могу да се развију након излагања другим токсичним испарењима као што је ацеталдехид, амонијак, хлор, формалдехид, испарења од металних оксида, хлороводонична киселина, иперит или сумпорни иперит, азотни оксиди, сумпор диоксид.

Последњих година, вејповање је повезано са овим стањем, јер је у неким течностима за вејп и ароматизованим производима пронађен дијацетил или сличне штетне супстанце. Удисање ових материја може временом да надражи и оштети дисајне путеве у плућима.

Чланак Опасан тренд међу младима оставља последице: Вејпинг може изазвати озбиљну болест „кокичаста плућа“ се појављује прво на ИСКРА.

Навршава се 34 године од страдања припадника ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, када су 2. и 3. маја 1992. године, убијена 42 војника, 71 је рањен, а 207 заробљено и мучено у логорима. После више од три деценије, подигнута је оптужница против десет лица за ове злочине.

Почетком маја 1992. године, злочин над недужним војницима, официрима и цивилима на служби у Југословенској народној армији, током договореног мирног повлачења из Сарајева, починили су припадници тзв. Армије БиХ, Територијалне одбране БиХ и паравојних муслиманских формација којима су командовали предратни криминалци.

“Зелене беретке” су 2. маја напале Дом ЈНА у Сарајеву и неколико других војних пунктова у граду и убили 14 припадника ЈНА.

Као одговор на те нападе, припадници ЈНА су, истог дана, на сарајевском аеродрому задржали муслиманског вођу  Алију Изетбеговића, који се у пратњи потпредседника владе Златка Лагумџије и ћерке Сабине враћао са мировних преговора у Лисабону.

Изетбеговић је, подсећа РТС, одведен у касарну ЈНА у Лукавици, надомак Сарајева, ради преговора о безбедној евакуацији војника, официра и цивила на служби у ЈНА из команде Друге војне области, као и других касарни које су биле под опсадом муслиманских снага у Сарајеву.

У преговорима су учествовали тадашњи командант Друге војне области ЈНА, генерал Милутин Кукањац, командант мировних снага УН канадски генерал Луис Мекензи, члан Председништва БиХ Ејуп Ганић, а безбедну евакуацију гарантовао је сам Изетбеговић.

Мекензи: Најгори дан у мом животу

Пошто је споразум постигнут, колона са возилима ЈНА кренула је наредног дана из команде у насељу Бистрик, а на њеном челу налазио се транспортер у којем су, као заштитници, били Изетбеговић, генерали Луис Мекензи и Кукањац.

Само километар даље, када је транспортер на челу конвоја избио из Добровољачке улице на Скендерију, око 20 територијалаца препречило је возило, одсекавши остатак колоне, а из околних кућа, са само педесетак метара, муслиманске снаге отвориле су ватру.

Припадници ЈНА, углавном млади војници, беспомоћно су седели у возилима и на камионима, а, према сведочењима преживелих, ликвидације су биле бруталне – нападачи су извлачили ненаоружане војнике, официре и цивилна лица која су уз понижавање, рањавали и убијали на улици.

Начелник “плавих шлемова” генерал Луис Мекензи записао је тада: “Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу”.

“Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола”, написао је у својој књизи, “Чувар мира – пут у Сарајево”, генерал Мекензи.

За злочине нико није одговарао

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, 2. и 3. маја у Сарајеву је погинуло најмање 28 припадника ЈНА.

Центар јавне безбедности Источно Сарајево поднео је 2005. године кривичну пријаву против 15 особа осумњичених за овај злочин, али је Тужилаштво БиХ истрагу покренуло тек у новембру 2007. године. Међународни тужилац у БиХ Џуд Романо донео је у јануару 2012. године одлуку о обустављању истраге.

Тужилаштво БиХ је 20. новембра 2018. године донело наредбу о поновном покретању истраге у предмету “Добровољачка”, а Суд БиХ је у мају 2022. године потврдио оптужницу против десет особа које се терете за ратни злочин.

Међу оптуженима су Ејуп Ганић, као члан Председништва РБиХ, Заим Бацковић, као члан Оперативног штаба Територијалне одбране РБиХ, и Јусуф Пушина, као помоћник министра унутрашњих послова РБиХ и начелник штаба МУП-а РБиХ.

Беле руже за страдале војнике

У бившој Добровољачкој улици у Сарајеву данас су положене беле руже и прислужене свеће на место где су на данашњи дан 1992. године паравојне муслиманске снаге извршиле масакр над припадницима ЈНА који су се мирно повлачили из Сарајева према Лукавици, преноси РТРС.

Након помена у Миљевићима породице убијених и бројне делегације упутиле су се аутобусима у Сарајево, у улицу Хамдије Кршевљаковића, бившу Добровољачку, где су мирном шетњом, полагањем цвећа и паљењем свећа одали помен страдалим припадницима ЈНА.

Присутни су били и српски члан Председништва БиХ Жељка Цвијановић, министар финансија и трезора у Савету министара Срђан Амиџић, министри у Влади Републике Српске Рада Остојић и Драга Мастиловић, заменик министра одбране у Савету министара Александар Гогановић. Присутни су били и народни посланици и српски у заједничким институцијама БиХ, представници удружења проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, града Источно Сарајево, као и општина у његовом саставу.

Полиција Републике Српске обезбеђивала је пут до Враца, где су је на међуентитетској линији преузели припадници МУП-а Кантона Сарајево, и то у великом броју.

(РТ Балкан, 03.05.2026)

Чланак Добровољачка улица: Злочин без казне више од три деценије се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Alexei Danichev /

Неоколонијализам данас више није прикривен „меком моћи“, већ све отвореније поприма агресивне облике политичког, економског и војног притиска, упозорава амбасадор Владимир Кршљанин у емисији „Спутњик интервју“, истичући да је Србија била међу првим државама које су одбиле да прихвате такав модел и због тога платила високу цену.

Неоколонијализам није нов феномен, али су се његови облици кроз време мењали. Кључна прекретница догодила се након пада Совјетског Савеза, када је Запад добио простор да своје моделе наметне без озбиљног отпора, објашњава Кршљанин.

„До тад су имали један велики искорак напред, до којег су дошли за многе на Западу сасвим неочекивано и заправо мирним путем. А то је био пад Совјетског Савеза и самим тим нестајање источног блока. Те земље су заправо колонизоване — али на један ’зашећерен’ начин, тако да су сви били одушевљени што постају колоније. Речено им је: сада ћете имати више демократије, бићете слободнији, боље ћете живети“, каже он.

Међутим, како додаје, реалност је била другачија.

„Супротно томе, они су остали на дну европске лествице. Добили су нешто више формалне слободе, али су изгубили социјалну одговорност државе. Ушли су у систем организоване пљачке. Све то о чему говоримо као о ’условима’ и ’поглављима’ за улазак у Европску унију — то су заправо услови за улазак у систем организоване експлоатације“, наводи Кршљанин.

Југославија као преломна тачка

Кршљанин истиче да је агресија на СР Југославију 1999. године била кључни тренутак преласка са „меких“ на отворено агресивне методе.

„Постоји књига иза које стоји Строб Талбот, тадашњи заменик америчког државног секретара, где се отворено каже да наводно страдање косовских Албанаца није био прави разлог за НАТО агресију, већ одбијање наше земље да се потчини новом економском систему који је свима наметан. Ми смо им били проблем јер нисмо имали разлог да уводимо тоталну приватизацију преко ноћи“, истиче он.

Он наглашава да таква врста непослушности није могла бити толерисана.

„С обзиром на нашу историју и снагу, таква врста непослушности није смела да се дозволи. Дошло се до тога да је НАТО, на своју педесетогодишњицу, водио први и једини рат у својој историји који није успео да добије“, констатује Кршљанин.

Демографска цена „европског пута“

Један од најтежих показатеља последица неоколонијалног модела, према Кршљанину, јесу демографски губици:

„Ако погледамо последњих 25 година, међу првих 20 земаља у свету по паду броја становника налазе се готово искључиво бивше социјалистичке државе. Србија је изгубила око 13 одсто становништва. То је страшно.“

Наш саговорник посебно наглашава природни пад становништва.

„Ми губимо око 35.000 људи годишње само на основу разлике између рођених и умрлих. То је око 100 људи дневно. Када се томе додају године ковида, долазимо до тога да смо изгубили близу милион становника — и то без урачунатих миграција.“

Губитак „меке моћи“ Запада

Кршљанин сматра да Запад и даље поседује технолошке инструменте утицаја, али да је изгубио кључни елемент — привлачност.

„Мека моћ у технолошком смислу постоји — имају средства за пропаганду и ’испирање мозга’. Међутим, изгубили су привлачност. Некада су сви веровали у њихове приче о слободи и демократији. Данас чак и људи на Западу све више говоре да живе у систему који је постао високо репресиван“, истиче Кршљанин.

Он наводи и лично искуство из разговора са западним интелектуалцима:

„Један британски публициста ми је рекао: ’Ми живимо у диктатури’. Људи се кажњавају за ситнице које задиру у њихове слободе. Оно што је некада било привлачно — данас то више није“, сматра је наш саговорник.

Светска већина против неоколонијализма

Према његовим речима, формира се нови глобални баланс снага, у којем кључну улогу имају земље које одбијају неоколонијални модел.

„Светска већина, на челу са Русијом и Кином, већ је претекла Запад у многим областима — у економији, демографији, па и морално. Они имају седам милијарди људи, а Запад једва милијарду. Ми морамо да изградимо механизме сарадње и солидарности међу тим земљама“, наводи Кршљанин.

Посебно истиче значај организовања, јер, како каже, Запад има предност у пропаганди и медијима.

„Ми морамо да створимо систем који ће, као некада антифашизам, ујединити људе око идеје равноправности и развоја кроз сарадњу. Они нуде пљачку и доминацију — ми морамо да понудимо алтернативу“, категоричан је Кршљанин.

Кршљанин указује да се конкретни примери отпора већ виде у Африци: земље попут Малија, Нигера и Централноафричке Републике показале су да је могуће супротставити се. На њима су, како каже, примењивани најбруталнији методи, па су се и они очеличили.

„То више није Африка о којој смо учили у школи. Стандард просечног Африканца није толико далеко од нашег. Имају приступ информацијама, технологији и све више самопоуздања“, објашњава он.

Према Кршљаниновим речима, кључ у проналажењу одрживог друштвеног модела:

„Нама треба систем који је окренут човеку — који комбинује слободу, демократију и социјалну сигурност. Данашња технологија омогућава да читаво човечанство живи пристојно. Пример Кине то јасно показује.“

Борба против неоколонијализма није само политичко питање — то је борба за достојанство, за равноправност и за право народа да сами одлучују о својој судбини, закључује Кршљанин.

Чланак Неоколонијализам је данас агресиван: Србија одбија тај модел па плаћа – високу цену се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Peter Turnley / Contributor

Док Срби оплакују страдале у хрватској операцији „Бљесак“ која је почела 1. маја 1995. године у Западној Славонији, комплетан хрватски врх се окупио у Окучанима да обележе „ослобађање Западне Славоније“. Биланс операције „Бљесак“ био је 15.000 протераних Срба и 283 убијених, међу њима 57 жена и осморо деце.

На церемонији обележавања годишњице „Бљеска“ у Окучанима окупио се комплетан државни врх Хрватске предвођен председником Зораном Милановићем и премијером Андрејем Пленковићем, који су се поздравили и руковали. Између њих двојице честа су неслагања, ретко се појављују заједно на скуповима, али су очигледно јединствени у ставу око операције „Бљесак“ и протеривања Срба са тих простора.

Премијер Пленковић изјавио је да је војно-полицијска операција „Бљесак“ била ефикасна и брза, а да је после ње уследила „Олуја“ и кључни предуслови за крај рата у Хрватској и БиХ.

„Ова операција је била ефикасна и брза, означила је нови квалитет и снагу хрватске војске и полиције“, рекао је Пленковић.

Он је додао да је у том тренутку за Хрватску било кључно постигнуће ослобађање аутопута Загреб-Липовац и железничког правца.

„Након тога уследила је и ‘Олуја’ и дошло је до свих кључних предуслова за крај рата, не само у Хрватској него и у Босни и Херцеговини, а захваљујући визионарству председника Фрање Туђмана и Источна Славонија, односно Хрватско Подунавље, мирно је реинтегрисано у уставно-правни поредак“, нагласио је Пленковић, који је и председник владајуће Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).

Његов страначки колега и председник Сабора Гордан Јандроковић (ХДЗ) рекао је да је „Бљесак“ кључна операција, након које је, неколико месеци касније, уследила „Олуја“.

U Okučanima obilježavamo 31. obljetnicu VRO „Bljesak“ – ključne operacije i jedne od najvažnijih pobjeda u Domovinskom ratu, kojom je u svega 32 sata oslobođeno oko 500 četvornih kilometara okupiranog teritorija zapadne Slavonije.

U operaciji „Bljesak“ sudjelovalo je oko 7.200… pic.twitter.com/8k0GKoW39W

— Andrej Plenković (@AndrejPlenkovic) May 1, 2026

„Сломљена је кичма великосрпском агресору и Хрватска је тада победила војно и заокружила све мирном реинтеграцијом Хрватског Подунавља 1998. године“, навео је Јандроковић, пренела је агенција Хина.

Председник Хрватске Зоран Милановић у Окучанима није давао изјаве.

Годишњицу „Бљеска“ честитали су и потпредседник Владе и министар унутрашњих послова Давор Божиновић и директор полиције Никола Милина. Они су у заједничкој писаној изјави оценили да је реч о једној од кључних операција у рату „којом је у веома кратком времену ослобођен окупирани део Западне Славоније“.

Операција „Бљесак“ трајала је 32 сата. У том периоду протерано је 15.000 Срба из Западне Славоније, а убијене су 283 особе. Тачно пре 31 годину нападнути су јужни и централни део западнославонског дела Републике Српске Крајине од стране припадника четири професионалне бригаде Хрватске војске и више специјалних формација.

Намера је била пресецање територије и разбијање снага Српске Војске Крајине, односно њеног 18. корпуса, с циљем да се затим избије на Саву код Јасеновца, чиме би била спречена евентуална помоћ из Републике Српске. Паралелни циљ је био протеривање Срба.

Приближно 1.450 Срба је ухапшено после борбе и они су одведени у логоре, у Вараждину, Бјеловару, Вировитици, Новој Градишки, Славонској Пожеги. Судске пресуде које су уследиле, великим делом су засноване на неоснованим оптужбама.

Поред бројних доказа нико од Хрвата није одговарао за злочине против цивилног становништва.

Чланак Шта је зближило Пленковића и Милановића: „Бљесак“ и „ломљење кичме великосрпском агресору“ се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Маријана Колаковић

То што је у Загребу нацртана карта нове БиХ са трећим, хрватским ентитетом захтева огромне промене у Уставу Босне и Херцеговине, тачније у Анексу 10 Дејтонског споразума, каже за Спутњик политиколог Анђелко Козомара.

У Уставу БиХ је, подсећа Козомара, као што је познато речено да је Босна и Херцеговина састављена од два ентитете, Републике Српске и Федерације и три народа -Срба, Хрвата и Бошњака.

Промена Устава је обавезна

„Тај је члан устава БиХ би морао да се мења. Затим, морао би да се мења и начин избора чланова Председништва, јер два члана председништва сада даје Федерација, а у тој новој располдели Босне и Херцеговине са трећим ентитетом сваки ентитет би бирао свог члана Председништва,“ објашњава наш саговорник.

Како каже, такође морао би да се мења и део који се односи на избор делегата и посланика у Представничком дому парламентарне скупштине и Дому народа.

„Дакле, темељите измене би морале бити спроведене. То је у овом тренутку, како сада ствари стоје, немогуће. Зато што би најбројнији народ у БиХ, Бошњаци, остали на 24 одсто територије, што је њима неприхватљиво. Поготово им је неприхватљиво да они више не би имали право да одлучују о свему као већински народ. Зато што их у Представничком дому има највише, њихових посланика, и они ту прегласавају друга два народа у свему. Зато не верујем да је могуће да се таква драстична промена спроведе без неког макар ограниченог сукоба. Хрвати, то јест тај хрватски ентитет би се ослањао на Хрватску, српски ентитет на Србију а Бошњаци немају на кога да се ослоне, немају никакву залеђину. Отуд то изгледа немогуће, међутим, треба имати у виду да је та карта нацртана у Загребу, а не у Мостару, значи нацртана је у држави која је чланица ЕУ и НАТО-а, држави иза које снажно стоји моћни Ватикан,“ напомиње Козомара.

Незадовољство Хрвата је питање и за центре моћи

Наш саговорник подсећа да Хрвати што зацртају најчешће и остваре што значи да је све могуће, али без уплитања великих сила, поготово Америке, сматра он, тешко да може да се спроведе намера да Хрвати добију у БиХ свој ентитет.

„Оно што је можда у овом тренутку за почетак најбитније јесте да се и у Бриселу и у Вашингтону упитају зашто је сада и други народ, дакле Хрвати, не само Срби незадовољан политиком Бошњака у БиХ и њиховом настојањем да одлучују о свему. То је просто невероватно. Ко не живи овде и не бави се политиком не може да разуме колико су они запели да све одлуке морају да се доносе у Сарајеву. То је можда најснажнија порука ове карте коју су нацртали Хрвати у Загребу. Можда се неко упита сада да треба нешто мењати у БиХ или најблаже речено да се Бошњацима сугерише да мало престану да одлучују о свему и свачему о животу друга два народа који би требало да су равноправни у Босни и Херцеговини,“ мишљења је Козомара.

РС би имала корист али мора се бити опрезан

Наш саговорник напомиње да се стварањем трећег, хрватског ентитета у БиХ за Србе и Републику Српску не би ништа мењало, чак би јој у неку руку ишло у корист.

„У овом тренутку, како је то приказано, Република Српска би остала нетакнута територијално, а и политички. Дакле, ништа се у Републици Српској не би мењало, ни устав, ни закони. Све би остало исто само би Федерација претрпела темељите промене, не само територијалне, него и у политичком смислу. И Устав БиХ би био промењен, као што сам рекао. За Републику Српску може бити одређена опасност, а то је када ви отворите „Пандорину кутију“, тај Устав који је дониран Дејтонским мировним споразум, када га једном отворите питање да ли ћете све сачувати што сте до тада имали. С друге стране, оно што је можда корисно за Републику Српску јесте што би се у том случају већина надлежности које су у отете од Републике Српске, а знамо да их је преко 80, већина њих вратила опет Републици Српској, јер не би било таквих заједничких институција какве су сада постављене да управљају тим процесима које су високи представници наметали да буде централизована Босна и Херцеговина,“ закључује Козомара.

Подсећања ради, Сарајево је уложило протестну ноту Хрватској због приче о потреби формирања трећег, хрватског ентитета у БиХ о коме се причало на конференцији у Загребу прошлог викенда, где је, између осталог, оцењено да је „БиХ нефункционална држава у садашњем облику“.

У реакцијама из Сарајева помиње се рат

На скуп у хрватској престоници оштро је реаговала и тзв. Игманска иницијатива и поручила да су скандалозне промоције мапа поделе БиХ „опасне поруке које призивају духове мрачне прошлости“.

На приказаној карти посебно је истакнута тзв. „хрватска република „, која би обухватала западну Херцеговину и мостарско подручје, уз издвојене територије у централној БиХ и Посавини. Стигло се чак дотле да се тврдило на конференцији да би такво решење, по узору на Белгију, „могло да обезбеди равноправност конститутивних народа“.

Странка СДА Бакира Изетбеговића је у свом саопштењу упозорила да овакви предлози подсећају на карте какве су се цртале почетком деведесетих година, уочи рата у БиХ.

Идеја није од јуче

Идеја о трећем хрватском ентитету у БиХ је дуготрајан политички концепт који се повремено поново актуализује, а суштина предлога је реорганизација Федерације БиХ у две јединице – бошњачку и хрватску.

Заговорници ове идеје тврде да им циљ није рушење БиХ, већ осигурање политичке једнакости и опстанка Хрвата као конститутивног народа.

Дискусије о уређењу БиХ се настављају, уз позиве да се питања о БиХ интензивније решавају и кроз иницијативе у Бриселу.

Идеја се често везује за тежњу ка територијалној јединици са хрватском већином, што је тема која изазива дубоке поделе у политичком животу БиХ.

Чланак Вашингтон и Брисел да се запитају – зашто су и Хрвати а не само Срби незадовољни у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

© Peter Turnley/Corbis/VCG

Протеривање више од 15.000 Срба и убиство 283 људи, међу којима и 114 цивила, у хрватској акцији „Бљесак“ остало је некажњено 31 годину од агресије хрватских снага на српску аутономну област Западна Славонија, саопштено је из Документационо-информационог центра „Веритас“.

Агресија је, како се подсећа, извршена на област која је била под заштитом УН, а на Србе из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године кренуло је више од 16.000 припадника хрватских снага.

„Заштитне снаге УН су се повукле и препустиле српски народ на милост и немилост хрватском агресору, па је народ Западне Славоније био принуђен да крене у егзодус према Републици Српској“, наводи се у саопштењу.

Из „Веритаса“ наводе да су Србе на путу према „мосту спаса“ на реци Сави сустизале авионске бомбе, топовске гранате и снајперски меци, док су рањеници клани или гажени тенковским гусеницама.

„У акцији „Бљесак“ погинуле су и нестале 283 особе, међу којима је 57 жена, 12 малолетника, од којих је и осморо млађих од 14 година, као и 76 особа старијих од 60 година. Међу несталима се води још 108 особа, међу којима је 46 цивила, укључујући и 23 жене. Од 150 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада су идентификоване 123. У хрватској акцији „Бљесак“ највише су страдала села Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје деце и Пакленица са 20 жртава“, објашњава се.

Убијено је седморо чланова породице Вуковић – Ранко и његова супруга Анђелија са децом Гораном (11) и Горданом (8), Ранков брат Милутин, његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана (7). Заробљено је око 1.450 припадника Српске војске Крајине, од којих су многи мучени, а хрватски судови осудили су велики број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за наводне ратне злочине.

„Цивили који нису могли или нису желели напустити своја огњишта, смештени су у логоре за цивиле, а за то време православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ти цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превезени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око 1.500. Савет безбедности УН Резолуцијом 994 од 17. маја 1995. године од Хрватске је затражио да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. године. Хрватска је игнорисала ову резолуцију, јер није имала ултимативан карактер“, наводи се у саопштењу.

Хашко тужилаштво, указују из „Веритаса“, имало је све чињенице о злочинима, али никада није отворило истрагу, као што Хрватској ни Савет безбедности УН никада није увео казнене санкције зато што је као чланица УН извршила агресију на заштићену зону организације којој је и сама припадала.

„Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ против припадника хрватских оружаних снага поднето је неколико кривичних пријава за злочине над Србима у тој акцији, које нису одмакле даље од предкривичне фазе. У августу 2021. године из Тужилаштва БиХ у Хрватску је упућена молба о уступању кривичног гоњења против 14 хрватских команданата који су учествовали у акцији „Бљесак“, што је иницирано кривичним пријавама Центра јавне безбедности Бањалука из 2006. и 2007. године“, истиче се.

Влада Хрватске је, додаје се, то одбила по хитном поступку уз образложење да документација и материјал који су достављени не дају никакав основ за поступање правосудних тела у Хрватској.

„С друге стране, Жупанијски суд у Загребу у марту 2020. године након вишегодишњег поступка неправоснажно су у одсуству осуђени Милан Мартић на седам година затвора и командант Српске Војске Крајине Милан Челекетић на 20 година затвора због „осветничког ракетирања и гранатирања хрватских градова након акције ‘Бљесак'“.

Наводећи да су ракете испаљене током хрватске агресије као знак упозорења агресорима да обуставе напад на српску област под заштитом УН, у „Веритасу“ питају ко и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процењују ко и када крши законе и обичаје вођења рата.

Чланак „Бљесак“: Хрвати и данас нису кажњени за протеривање 15.000 Срба са огњишта и убиство 238 људи се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Stipe Majic/Anadolu Agency/

Хрватски европосланици покушали су да оспоре изложбу о Јасеновцу која је недавно, први пут организована у Европском парламенту.

Директор Архива ВојводинеНебојша Кузмановић оценио је да ће изложба допринети интернационализацији истине о покушају усташког режима да уништи Србе, Јевреје и Роме у Другом светском рату.

„Хрватски посланици у Европском парламенту Стјепан Бартулица и Карло Реслер су и пре почетка изложбе покушали да је оспоре и да она не буде постављена. Занимљиво је да су они правили две-три изложбе о ‘домовинском рату’ и Хрватима и сад коментаришу да је ова изложба ‘дневнополитичко инструментализовање догађаја из Јасеновца’ за који хрватска држава наводно показује пијетет“, рекао је Кузмановић Срни.

Он је нагласио да је управо супротно – „нити хрватска држава показује пијетет нити је изложба о Јасеновцу у Европском парламенту „дневнополитичко инструментализовање“.

„Ми стојимо пред људима, пред законом и Богом са истином да су то документи који истинито сведоче о догађајима из Другог светског рата када је усташки режим покушао да уништи Србе, Јевреје и Роме и Хрвате антифашисте и ми смо то захваљујући тим документима показали“, рекао је Кузмановић.

Истакао је да суизложбу „Јасеновац, сећање и опомена“ организовали Немања Димитријевић, који предводи Федерацију младих Срба Европе, заједно са француским политичарем српског порекла Александром Николићем.

Изложба о Јасеновцу је заиста историјски догађај – никада у Европском парламенту није било направљено овако нешто о српском народу. Честитам младим људима, а ми смо ту да помогнемо – председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић и његова екипа и ми као струка – архиви Војводине и Републике Српске. Занимљиво је да смо имали и документе из Државног архива Хрватске и нешто из Вашингтона“, рекао је Кузмановић.

Директор Архива Војводине поручио је да ће Република Српска и Србија истрајати у борби за истину.

„Наша је обавеза да сведочимо истину да бисмо дошли до правде. Једино правда помаже човеку да осети снагу и да може да опрости онима који су чинили те страшне ствари, да се помоли за душе невино страдалих и да онда дође до осећања љубави из које све происходи“, истакао је Кузмановић.

У Европском парламенту у Стразбуру 27. априла, отворена је изложба „Јасеновац, сећање и опомена“ на којој су представљени аутентични документи из историјских архива, фотографије и сведочења преживелих из овог усташког концентрационог логора.

Ово је први пут да се у Европском парламенту говори о НДХ и злочинима усташа, а изложбу су припремили архиви Републике Српске и Војводине.

Чланак Хрватски европосланици покушали да оспоре изложбу о Јасеновцу у Европском парламенту се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Од панславизма XIX века до савремених геополитичких и идентитетских расправа, словенска идеја обликована је кроз историјско искуство, однос према западној интерпретацији словенства, унутрашњих подела и сталну напетост између покушаја обликовања заједничког идентитета, европских интеграција и посебног односа према Русији и православљу.

Ово је речено на десетој међународној конференцији „Русија и свет: дијалози – 2026. Нова стварност“, одржаној на Факултету политичких наука у Београду, у организацији Центра за руске студије овог факултета и руског Националног истраживачког института за развој комуникација.

Циљ скупа, како је речено, био је стручна процена и анализа нових реалности развоја унутар словенског света, фактора који доприносе дијалогу и разматрање перспектива одрживе сарадње међу државама, друштвима и научним заједницама.

У фокусу расправе нашла се словенска идеја као историјски и политички феномен који се, према оцени учесника, стално креће између културног идентитета, геополитичких пројекција и практичних ограничења савременог међународног поретка.

Историјско искуство као основа словенског питања

Према речима историчара др Милоша Ковића, савремена политичка и идентитетска питања Словена не могу се разумети без дубоког ослонца на историјско искуство. Он наглашава да идеолошке интерпретације имају пролазан карактер, док историја остаје трајни оквир разумевања.

„Историјско искуство народа мора бити важније од сваке идеологије, јер идеологије долазе и пролазе, мењају се и прилагођавају околностима, док историјско искуство остаје као трајни слој идентитета који одређује и политичке изборе и културне оријентације једног народа“, истиче Ковић.

Он посебно наглашава значај средњовековних веза међу словенским народима, указујући на мисију Ћирила и Методија као темељ културног и духовног повезивања Словена.

„Мисија Ћирила и Методија представља један од кључних тренутака у историји Словена, јер је тада по први пут артикулисана идеја заједничког културног и духовног простора, што је у каснијим вековима остало као латентна, али стално присутна основа словенске свести“, наводи он.

Ковић посебну пажњу посвећује и личности Светог Саве, који, како је рекао, представља симбол дубоких српско-руских и шире словенских веза.

„Свети Сава је кључна фигура српске историје, али оно што се често занемарује јесте чињеница да је његово монашко искуство повезано са руским монашким присуством на Светој Гори, што јасно говори о томе да су српско-руски односи дубоко укорењени још у средњем веку и да нису производ модерних политичких околности“, наглашава Ковић.

Он указује да су западне интерпретације словенске идеје често имале инструментални карактер.

„Од илирске идеје до аустрославизма и каснијих британских геополитичких пројеката, словенска идеја је често била предмет спољног обликовања, при чему су велике силе настојале да кроз различите моделе организације словенског простора усмере његов политички и цивилизацијски развој у правцима који су одговарали њиховим интересима“, истиче он.

Говорећи о Југославији, Ковић оцењује да је она настала као део шире геополитичке стратегије.

„Југословенска држава није била само резултат унутрашњих националних процеса, већ и производ ширег европског геополитичког контекста, у којем су британске и аустријске политичке идеје имале значајан утицај на обликовање простора између немачког и руског света“, наводи он.

Ковић наглашава да се пред Србима данас отвара ново историјско раздобље у којем кључну улогу има слободно одлучивање о сопственом путу.

„За Србе је од пресудног значаја веза са Русијом и евроазијским светом, заснована не само на словенству, већ и на православној вери“, оцењује он.

Истовремено, као централно национално питање види потребу за реинтеграцијом српског народа на простору бивше Југославије, које је, како закључује, остало отворено након њеног распада.

Словенски свет и проблем самопоимања

Др Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука, фокус ставља на питање самосвести Словена и начина на који се словенски идентитет формирао у односу на Запад.

Према његовим речима, панславизам XIX века представља преломни тренутак у којем Словени почињу да одбацују негативне стереотипе који су им били приписивани из романско-германског цивилизацијског круга.

„Један од кључних момената панславистичког процеса био је преокрет у самосвести Словена, односно одбијање да се прихвати већ устаљена антисловенска цивилизацијска стигма. Словенски свет је тада почео да се самоозначава на начин који подразумева афирмацију позитивних вредносних атрибута, а не њихово негирање кроз туђе интерпретације“, истиче Копривица.

Он, међутим, упозорава да овакав процес носи и одређене ризике.

„Постоји опасност да се идеја словенског света сведе на пуко окупљање оних који су историјски неправедно маргинализовани, при чему би заједнички идентитет био заснован искључиво на негацији западних стереотипа. У том случају, уместо стварања аутономне цивилизацијске позиције, ми бисмо заправо остали у оквирима исте зависности од Запада, само у обрнутом облику“, наводи он.

Копривица посебно наглашава да словенски идентитет мора бити отворен процес, а не затворена идеолошка конструкција.

„Словенство би требало да представља оквир унутар којег се поставља питање властитог историјског пута, а не унапред дефинисан одговор. То значи да се не ради о статичној идеји, већ о динамичком процесу цивилизацијског саморазумевања“, истиче он.

У савременом контексту, Копривица указује на проблем фрагментације словенског простора.

„Тешко је говорити о јединственом словенском погледу на свет, јер ми заправо имамо руски, српски, белоруски, словачки и друге националне перспективе, које се само делимично преклапају. Због тога се евентуална координација може заснивати само на секундарним тачкама додира, а не на јединственој политичкој свести“, наводи он.

Он такође упозорава на утицај западних дискурса у обликовању међусловенских перцепција.

„Словенски народи често једни о другима знају оно што је филтрирано кроз западњачке дискурсе моћи, што значи да се и унутар словенског света репродукују обрасци мишљења који нису аутохтони, већ посредовани спољним интерпретацијама“, констатује Копривица.

Историјске поделе и савремена Европа

Јан Чарногурски, некадашњи премијер Словачке, свој приступ заснива на дугим историјским процесима, наглашавајући да су Словени кроз историју често били приморани на прилагођавање како би очували опстанак.

„Словени су у многим историјским периодима били приморани да се повезују са својим суседима, јер нису имали довољно снаге да самостално организују одбрану од великих миграционих таласа и освајачких похода који су долазили са различитих страна Европе“, истиче он.

Он посебно указује на значај верског раскола из 1054. године.

„Питање филиокве и велики црквени раскол представљају догађај који је имао далекосежне последице, јер је њиме хришћански свет подељен на источни и западни део, а та подела се касније рефлектовала и на политичке и културне односе међу народима“, наводи Чарногурски.

Говорећи о модерном периоду, он указује на различите историјске путање словенских народа.

„Док су Руси кроз Куликово поље започели процес ослобађања од татарске власти, Срби су након Косова ушли у период губитка државности, што је обликовало различите историјске путање унутар истог цивилизацијског простора“, истиче он.

У контексту Двадесетог века, Чарногурски наглашава да су идеолошке поделе и геополитички сукоби додатно фрагментисали словенски простор.

„Европа је након Другог светског рата била подељена на блокове, а словенски народи су се нашли на различитим странама те поделе, што је додатно отежало могућност њиховог политичког и културног обједињавања“, наводи он.

Он се осврнуо и на савремене европске интеграције, истичући да су оне у почетку имале позитивну перцепцију.

„Европска унија је у почетку изгледала као простор стабилности, развоја и цивилизацијске модернизације, али су каснији процеси показали да интеграције доносе и нове облике политичких обавеза и ограничења суверенитета“, истакао је Чарногурски.

Чланак Пред Србима ново раздобље: Како се геополитички лом одражава на – словенски свет се појављује прво на ИСКРА.

© Слободна Црна Гора/Фејсбук

Слободна Црна Гора подржала је иницијативу Демократске народне партије (ДНП) да црногорска Влада званично повуче признање одлуку о признању самопроглашеног Косова.

Председник Слободне Црне Горе Владислав Дајковић је поручио да је признање тзв. Косова једна од најсрамнијих политичких одлука у новијој историји Црне Горе, донесена противно вољи већинског народа.

„Признање лажне државе Косово било је један од првих великих политичких удараца на српски народ у Црној Гори након стицања независности. Срби су већ тада јасно видели да се нова државна политика не гради на помирењу, равноправности и поштовању историјског бића Црне Горе, већ на удаљавању од српског идентитета, историје и народа који је ову земљу стварао кроз векове. Све и да Његош никада није поменуо Косово, све и да краљ Никола није ослобађао Метохију, све и да наши преци нису вековима певали, молили се и заклињали над косовским заветом, Косово и Метохија би опет били наша света рана, наша историјска обавеза и наша морална вертикала – али јесу. И Његош га је помињао, и краљ Никола је ослобађао Метохију, и наши преци су знали да се на Косову не брани само земља него образ, памћење и душа нашег народа“, истакао је Дајковић.

Додао је и да Црна Гора не може бити слободна и достојанствена држава ако пристаје да се у њено име неправда проглашава политичком реалношћу.

„Признање лажне државе Косово није било признање мира нити допринос стабилности већ пристајање на неправду која је извршена над Србијом и српским народом. То није била одлука народа Црне Горе, већ одлука тадашњег режима који је у једном од најосетљивијих историјских тренутака, занемарио глас сопствених грађана“, поручио је Дајковић.

Он је подсетио да се пред спомеником Предрагу Пеђи Леовцу не говори само политички, већ, како је казао, „људски и са поштовањем према жртви свих оних који су живот дали за Косово и Метохију“.

„Пеђа Леовац и сви знани и незнани јунаци и мученици који су положили живот за Косово и Метохију нису дали своје животе да би њихова жртва била потиснута у заборав, да би се наше светиње и страдања прећуткивали, а историјска истина подређивала дневној политици и туђим интересима. Њихова жртва нас обавезује да не ћутимо пред неправдом“, казао је Дајковић, преноси подгорички портал „Адриа“.

Према његовим речима, подршка иницијативи да црногорска Влада поништи признање Косова није чин ината, нити мржње према било коме, већ чин исправљања неправде и повратка Црне Горе принципима права, истине и народне воље.

„Слободна Црна Гора сматра да црногорска Влада мора имати снаге да исправи одлуку која никада није имала подршку већинског народа и која је дубоко ранила историјско и духовно биће наше земље. Зато јасно поручујемо: подржавамо иницијативу да црногорска Влада поништи признање лажне државе Косово„, поручено је из Слободне Црне Горе.

Чланак Дајковић: Признање тзв. Косова најсрамнија одлука – време је да Црна Гора исправи неправду се појављује прво на ИСКРА.

© Инстаграм Јаков Милатовић, председник Црне Горе

Председник Црне Горе Јаков Милатовић састао се данас у Дубровнику, на маргинама Самита Иницијативе три мора са премијером Хрватске Андрејем Пленковићем и поручио да је„за односе две државе кључна нова динамика, интензивнији дијалог и јачање међусобног поверења“. 

Овај састанак долази у тренутку када Загреб условљава пут Црне Горе ка ЕУ, тражи брод „Јадран“, не признаје да је „Лора“ логор, где је убијено 14 црногорских војника, а тако назива прихватни центар ЈНА у Морињу, где нико није убијен. 

Милатовић је казао да је важно имати разговоре на највишем нивоу између Црне Горе и Хрватске, посебно у овој завршној фази европских интеграција Црне Горе и послао три поруке.

„Прва је упућена владама Црне Горе и Хрватске, да је потребно додатно интензивирати политичке консултације како би се што пре решила отворена питања. Друга је упућена политичким актерима у Хрватској и Црној Гори. У контексту наших билатералних односа и европске будућности Црне Горе, потребно је спустити лопту и јачати поруке добросуседства, а трећа порука је упућена грађанима, интелектуалцима и културним радницима Црне Горе и Хрватске, односно свима који су већ мост сарадње између наших друштава“, навео је Милатовић, а преносе црногорски медији.

Милатовић је на крају поручио да Црна Гора остаје посвећена добросуседским односима и европској интеграцији, те да ће наставити да активно доприноси дијалогу и решавању отворених питања, уз истовремено снажно инсистирање на сарадњи и заједничким интересима две земље.

Пленковић је на Иску написао да су причалио правима Хрвата у Црној Гори и европским интеграцијама.

Чланак Док Загреб уцењује Подгорицу, Милатовић поручује: Треба спустити лопту се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Небојша Поповић

Убрзани пријем Црне Горе у Европску унију не сме бити алиби за дискриминацију, већ подстицај за њено отклањање. Срби у Црној Гори, све чешће доживљавају европске интеграције као процес у којем се њихова права занемарују или релативизују, каже за Спутњик председник Слободне Црне Горе Владислав Дајковић.

Црна Гора има највеће шансе да после пријема Хрватске пре 14 година у Европску унију, постане друга држава са ових простора која ће приступити овој организацији. Ово је саопштила Европска комисија уз напомену да је после скоро деценију и по преговора Подгорице и ЕУ прошле недеље направљен историјски корак – одобрено је формирање радне групе за израду Уговора о приступању Црне Горе ЕУ, уз објашњење да су „ад хок“ групе привремена радна тела, тимови или комисије основане за решавање конкретног проблема или задатка.

Погрешни темељ ЦГ за улазак у ЕУ

Ова вест за многе државе региона које дуже од Црне Горе чекају пријем у ЕУ, и које су чак и уређеније и у политичком и у сваком другом смислу благо речено је -изненађење. Политички кругови унутар Црне Горе склони су да мишљењу да је ово убрзање из ЕУ да Црну Гору пригрли што пре последица „просрпског“ фактора који све више хвата замах у овој држави. Као други разлог наводе и приближавање Америке овој држави кроз разне фондове и инвестиције.

Дајковић каже да игнорисање права српског народа у Црној Гори није само лош пут ка Европској унији, већ да је то директно супротно основним вредностима на којима почива ЕУ.

„Европска Унија се темељи на поштовању људских и мањинских права, владавини права и равноправности свих грађана. Уколико једна држава системски занемарује или ускраћује права најбројнијој језичкој и националној заједници, онда она суштински не испуњава критеријуме за чланство, без обзира на политичке декларације,“ каже за Спутњик Дајковић.

По његовим речима покушај да се кроз „убрзани пут ка ЕУ“ заташкају унутрашњи проблеми и неправде није одржив.

Срби нису задовољни

„Напротив, то може произвести додатне поделе у друштву и продубити неповерење грађана према институцијама и самом европском путу. Европска унија не сме бити алиби за дискриминацију, већ подстицај за њено отклањање,“ истиче он.

Када је реч о расположењу грађана, како каже, оно је подељено и далеко је од некадашњег ентузијазма.

„Један део грађана и даље види ЕУ као шансу за економски развој и стабилност, али значајан број људи постаје све скептичнији, управо због осећаја неправде, селективног приступа и утиска да се од Црне Горе траже уступци који нису у складу са стварним стањем унутар друштва. Посебно је изражено незадовољство међу Србима у Црној Гори, који све чешће доживљавају европске интеграције као процес у којем се њихова права занемарују или релативизују,“ закључује саговорник Спутњика.

Експозе као из бајке

Иначе, у експозеу о Црној Гори, Европска комисија навела је да је политика Црне Горе фокусирана на европске интеграције, стабилизацију институција и решавање економских изазова, уз нагласак на помирење и стабилност. Пише и да Влада ЦГ наставља пут ка ЕУ, док опозиција критикује зависност од спољних ресурса. У фокусу су и борба против корупције и именовања у правосуђу. Црна Гора се оцењује као стабилна држава са високим степеном политичке зрелости. Политичку сцену и Парламент чине бројне странке, укључујући мањинске партије (албанске) и странке са културним конзервативизмом (Уједињена Црна Гора).

Што се тиче безбедности забележене су бриге око локалних безбедносних ризика, као што је изјава о ризику од тероризма у Беранама. Када је реч о односима са Србијом пише да Република Србија придаје велики значај односима са Црном Гором, фокусирајући се на економску и инфраструктурну сарадњу.

Чланак Црну Гору примају у ЕУ да би се просрпски фактор – угасио се појављује прво на ИСКРА.

На данашњи дан 28. априла 1918.  у чешком затвору преминуо српски револуционар и припадник „Младе Босне“. Пуцњем у Фердинанда желео да ослободи свој народ.

Мислио сам да се атентатима скреће пажња интелигенцији, да најпре међу интелигентним људима треба створити расположење за револуцију и ослобођење, а тек после међу масама. Нисам желео да постанем херој, хтео сам само да умрем за своју идеју.

Велики српски револуционар Гаврило Принцип рекао је ово у исповести др Пупенхајму, који га је повремено посећивао у затворској ћелији у чешком граду Терезину. У тој ћелији Принцип је умро пре тачно сто година – 28. априла 1918.

Дечак из сиромашне српске породице, рођен у Грахову 1894, песник, српски родољуб и припадник омладинског ослободилачког покрета „Млада Босна“, у затвор је доспео након што је убио аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију на Видовдан 1914. Пошто је био малолетан, није могао бити осуђен на смрт, па му је следовало 20 година тешке робије. У затвору је био под страшном тортуром, а умро је од туберкулозе у 24. години, не дочекавши крај Првог светског рата, који је почео после његовог пуцња у Фединанда, што искоришћено као повод за Велики рат.

Принципов младалачки идеал било је рушење Аустоугарске монархије путем револуције и уједињење словенских народа у једну државу.

„Принцип је уградио свој живот у српску историју“, каже, за „Новости“, професор Радослав Гаћиновић, чији је предак Владимир Гаћиновић био главни идеолог „Младе Босне“. „Верујем да ће Принципова идеја, његова одлучност, слободарски дух и смисао постојања остати будућим генерацијама као аманет и велика школа из које ће се моћи да извлаче поуке.

Гаћиновић наводи да је Гаврило Принцип оставио незаобилазну историјску, политиколошку, филозофску и правну тековину, која подсећа на слободу, храброст, достојанство и национализам у најпозитивнијем смислу речи, и на све оне највеће европске вредности тога времена.

И док се Принцип код слободарског света третира као херој и борац за слободу, у неким круговима он је означен као – терориста.

„Свака прича о Принципу као терористи је злонамерна и у функцији је ревизије историје, или, пак, њени протагонисти испољавају елементарно незнање“, одлучан је Гаћиновић.

„‘Млада Босна’ је била једна велика идеја, коју су разумели радници, сељаци и интелектуалци у БиХ. Ту идеју су добро разумели и странци, и зато неки од њих злонамерно нападају ‘Младу Босну’ и негирају њен ослободилачки карактер“

Гаћиновић негира и наводе да је Први светски рат избио због атентата на Фердинанда.

„И да нису постојали Гаврило Принцип и ‘Млада Босна’, Србија би била нападнута“, каже Гаћиновић.

Са овим се слаже и историчар Чедомир Антић:

„Узроци и поводи се увек разликују. Рат је био одавно припреман и свет се налазио над његовим амбисом више пута током деценије која је претходила 1914“.

Говорећи о атентату, Антић истиче да Принцип није убио демократског председника или уставног монарха у његовој држави.

„БиХ је била нелегално окупирана и анектирани део Аустроугарске, чији грађани нису имали чак ни ограничена права која су уживали други народи монархије – који су, у односу на Немце и Мађаре и сами били обесправљени. Да ли је атентат био у интересу Срба и Србији? Није. Да ли га су Принцип и другови извршили имајући потпуно погрешну процену намера и циљева Фердинанда? Јесу. Да ли су последице биле добре по српски народ? Нису“, наводи Антић.

Неки му још име помињу шапатом

Чедомир Антић сматра да Принцип није заборављен и да је само питање ко како цени његово дело, док је Гаћиновић мишљења да су Срби велики грешници према свом великом јунаку.

„Био је заборављен у неким деловима српских земаља. Међутим, 2014. године, тадашња Влада Србије је, у сарадњи са Републиком Српском, подигла споменик у Београду, и тиме је показано поштовање према Принципу“, каже Гаћиновић.

Он међутим упозорава, да се и данас у неким деловима нашег друштва Принципово име помиње шапатом, а то, каже, није начин на који се чува лик и дело градитеља историје.

Чланак „Наше ће сјене…“: Бесмртни Гаврило Принцип је умро за слободу и своје принципе се појављује прво на ИСКРА.

Сокол, Фото: Стандард

Нове изјаве које долазе из Хрватске показују да антисрпска реторика не само да не јењава, већ поприма све радикалније облике.

Када један европски званичник Томислав Сокол без устезања поручи да око Србије треба направити „санитарни кордон“ да би се ограничила верликосрпска политика, онда је јасно да је то отворени позив на изолацију читавог једног народа и државе. Такав рјечник, који подсјећа на нека мрачна времена европске историје, тешко да има било какве везе са вриједностима на које се исти ти политичари често позивају.

Још је проблематичније што се не зауставља само на политичком нивоу, већ се у исту раван стављају и држава и читаво друштво. Када се каже да је „цијело српско друштво“ проблем, онда то више није критика власти – то је стигматизација народа.

У таквом наративу нема простора за дијалог, нити за уважавање различитости. Напротив, све се своди на једноставну матрицу: Србија као извор нестабилности, Срби као носиоци „опасне политике“, а све што долази из тог простора као нешто што треба изоловати.

Посебно забрињава континуитет оваквих изјава. Није ово први пут да из хрватског јавног простора долазе поруке које Србију представљају као проблем који треба „обуздати“. Напротив – то постаје правило, а не изузетак.

И управо ту лежи суштина: када се таква реторика понавља довољно дуго, она престаје да буде скандал и постаје прихваћени образац.

Зато овакве изјаве не треба посматрати као усамљене испаде, већ као дио ширег политичког и медијског амбијента у којем је антисрпски наратив већ одавно нормализован.

А када се неко позива на „европске вриједности“, а истовремено говори о изолацији читавог народа – онда је право питање: о каквим се то вриједностима заправо ради?

Јер Европа која гради зидове према једнима, тешко може бити простор равноправности за све.

Чланак Сокол тражи „санитарни кордон“ око Србије: Нови напад из Хрватске на цијели српски народ се појављује прво на ИСКРА.

Дарко Младић, син генерала Ратка Младића, изјавио је да је здравствено стање његовог оца и даље тешко и да није сигуран да ће до краја седмице Механизам за кривичне судове у Хагу одговорити на захтев за његово пуштање на лечење у Србију.

Генералов син не очекује одговор до краја ове недеље, али се нада да ће Трибунал поштовати правила која је летос успоставио и да ће његов отац до тада да издржи.

“Данас сам се чуо кратко, неколико минута са оцем, он је и даље у истом стању, једва прича”, почео је Дарко Младић за РТРС.

“Тај разговор није могао ни да траје нешто дуго зато што он не може да говори, немамо још ништа повратно и мислим да ни нећемо имати вероватно до краја ове недеље што се тиче Суда и онога о чему ће они да одлучују, тако да у овом тренутку све је исто”, додао је.

Навео је да је, на неки начин, Трибунал овим понашањем донео смртну казну.

“Мени је најспорнија у свему томе чињеница да Суд мора да се увери да неко осуђен умире да би га пустио, и да то тако експлицитно каже. Мислим да је то ускраћивање права на лечење и на неки начин смртна казна, тако да ако у овом случају сада мој отац не буде хитно пуштен – он вероватно већ и неће моћи да буде излечен”, закључио је Дарко Младић.

(РТ Балкан, 27.04.2026)

Чланак Дарко Младић: Хаг и даље не доноси одлуку, ово је на неки начин смртна казна генералу се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Фото: Снимак екрана/Јутујб/RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal / Страдање српске деце у Независној Држави Хрватској

Оно што Срби морају да раде јесте да истрајно обавештавамо свет о геноциду над српским народом, како оне што желе да нас чују, тако и оне што не желе. То никако не смемо да престанемо да радимо и из тог разлога је битно данашње отварање изложбе о Јасеновцу у Стразбуру, оцењује историчар Милош Ковић.

У Европском парламенту у Стразбуру данас ће се отворити изложба „Јасеновац, сећање и опомена“ , прва своје врсте на таквом месту. На њој ће бити представљени аутентични документи из историјских архива, фотографије, али и сведочења преживелих из озлоглашеног усташког концентрационог логора.

Изложбу организује посланик Европског парламента из француске странке Национално окупљање Александар Николић , у сарадњи са Федерацијом младих Срба Европе, а председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић предводи скупоштинску делегацију која ће присуствовати отварању.

Учимо од Јермена

Историчар и професор на  Филозофском факултету у Београду Милош Ковић каже да за разлику од Јермена или Јевреја, Срби нису успели да обавесте свет о ономе шта им се дешавало, и то не само од 1941. до 1945, већ и од 1914. до 1918. године. Он подсећа да је, према мишљењу Милорада Екмечића, геноцид над Србима почео 1914. уништењем села у околини Фоче и додаје да се томе може додати и разарење Шапца и мачванских села.

Још су тада Срби постали жртве концентрационих логора – међу првима у Европи. Познати су логори као што је онај у Араду, Добоју, Нађмеђеру, Маутхаузену , али и други. То су исти они логори у које ће Срби, као и други народи, бити затварани и систематски уништавани у Другом светском рату.

Срби су у 20. веку претрпели геноцид у два светска рата. Суочили су се са намером да као народ буду уништени, а то исто је покушано и крајем 20. века у ратовима у којима је разбијена Југославија. Срби из Републике Српске су успели томе да се одупру, али не и Срби из Крајине, са територије данашње Хрватске, каже Ковић за Спутњик.

Упркос свему томе, додаје он, свет, а пре свега западни свет односно западна Европа и Америка, не знају за геноцид над Србима. То је наша грешка каже Ковић и додаје да треба учити на примеру Јермена. Међутим, за разлику од Запада, нешто је другачија ситуација када је реч о Русији. Тек се сада развија свест, чак и у руској науци, о томе да су Срби претрпели геноцид. До скоро је била укорењенија само представа о партизанским ратовима југословенских народа.

Не вреди очајавати – мора се радити

На „промоцији“ геноцида над Србима морамо много да радимо и да се ослонимо, пре свега, на руску науку, која је глобална, истиче наш саговорник и додаје да не вреди очајавати, већ да се мора радити.

Када кажем да свест о геноциду није заживела на Западу, мислим пре свега на најшире друштвене кругове. У науци таква свест углавном постоји, али није учињено довољно на обавештавању јавности. У томе морамо да тражимо и сопствену одговорност. Не сме се заборавити ни чињеница да се геноцид над Србима систематски прећуткује. Довољно је сетити се улоге римске курије, односно Ватикана у геноциду у Независној Држави Хрватској, и поставити питање да ли је ико у Ватикану за то одговарао. Такође, битна је била и улога обавештајних служби САД и Велике Британије у спашавању нациста, укључујући и усташе, после 1945. Овде, наравно, мислим на такозване „пацовске канале“. У томе су, наравно, тесно сарађивали са Ватиканом.

Данас они који су учествовали у злочинима и они који су спасавали злочинце делују на светској сцени и не осећају потребу да се било коме правдају, опомиње Ковић. Међутим, он додаје да такође постоје истраживачи и људи од савести и подсећа да су светску јавност о пацовским каналима обавестили управо амерички новинари.

Ту се много тога може научити од јерменског и јеврејског народа и ми у томе нећемо бити сами — постоји огромна подршка и разумевање руске науке. Ту, наравно, мислим на науку са територије Руске Федерације, а у тим напорима не учествују само Руси, већ и тамошњи припадници осталих народа. Такође врло често наилазимо на разумевање и у земљама које су некада припадале Совјетском Савезу, као што је Белорусија.

Морамо прво себе да освестимо

Узроци непостојања свести о геноциду код нас самих су вишеструки, каже Ковић. Није исто размишљање људи у Републици Српској, Црној Гори или Србији када се спомене реч геноцид . Свест о геноциду у НДХ много је јача у Бањалуци него у Врању. Са друге стране, Врањанци имају далеко већу свест о геноциду који су бугарске окупационе трупе починиле над Србима у Првом светском рату, о чему се мање зна у Бањалуци. Из овог разлога, каже наш саговорник, потребно је да на оваквим темама радимо сложно и заједно.

Оно што је веома важно знати када је реч о узроцима непостојања сопствене свести о страдању, односно о неуграђивању свести о геноциду у темеље српског националног бића, јесте да узроке томе треба тражити у режиму који је на територији Југославије постојао од 1945. године. У Титовом режиму, то су биле забрањене теме. О томе се могло говорити, али на тачно одређен начин. Не смемо да заборавимо то да чак ни Титова Југославија није смањивала број жртава Јасеновца као што се то данас ради, чак и у Србији. Они који су били присталице и заговорници режима Јосипа Броза Тита, нашли су нову подршку и заштитнике у данашњем либералном Западу.

Либерални Запад подржава такве пројекте, тврди Ковић, што се данас види и у Украјини. Оно што тамо данас ради НАТО Запад са својом идентитетском политиком директно се наслања на оно што је радио Лењин Русима, о чему је говорио и сам Путин. Нажалост, каже, то се наставља и на оно што су радили нацистички окупатори у Украјини.

Врло је слично и са титоистичким режимом који је у јужним српским крајевима у многоме наставио италијанску фашистичку политику. Ту мислим на територије Косова и Метхоије, Македоније. Истовремено, злочине Независне Државе Хрватске није казнио. Ту никада није дошло до покајања и данас живимо последице тога. Све то има подршку НАТО запада који у Хрватској и том њеном ревизионизму којем сведочимо види оруђе у обрачуну са Русијом за који се тај Запад увелико спрема.

Дошло је до необичне идеолошки практичне синергије између онога што је био титоистички наратив, односно у Русији лењинистички, и онога што данас проповеда НАТО Запад. Ту су корени прећуткивања Јасеновца и данашњих поигравања са бројем жртава и то треба да имамо у виду када се залажемо за истину о геноциду над Србима на међународној сцени, закључује Ковић.

Чланак Ово неки не желе да чују: Срби морају да упознају свет с једном важном темом се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Stipe Majic/Anadolu Agency/Getty Images

Амбасадорка Сједињених Америчких Држава Никол Мекгро „одала је почаст“ жртвама Јасеновца на амерички начин.

„Данас смо се придружили хиљадама Хрвата у сећању и одавању почасти свима које су усташе убиле у концентрационом логору Јасеновац. 81 годину након пробоја затвореника и ослобођења логора, Спомен-обележје Јасеновац стоји као подсећање на страдање жртава и страхоту Холокауста. Поново потврђујемо посвећеност истини, сећању и достојанству за сваку жртву“, објављено је на званичној страници Амбасаде Сједињених Америчких Држава у Хрватској, уз фотографију Никол Мекгро која одаје „почаст“.

Док се „моли“ за страдале, не помиње за кога се заправо моли. Нема ни речи о томе да је према подацима Спомен-подручја Доња Градина, у злогласном логору Јасеновац током Другог светског рата страдало 700.000 жртава усташког злочина, међу којима 500.000 Срба. И да за њима не жале Хрвати (ни ови којима се придружила, а наравно ни они који су их убијали), колико Срби, Јевреји и Роми чији су преци прошли страхоте Јасенцовца, а већина њих је тамо и скончала. 

У својој „посвећености истини“ амбасадорка је заборавила да помене да су усташе имале и своју државу која се звала Независна држава Хрватска. Да су имали расне законе против Срба, Јевреја и Рома и поздрав „За дом спремни“ којим су завршавали сваки званични и незванични документ, а који је на истом месту где је она, придруживши се Хрватима, одавала почаст „незнаним жртвама“ дан раније пред новинарима бранио премијер данашње Хрватске Андреј Пленковић.

Он је објашњавао на државној комеморацији жртвама Јасеновца да је „За дом спремни“ данас део „песме буднице Домовинског рата“ и да нема баш никакве везе са Другим светским ратом. Иако се на концертима Марка Перковића Томпсона, кантаутора који је у својој песми лансирао „За дом спремни“ као део „савремене повијести“ Хрватске, редовно појављују одушевљени фанови „добре глазбе“ са усташким шаховницама, а омакне им се и понеко слово „У“ на црној мајици.

Нема, такође, ни речи о томе да је Јасеновац био једини логор у којем су била и деца. Или на пример, да су се усташе такмичиле да убију што више људи, а да је „победник“ убио хиљаду и двеста људи.

„Од овог зверства згражавали су се чак и нацисти“ навео је главни истраживач Института за Холокауст „Шем Олам“ проф. др Гидеон Грајф, који је у студији „Јасеновац – Аушвиц Балкана“ описао чак 57 метода убијања и мучења људи.

Према његовим речима, Немци су „држали дистанцу“ у односу на жртве и хтели су „чисте руке“, док су, како каже, усташе уживале да држе своје жртве и да окрваве руке.

А од амбасадорке Америке смо само могли да чујемо да јој је жао, али не и кога. Тако да је јасно да јој је жао таман онолико колико и оним Хрватима којима се придружила, а који су државну комеморацију организовали без икаквих говора и обраћања. Осим обраћања премијера новинарима да оправда „уметничко“ виђење поздрава „За дом спремни“. 

Дан сећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини обележава се сваке године 20. априла.

Чланак Сећање на јасеновачке жртве на амерички начин: Амбасадоркина сућут Хрватима се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Марија Савић

Одборници Скупштине општине Зета, њих 18 из редова коалиције За будућност Зете, предвођене Демократском народном партијом на локалном нивоу предали су иницијативу да се на дневни ред седнице уврсти тачка с називом „Декларација о поништењу и непризнавању одлуке о признању једнострано проглашене независности Косова и Метохије“.

Осамнаест од 32 одборника је ставило потпис на званични допис да се на дневни ред нађе овај предлог, колико је и неопходно гласова за његово усвајање. Могуће је да ће ову иницијативу подржати и већи број одборника од неопходне већине, преноси подгорички портал Борба.

Председник ДНП-а и посланик Милан Кнежевић је раније у више наврата најављивао да ће се са усвајањем иницијативе кренути из Зете, а да њено усвајање настави и на нивоу других општина, те да на крају добије подршку у Скупштини Црне Горе.

Чланак Одборници Скупштине Зете поднели иницијативу за гласање о повлачењу признања Косова се појављује прво на ИСКРА.

© Српска православна црква

На цркви Преображења Господњег на загребачком Цветном тргу, која је ноћас нападнута, разбијен је витраж стар око стотину година и разбацане су столице из оближњих кафића око улаза у цркву и по дворишту, изјавио је протојереј – ставрофор Душко Спасојевић.

„Негде око два сата иза поноћи непознати починитељ дошао је до храма, разбио витраж стар око стотину година на улазу у храм и расвету која осветљава улазни део. Донео је столице из оближњих кафића и разбацао их око цркве. Почињен је вандализам који је за сваку осуду, не само када је у питању наша црква на Цветном тргу, него било који други објекат у којем се скупљају или живе људи„, рекао је Спасојевић за портал хрватског недељника Новости.

Поводом напада на Саборни храм Преображења Господњег у Загребу, који се догодио на дан када се молитвено сећамо жртава Холокауста, укључујући и невино пострадале у Јасеновцу, изражавамо дубоку забринутост, тугу и узнемиреност, саопштила је Епархија загребачко-љубљанска. 

У саопштењу апелују на надлежне органе Хрватске да овај напад правично и одговорно процесуирају, као и да учине све да говор мржње у јавном простору буде препознат, осуђен и спречен.

„Истовремено, Епархија загребачко-љубљанска најодлучније осуђује сваки акт насиља и нетрпељивости не само према православним светињама, већ према било ком верском објекту или верској заједници, јер напад на светињу представља удар на основне вредности мира, достојанства и суживота међу људима. Овај свети храм, подигнут 1866. године по нацрту хрватског архитекте Фрање Клајна, кроз своју дугу историју више пута је страдао, али је сваки пут поново уздизан вером и трудом народа. Храм Светог Преображења заштићено је културно добро Хрватске и Саборна је црква (катедрала) за Епархију загребачко-љубљанску Српске Православне Цркве“, додаје се.

Како се наводи „преживела је ратове, рушења и прогоне, остајући сведок да је молитва јача од сваког насиља“. 

„Последњих година, после разорног земљотреса који је погодио Загреб, овај храм пролази кроз темељну обнову. Са благодарношћу Богу и свима који у томе учествују, сведочимо да се црква враћа у живот – поново испуњена верницима као место мира и молитве међу људима различитих имена и порекла. Управо зато, овакав чин насиља не представља само материјалну штету. Материјално ће, уз Божју помоћ, бити обновљено. Али оно што овакви догађаји рањавају јесте тешко стечено поверење, помирење и заједништво међу људима. Са болом констатујемо да се такве вредности које се граде деценијама могу угрозити у тренутку неразумом и мржњом“, навели су.

Позвали су појединце и институције да учине све да се овакви инциденти не понављају, те да се очува дух међусобног поштовања и мира.

„Овај храм је увек био и остаће место молитве за мир – не само за православне вернике, него за све људе добре воље. Нека нас овај догађај не подели, већ опомене да је мир крхак дар који морамо заједнички чувати“, истакли су.

Министар без портфеља задужен да прати стање, предлаже мере и учествује у
координацији активности у области односа Србије са дијаспоромЂорђе Милићевић осудио је данас вандалски напад на Цркву Преображења Господњег.

„Напад на верски објекат, на светињу која представља духовну, културну и историјску
вредност је чин дубоког непоштовања основних цивилизацијских вредности. Светиње не смеју бити мета, јер оне припадају свима који поштују веру, традицију и људско достојанство. Посебно забрињава чињеница да се овакви инциденти не дешавају изоловано и да је већ дуже време у Хрватској присутан наратив усмерен против Србије,
српског народа и Српске православне цркве“, истакао је.

Чланак Напад на цркву у Загребу: Разбијен витраж стар сто година, огласила се СПЦ се појављује прво на ИСКРА.

Котор јама

Након скоро 14 сати расправе, никшићки парламент усвојио је Иницијативу за успостављање сјећања на жртве идеолошких ликвидација почињених од стране комунистичког покрета и комунистичког режима у току и непосредно након Другог свејтског рата односно, подизање спомен-обиљежја у Котор јами – мјесту страдања које је деценијама било на маргини јавног сјећања, чиме је отворено једно од најосјетљивијих и најдубље подијељених питања локалне историје.

Преко 300 сурових ликвидација „лијевих скретања“ оставиле су дубок траг у колективном памћењу становништва никшићког краја. Након рата, о тим страдањима се дуго ћутало, а тек у новије вријеме почиње отвореније говорење и истраживање ових тема, са циљем утврђивања истине и достојног сјећања на жртве

Котор јама, симбол страдања и дугогодишњег ћутања о жртвама идеолошких ликвидација, коначно ће добити спомен-обиљежје. Локални парламент усвојио је иницијативу која предвиђа изградњу достојанственог споменика на овом локалитету у Горњем Пољу, гдје су почетком 1942. године ликвидирани цивили у таласу револуционарног насиља.

Иницијатива, коју је у дневни ред уврстио предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић, добила је подршку 20 одборника, док је 16 било против, што јасно показује да питање Котор јаме и даље дијели одборнике и јавност.

Расправа која је трајала готово 14 сати протекла је у оштрим полемикама, уз супротстављене ставове о карактеру догађаја из Другог свјетског рата и односу према жртвама. Упркос подјелама, већина је одлучила да Котор јама више не може остати без обиљежја и институционалног признања.

Ријеч је између осталих узео одборник За будућност Никшића из редова Демократске народне партије, историчар мр Илија Бајовић, који је подсјетио на страдања кроз која је прошао народ у Црној Гори, а посебно Митрополија црногорско приморска од такозваних лијевих скретања. Његова дискусија изазвала је оштре реакције одборника Демократске партије социјалиста.

Паралелно с тим, усвојена је и иницијатива за подизање спомен-обиљежја Јоки Балетић, коју је предложио Европски савез. За ову одлуку гласала су 32 одборника, док су четири била против.
Сједници је присуствовало 36 одборника.

Усвајањем иницијативе о Котор јами, Никшић је направио корак који ће, без сумње, наставити да изазива политичке и друштвене потресе, али и натјерати локалну заједницу на суочавање са дијелом прошлости који је дуго остајао потиснут.

Ж.Ш.

Чланак Послије маратонске сједнице исписана историја у Никшићу: Котор јама коначно излази из тишине се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Printscreen/Youtube

Двоје љекара из Србије, неуролог и кардиолог, прегледали су у Хагу некадашњег начелника Главног штаба Војске Републике Српске, Ратка Младића. Извјештај о његовом здраственом стању објелоданиће сутра, потврдио је за РТРС Дарко Младић, који је рекао да је генерал у лошијем здраственом стању него јуче. Чим породици буде предочен извјештај љекарског тима, адвокатски тим поднијеће захтјев за привремено пуштање на слободу генерала Ратка Младића из хуманитарних разлога.

У Хаг је стигла и генералова супруга.

Некадашњи командант Војске Републике Српске Ратко Младић у критичном је стању, српски љекари код њега су били скоро три сата од чега је генерал спавао два сата, каже његов син Дарко Младић који се враћа у Београд уз наду да ће оца дочекати на ВМА у Београду.

– Ја са љекарима нисам успио да се видим јер су они изашли када сам ја улазио. Извјештај њихов биће сутра у току дана да би могли што прије да поднесемо захтјев. Ситуација је лошија него јуче. Он је вјероватно био заморен од те претходне посјете. Није могао ништа да прича, ја сам му мало читао Вечерње новости и он је заспао, на крају смо се поздравили. Ако Бог да идем на ВМА да га дочекам – истакао је Младић.

Одбрана никада не подноси поднеске и не тражи нешто у шта не вјерује, рекао је за РТРС Младићев дугодишњи бранилац Бранко Лукић. Сматра да су испуњени сви услови да генерал из хуманитарних разлога буде пуштен на лијечење у Србију.

– Опште позната чињеница је да је његово стање не лоше него стварно критично и сам Трибунал је рекао да га држе на палијативној њези, више га не лијче него му само само олакшавају муке које тренутно има, лежећи болесник. Ако има имало људскости он би морао хитно пуштен на личење у Србију – додао је бранилац Ратка Младића Бранко Лукић.

Након пресуђених хиљуду и по година робије и низа сумњивих смрти српских заточеника, Срби су одавно престали да вјерују у људскост судија и правно поступање Хашког трибунала и његовог насљедника Резидуалног механизма.

– Просто ми као народ на жалост нисмо показали довољно поштовања према онима који су у тим ратним годинама нашли испред нас и који су се заиста борили да останемо своји на своме, али ово што данас гледамо је ружна слика правосудних институцвија не само у Хагу него и у БиХ и свима онима који данас суде Србима а њих је на жалост много – додала је предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац.

Раније су Младићеви браниоци тражили да буде пуштен на лијечење у Москву. Гаранције руске државе нису уважене иако је Русија стални члан СБ УН који је формирао тај Трибунал. Србија се обавезала да ће генерал Младић, ако буде пуштен бити под контролом и на лијечењу.

– Што је апсурдно уопште размишљати када знамо у каквом је стању генерал, он не може да се креће, а камоли да се лати таквог подухвата као што је бијег нити за то има потребе. Уколико буде пуштен на лијечење, а сигуран сам да би српско здравство било адекватно да га прихвати и лијечи – додао је бранилац Ратка Младића Бранко Лукић.

Током Одбрамбено-отаџбинског рата Ратко Младић био је командант ВРС, Хашки трибунал осудио га је на доживотни затвор. Затворски казну проводи у Притворској јединици трибунала са ограниченом медицинском заштитом, преноси РТРС.

Чланак Српски љекари прегледали генерала Младића: Здравствено стање лошије него јуче се појављује прво на ИСКРА.

© Wikipedia / Unknown Croatian military photographer – Scanned from Ustaška vojnica book

Јако ме је обрадовала вест о уклањању усташких симбола са Лубурићевог гроба у Шпанији зато што то говори о рационализацији свести у Европи која иде у нешто што личи на време у коме је Лубурић имао широке могућности да врши злочине над српским народом у НДХ“, каже за Спутњик историчар и академик Љубодраг Димић.

Док Европа иде у погрешном смеру , одлука шпанских власти говори да ипак постоји неки резервоар свести који неће баш допустити да то исклизнуће ка фашизму иде тако лако, додаје Димић.

У Европи јача свест о злочинима усташа

„То је јако добра вест која говори да истина о злочинима над Србима добија своје место у свести грађане Европе. Са друге стране, мислим да је скидање обележја са гроба Макса Лубурића и стављање табле поред њега на којој пише да је злочинац и кољач јако добар знак о формирању једне рационалне, историјске, па ако хоћете и научне свести. Која почиње да превладава у деловима нечије политике, у овом случају европске, то јест шпанске, за коју видимо по многим поступцима да на неки начин изузима себе од онога што је генерални тренд. Било да га форсира Америка када су у питању нека освајања ка Ирану или је у питању Европа која бројним покушајима клизи у прошлост и то на ону тамну страну прошлости.“

Према Димићу, појавио се парадокс да Шпанци раде једно, а да ЕУ дозвољава рехабилитацију усташког покрету у Хрватској , а то је ипак много боље него да је слика јединствена и да цела Европа тежи да се врати на позиције из тридесетих година 20. века.

Усташе много страшније од шпанских фашиста

Изгледа да једна нова генерација шпанских политичара на рационалан начин размишља о прошлости и покушава да рехабилитује саму себе на тај начин што ће пружити руку и рећи: „Да, ово је био злочинац у рату који се завршио пре 80 година“, додаје Димић.

Франкова Шпанија није учествовала у Другом светском рату, а пошто је успостављена у периоду који је претходио том рату, задржала је тај фашистички карактер до одласка Франка са власти, подсећа Димић.

Али истовремено, то је била држава у којој су сви они који су се на неки начин борили за државу, на крају сахрањени заједно јер су сматрани борцима за Шпанију. На неки начин кад ставите жиг у чело хрватским усташама који су нашли уточиште у Франковој Шпанији, Шпанци показују да они нису део те приче и да су усташе ипак нешто много, много страшније.

Лубурићев гроб могао би постати светилиште неонациста али са друге стране и свих оних који се боре против нацизма и дижу свој глас и показују праву суштину тог покрета, историјског учинка ког је имао и злочина који се не могу ничим оправдавати, сматра Димић.

Време је за српску истину о усташама на шпанском

На вест о уклањању усташких обележја са Лубурићевог гроба српска држава могла би одговорити на више начина, а осим оним што је део политичког ангажмана наши историчари би могли у кратком року да на шпанском језику понуде истину о усташама , додаје Димић.

О том свету, о том времену, о том покрету чији су представници, игром судбине и игром времена нашли на крају уточиште у Шпанији и тамо су сматрани угледним грађанима где је сам Лубурић држао штампарију и живео врло пристојно, подсећа Димић.

„ Анте Павелић се после атентата у Аргентини вратио и био лечен две године у Шпанији и сахрањен је са почастима. Можда је осам деценија касније дошло време, а никада није касно, да се рехабилитује истина и да се прстом покаже на оно што је злочин и на оне који су те злочине вршили. Према томе, мој савет овој држави био би да уз све оно што је протоколарно и што мора да уради, да подржи, похвали и захвали, то је да у кратком року, а кратак рок је од месец-два дана, избаци једну књигу о усташкој држави и једну књигу о Степинцу. Колико сад знамо, Српска православна црква приводи крају једну књигу о Степинцу и нека је одмах преводе на шпански. На крају крајева, ако будем у прилици да разговарам са патријархом, предложићу му да се та књига одмах штампа и преведе на шпански.“

Брозов режим вратио усташе у Југославију

Шпански грађански рат неупоредив је са оним што се дешавало на простору НДХ иако се „подводе под исто“, а притом је Шпанија на неки начин давала уточиште истим тим људима који су по својим злочинима били у категорији монструма , сматра Димић.

Неке од њих Шпанија није ни задржала на свој териториј већ их је одмах проследила у Јужну Америку, открива Димић.

„Те пацовске канале водила је католичка црква али је део њих ишао је преко Шпаније. Ишли су у Аргентину, ишли су у Бразил, па тамо ко није могао да прође прошао је у Аргентину са новим идентитетом итд. А онда у Југославији имате тај повратни процес са Крунославом Драгановићем кад Јосип Броз и режим враћају део оних који су тим пацовским каналима измакли из Југославије. Знате они добили своје место под сводом Римокатоличке цркве. И кад већ говоримо о Шпанији, кад говоримо о Артуковићу, кад говоримо о Максу Лубурићу и свим осталима, ми морамо да знамо да је Шпанија била у том тренутку изоловано острво у Европи.“

Нацисти као западни „борци против комунизма“

Тако да је та категорија људи могла да буде склоњена или да прође кроз Шпанију, али Димић није сигуран да у тој великој подели која је наступила са хладним ратом после 1948. године, Запад није рачунао на ту „категоријом бораца против комунизма “.

Односно, бораца против свега онога што је био резултат Другог светског рата, антифашизма и нацизма на простору Европе, тако да су по свему судећи у том контексту западне службе на тај свет рачунале, додаје Димић.

„Да ли су успеле да га употребе, можда негде да, можда негде не, али у сваком случају те идеје су остале живе и они их рехабилитују на неки начин данас у нашем најнепосреднијем окружењу. Бесрамно ! А ова вест подстиче или би морала да подстакне ову државу на једну озбиљну научну политику која би уз остало рашчишћавала и ова питања које се тичу ратних злочинаца, ратних злочина, опраштања издаје, опраштања онога што је почињено у ратним годинама заташкавања историје итд. Јер кад је нестала југословенска држава дошло је до једног ревизионистичког процеса и у самој струци историчара где је оно што је било црно почело да се приказује као бело и обрнуто“.

Науком против монструозне идеологије усташтва

Науци је потребно 20 – 30 година и требало би да се формира једна или две генерације које ће наставити тамо где је рационална или научна историографија стала почетком или средином осамдесетих година, објашњава Димић.

Тако да је то једна тачка у времену или једна чињеница у процесу дугог трајања и сложеног карактера коју треба поздравити, а променом чињеница на други начин ће се посматрати време и околности у којима су изнедрене „ монструозне идеологије као што је усташтво “, додаје Димић.

„И на крају видећемо један процес који мноштву чињеница и појава даје свој смисао. А тај смисао јесте да је у питању једно историјско застрањење које мора да собом носи трајну осуду. А то у нашем окружењу, не да, нажалост није случај, него се то подстиче. Ми смо својевремено са представницима Римокатоличке цркве разговарали о темама које су везане за њено понашање у Краљевини Југославији, у годинама Другог светског рата и у годинама које су уследили после. Знате, ту озбиљног одговора друге стране није било. Зашто га није било? Зато што научни одговор не постоји. Постоји политички , пропагандни , политикански али научни одговор не може да буде позитиван када се вреднује један покрет, његове идеје и његови носиоци“, закључио је Димић.

Шпанија против Месаревог усташлука

Шпанске власти наложиле су уклањање усташких симбола са гробнице Вјекослава Макса Лубурића, злогласног заповедника логора Јасеновац која се налази на градском гробљу у Каркахентеу код Валенсије.

Одлуком је предвиђено и постављање информативних панела који ће објаснити геноцид у коме је учествовао ратни злочинац Лубурић, познат и под надимком „Месар“.

У складу са важећим законодавством, Влада Шпаније званично је уврстила надгробни споменик усташког официра у Каталог симбола и елемената супротних демократском сећању.

Вјекослав Макс Лубурић био је један од кључних људи усташког марионетског режима Независне Државе Хрватске. Налазио се на челу система концентрационих логора НДХ а посебно је био везан за логор Јасеновац.

Чланак Удар из Шпаније: Против неоусташа и тамног пута којим је кренула Европа – време за српску истину се појављује прво на ИСКРА.