Демонизација Срба у јавном простору траје вековима, али је с развојем дигиталних медија крајем прошлог века доживела врхунац – западна медијска машинерија постарала се да од детета у Камбоџи до бабе у Казахстану сви поверују у необориву „чињеницу“ – да су Срби геноцидни манијаци жедни крви. Тај наратив није престао с крајем рата, траје и данас.

Амбасадор Босне и Херцеговине у Србији Александар Врањеш је у разговору за Спутњик говорио о проблемима са којим се наш народ сусреће у погледу јавне демонизације и „одчовечавања“ Србина као људског бића. Захваљујући кампањама мржње у западним медијима, која до данас траје са променљивим интензитетом, Србин је у свету представљен као отелотворење зла, чиме се практично утире пут ка оправдању његовог уништења. Уколико је нешто толико зло, наопако, извитоперено – оно не заслужује да постоји.

Врањеш Србе из Српске назива „шампионима демонизације“ због стравичног медијског линча кроз који су пролазили за време трајања рата у Босни и Херцеговини. Срби се, наравно, и данас одупиру овом измишљеном наративу, каже амбасадор, али се и осврћена могућност „предаје“, односно презасићење које један део нашег народа осећа и жели да се препусти току инерције који их вуче да „дигну руке“ и кажу „нека мисли ко како хоће, ми знамо истину“.

Република Српска трпи директну демонизацију на својим леђима већ скоро 40 година. Кад погледамо шта смо све претрпели и какве смо све етапе прошли, онда дођемо и до ове друге реакције, а то је да кажемо наглас да нас више не интересује ко шта мислим, јер ми знамо да смо све радили исправно, да је Република Српска настала у миру, да је одбрањена у рату и да и данас трпи озбиљне притиске да опстане. Притом, они који стално на дневни ред стављају некакве „зле Србе“ нису у стању да направе само један биланс, врло једноставан – да саберу и подвуку црту испод 20. века и виде колико је тих „злих Срба“ страдало на овим просторима, а колико свих других народа заједно. Онда би схватили ко је заиста био жртва, рекао је Врањеш за Спутњик.

Наратив да су Срби априори негативци јер се не уклапају у визије ових простора које неко негде далеко на колективном Западу склапа и којих би, по њиховом мишљању, требало слепо да се придржавамо, а никако да имамо своје ставове и жеље да се боримо са тим, гура нас даље, сматра амбасадор. Тај наратив је оно што нас води и гура, не само да се боримо за опстанак, него и да пркосимо томе, да покажемо српски инат и кажемо: „У реду, нема везе, нека прођу и деценије, али ми ћемо напослетку да покажемо да смо били увек на исправној страни историје“. Управо то радимо и данас, додаје он.

Примера ради, учествовао сам у једном пројекту документарног серијала у шест епизода који се зове „157.000 Сарајево“. Он говори о Србима из Сарајева и 157.000 Срба који су за време рата напустили свој родни град. Тај документарац за циљ има управо то да разбије митове настале демонизацијом и покаже да ту није било никаквих опсада, никаквих српских снајпера који су убијали муслиманску децу, како они то приказују, него да су ствари изгледале ипак другачије.

Стварање црно-беле слике је један од одраза поменуте демонизације која се, нажалост, увек везује искључиво за Србе, каже наш саговорник. Многи људи нису баш отворени да преиспитују ратни наратив и схвате да је можда за време рата било и некаквих другачијих чињеница, другачијих истина које нису биле везане за пропагандне приче тог времена. Наш посао је да се тиме и даље бавимо, подвлачи Врањеш и истиче да у тој намери српски народ неће одустати. Има ту и ината, каже он, али има и жеље да се настави рад у правцу коначног откривања истине.

Срби увек на правој страни историје

Многи Руси су одавно схватили да погрдна слика коју Запад о њима вековима негује не може бити промењена. Уместо да губе време узалудно објашњавајући незаинтересованим масама у некаквој Енглеској, Немачкој, Литванији, Аустрији или холивудским конзументима са друге стране Атлантика да је руска култура темељ европске, да је руска књижевност на много начина обликовала европску и да недвосмислено припадају не само европском, већ и светском наслеђу, они су пронашли другу методу. Прихватили су све негативне стереотипе, прихватили су и улогу зликовца, пригрлили су медведа и вотку и с тим наративом гледају уплашеног непријатеља у очи. Ипак, амбасадор Врањеш објашњава да Срби не могу на исти начин приступити сопственој демонизацији, будући да немају исте одбрамбене капацитете.

Нажалост, ми смо смо мали да бисмо у томе били уверљиви. Русија је ипак једна огромна цивилизација са огромним потенцијалима и огромним могућностима одвраћања непријатеља. Ми нисмо толико снажни, ми морамо да користимо друге методе како бисмо се изборили са непријатељом. Ако бисмо говорили да смо опасни попут Руса, сви би се смејали, јер знају да немамо такву снагу. Кад сте мали, онда морате бити гласни. Е, ми смо гласни и ми се трудимо да на што гласнији начин кажемо шта се то дешавало и да смо увек били на правој страни историје, закључује Врањеш.

Чланак Амбасадор БиХ за Спутњик: Демонизација Срба траје и данас, на нама је да јој се супротставимо се појављује прво на ИСКРА.

Председник СНСД-а Милорад Додик поручио је да се очекивања председнице Хелсиншког одбора за људска права Соње Бисерко изнета за босанско-херцеговачке медије о томе како ће промене у Србији ослабити везе Београда и Бањалуке – неће остварити. Додик је истакао да ће Србија и Република Српска наставити да чувају своју повезаност.

„Тужан је живот који се проживи у мржњи, а посебно у мржњи према сопственој земљи“, написао је Додик на Иксу.

Навео је да Бисерко чак и промене у Србији мери надом да ће ослабити везе Београда и Бањалуке, „као да Србија може напредовати једино ако окрене леђа Републици Српској“.

„У тој изопаченој визији српска блискост је кривица, а одрицање од сопственог народа и свега српског доказ демократичности. Јадно, чак и за њу. Каже да је Србија окупљала Србе у Републици Српској и Црној Гори. А кога је требало да окупља? Ескиме, Индијанце, Арапе, муслимане…“, упитао је Додик.

Додао је да се поставља питање шта би уследило када би се Србија одрекла Срба који живе ван њених граница – „да се одрекне Срба који живе у њој да би Бисерко била задовољна.“

Тужан је живот који се проживи у мржњи, а посебно у мржњи према сопственој земљи.

Соња Бисерко чак и промјене у Србији мјери надом да ће ослабити везе Београда и Бањалуке. Као да Србија може напредовати једино ако окрене леђа Републици Српској. У тој изопаченој визији српска блискост је кривица, а одрицање од сопственог народа и свега српског доказ демократичности. Јадно, чак и за њу. Каже да је Србија окупљала Србе у Републици Српској и Црној Гори. А кога је требало да окупља? Ескиме, Индијанце, Арапе, муслимане…

Ако се Србија, у којој су 85% становника Срби, православци, одрекне Срба који живе ван њених граница, шта је сљедеће? Да се одрекне Срба који живе у њој да би Бисерко била задовољна!

Што је Соњи мило, то јој се и снило, али овај сан јој се неће остварити. Србију и Српску повезују народ, породице, историја и култура. Те везе није створила једна власт и неће их покидати изопачене жеље некога ко више од тридесет година живи од мржње према свему српском и ко против земље у којој живи свједочи у Хагу.

А порука да младима у Србији треба „водич“ до правих информација најбоље показује гдје престаје њено повјерење у нову генерацију. Изгледа да су довољно зрели да мијењају власт, али им за сопствене закључке ипак треба њено старатељство. Не разумије Бисерко да су се они борили за промјену власти, а не за промјену националног идентитета и националне историје. Подржава их док у њима препознаје прилику за остварење својих болесних циљева, а онда би да им прописује шта да читају и како да разумију прочитано.

У том “приручнику” сигурно ће бити препорука да забораве Јасеновац, Стару Градину, Бањицу, Старо сајмиште, Пребиловце, Крагујевац, Брод на Дрини, Косово и Метохију, Братунац, Кравицу… Али неће бити шта да памте.

Је ли треба да порушимо све наше споменике, преоремо сва наша гробља, заборавимо све наше жртве и црне мараме да би Бисерко оправдала сваки евро што добије?

На крају крајева, управо она која је плаћена како да мисли нема никакав кредибилитет да било коме кроји ставове.

И колико морате да будете отуђени од стварности да очекујете да ће било ко такве ставове узети заозбиљно?

Бисерко нуди и упутство медијима како да се понашају. Све ће бити да је ни они не слушају, зато лекције држи преко оних из Сарајева.

Прижељкује „другу опцију“ у Српској, а она која се нуди да буде тутор младима у Србији чак не зна да је овдје прије мање од мјесец дана народ изабрао своје представнике и највеће повјерење поново дао СНСД-у. Толико о њеној информисаности и капацитету да било коме држи лекције.

Може Соња Бисерко чекати Србију која ће се одрећи Српске. Али очекивања једног мрзитеља и аутошовинисте нису обавеза нашег народа.

Србија и Српска чуваће своје везе и то неће промијенити ни стотину покварених аутошовиниста, а камоли једна Бисерко.

— Милорад Додик (@MiloradDodik) November 1, 2026

„Што је Соњи мило, то јој се и снило, али овај сан јој се неће остварити. Србију и Српску повезују народ, породице, историја и култура. Те везе није створила једна власт и неће их покидати изопачене жеље некога ко више од тридесет година живи од мржње према свему српском и ко против земље у којој живи сведочи у Хагу„, навео је Додик.

Осврнуо се и на поруку Бисерко да младима у Србији треба „водич“ до правих информација, оцењујући да она најбоље показује где престаје њено поверење у нову генерацију.

„Изгледа да су довољно зрели да мењају власт, али им за сопствене закључке ипак треба њено старатељство. Не разуме Бисерко да су се они борили за промену власти, а не за промену националног идентитета и националне историје. Подржава их док у њима препознаје прилику за остварење својих болесних циљева, а онда би да им прописује шта да читају и како да разумеју прочитано“, написао је он.

Додик је навео да ће у таквом „приручнику“, према његовој оцени, бити препорука да се забораве српска стратишта и жртве.

„У том ‘приручнику’ сигурно ће бити препорука да забораве Јасеновац, Стару Градину, Бањицу, Старо сајмиште, Пребиловце, Крагујевац, Брод на Дрини, Косово и Метохију, Братунац, Кравицу… Али неће бити шта да памте“, навео је.

Председник СНСД-а поставио је и питање:

„Је ли треба да порушимо све наше споменике, преоремо сва наша гробља, заборавимо све наше жртве и црне мараме да би Бисерко оправдала сваки евро што добије?“

Оптужио је Бисерко да је „плаћена како да мисли“, због чега, како је навео, нема кредибилитет да другима обликује ставове, и упитао колико неко мора да буде „отуђен од стварности“ да би очекивао да ће такве ставове било ко узети за озбиљно.

Коментарисао је и њене поруке медијима.

„Бисерко нуди и упутство медијима како да се понашају. Све ће бити да је ни они не слушају, зато лекције држи преко оних из Сарајева.“

Поводом њеног прижељкивања „друге опције“ у Републици Српској, навео је да је народ пре мање од месец дана изабрао своје представнике и највеће поверење поново дао СНСД-у.

„Толико о њеној информисаности и капацитету да било коме држи лекције“, додао је.

Поручио је и да „може Соња Бисерко чекати Србију која ће се одрећи Српске, али очекивања једног мрзитеља и аутошовинисте нису обавеза нашег народа“, а онда закључио:

„Србија и Српска чуваће своје везе и то неће променити ни стотину покварених аутошовиниста, а камоли једна Бисерко.“

Чланак Додик поручио Соњи Бисерко: Млади су се борили за промену власти, а не националног идентитета се појављује прво на ИСКРА.

У прошлости су одређене државе чланице Европске уније постављале различите услове државама кандидатима за чланство, али би сви ти услови могли да буду ситница у односу на оно што Хрватска већ годинама испоставља Србији, указао је председник Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац.

Тако је, рецимо, Италија у прошлости условљавала Словенију за чланство у ЕУ, док је касније Словенија условљавала Хрватску, али да би хрватско условљавање Црне Горе могло да покаже шта Србија може да очекује од Хрватске.

„Сви су некоме нешто условљавали, али оно што стално говорим, пошто пратим хрватско-српске односе, да је онда све то била ‘мала маца’ у односу на оно што Хрватска већ испоставља годинама. Сви њихови функционери, без обзира из које опције долазили, имају неколико главних захтева према Србији. То се понавља из године у годину, посебно кад су избори, а увек су неки избори и тамо“, навео је Штрбац за Танјуг.

Нагласио је да Хрватска инсистира да се реши питање границе на Дунаву, али да неспоразум постоји у начину повлачења граничне линије, јер Србија захтева повлачење линије по средини Дунава, док Хрватска жели разграничење по катастру зато што је, како је рекао, Дунав променио ток због чега су одређене парцеле које су припадале Хрватској остале у Србији.

Штрбац је рекао да је друго актуелно питање на ком инсистира Хрватска, решавање питања несталих у ратовима 90-их.

„Хрватска тражи нестале из рата, и ево, по њиховим подацима, тренутно се 1.720 још тражи. Стално ту бројку понављају, она се онако годишње смањи на неколико десетина, али нећете од њих чути да у тој бројци има нешто више Срба него Хрвата, тако да је и нама то у интересу“, објаснио је он.

Додао је да „Веритас“ има списак несталих на ком се налази око 1.500 несталих, као и да се на званичној листи Међународног комитета Црвеног крста не налазе сви нестали Срби.

„На тој листи од 1.700, а ми имамо још око 500 који нису на тој листи, а нестали су заиста. И још један податак који је интересантан, у Хрватској има око 900 ексхумираних, а неидентификованих посмртних остатака и то је више од пола са тог списка који се траже. Кад би они били сви идентификовани, та бројка би се преполовила. У тој бројци од око 900 има скоро 400 Срба, што сами Хрвати кажу“, рекао је Штрбац.

Подсетио је и да Хрватска захтева да се ставе ван снаге закони у Србији којима је успостављена надлежност Србије за процесуирање ратних злочина на целој територији бивше Југославије.

Чланак Штрбац о путу ка ЕУ: Хрватска од Србије тражи и оно што нико ни од кога није се појављује прво на ИСКРА.

Измене Уредбе Владе Црне Горе о визном режиму, донете 23. јула, почињу да се примењују данас, 1. новембра.

Према новим правилима, држављанима Белорусије, Кине, Русије, Саудијске Арабије и Турске за улазак у Црну Гору биће потребна виза, осим у случајевима предвиђеним важећим прописима, пише Радио-телевизија Црне Горе.

„Измене визног режима спроводе се ради усклађивања визне политике Црне Горе са визном политиком Европске уније и испуњавања обавеза у процесу приступања Европској унији, укључујући активности у вези са затварањем Преговарачког поглавља 24 – Правда, слобода и безбедност, у складу са обавезама утврђеним Реформском агендом“, наводи се у саопштењу Министарства спољних послова.

Држављани наведених земаља који законито уђу у Црну Гору до 31. октобра у 23.59 часова могу боравити без визе до 30 дана, у складу са прописима који се на њих примењују.

Они који се 1. новембра већ законито налазе у Црној Гори могу наставити боравак у складу са важећим правилима.

Из министарства су такође навели да су добили званичну ноту Амбасаде Белорусије којом су обавештени о увођењу виза црногорским држављанима.

„Министарство спољних послова примило је званичну ноту Амбасаде Републике Белорусије, којом се Црна Гора информише да ће, почев од 1. новембра 2026. године, држављанима Црне Горе бити потребна виза за улазак у Републику Белорусију“, саопштено је из министарства.

Када је реч о Кини, из тог ресора наводе да је, према информацијама кинеске амбасаде у Подгорици, црногорским држављанима омогућен безвизни улазак до краја године.

За путовање у Саудијску Арабију држављанима Црне Горе виза је била потребна и раније, подсећа РТЦГ.

Чланак Црна Гора: Креће нови визни режим за држављане Русије, Кине, Турске, С.Арабије, Белорусије се појављује прво на ИСКРА.

Предсједник Црне Горе поручио да су очување идентитета, међусобно поштовање и добросусједски односи темељ заједничке европске будућности Црне Горе и Хрватске

Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић и предсједник Републике Хрватске Зоран Милановић заједно су отворили 27. Лучинданске сусрете у Загребу, традиционално окупљање црногорске заједнице у Хрватској, које представља важан симбол очувања црногорског идентитета, културне баштине и повезаности са домовином, саопштено је из Кабинета Предсједника.

Обраћајући се предсједнику Милановићу, домаћинима, организаторима, и окупљеним грађанима, предсједник Милатовић истакао је значај очувања осјећаја припадности домовини, породичних вриједности и културног насљеђа, које црногорска заједница у Хрватској његује и преноси будућим генерацијама.

„Домовина је језик који памтимо из родитељског дома, пјесма коју препознајемо и послије много година и вриједности које преносимо својој дјеци. Зато су ови сусрети много више од чувања традиције, они потврђују да се властити идентитет може његовати уз пуно поштовање земље у којој живимо”, поручио је предсједник Милатовић.

Говорећи о историјским и културним везама Црне Горе и Хрватске, предсједник је подсјетио на заједничко јадранско и медитеранско насљеђе, које се вјековима обликовало кроз поморство, трговину, архитектуру, књижевност и умјетност. Истакао је да су простори од Улциња, преко Боке Которске и Дубровника, до Истре били мјеста сусрета и сарадње, док стваралаштво Његоша, Ивана Мажуранића, Валтазара Богишића и Јосипа Сладеа свједочи о дубини културних веза двије земље.

Посебно је указао на значај црногорске заједнице у Хрватској, која чува своје коријене и традицију, истовремено доприносећи развоју друштва у којем живи. Као примјер трајности тих веза навео је црногорску заједницу у Пероју, која је кроз вјекове сачувала свој идентитет и пренијела га новим генерацијама.

Нагласио је и да овогодишњи Лучиндански сусрети, којима посебан печат даје Котор, додатно потврђују богатство заједничког медитеранског насљеђа и блискост два народа.

„Наша повезаност огледа се и у хрватској заједници у Црној Гори, посебно у Боки Которској. Хрвати су саставни дио нашег друштва, а њихова култура и традиција истински драгуљ који обогаћује савремену Црну Гору”, истакао је Милатовић.

Говорећи о билатералним односима и европској перспективи, предсједник је поручио да Црна Гора одлучно наставља свој пут ка чланству у Европској унији, уз очекивање да Хрватска, као сусједна држава и чланица ЕУ, има важну улогу у том процесу.

Нагласио је да унапређење односа двије државе захтијева континуиран политички дијалог, превазилажење постојећих изазова и јачање међусобног повјерења, уз пуно уважавање заједничког историјског и културног насљеђа.

„Наша је заједничка одговорност да градимо добросусједске односе, његујемо отворен дијалог, превазилазимо тренутне изазове и јачамо међусобно повјерење. Заједничка европска будућност подразумијева не само политичку и економску сарадњу већ и поштовање различитости, одговорност и спремност да будућим генерацијама оставимо простор мира, стабилности и пријатељства”, поручио је предсједник Милатовић.

Предсједник је захвалио организаторима Лучинданских сусрета на посвећености очувању традиције и повезивању генерација, наглашавајући да црногорска заједница у Хрватској представља важан дио националног и културног идентитета Црне Горе.

Истакао је опредијељеност да Црна Гора буде земља којој се припадници дијаспоре радо враћају и са којом одржавају снажне везе кроз културу, образовање, привреду и заједничке иницијативе.

„Километри могу раздвајати мјеста, али не морају раздвајати људе. Док год чувамо своје коријене, поштујемо једни друге и његујемо пријатељство, наше везе имаће сигурну будућност”, поручио је Милатовић.

На крају обраћања, предсједник је изразио захвалност црногорској заједници у Хрватској на очувању црногорског имена, културе и традиције, као и на доприносу изградњи пријатељских односа двије државе, уз жељу да Лучиндански сусрети наставе да окупљају људе и учвршћују везе између Црне Горе и Хрватске.

„Живјело пријатељство Црне Горе и Хрватске!”, закључио је предсједник Милатовић.

Чланак Милатовић у Загребу: Међусобно повјерење и добросусједски односи темељ су заједничке европске будућности се појављује прво на ИСКРА.

Обештећење логораша из „Мориња“ могло би се догодити у скоро време, чекамо само одговор црногорске стране, изјавио је јуче министар вањских и европских послова Хрватске Гордан Грлић Радман за ХРТ.

Уз најаву да би, како се процењује, око 300 хрватских држављана, скорих дана могли добити новчану накнаду за дане проведене у прихватном центру у Морињу, Грлић Радман је Црној Гори још једном одржао и својеврсну лекцију из историје:

„Ту није било тзв. грађанског рата, јер да га је било, онда би свака бивша република имала ратна деловања. Међутим, таквих деловања није било у Србији, Црној Гори. Црна Гора није осјетила рат, али ми јесмо. Агресија је долазила с источне стране из Србије и из Црне Горе“, рекао је Грлић Радман.

Уз ово, хрватски министар поновио је да је хрватска влада поздравила одлуку Владе Црне Горе да заштити спомен-плочу у Морињу, али је, неочекивано, испоставио нови захтев – да се плоча у Морињу која говори о „црногорској срамоти“ и „великосрпској агресији“ – „отвори за посетиоце“. Хрватска је задовољна и што је са базена у Котору уклоњено име ватерполисте Зорана Џимија Гопчевића па је базен добио име – владике Петра Другог Петровића Његоша.

Хрватска је, изјавио је на крају министар, спремна да Црној Гори на путу за Брисел, учини и један попуст. Наиме, по Грлић Радману, Црна Гора мора испунити седам и по од осам хрватских услова пре приступања ЕУ, преостала половина од осмог, питање разграничења на мору, може остати за дане пошто Подгорица прослави пријем у европску породицу народа. Наравно, и та половина услова мора бити испуњена по хрватским условима.

Све ово што је јуче изговорио Грлић Радман, црногорским званичницима у лице је пре седам дана, на Светом Стефану, рекао и хрватски премијер Андреј Пленковић.

„Хрватска и Црна Гора у четвртак су постигли велик напредак по питању обештећења логораша“, рекао је тада Пленковић, нагласивши да Загреб од Подгорице очекује да до краја године реши и друга питања ако жели до тада завршити преговоре.

И док из Загреба стижу све очигледнији сигнали да је Црна Гора на прагу да испуни и трећи хрватски захтев како би затворила кључна преговарачка поглавља, да обештети логораше из „Мориња“, у самој Црној Гори ћутање о злогласном логору „Лора“ крај Сплита у коме је током рата, на најмонструозније начине уморено 14 црногорских војника из никшићко-шавничке групе постаје све гласније. „Лора“ се у званичној комуникацији, сем од стране ретких, више и не помиње.

А, по подацима Документационо-информативног центра „Веритас“, кроз Лору је од 1992. до 1997. прошло више од 1.000 званично регистрованих затвореника, стварни број је већи јер они одређени за ликвидацију нису ни пописивани. Најмање 70 људи је побијено.

Сам Гордан Грлић Радман, који инсистира на обештећењу за „Морињ“, где ниједан хрватски грађанин није убијен, својевремено је у интервјуу подгоричким „Вијестима“ изјавио како „не постоји и никад није постојао никакав логор Лора„, да то није отворено питање, већ „наратив који циља на изједначавање агресора и жртве“.

На другој страни, сведочења Веселина Бојовића, јединог преживелог из петнаесточлане никшићко-шавничке групе резервиста и војника ЈНА заточених у логору „Лора“ крај Сплита, један су најстрашнијих прилога историји бешчашћа и људског лудила, а праве речи нема, на овим просторима.

„Зид нас је делио. Целе ноћи трајало је мучење, допирао је јаук, запомагање (…) познао сам црногорски нагласак. Наредног дана је све утихнуло, а мене су стражари позвали да још једним очистим те просторије где су мучени. Ту је била крв на све стране, делови тела…“, причао је Бојовић у једном од сведочења црногорским медијима.

„Твоји су земљаци сад у хладњачи“, посведочио је да су му чувари рекли следећег јутра.

Бојовић је са још 12 војника, резервиста ЈНА и двојицом официра заробљен 12. априла 1992. године на путу од Мостара према Чапљини, пребачени су најпре у Метковић а затим у војно-истражни центар „Лора“. У „Лори“ је остао 125 дана…

„Шта су нам тамо радили то људски ум не може да смисли. Ни Јасеновац није раван шта је за кратко време урађено у ‘Лори’. Бију, доведу њихове пијане са ратишта да се иживљавају над нама… Како се појаве на ходнику траже Црногорце да изађу на ходник… Малтретирање, кога си побио, колико си побио… Шта сам побио, ја са 18 година отишао у војску…“, само је део сведочења Бојовића забележеног у филму „Зло прољеће 1992.“ Телевизије Никшић.

„Лука Аџић, момак, 30-так година, имао је браду, бију га по четворица, све пуца на њему, нема дела тела из ког не иде крв. Дају нам ножеве да бодемо један другог, нареде нам да шамарамо једни друге… Прикопчају индукционе телефоне на полни орган а онда нам нареде да вртимо ручицу… Три ноћи у блоку Ц хаос, чујемо кукњаву, молбе наших да их побију, катастрофа… Друго или треће јутро одвели су ме у блок Ц да орибам тоалет, крвави зидови, све у крви, ћелије крваве, иза закључаних врата чује се запомагање – ‘Уби ме молим те, спаси ме, уби ме, молим те само кап воде ми дај'“, наставак је и само део овог језивог сведочења.

Сведочење Гаврила Трипковића који је био заточеник „Лоре“ ушло је у извештај Амнести интернешенела за 1993. годину. Сведочио је како га је управник логора Томо Дуић увео у једну од ћелија „Лоре“, оно што је тамо затекао слика је која је преплашила и неке од злочинаца.

„Била су њих петорица, у униформама, наслоњени на зид, поређани по поду, неки у полулежећем положају. Измрцварени, поломљених руку и ногу, крвави. Биле су им одсечене уши, само један од њих је имао једно уво. Некима од њих биле су извађене очи, другима су предамном вадили очи. Сећам се како је један о мучитеља једном од оних људи одсекао језик. Једном нису извадили очи па је могао да види шта се са оним људима ради, онда су почели да кољу једног по једног“, део је овог ужасног сведочења које је пренето у поменутом филму.

„Батинање затвореника рукама, ногама, гуменим цревима, палицама. ‘Телефонирање’ у виду прикључивана појединих нарочито осетљивих делова тела на индуковану електричну струју из пољског телефона. Присиљавање затвореника да по три дана и три ноћи не смеју да седну нити легну. Присиљавање затвореника да сами себи копају раке у дворишту логора. Присиљавање затвореника да до изнемоглости трче по логорском кругу. Претња убиством затвореника на тај начин да се присиљавају да главу ставе на пањ док су стражари замахивали секирама. Држање затвореника по целу ноћ у бурету са водом. Чупање или бријање на суво брада затвореника. Дозвољавање грађанима Сплита и болничком особљу и пацијентима у болници Фируле да туку затворенике на разне начине. Гашење цигарета по телу, глави и устима затвореника. Присиљавање затвореника да по цео дан гледају у Сунце. Присиљавање затвореника да једу туцани камен и песак“, само је, по сведочењима преживелих део пописа мучења у „Лори“.

Има тога још много, над неким начинима иживљавања, над неким од бестијалности, просто стаје мозак.

„Према Бојовићевом казивању датом у поменутом црногорском документарцу, један од непосредних извршилаца злочина у Лори био је управник логора Томислав Дуић, од кога је и он добијао највише батина. За главног непосредног извршиоца тортуре над Луком Аџићем, резервистом из Никшића, Бојовић именује Тању Дуић (данас ‘прослављена’ хрватска списатељица под презименом Бјелобрајдић), тадашњу Дуићеву супругу. Описује да је мучење вршено тако што је Дуићева Аџића бацала под ноге, газила, увлачила у кућицу за псе, терала да режи док други затвореници на њега лају“, написао је својевремено у ауторском тексту Саво Штрбац из Документационо информативног центра „Веритас“.

За то време, председник Црне Горе Јаков Милатовић говори о достојанству државе и народа пред хрватским захтевима.

„Црна Гора је земља која жели најбоље могуће односе са Републиком Хрватском, али сасвим сигурно не смемо доћи у ситуацију да изгубимо своје државно достојанство као резултат исхода ових преговора“, рекао је Милатовић.

Чланак Част и образ на бриселском друму: Обештећење за „Морињ“ готова ствар – „Лору“ нико и не помиње се појављује прво на ИСКРА.

Словеначку десницу, на челу са премијером Јанезом Јаншом занимају инкриминишући подаци које би из архива Службе државне безбедности (УДБА а потом СДБ), Југословенске народне армије (ЈНА и КОС), ССУП-а (Савезног секретаријата за унутрашње послове) и других некадашњих служби СФРЈ могли да се ишчепркају о политичким противницима са левице, обелоданила је у уторак Словеначка јавна радио-телевизија у вечерњем дневнику.

Мета су, пре свега, европска комесарка за проширење Марта Кос, али и Милан Кучан, први председник отцепљене Словеније, као и други виђенији словеначки политичари и јавне личности које су трн у пети садашњим словеначким властима.

РТВ Словенија је у прилогу „Шта Јанша тражи у архивима југословенских безбедносно-обавештајних служби, као и војних и унутрашње безбедносних органа“ објавила да у складу са Бечким споразумом о наследству, потписаним 2001. и ратификованим 2004. године, Словенија има већ сада могућност приступа архивима некадашње Југославије, али да је проблем у предаји неких осетљивих оригиналних докумената који су депоновани у Београду као седишту некадашњих органа СФРЈ, а на које полаже право више држава наследница.

Некадашњи први директор словеначке тајне службе СОВА Миха Брејц сматра, међутим, да у архивима „које има у рукама Србија, нема података који би оцрнили углед некадашњих и актуелних словеначких политичара“, зато није у изгледу да постану полуга за обрачун словеначке деснице са политичком номенклатуром из времена социјализма којој припада Кучан, али и Марта Кос.

Комерцијална ПОП ТВ је, међутим, у синоћњој информативној емисији 24.ур упозорила да би за Јаншу то могао да буде мач са две оштрице: архиви ССУП-а и Удбе несумњиво чувају податке и о тајним акцијама југословенске политичке полиције, послератним ликвидацијама домобрана и усташа, као и наручивању атентата на прваке емиграције у иностранству, док би архив КОС-а (контраобавештајне службе ЈНА) могао, на пример, да изнедри открића, компромате, неповољне и по самог Јаншу, за којег су бројни некадашњи обавештајци својевремено тврдили да је уочи распада бивше заједничке државе Југославије био агент БНД (Bundesnachrichtendienst – шпијунска служба Савезне републике Немачке).

Игор Омерза, дугогодишњи пријатељ Јанеза Јанше, публициста и истраживач који се углавном бави архивама некадашњих тајних служби из времена бивше Југославије, недавно је за словеначки провладин портал објаснио како је утврдио да је европска комесарка Марта Кос, чији је идентитет обавештајца био прикривен псеудонимом, заиста била жбир Удбе, штавише – „поуздани повереник тајне политичке полиције“ и зашто је то сазнање важно не само за Словенију, него и за Европску унију.

„У нападу беса због високе ‘европске’ казне која му је била изречена 5. децембра 2025. године, најбогатији човек на свету Илон Маск назвао је чланове Европске комисије на мрежи Икс ‘комесарима Штазија’. Ту је Маск апсолутно у праву, бар што се тиче, на жалост, Словеније. Комесарка (за проширење ЕУ) Марта Кос била је поверљив извор, а касније и доушница југословенске тајне политичке полиције, званично назване Служба државне безбедности – СДБ, у народу познате као УДБА, док је Штази био назив за источнонемачку тајну политичку полицију“, објаснио је Омерза.

Марту Кос је тако повезао са Центром СДБ Словењ Градец, а након распуштања те гране словеначке тајне политичке полиције у марту 1990. године, преузео ју је Центар СДБ Марибор.

О томе Омерза пише у својој недавно објављеној књизи „Комесарка“.

Марту Кос је, открива Омерза, „на вези држао“ шеф УДБЕ Стојан Целин који је на основу њених усмених и писаних извештаја састављао анализе које је слао у љубљанску Славију, седиште словеначке Удбе. Словеначка УДБА је потом обавештавала савезну СДБ (Удбу) у Београду о кључним сазнањима када је то оценила за нужно или ако је то захтевало Правило службе СДБ.

Управо ти извештаји и анализе копкају Омерзу, али и председника словеначке владе Јанеза Јаншу који је новим властима у Београду односно Студенској листи у понедељак, „уместо честитке послао ултиматум за словеначку подршку на путу у ЕУ, а то је достављање свих (тајних) архива, и то у оригиналу, повезаних са Словенијом“, истиче РТВ Словенија.

Питање је – шта, конкретно, очекују да пронађу у тим архивама?

„Најмање што су ‘наши’ људи (словеначки агенти) морали да ураде, јесте да обавесте савезну Удбу да Марту Кос шаљу у иностранство, а Здравко Мустаћ, тадашњи шеф југословенске Удбе, морао је да да дозволу за тај потез. Зашто? Зато што су у Београду, где су имали потпуну контролу над деловањем наше тајне политичке полиције, морали да процене да ли је прикладно да је ангажују као ‘страног’ агента, и да ли постоји икакав ризик од компромитовања југословенске државе у иностранству. Пошто наши државни архиви чувају и тајне извештаје Косове из Келна, јасно је да је Хрват Мустаћ одобрио да Марта Кос може да настави своје обавештајно деловање и у иностранству“, објашњава Омерза.

Узгред, поменути Здравко Мустаћ труне у доживотном затвору, пошто је осуђен у Минхену (августа 2016.) због организовања убиства хрватског емигранта Стјепана Ђурековића 28. јула 1983. у баварском граду Волфратсхаузен, додао је Омерза.

„Словенац Силво Горенц, некадашњи шеф федералне УДБЕ (1972–1974), безбедан је од кривичног гоњења због учешћа у отмици и убиству хрватског студента Стјепана Црногорца (јула 1972, вероватно убијен у Љубљани), пошто је то убиство у Словенији већ застарело за кривично гоњење! Горенц чак одбија да умири грижу савести и каже где леже Стјепанове кости, како би их његова родбина достојанствено сахранила у породичној гробници на заједничком гробљу два суседна града Горице и Совићева у Херцег-Босни. Заинтересовани читалац може прочитати више, много више о овоме у мојој књизи ‘Позовите У за убиство'“, каже Омерза, при чему „У“ овде означава Удбу.

Потом се враћа на своју фиксацију – Косову:

„На удба.нет, званично у Централној активној евиденцији (ЦАЕ) за 1987. годину, Марта се појављује под шифром регистрованог доушника Удбе. Пошто немам ову евиденцију за претходне године, а такође ни тајни документ о њој пре 1987. године, није јасно да ли је почела са ‘дојавама’ пре те године. Нисам чак пронашао ниједан такав оперативни документ Удбе за 1987. годину. Сачувана тајна документација о њој почиње тек од 1988. године“, каже Омерза.

То је последица колосалног уништавања архивске документације словеначке Удбе, што је у марту и априлу 1990. године наредио шеф словеначке Удбе Иван Ержен и министар унутрашњих послова Томаж Ертл, истиче он.

„Јасно је да нису сами починили овај културни геноцид и да су добили политичку директиву, највероватније од Милана Кучана. Ово закључујем на основу чињенице да су године када је Кучан био политички шеф словеначке тајне политичке полиције биле период у којем је уништавање архивске грађе Удбе било најтемељитије. Марта Кос је ипак успела да постане европска комесарка, лажући у септембру и новембру 2024. у Љубљани и Бриселу, иако је у то време већ био познат њен изворни код са удба.нет односно ЦАЕ. Поред тога, новинар Бојан Пожар је објавио да је њена веза у тајној политичкој полицији био Стојан Целин. Она је признала у Европском парламенту да је на списку(овима) сарадника Удбе, али да ‘не зна зашто, јер никада није радила за тајну полицију’. Када ју је посланик Жан Махнич експлицитно питао да ли познаје Стојана Целина, она је избегла да одговори! Тако је преживела испитивања и постала комесар за проширење Европске уније. Њене лажи из 2024. године, посебно јер сам на основу свог истраживања знао да је Стојан Целин био запослен у Центру СДБ Словењ Градец, а касније и у Центру СДБ Марибор, подстакле су ме да почнем детаљније да истражујем сачувану документацију Удбе Словењ Градец и Марибор. Пре свега у документацији СДБ Словењ Градец, у коју сам имао увид и фотографисао документе пре пар година, уочио сам ‘извор’ под шифром Тара. Документ је саставио тајни политички полицајац Стојан Целин, кога је она оћутала! У то време нисам знао идентитет ‘Таре’, али сада, када знам да се Марта пријавила и била примљена на Радио Дојче Веле, и пошто је тај документ сведочио о Тарином запослењу на тој радио станици, синуло ми је да је ‘Тара’ заправо – Марта Кос!“, каже Омерза.

Он напомиње да су се, у сваком случају, документи о „Тари“ као доушници Удбе, а касније и њеном другом псеудониму „Бланка“, гомилали, па је ове године у књизи којој је дао наслов „Комесарка“ и поднаслов „Марта Кос, поуздана сарадница комунистичке тајне полиције“, објавио десет нових докумената о Удби и Марти Кос алиас Тари/Бланки из наше државне архиве, како је истакао.

„С обзиром да је већина докумената наше тајне полиције уништена почетком ’90-их година прошлог века, па чак и већина за период када је Марта била доушник Удбе, морало би да их буде бар десет пута виш у београдским архивима. Више би о томе могла да каже, као прво, лично Марта Кос (али неће!), друго, они у Словенији који су слушали или примали њене дојаве и инструирали је (Стојан Целин и други из словеначке Удбе), треће, они који су њена потказивања слали у Љубљану (шеф словењградске Удбе Славко Врчковник и шеф мариборске Удбе Јанез Безјак), четврто, пажљиви удбашки читаоци њених цинкарења у Љубљани (Никола Прокшељ, Јоже Жабкар, Миро Коленко и други), а пре свега они који у Београду ‘све знају’! Надајмо се само да ништа из Београда није ‘процурело’ у Москву!“ упозорава Игор Омерза, при чему је словеначку јавност, ионако слуђену русофобијом, додатно затровао инсинуацијама да Русија, захваљујући компроматима наводно добијеним из београдских архива, притиска и чак уцењује поједине словеначке и европске високе политичаре да делују у интересу Кремља.

За Омерзу остаје питање свих питања на које тражи одговор у архивима депонованим у Београду, и је ли Милан Кучан заиста био тајни сарадник КОС-а, дакле „тајне војне политичне полиције с кодним именом ‘Плави’? Јер то може бити оружје у рукама некога ко има те документе и може да послужи за уцењивање, на пример Марте Кос, ако имају документацију о њеној сарадњи са Удбом“.

РТВ Словенија је упозорила и на мале шансе да се испуне жеље Јанше и Омерзе с обзиром на тврдње некадашњег директора Југословенског архива да је већи део досијеа обавештајних служби уништен у бомбардовању НАТО-а 1999. године.

Чланак Шта занима Јаншу из српских архива у вези са „доушницом Удбе Мартом Кос“ се појављује прво на ИСКРА.

Напад на израелску амбасаду у Београду упозорава на опасност од радикализованих појединаца и отвара питање да ли безбедносне службе имају под контролом исламистичке милитантне структуре. Овај напад показује да опасност од тероризма и радикализованих појединаца не сме да се потцењује, оцењује Драгомир Андан, бивши директор полиције Републике Српске.

Малолетник за ког се сумња да је из Шапца напао је са два ножа припадника Жандармерије испред Амбасаде Израела у Београду, узвикујући „Алаху акбар“, а нападач је том приликом убијен.

Андан упозорава на безбедносне ризике у Федерацији БиХ, питање такозваних спавача и могућност нових напада на израелска дипломатска представништва.

Отворено питање „спавача“

После напада у Београду, посебну пажњу требало би посветити томе да ли безбедносне и обавештајне службе у региону располажу поузданим подацима о појединцима повезаним са милитантним групама. Наш саговорник сматра да је посебно важно утврдити колико је таквих људи под надзором и да ли се њихове активности прате.

„Мислим да ту треба тражити копчу између овог терористичког акта према израелској амбасади у Београду, јер те милитантне групе безбедносне структуре у БиХ, не у Републици Српској него у Федерацији БиХ, нису ставиле под своју контролу. И ми до данас не знамо колико у ФБиХ има таквих лица, како их ми стручно зовемо, спавача“, наводи Андан.

Као део ширег безбедносног контекста, он подсећа на Мевлида Јашаревића, осуђеног због напада на Амбасаду САД у Сарајеву 2011. Андан наводи да је Јашаревић, након одслужене затворске казне, требало да буде изручен Сједињеним Америчким Државама.

Према његовом мишљењу, кључно је питање да ли надлежне институције имају довољно информација о особама које би могле да представљају безбедносну претњу.

„Оно што је најважније, да ли безбедносне структуре, обавештајна служба БиХ, имају под контролом таква лица, да ли имају спискове, да ли знају где се сви налазе“, истиче саговорник Спутњика.

Андан у том контексту помиње подручје око Брчког, Тарчин код Сарајева и делове Босанске крајине, укључујући околину Кладуше и Цазина, за које тврди да представљају безбедносни изазов који није решен. Његова процена усмерена је на деловање институција у Федерацији БиХ и њихову способност да открију потенцијално опасне појединце.

Питање некадашњих муџахединских формација и ширења радикалних исламистичких идеологија у БиХ део је шире регионалне безбедносне расправе. За процену данашње претње, међутим, неопходни су конкретни подаци о активним мрежама, њиховим члановима и евентуалним везама са починиоцима терористичких напада.

Зашто је мета била израелска амбасада

Андан сматра да избор израелске амбасаде није могуће посматрати одвојено од сукоба на Блиском истоку, посебно рата у Гази и односа према израелској политици. Према његовој процени, напад је имао за циљ да покаже да израелски интереси могу бити мета и изван региона у којем се води сукоб.

„Ово је одговор, ја мислим, и на Јашаревићево изручење Сједињеним Америчким Државама, а та израелска амбасада, која је наравно под посебним мерама заштите у свакој држави, продукт је таквог размишљања. Друга ствар, тај део треба да се веже за Газу и однос Израела према Гази“, каже Андан.

Говорећи о мотивима особа које прихватају идеологију терористичких покрета, он истиче да радикализација може да их наведе да насиље сматрају средством за остваривање својих циљева.

„Прво, треба разумети индоктринацију тих лица која се вежу за терористичке покрете са Блиског истока. Њихов основни непријатељ су, пре свега, држава Израел и грађани Израела. И они на овај начин шаљу поруку да не одустају од својих циљева и да ће се борити за своје циљеве на најгори терористички начин, како би нанели што више штете Израелу и дали до знања да рат са терористима са Блиског истока, када је у питању Израел, није још стао“, наводи Андан.

Он упозорава да би слични напади могли бити покушај да се израелским властима покаже да њихови држављани и дипломатска представништва нису безбедни ни ван Блиског истока.

„Они ће, не само у Београду, где је то учињено, него и на још неколико локација у свету, покушати да дају до знања израелским властима да нису безбедне у мери у којој би требало да буду“, оцењује Андан.

Због тога, сматра он, државе у којима се налазе израелске амбасаде и конзулати морају да преиспитају ниво заштите тих објеката и процене могућност нових напада.

„Ствар је сваке државе да после овог терористичког чина дигне ниво безбедности, кад су у питању Израел, израелски грађани и израелска дипломатско-конзуларна представништва. Тако да бих у овој ситуацији био јако опрезан када су у питању та представништва широм света“, каже Андан.

Радикализација као безбедносни изазов

Андан упозорава да проблем не мора бити ограничен на појединце који су већ познати полицији или обавештајним службама. Као додатни разлог за опрез наводи кретање људи кроз европске земље и могућност да међу њима има особа чији степен радикализације није познат надлежним институцијама.

„Мислим да не само у БиХ него и у земљама попут Француске, Шпаније и Немачке, нико још увек није истражио све те људе нити ико зна колико има оних који су сутра спремни да учине такав терористички акт“, наводи саговорник.

Колико дуго ће трајати појачане мере безбедности

О трајању највишег степена безбедносне приправности у Србији одлучиваће надлежне службе на основу процене ризика и резултата истраге, сматра Андан. Он очекује да провере обухвате начин на који је нападач радикализован, његове мотиве и евентуалне везе са другим особама.

„Вероватно су службе безбедности у Србији после овога направиле процену шта је нужно. Свака озбиљна држава, односно полицијске структуре, праве процену угрожености и опредељују се за ниво појачаних мера“, каже Андан.

Према његовим речима, оперативни рад требало би да обухвати и нападачево породично и друштвено окружење.

„У неком наредном периоду извршиће се детаљне провере свих елемената. Вероватно ће оператива завршити свој део посла и извршити провере на који начин је ово лице индоктринирано, који су га мотиви покретали, каква му је породица, да ли у породици или окружењу има још таквих лица. На основу тога ће донети свеобухватну процену и одлучити до којег датума ће држати појачане мере“, наводи наш саговорник.

Андан сматра да завршетак највишег степена приправности не би требало аутоматски да значи повратак на уобичајени режим заштите израелских дипломатских представништава.

„Када овај црвени степен који је сада проглашен буде завршен, ипак ће се морати направити процена да се у неком наредном периоду, ако не на црвеном степену, онда на једном нивоу ниже, та представништва и конзулати држе под појачаним мерама и контролом“, закључује Андан.

За безбедносне службе, порука овог случаја јесте да истрага мора да утврди мотиве нападача и све релевантне околности, док будући ниво заштите дипломатских представништава треба да буде одређен на основу конкретних безбедносних процена.

Чланак Упаљен црвени аларм: Колика је опасност од радикалних исламиста у региону се појављује прво на ИСКРА.

У оквиру недавно одржаног самита тзв. Берлинског процеса евроунијска комесарка за проширење Марта Кос одржала је и предавање студентима подгоричког Факултета политичких наука. Том приликом, она је, између осталог, изјавила да се понекад осећа као „чобаница која пази на све што се дешава у стаду“ (види: овде). Оваква изјава делује непримерено и понижавајуће, међутим, она свакако одсликава право стање ствари. Оно што такође треба имати у виду, а што се на први поглед не види, јесте да је и сама Косова као држављанка бивше југословенске републике Словеније такође припадала том стаду. Пошто се њен део стада отцепио од остатка стада, па испунио све друго што се од њега тражило, она је награђена да буде чобаница за оне који још увек „блеје“ испред њиховог евроунијског „обора“.

Ово подсећа на разлике између тзв. кућних робова и оних који су радили у пољу. Ови кућни, често су имали осећај више вредности у односу на пољске робове. Носили су бољу одећу и јели бољу храну, али ипак, била је то изношена одећа и остаци хране њихових господара. Као и „чобаница“ Марта, кућни роб лако би усвајао манире својих господара и често је имао улогу управо да „пази на све што се дешава у стаду“, тј. да их потказује господарима, уколико би покушали да се одупру „владавини права“ која је уређивала односе господара и роба.

Европска унија заиста се према нашим земљама понаша на такав начин, тј. поставља се као вредносно супериорни ентитет чија правила кроз мантру владавине права треба сви припадници стада беспоговорно да прихвате. Међутим, иако се владавина права намеће као нешто неупитно и подразумевано, ствари не стоје баш тако. У савременој социјалној теорији многи аутори овај појам описују као неоколонијалну творевину која је у служби хегемоније тзв. колективног Запада. Тако, на пример, Ентони Енги (Antony Anghie) пише у својој књизи Империјализам, суверенитет и стварање међународног права (Imperialism, Sovereignty, and the Making of International Law, 2005) да су некадашњи колонијални концепти цивилизовања и мисионарења прерасли у данашње пројекте „владавине права“ и „доброг управљања“, другим речима – да институције раде, али по нашим, тј. њиховим правилима!

Енги у том погледу каже да се цивилизаторска мисија: „спроводила кроз постулирање суштинске разлике – онога што би се могло назвати ‘културолошком разликом’ – између Европљана и не-Европљана, Шпанаца и Индијанаца, цивилизованих и нецивилизованих. Ова основна дистинкција репродукована је, у наводно неимперијалном свету, кроз разлике које играју одлучујућу улогу у савременим међународним односима: поделе између развијених и оних у развоју, предмодерних и постмодерних, а сада, поново, и између цивилизованих и варварских. Моја теза је да је ‘цивилизаторска мисија’ – односно одржавање ове дихотомије, која је у различитим фазама историје међународног права тумачена на различите начине – у спрези са задатком премошћавања тог јаза, подарила међународном праву динамику која је обликовала карактер суверенитета, а тиме и, у ширем смислу, карактер међународног права и институција“. (Види: Anghie, Antony(2005).Imperialism, Sovereignty and the Making of International Law. Cambridge University Press. стр. 310)

Дакле, у синтагми „владавина права“ појам права није одређен неутрално или у Монтескјеовом духу универзалног закона заснованог на принципима разума, већ као начин да се успостави хијерархија између „развијеног“ Запада и „неразвијених“ свих осталих. Уколико припадници стада нису послушни, онда се промовишу тзв. револуционарне институције које се „гнушају“ сваке владавине права, јер закони само нешто „забрањују“ и у том погледу ограничавају слободу.

Са друге стране, Енги исправно увиђа то постулирање разлике између два ентитета при чему се један проглашава супериорним у односу на онај други, а затим се развијају процедуре које имају за циљ преображење другог ентитета, како би он постао исти као онај супериорни. На тај начин треба да се изврши промена свести, а првобитна разлика негира. Овде се врло лако може препознати оно што се и нашем „стаду“ промовише као „европски пут“ отварање и затварање поглавља и кластера на том путу и разне друге процедуралне радње и добијање одређених статуса које подразумевају приступање супериорној заједници. Закони и правила супериорног ентитета не смеју се доводити у питање од стране „неразвијених“ кандидата. У том смислу, на пример, све законе које доноси наша Народна скупштина претходно мора до одобри Европска комисија, али и све друго (наука, политика, култура…) подлежу сличном усаглашавању. Зато у Црној Гори српски језик не сме да буде службени језик, иако се више од 40% становништва изјаснило да говори тим језиком. Са друге стране, у Србији не смеју да се снимају филмови као што је „Рез 42, Дјеца Козаре“ великог Лордана Зафрановића и биће забрањени на филмским фестивалима супериорне заједнице као што су Кан, Берлин или Карлове Вари.

Да се вратимо на почетак текста и изјаву Марте Кос. Она заправо није рекла ништа погрешно, већ велику истину. Супериорна заједница тј. Европска унија управо нас тако и види – као нецивилизовано стадо које треба цивилизовати и не пуштати у њихов „обор“ докле год се не заврши процес „цивилизовања“.

Чланак Александар Лукић: Евроунијске чобанице и балканско стадо се појављује прво на ИСКРА.

Љубљански међународни филмски фестивал одбио је да прикаже филм „Златни рез `42 – Дјеца Козаре“ који се бави усташким злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима у логору Јасеновац и након овакве одлуке више никад неће бити храбар, објективан и слободан, поручио је режисер Лордан Зафрановић.

Зафрановић је ову одлуку обелоданио на Сајму књига у Београду гдје је прочитао писмо које је упутио уметничком директору Фестивала Симону Попеку у којем је изразио разочарење, нарочито због чињенице да је фестивал деценијама раније приказивао његова остварења, укључујући и она која су изазивала контроверзе због критике агресивног национализма.

„Због тога сам био убеђен да је Словенија идеална у целом региону, односно бившој Југославији, да прикаже филм `Златни рез` о зверствима и злу у логору Јасеновац, јер би то била једна од ретко објективних оцена овог, за мене врло важног филма о страдању невиних Срба, Јевреја и Рома“, напоменуо је Зафрановић.

Он је указао да се у филму посебно спомиње и приказује зверско убиство осам духовника из Словеније у истом том логору смрти.

„Сматрао сам да ће ваша селекциона комисија, заједно са вама, имати храбрости да прикаже овај филм и да га критички оцени, без досадашњих напада „на невиђено“ или похвала „на виђено“. Господине Попек, после овог Вашег одбијања – и то не само за мене овако важног филма, Ваш фестивал више никад неће бити оно што је био храбар, објективан и слободан“, истакао је Зафрановић.

Зафрановић је ово писмо прочитао током разговора на Сајму књига о свом филму и књизи „Анатомија зла“, коју је објавила издавачка кућа „Чигоја“.

Говорећи о филму „Златни рез `42“, редитељ је поновио да се дуго бавио истраживањем злочина почињених у Јасеновцу и нагласио да се нико није мешао у његов ауторски рад.

„Немам право да говорим о туђем злу него пре тога морам о злу мог народа – рекао је редитељ, објашњавајући свој приступ теми и разлоге због којих је одлучио да се бави овим историјским догађајима.

Како је истакао, циљ му је био да филмом постигне катарзу, а само стварање остварења доживео је и као чин тражења опроштаја.

Фестивал ће бити одржан од 11. до 22. новембра у Љубљани, Марибору, Цељу и Новом Месту.

Чланак Љубљански фестивал одбио да прикаже филм „Златни рез `42 – Дјеца Козаре“ се појављује прво на ИСКРА.

Вучуровић: Нови српски одговор објединиће наш народ, бићемо водећа снага у Црној Гори

Трибина Нове српске демократије одржана је у препуној сали општине Жабљак. На трибини су говорили функционери са државног и локалног нивоа разговарали су са члановима и симпатизерима Нове српске демократије на Жабљаку.
Том приликом је истакнуто да НСД интензивно спроводи припреме за изборе наредне године, на којима очекује побједу и позицију ослонца будуће власти уз наставак борбе за равноправност Срба и исправљање неправди.

Министар и предсједник Извршног одбора НСД Јован Јоле Вучуровић рекао је да ће се српски народ у ЦГ објединити кроз платформу ,,Нови српски одговор” која јасно нуди решавање најважнијих питања и која је правац којим треба ићи у наредном периоду.
,,Никада више нећемо дозволити да српски народ буде политички маргинализован. Представници нашег народа ће увијек бити нс мјестима одлучивања и радити на решавању свих проблема са којима се суочавају и Срби као и остали грађани ЦГ, а отворена идентитетска питања рјешаваћемо дијалогом и договором са свима који желе да сви народи у цг буду равноправни. Нажалост, има и даље политичких снага које су јасно антисрпске али због такве екстремистичке политике одлазе на политичку маргину”, рекао је Вучуровић.

Он је истакао да ОО НСД на Жабљаку ради одлично и да наши функционери дају снажан допринос развоју ове општине.

Посланик НСД Велимир Ђоковић истакао је да политика странке мора бити усмјерена на сваког човјека и конкретно унапређење квалитета живота грађана.

„Наш задатак је да дођемо до сваког човјека, чујемо његове проблеме и учинимо све што можемо да помогнемо. Политика има смисла само ако доноси бољи живот грађанима, развој наших општина и сигурнију будућност за све породице у Црној Гори“, рекао је Ђоковић.

Посланик НСД Милан Лекић поручио је да странка улази у наредни изборни циклус са јасним циљевима и амбицијом да оствари снажан резултат и на државном и на локалном нивоу.

„Увјерен сам да ће Нова српска демократија наредне године бити водећа политичка снага и у Црној Гори и на Жабљаку. Нашу снагу чине људи, теренски рад и политика која препознаје потребе српског народа, али и интересе свих грађана који желе стабилност и развој“, истакао је Лекић.

Предсједник Општине Мојковац Веско Делић нагласио је значај сарадње између општина и изразио увјерење у изборни успјех НСД-а.

„Мојковац стоји уз Жабљак и нашу браћу која се боре за развој овог краја и бољи живот његових грађана. Увјерен сам да ће НСД побиједити и у Мојковцу и на Жабљаку, на задовољство српског народа, те остварити снажан резултат у цијелој Црној Гори“, поручио је Делић.

Предсједник Општинског одбора НСД-а на Жабљаку Александар Караџић истакао је да су посвећеност и одговоран рад у локалној самоуправи кључни за напредак општине и побољшање услова живота грађана.

„Одговорним радом и посвећеношћу нашим суграђанима показујемо да можемо да унапређујемо живот на Жабљаку и стварамо услове за даљи развој општине“, истакао је Караџић.

Предсједник Скупштине општине Иван Поповић поручио је да ће локални представници НСД-а наставити да се залажу за интересе грађана, рјешавање свакодневних проблема и равномјеран развој општине.

„Наставићемо да се залажемо за интересе грађана, рјешавање локалних проблема и равноправност, јер су конкретни резултати најбоља потврда одговорне политике“, поручио је Поповић.

Са скупа је поручено да ће Нова српска демократија у наредном периоду наставити да јача своју организацију, разговара са грађанима и спроводи политику развоја, равноправности и заступања интереса српског народа, уз отвореност за сарадњу са свима који желе просперитетну Црну Гору.

Чланак Вучуровић: Нови српски одговор објединиће наш народ, бићемо водећа снага у Црној Гори се појављује прво на ИСКРА.

Цена визе за Црну Гору за руске туристе износиће око 35 евра за одрасле и приближно 17,5 евра за децу млађу од 14 година, саопштио је Руски савез туристичке индустрије (РСТ), преносе РИА Новости.

Влада Црне Горе је у јулу 2026. године изменила уредбу о визном режиму. Од 1. новембра грађанима Русије биће потребна виза за улазак у земљу.

„Цена визе износиће оквирно 35 евра за одрасле и 17,5 евра за децу млађу од 14 година. Предвиђа се да ће туристи морати лично да подносе документацију“, наводи се у саопштењу савеза.

Како су истакли, позивајући се на Дарју Домостројеву, директорку за односе с јавношћу туроператора „Интурист“, потражња за Црном Гором стагнира од пандемије, између осталог и због непостојања директних авионских линија, чак и у периоду када је за руске држављане важио безвизни режим.

„Зато се овог лета може очекивати још већи пад туристичког промета“, оценила је Домостројева.

С друге стране, Људмила Блинкова, руководилац сектора за развој туристичких производа у туроператору „ИТМ груп“, изјавила је да је током протекле летње сезоне међу руским туристима постојало интересовање за одмор у Црној Гори, али да није било масовне навале каква би се могла очекивати уочи скорог увођења визног режима.

„На избор дестинације утицали су и компликована логистика и непостојање директних летова. Стварна слика и обим резервација моћи ће да се процене на пролеће наредне године, када почне планирање летњих одмора“, нагласила је Блинкова.

Чланак Црна Гора уводи визе за руске туристе: Познато колико ће коштати се појављује прво на ИСКРА.

Председник СНСД-а Милорад Додик честитао је „Студентској листи“ победу на изборима у Србији, истичући да Република Српска и Србија настављају даље заједно.

Додик је навео да су грађани Србије и сви политички актери још једном демонстрирали демократски карактер једног од најстаријих државотворних народа у Европи. Он је посебно захвалио бившем председнику Србије Александру Вучићу за сарадњу и разумевање које је годинама показивао према Републици Српској.

„То није била само политичка подршка – то је било разумевање истог народа, исте судбине и истог интереса“, нагласио је Додик.

Поручио је да Република Српска и Србија настављају даље заједно, најближе и у најбољим односима.

„У сарадњи и подршци по свим питањима – регионалним и међународним, на сваком форуму и у свакој институцији. Јер Срби са обе стране Дрине су један народ и тако ће остати“, истакао је Додик.

Он је указао да је глас народа глас Бога.

„Грађани Републике Српске и Србије рекли су своје. Идемо даље – заједно“, поновио је Додик.

Чланак Додик честитао победу „Студентској листи“: Србија и Српска настављају заједно се појављује прво на ИСКРА.

Комесарка за проширење Европске уније Марта Кос наставила је са својим „доскочицама и поређењима“ односно „бисерима“. Она је јуче одржала предавање на Факултету политичких наука у Подгорици где је, између осталог поручила да су „некад политичари имали велики број привилегија“, a онда сликовито описала шта је хтела да каже.

„Треба да им кажете шта да ураде, они слушају вас… Понекад се осећам као чобаница која пази на све шта се дешава у стаду. Имам пуно моћи у овој улози, али се права трансформација дешава само кад је људи осете“, рекла је Кос која јеу Црној Гори на самиту у оквиру Берлинског процеса.

Ово је ко зна који пут да Марта Кос у намери да буде духовита заправо каже нешто непримерено, а и глупо.

Кос је раније на заједничкој конференцији за новинаре са премијером Северне Македоније Христијаном Мицкоским, после Самита о плану раста Западног Балкана, на питање о гаранцијама да Бугарска неће наметати нове услове званичном Скопљу, рекла да „идентитет никада не може бити ствар политичких одлука“.

„Идентитет је нешто што носимо у души и срцу.Идентитет је како бринемо о нашим традицијама, попут манастира овде у Северној Македонији, попут погаче, тавче на гравче, пинђура или пуњених паприка, како гледамо на традиционалне ношње, какав став имамо према старијима у земљи, какав став имамо према очувању нашег језика и то је нешто што нико не може одузети Македонцима“, рекла јеКос.  

Још један од бисера је када је на пријему премијера Црне Горе Милојка Спајића, поводом 20 година од проглашења одвајања Црне Горе од државне заједнице са Србијом цитирала Његоша: „Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити“.  А, онда и рекла да говори на црногорском.

Када је Албанија отворила сва поглавља на путу ка Европској унији, комесарка и премијер Еди Рама, прославили су овај „изузетан успех“, сећањем на „тешко одрастање у истом региону“.

Кос је уручила „симболичан и пригодан поклон“ Рами поводом отварања шест групних поглавља, што означава важан корак за Албанију на њеном путу ка ЕУ.

„Желим да додам неколико личних речи моје радости. Отварање свих шест групних поглавља за 13 месеци је најјача изјава твоје личне посвећености, драги Еди. Обоје смо деца региона где је укус слободе дефинисао наше путовање. А када смо се последњи пут срели прошлог децембра, донели сте ми поклон,украшену лименку ‘кока-коле’, која је стигла у кутији са натписом – некада је то био најсрећнији поклон, чак и када је дат празан“, почела је Марта Кос емотивно излагање.

А, онда је Рами дала поклон – такође „кока-колу“, али у новогодишњем руху.

„Да бисмо прославили овај тренутак, претворили смо ваш поклон у празнични поклон, сви ми који смо одрасли иза гвоздене завесе знамо каква је мистериозна ствар била ‘кока-кола’, и сетила сам се једне књиге коју сам читала. Постоји део где се две албанске породице свађају око празних лименки ‘кока-коле’. Књига оживљава последњих 40 албанских година, илуструјући реформе и колико сте далеко стигли“, истакла је она.

Чланак Марта Кос допунила збирку бисера: Ако је она чобаница, ко су овце за шишање се појављује прво на ИСКРА.

Запад покушава да оптужи српски народ, који је тешко страдао од геноцида у Европи, да је и сам геноцидан, што представља велику неправду и парадокс. Срби су у 20. веку претрпели три геноцида – у I и II светском рату и током ратова у Југославији, док су данас на Косову и Метохији изложени притисцима чији је циљ брисање трагова њиховог постојања.

Ове оцене изнете су на другој међународној конференцији под називом „Геноцид над словенским народима у двадесетом веку“, која је одржана у Руском дому у Београду у организацији непрофитног Центра за јавну и медијску сарадњу „Европа“ из Москве, руског часописа „Међународни живот“, као и Одбора за заштиту Косова и Метохије.

Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко указао је на потребу да се страдање словенских народа проучава не само у контексту два светска рата већ и кроз ширу историјску перспективу. Посебну пажњу посветио је страдању Срба, оценама о дешавањима у Донбасу и, како је рекао, настојањима Запада да прикрије сопствену одговорност за злочине над словенским становништвом.

Проширити историјски оквир истраживања

Према амбасадоровим речима, истраживања геноцида над Словенима не би требало да се зауставе на XX веку, већ би требало да обухвате и раније периоде, будући да, како је оценио, притисци и прогони словенских народа имају дубље историјске корене.

„Много тога још треба да се размотри када је реч о Првом светском рату и његовим последицама, о страдању Срба и других словенских народа. Треба говорити и о првим концентрационим логорима који су стварани за словенско становништво, као и о Другом светском рату и блокади Лењинграда, што представља примере отвореног геноцида или злочина са јасним геноцидним обележјима“, рекао је Боцан-Харченко.

Он је додао да би будуће конференције требало да прошире временски оквир истраживања и на периоде пре XX века.

„Надам се да ћемо у будућности успети да проширимо хронологију ових истраживања, јер притисци на словенске народе нису почели у ХХвеку. Та историја сеже и даље у прошлост, а, нажалост, ни у XXI веку нисмо сведоци њеног окончања“, поручио је руски амбасадор.

Донбас и опасност од дехуманизације становништва

Говорећи о савременим сукобима, Боцан-Харченко је оценио и да поједини догађаји у Донбасу имају обележја геноцида и посебно је указао на изјаве којима се прави разлика између народа и појединаца који му припадају. Таква реторика, каже он, опасан је почетак дехуманизације.

„Када се говори о томе да постоји украјински народ, али да истовремено постоје и некакве ‘јединке’, то није само питање формулације. Такве изјаве, по мом мишљењу, представљају почетак процеса у којем се људи лишавају свог идентитета и посматрају као нешто што се може издвојити из заједнице“, рекао је Боцан-Харченко.

Он је оценио да се управо таквим поступцима стварају предуслови за оправдавање насиља над одређеним становништвом.

„Дехуманизација је почетна тачка. Најпре се одређена група људи представља као нешто што није равноправно са осталима, као нешто што не припада заједници. После тога могу да уследе поступци усмерени на уништавање становништва и његовог идентитета. Зато је важно да се о таквим појавама говори и да се оне проучавају“, истакао је руски амбасадор.

Галузин: Запад жели да сачува доминацију и избрише идентитете

У писаној поруци коју је прочитао Боцан-Харченко, заменик шефа руске дипломатије Михаил Галузин подсетио је да су словенски народи више пута били жртве спољне агресије, издвајајући Србију током Првог светског рата.

„Посебно тешко је било Србији током Првог светског рата, када се нашла на ивици опстанка“, наведено је у Галузиновој поруци.

Он је указао на мисли руског филозофа Николаја Данилевског који је писао о томе да Европа Русију и Словене не доживљава као део сопственог света, већ као туђе и несводиве на њене обрасце.

„Западне земље и данас покушавају да сачувају своју доминацију, униште независне центре моћи и избришу идентитете под заставом такозваних европских вредности“, наводи се у поруци.

Парадоксалне западне оптужбе против Срба

Боцан-Харченко се сагласио с оценом да су Срби током више векова били изложени притисцима и поступцима који су, како је навео, у својој суштини имали обележја геноцида. Као посебно тешке периоде издвојио је Први и Други светски рат.

„Српски народ заслужује посебну пажњу, јер се током више векова суочавао са притисцима и поступцима који су, у суштини, представљали геноцид. Говоримо о томе као о де факто геноциду, како у Првом, тако и у Другом светском рату. То страдање мора да буде предмет озбиљног историјског проучавања“, рекао је амбасадор.

Он је указао и на парадокс да на Западу покушавају да српски народ, који је у новијој историји био жртва тешких злочина представе као геноцидан.

„Постоји велика неправда и парадокс у томе што Запад покушава да оптужи српски народ, који је у Европи тешко страдао од геноцида, да је и сам геноцидан. То је, по мом мишљењу, покушај да се прикрије геноцидни карактер поступака Запада и његово деловање против словенског становништва“, рекао је руски амбасадор.

Три геноцида над Србима у XX веку

Према речима историчара и члана Одбора за одбрану Косова и Метохије, др Милоша Ковића, Срби су у XX веку претрпели три геноцида: током Првог светског рата, у Другом светском рату и у ратовима током разбијања Југославије. Према његовој оцени, последице тих процеса присутне су и данас, нарочито на Косову и Метохији, али и у положају српског становништва у другим деловима региона.

Ковић је узроке историјског непријатељства према Србима и другим словенским народима тражио у процесима који су се развијали вековима. Као важне чиниоце издвојио је етничке и расне предрасуде, верску нетрпељивост и русофобију.

„Да бисмо одговорили на питање порекла и узрока геноцида над Словенима и Србима, треба се вратити у Средњи век, у време немачког уништавања и асимилације Полапских Словена. Ту се виде два фактора који остају присутни све до данашњих дана: етнички и расни презир Германа према Словенима и верска мржња према онима који су сматрани припадницима погрешне вере“, рекао је Ковић.

Он је оценио да су расне теорије XIX века дале идеолошко оправдање хијерархијском схватању народа и тежњама појединих европских сила ка политичкој доминацији. Посебно је говорио о томе како су Срби због православне вере, словенског порекла и веза са Русијом посматрани у европским престоницама.

„Србе су због вере, словенства и помоћи коју им је пружала Русија у борби за стварање сопствене државе и национално ослобођење, у Лондону, Паризу, Бечу и Берлину видели као „мале Русе“, као вечите претходнице руских козака у њиховом походу ка јужним морима. Све што нису смели или могли да ураде Русима, радили су Србима“, рекао је Ковић.

Косово и Метохија: место где геноцид над Србима и даље траје

Говорећи о Првом и Другом светском рату, Ковић истиче масовне злочине аустроугарских снага над српским цивилима и заробљеницима, као и злочине усташког режима у НДХ, посебно у логорима Јасеновац и Јадовно. Према његовим речима, страдања су пратили прогони и покушаји уништавања српског националног и верског идентитета.

Што се положаја Срба на Косову и Метохији тиче, Ковић је указао на хапшења, притиске на српске институције, безбедносне проблеме и угрожавање културног и верског наслеђа.

„Данас Србе на Косову и Метохији готово свакодневно хапсе, осуђују у судским процесима које сматрамо монтираним, приводе и понижавају, укидају им националне установе и основне услове за живот. Они живе у гету, у свакодневној бризи за физичку безбедност своје деце“, рекао је Ковић.

Он је упозорио и на угроженост српских светиња и гробаља.

„Оне српске светиње и споменици културе који нису уништени проглашавају се за албанско наслеђе. На Косову и Метохији готово да нема српског гробља које није оштећено или уништено. Циљ је избрисати све трагове постојања српског становништва на Косову и Метохији“, истакао је он.

Проблеми са асимилацијом и остваривањем права Срба јављају се и у Хрватској, Црној Гори и Северној Македонији, додао је Ковић.

Према његовим речима, проучавање историјских страдања не сме да подстиче мржњу према другим народима, већ да допринесе разумевању прошлости и спречавању нових злочина.

„Проучавање ове теме нема само академски значај. Неопходно је да народ који је претрпео геноцид постане свестан онога што се догодило. Циљ не сме бити мржња, нити ударање жига колективним припадницима других народа. Зло се мора познати и зауставити, јер Срби, као и други народи, имају право да се од њега одбране и сачувају“, закључио је Ковић.

На другој међународној конференцији посвећеној питању геноцида над словенским народима у двадесетом веку, која се одржава у Руском дому, учествују политичари и научници из Србије, Русије, Црне Горе, Републике Српске, Белорусије, Словачке, Чешке, Румуније и Бугарске.

Чланак Срби претрпели три геноцида, Запад би сад да их оптужи да су геноцидни – и да их избрише са Космета се појављује прво на ИСКРА.

На Балкану се формирају антисрпске војне структуре, усмерене против Србије и Републике Српске, ентитета унутар Босне и Херцеговине (БиХ), изјавила је Јулија Жданова, шеф руске делегације на састанку у Бечу о војној безбедности и контроли наоружања.

„Створени под маском одбрамбених савеза, спој Загреб-Тирана-Приштина и војни блок Загреб-Љубљана, представљају додатни фактор нестабилности у региону. Сведоци смо формирања антисрпских структура, покушаја да се Србија и Република Српска унутар БиХ угурају у стисак НАТО-а“, рекла је она на 25. састанку комисије основане у оквиру Дејтонског споразума.

Жданова је тврдње о наводним „претњама од Срба“ назвала само изговором за даље јачање потенцијала ових група. Према њеним речима, напорима НАТО-а наставља се интензивна милитаризација Западног Балкана.

Она је такође истакла да Брисел покушава да промени равнотежу снага у региону са циљем даљег увлачења у евроатлантску орбиту, супротно вољи значајног дела становништва.

Дејтонски споразум једина основа регионалног решења

Покушаји искривљавања принципа Дејтонског споразума имаће катастрофалне последице по Босну и Херцеговину (БиХ) и цео Западни Балкан, упозорила је Жданова.

„Верујемо да је Савет безбедности УН дужан да спречи развој таквог сценарија“, рекла је она.

Према речима дипломате, западне земље покушавају да сруше државну архитектуру БиХ утврђену Дејтоном. Она је нагласила да Русија сматра Дејтонски споразум једином одрживом основом за регионално решење.

Запад покушава да увуче Балкан у снабдевање Кијева оружјем

Поред тога, она је оценила да земље Западног Балкана настављају да бивају увучене споља у снабдевање Украјине оружјем кроз сумњиве шеме, заобилазећи одлуке националних власти.

„Они (Запад) настављају да увлаче државе Западног Балкана у снабдевање кијевског режима оружјем користећи своје арсенале и војно-индустријске производне капацитете, укључујући и кроз разне сумњиве шеме“, објаснила је Жданова.

Дипломата је такве акције прогласила неприхватљивим и упозорила западне државе да не претварају Балкан у арену за геополитичку конфронтацију .

Према речима Жданове, ЕУ и НАТО покушавају да избаце Русију и Кину из региона и спрече даљу сарадњу између балканских држава и Москве и Пекинга.

Чланак Русија упозорава: Запад покушава да Србију и Републику Српску увуче у канџе НАТО-а се појављује прво на ИСКРА.

Председник ОпштинеКотор Владимир Јокић упутио је министру спорта и младих Зорану Јојићу захтев за давање сагласности да се градски базен, који је одлуком Владе Црне Горе назван по Петру Другом Петровићу Његошу, преименује у „Зимски базен Котор“. Јокић је поручио да је претходни назив базена, по Зорану Џимију Гопчевићу, изазвао међудржавне проблеме и могао успорити европски пут Црне Горе, али да одлука да се објекат назове по Његошу представља грешку и додатно би продубила незадовољство у Котору.

Јокић је у отвореном писму министру навео да је, осим формалног захтева за промену назива, сматрао својом обавезом да которској и црногорској јавности образложи разлоге таквог предлога.

Како је истакао, име Зорана Џимија Гопчевића, које је базен раније носио, без оправдања у историјским чињеницама, према његовој оцени, постало је повод за међудржавне проблеме, док је један од највећих которских спортиста доведен у ситуацију да се о његовом животу и делу јавно суди без могућности одбране.

„Наша муком стечена и обновљена пријатељства су, не нашом вољом, након именовања базена развргнута, наше право да доносимо одлуке засноване на чињеницама доведено у питање и што је најболније од свега, највећи ватерполиста нашег града и засигурно један од најпримеренијих грађана изведен на јавно суђење без права на одбрану и истину. Такав положај је био врло деликатан за град попут Котора, који је одувек представљао врата Црне Горе према Европи и свету“, навео је Јокић.

Према његовим речима, локална управа је, иако тешка срца, прихватила да се назив базена промени, имајући у виду значај европских интеграција за Црну Гору.

Због тога је, како је објаснио, 19. октобра министру доставио предлог да објекат убудуће носи назив „Зимски базен Котор“, очекујући да ће Министарство уважити специфичност ситуације и омогућити да се питање коначно ријеши.

Међутим, Јокић тврди да је био непријатно изненађен када је сазнао да је министар предложио да базен носи име Петра Другог Петровића Његоша, што је влада прихватила.

„Најнепријатније сам био изненађен када сам прочитао у медијима најаву да ћете за име базена у Котору предложити име Петра Други Петровића Његоша, верујући да је у питању непроверена информација. Чињеницом да сте ипак, формално влади предложили овај назив, што је и прихваћено, остали смо сви затечени. Овакав поступак представља, убеђен сам несвесно, сипање соли на нашу рану“, поручио је Јокић.

Председник Општине нагласио је да Котор има снажне историјске и културне везе са Његошем, подсећајући да је црногорски владика и песник своја путовања започињао и завршавао у том граду, као и да је бројним которским породицама посвећивао песме.

Подсетио је и да је Његош 1850. године на Прчању написао тестамент, као и на његове речи из 1848. године да су Бока и Црна Гора спојене „као душа и тело“.

Јокић је указао и на то да се у непосредној близини базена већ налазе Основна школа „Петар Други Петровић Његош“ и Његошева улица, те да град на бројне начине чува успомену на црногорског владику.

Ипак, сматра да именовање базена по Његошу није допринело продубљивању те историјске везе, већ да је изазвало супротан ефекат.

„Давањем назива базена по Његошу није се помогло да се то сећање и веза продубе, већ управо супротно, постала је предмет готово поруге у которској јавности. У изазовним временима која траже одговорност неретко се и десе грешке. Овакво именовање представља управо то, грешку која је учињена, верујем без намере, већ као резултат непознавања локалног контекста“, оценио је Јокић.

У формалном захтеву достављеном Министарству спорта и младих, Општина Котор навела је да је предложени назив „Зимски базен Котор“ у складу са чланом 106а Закона о спорту, који омогућава именовање спортских објеката према називу локалне самоуправе или насеља на чијој се територији налазе.

Јокић је затражио да Министарство у року од 30 дана од пријема захтјва достави сагласност на предложени назив, након чега би одлука била упућена Скупштини општине Котор на разматрање и одлучивање.

Председник Општине позвао је министра да захтев размотри у најкраћем могућем року, како би се, како је поручио, коначно затворило питање које је изазвало бројне полемике и незадовољство у Котору.

Влада Црне Горе, саопштила је јуче да је на основу прибављене сагласности већине чланова, усвојила одлуке којима се мења назив градског базена у Котору и накнадно одобрава спомен-плоча у Морињу, постављена у октобру 2022. године.

Према саопштењу владе, на основу измена Закона о спорту које су усвојене пре десетак дана, а потписао их је председник Црне Горе Јаков Милатовић, одлучено је да базен у Котору, који се до сада носио име славног ватерполисте Зорана Џимија Гопчевића, сада добије назив „Градски базен – Петар Други Петровић Његош„.

Базен у Котору носио је име по Гопчевићу од 2021. године а промену имена тражила је Хрватска тврдећи да је Гопчевић био један од чувара у Морињу крај Котора у коме су на почетку рата 90-их били хрватски заробљеници, и у коме нико од њих није страдао.

Одлукама о базену у Котору и плочи у Морињу, влада је позитивно решила два захтева Хрватске која су блокирала пут Црне Горе у Европску унију.

Осим ова два захтева, Хрватска још тражи од Црне Горе решавање питања морске границе на Превлаци, али под хрватским условима, затим обештећење за хрватске логораше у Морињу, а било их је, наводно, више од 300, траже процесуирање ратних злочина, укључујући и оне по командној одговорности, захтевају решавање имовинских права хрватских породица, укључујући 51 породицу из Тивта и друге из Боке которске… И на крају, посебно болно за црногорску јавност, траже враћање школског брода „Јадран“ који је „симбол вековне поморске традиције Црне Горе“.

Чланак Председник општине Котор о промени имена градског базена: Не сипајте нам со на рану се појављује прво на ИСКРА.

МУЛТИПОЛАРНИ свет више није само нада или пусти сан Срба и осталих жртава НАТО Запада. Он је стварност; живимо у њему. Још, међутим, није попримио јасне форме.

Сједињене Америчке Државе дуго су одбијале да прихвате реалност, али сада Русију и Кину прихватају као равноправне саговорнике. Границе интересних сфера ипак нису оцртане.

Рат у Украјини додатно је узбуркао страсти и усмерио нишанске справе Запада ка свима који не показују довољно непријатељства према Русији, једином стратешком савезнику Срба. Опасност, дакле, није прошла са нестанком униполарног света.

У свету сада постоје три Велике силе – САД, Русија и Кина. ЕУ то није. Она нема једну, јединствену, централизовану војску, финансије, политику. Поред тога, ЕУ је данас сукобљена са својом главном заштитницом, САД. То додатно слаби њен положај.

Ојачана је чињеницом да Велика Британија, по традицији ближа САД, сада наступа заједно са Бриселом. У сваком тренутку, међутим, Британци ће следити искључиво и само сопствене интересе.

Разматрање положаја Српске према Великим силама нема много смисла уколико се посматра одвојено од Србије и Црне Горе. У Хрватској, после уништења и етничког чишћења Крајине, и у Северној Македонији, у којој су увелико асимиловани, Срби не представљају значајан политички чинилац. На такав, целовит начин, Србе посматрају саме Велике силе. Тако ће бити и у овом кратком прегледу, при чему ће тежиште бити на Репубици Српској.

Важно је да се нагласи: када је реч о Српској, главна тема је намера њених непријатеља да буде развлашћена и уништена. Србија није у мањој опасности – преко Косова и Метохије, као првог корака, она би могла да буде распарчана, слично Југославији. Срби у Црној Гори (као и у Хрватској и Северној Македонији) изложени су систематском претапању у друге народе. Српском народу свуда, дакле, прети нестанак државне заштите, асимилација и уништење.

Народ који је у 20. веку претрпео три геноцида нема право на наивност. Главни циљ српске спољне политике мора да буде борба за основни, биолошки, потом и духовни опстанак. У односу на ову тему све остале су другоразредне, укључући и корупцију која је важна, али се смишљено намеће као кључна и најважнија. Главно средство за испуњење тога циља, права на живот и слободу српског народа, јесу дипломатија и војска. То се у Српској, са живим сећањима на 1941. и 1992, понајбоље зна и осећа.

Иако није Велика сила, ЕУ у овом кратком прегледу заслужује посебну пажњу. Она и НАТО, као њен нераздвојни близанац, опколили су земље у којима живе Срби. НАТО има своје трупе на тлу Српске, Србије (Косово и Метохија) и наравно Црне Горе, која је чланица тог војног савеза. У њему је и Македонија, док је Хрватска чланица и ЕУ и НАТО.

Све ове земље прекривене су мрежама економског утицаја и невладиних организација које се финансирају из ЕУ. Српска, Србија и Црна Гора су „на европском путу“. Црна Гора у томе показује највише ентузијазма, следи Србија која се, како изгледа, не шали када каже да „хоће у Европу“, док Српска, иако у саставу Босне и Херцеговине која много полаже на своју „европску будућност“, очигледно не жури да се нађе у том друштву.

Штавише, Бања Лука отворено именује Немачку и Велику Британију као државе које према Српској воде непријатељску политику. Ове две земље истичу се и по непријатељству према Србији, што се нарочито јасно види на Косову и Метохији. Из Србије, међутим, тим поводом не долазе тако недвосмислене поруке као из Бање Луке.

ЕУ има још једну, по Србе врло непријатну особину – док губи подршку САД, она предњачи у провоцирању рата са Русијом. Важно је то што и Москва као своје главне непријатеље именује управо Лондон и Берлин.

Европска Унија се истиче и по убрзаној атеизацији и разарању традиционалних, породичних вредности, као и по готово неконтролисаној имиграцији, која убрзано мења демографски и политички пејзаж њених чланица.

Многи то сматрају показатељима културног и духовног пропадања. Упркос томе, ЕУ и даље има значајан утицај на српске образоване средње класе. У Српској то још нема политичку тежину, јер гласачи очигледно на прво место стављају националне и државне теме, али у најновијим политичким потресима у Србији, обе сукобљене стране такмиче се у продобијању подршке Брисела.

У Црној Гори, „европске вредности“ толико су привлачне да, слично као у времену после 1945, постоји прилично масовна спремност да се за љубав Брисела мења чак и национални идентитет. Тамо су и тврдо српске странке „проевропски опредељене“.

САД нису постале пријатељ Срба, али више нису такав и толики непријатељ какав су биле у време мултиполарног света. Трампова администрација чак је према Бањој Луци показала и одређену наклоност. Због тога је била спремна да у Босни и Херцеговини уђе у отворен сукоб са Берлином и Бриселом.

То се понајбоље показало када је под притиском Вашингтона заустављен судски прогон над Милорадом Додиком и када је смењен Кристијан Шмит. Нема сумње да је у томе значајну улогу имао јасан протрамповски став администрације Додика у сва три изборна циклуса у којима је Трамп био председнички кандидат.

Још је, чини се, важнија антиисламистичка боја Трампове администрације и МАГА покрета; то је сигурно имало утицаја на захлађење односа са Сарајевом, па и са Приштином.

САД и Израел сада ратују са земљама које су 1992-1999. слале исламисте у Босну и Херцеговину и на Косово и Метохију.

Бања Лука је успела да и са Тел Авивом успостави срдачне односе, у чему је опет важну улогу имао Додиков јасан произраелски став. Одређен значај имају и заједничка сећања на геноцид хрватско-муслиманских усташа над Србима и Јеврејима у Другом светском рату. Коначно, хиперактивна политика Израела на Балкану вођена је, по свој прилици, и потребом заузимања позиција за предстојећи сукоб са Турском.

Анкара, је, опет, у Босни и Херцеговини, Старој Рашкој и на Косову и Метохији, изразито непријатељски расположена према интересима Срба.

И Србија одавно води произраелску политику; у последње време она као да успева да, после кварова на везама, унапреди односе са Трампом. То би значило да би Београд могао да следи Бању Луку у политици ослањања на три Велике силе – Русију, Кину и САД. За разлику од Српске, можда вођена и унутрашњополитичким изазовима, Србија задржава тесне везе и са Бриселом.

Бања Лука је, наиме, добре везе са Вашингтоном изградила уз благослов Москве. То се види из чињенице да се после приближавања Вашингтону, ништа није променило у односу Русије према Српској. И ту су јасне и недвосмислене проруске поруке Додика дале плода. Москва остаје главни геополитички и економски ослонац Бања Луке. Изузев Србије, нема државе чије становништво тако добро разуме борбу Републике Српске за живот и слободу, као што је то Русија. То је једина Велика сила на коју би Српска, у условима непосредне егзистенцијалне претње, могла да се ослони.

Значај Русије за Републику Српску додатно је наглашен чињеницом да у балканским геополитичким питањима, Кина прати политику Москве. То се нарочито добро види у Савету безбедности Уједињених нација.

Много пута се показало да Срби могу да рачунају на добру вољу Кине. У томе важну улогу има сећање Кинеза на НАТО напад на њихову амбасаду, усред бомбардовања Србије. Осим тога, Срби су својим храбрим отпором НАТО пакту 1991-1999, онда када је био најјачи, када су му се и Русија и Кина склањале с пута, стекли одређен морални углед у тим земљама.

Такви обзири нису пресудни у деловању Великих сила, али Бања Лука и Београд би требало да имају на уму и ову околност.

Кина, како се показало, може да буде извор наоружања, инфраструктурних пројеката и више него значајних прихода. У томе би, ипак требало бити пажљив према Русији – стиче се утисак да она понекад подозриво мотри на ширење кинеског економског утицаја у српским земљама.

У закључку – од три Велике силе чак две, Русија и Кина, могу се сматрати пријатељима Срба. Ни САД, како је речено, више нису такав непријатељ, какав су биле у време униполарног света.

Између ове три силе данас постоје добри односи, које угрожавају понајвише ЕУ и америчка „дубока држава“. Трамп настоји да изгради лично добре односе и са Владимиром Путином и са Сијем Ђипингом. Са друге стране, он је захладнео односе са ЕУ, у којој види главног изазивача невоља.

После чувеног сукоба са Владимиром Зеленским у Овалном кабинету Беле куће, нарочито после његовог споразума са Русима у Енкориџу, показало се да Трамп не може да наметне свој став вођама ЕУ и њиховом штићенику у Кијеву. Неки посматрачи постављају чак и питање будућности НАТО пакта.

Уколико дође до мировног споразума САД са Русијом о Украјини и другим питањима, то ће се добро одразити на однос Вашингтона према Србима. Постоји, међутим, и опасност да би неки њихов будући споразум о подели интересних сфера могао да Републику Српску препусти Западу. Због тога је веома важно имати посебно добре изворе и лобисте у Москви.

Јасно је да је спољна политика Српске у овом тренутку узела добар правац. Она се заснива на ослањању на Русију и Кину и сарадњу са САД. Са ЕУ се негују добри односи, у мери у којој је то могуће, али Бања Лука је ипак, свесна непријатељства Немачке, држи на одстојању. То не значи одустајање од трагања за савезницима унутар ЕУ, какав је био Орбан.

Да би овакав програм могао да се спроводи, потребна је непрекидна мобилисаност у решености да Република Српска одбрани своје право на живот и слободу. Изградња дипломатије и средстава одвраћања у томе ће бити кључна.

Срби имају лошу особину да се, после периода изразите активности и борбе, брзо опусте и пасивизирају. То се догодило и 1918. и 1945. године. Непријатељ, а Немци и Енглези су познати по германској, дугорочној систематичности и упорности, то добро зна и зато по правилу ишчекује такве периоде.

Неопходно је да се то што пре разуме и промени.

(Трибина је одржана 30. септембра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)

Чланак Ковић: Анкара је опет изразито непријатељска према Србима, Москва остаје главни ослонац Српске се појављује прво на ИСКРА.

Мушкарац (39) са подручја Огулина у Хрватској неправоснажно је кажњен са 2.000 евра јер је у дворишту родитељске куће прегласно пуштао партизанске песме и другу музику, чиме је, према оцени суда, провоцирао и узнемиравао комшије са којима је дуже време у сукобу и нарушавао јавни ред и мир.

Интересантна је висина казне коју је добио мушкарац за партизанске песме, јер је бивши министар и посланик Домовинског покрета Јосип Дабро кажњен је са 700 евра због певање песме „У Мадриду гробница од злата“, посвећена усташком поглавнику Анти Павелићу.

Пресуду за партизанске песме донео је Општински суд у Карловцу, стална служба у Слуњу, а мушкарац је због инцидента био ухапшен и провео је ноћ у полицијском притвору. Инцидент се догодио 9. јуна ове године, око 17 часова, у месту Турковићи Огулински.

Према исказима комшија које је суд прихватио, мушкарац је у дворишту укључио преносни звучник и пуштао музику толико гласно да се чула и на улици. Комшије су навеле да су се са звучника чуле песме „Млада партизанка“ и „Друже Тито“, као и друге корачнице. Према њиховим тврдњама, мушкарац их је пратио са звучником и добацивао им увреде када су покушали да се удаље од буке.

Један од комшија изјавио је да се музика чула у кругу од око 500 метара и да је полицију због сличних догађаја звао и раније, у априлу и мају. Супружници су навели да сукоб траје дуже време, да су били изложени увредама и узнемиравању и да су због тога имали здравствене проблеме због којих су потражили лекарску помоћ.

Мушкарац је одбацио оптужбе, тврдећи да у време инцидента није био у родитељској кући и да је стигао тек око 18.30 часова, када је дошла полиција. Његова мајка је изјавила да је она око 17 часова случајно пустила музику на мобилном телефону, да је била нешто гласнија, али да је трајала само неколико минута. Навела је да њен син тада, према њеном сећању, није био присутан.

Одбрана је тврдила да је случај последица дугогодишњег сукоба две породице, наводећи да комшијама смета узгој животиња на имању породице окривљеног и да учесталим пријавама полицији покушавају да издејствују пресељење фарме.

Један од кључних доказа били су снимци надзорних камера са куће комшије, који их је доставио полицији. На снимцима од 9. јуна види се његово двориште и чује музика. Полиција је током поступка предложила психијатријско вештачење окривљеног и његово задржавање због учесталих пријава и раније неплаћених казни.

Чланак Хрватско правосуђе: За партизанске песме казна 2.000, а за усташке 700 евра се појављује прво на ИСКРА.

Билатерална питања између Црне Горе и Хрватске нису део преговарачког процеса са Европском унијом, али морају бити решена, јер је за даљи напредак Црне Горе неопходна сагласност свих 27 држава чланица, поручила је европска комесарка за проширењеМарта Кос.

Косова је у интервјуу за Радио Црне Горе истакла да Хрватска има своје интересе, али да је охрабрује што је Црна Гора последњих дана направила кораке ка решавању отворених питања.

Она сматра да је потписивање приступног уговора до лета 2027. реално и да Брисел подржава визију да Црна Гора постане 28. чланица ЕУ 2028. године.

Косова је казала да треба направити разлику између техничког дела преговарачког процеса и политичке подршке држава чланица Европске уније.

„Ја бих овде направила разлику између техничког процеса и подршке коју свака држава кандидаткиња мора да добије од свих 27 чланица Европске уније. То што сте ви остварили у Црној Гори у последње три године заиста је нешто што се дешава једном у животу. У три године направити значајан напредак као што сте ви урадили, заиста сам поносна на вас. Надам се да сте и ви овде у Црној Гори поносни на себе“, казала је Косова, пренео је Танјуг.

Ако желимо да идемо даље у овом процесу у Бриселу, истакла је она, треба нам зелено светло свих 27 чланица, а Хрватска има своје интересе и Хрватска отворено прича о томе.

„Баш ме радује што је последњих дана Црна Гора направила кораке и што дијалог између Хрватске и Црне Горе постоји. Мислим да сте на добром путу да се реше и ова билатерална питања. Ова билатерална питања нису део преговарачког процеса, али због свега што сам објаснила, морају да се реше“, навела је Косова.

Одлуку Скупштине Црне Горе да, уз подршку дела опозиције, усвоји Предлог за промену Устава у делу који се односи на проверу интегритета кандидата за чланове Владе, она је оценила као још један важан корак ка пуноправном чланству у Европској унији.

„Усвајање уставних промена приближава Црну Гору затварању преговарачког поглавља 23, а потом и окончању приступних преговора“, рекла је Косова.

На питање о председнику Скупштине Андрији Мандићу, чија смена није добила подршку парламента, као и о критикама опозиције због његовог изјављивања саучешћа породици Ратка Младића, Косова је поручила да о руководству парламента може одлучивати искључиво скупштина.

Подсетимо, у Црној Гори се не смирују страсти поводом одлуке Владе Црне Горе да промени назив базена у Котору и легализује накнадно спорну спомен-плочу у Морињу.

Док европска комесарка за проширење поручује да билатерална питања две земље нису део преговарачког процеса, за председника Демократске народне партије Милана Кнежевића то је капитулација Црне Горе пред Хрватском.

Кнежевића наводи да је Црна Гора постала филијала Загреба, звана „Црвена Хрватска“, што је, како каже, срамота за сваког Србина и Црногорца.

Такође, истиче да су овим чином у Црној Гори још једном отворили Јасеновац, ископали Корићку и Јадовну јаму, отворили Доњу Градину, покренули збегове, прогоне и погроме.

Чланак Марта Кос о понижењу Црне Горе пред Хрватском: Мислим да сте на добром путу се појављује прво на ИСКРА.

Невладина организација „Срби у Црној Гори“ најоштрије осуђује одлуку Владе Црне Горе да накнадно одобри задржавање спомен-плоче у Морињу, са постојећим натписом, позивајући се на „посебан јавни интерес“ који образлаже приступањем Црне Горе Европској унији.

У саопштењу ове невладине организације, које је потписао председник Дејан Маштер, од Владе Црне Горе се захтева да јавно образложи шта конкретно представља „посебан јавни интерес“ у овом случају, да објасни зашто су европске интеграције наведене као оправдање и да отвори простор за транспарентну расправу о спорном натпису на спомен-плочи у Морињу.

Од српских партија у власти захтевају да се јасно изјасне и покажу да ли су спремне да заступају интересе народа који им је указао поверење.

„Ово није питање само једне плоче. Ово је питање односа државе према српском народу, политичке одговорности и граница преко којих се не сме прелазити ради опстанка на власти“, навели су у саопштењу.

Додају да неће ћутати, да неће прихвати колективну кривицу и да неће дозволити да се иза европских интеграција сакривају питања на која грађани заслужују јасан одговор.

Иначе, на плочи у Морињу пише: „Током великосрпске агресије на Хрватску, овдје је био логор, такозвани Центар Морињ (3. 10. 1991 – 18. 8. 1992) за заточене хрватске цивиле и браниоце. Сјећамо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Црне Горе. Изражавамо жаљење за све патње које су проживјели заточени. Да се никада не понови!“.

Треба напоменути и да ниједан Хрват није убијен у Морињу.

Чланак НВО „Срби у Црној Гори“: Влада да омогући расправу о спорном тексту на плочи у Морињу се појављује прво на ИСКРА.

Влада Црне Горе накнадно је одобрила спомен-плочу постављену 10. октобра 2022. године на улазу у војни објекат Морињ, у општини Котор, уз образложење да за то постоји посебан јавни интерес који се огледа у приступању Црне Горе Европској унији.

Одлука је донијета на телефонској сједници 19. октобра 2026. године.

Одлуком о накнадном одобравању спомен-обиљежја у општини Котор, Влада је одобрила задржавање плоче на постојећој локацији, у садашњем изгледу и димензијама, са натписом који је на њој исписан.У одлуци се наводи да је накнадно одобравање оправдано посебним јавним интересом.

„Утврђује се да постоји посебан јавни интерес за накнадно одобравање спомен-обиљежја из члана 1 ове одлуке, ради друштвеног значаја који се огледа у приступању Црне Горе Европској унији“, наведено је у документу.

Влада је истовремено предвидјела да ће орган државне управе надлежан за послове културе накнадним рјешењем одредити орган који ће бити задужен за одржавање спомен-плоче.

Одлука је донијета на основу члана 16а ст. 1 и 5 Закона о спомен-обиљежјима, а ступиће на снагу даном објављивања у „Службеном листу Црне Горе“.

Спомен-плоча у Морињу постављена је 10. октобра 2022. године на каменом зиду у зони улаза у тамошњи војни објекат. Новом одлуком одобрено је њено задржавање на тој локацији, без измјена постојећег изгледа, димензија и натписа.

Чланак Послије четири године од постављања, Влада преко телефона одобрила срамотну спомен-плочу у Морињу: Позвали се на европске интеграције се појављује прво на ИСКРА.

Акција за људска права (ХРА) из Подгорице и загребачка организација Документа – Центар за суочавање с прошлошћу затражиле су од Жупанијског државног тужилаштва у Сплиту да хитно саслуша две жене, последње живе међу онима које су биле заточене у војном затвору Лора и непосредно сведочиле злостављању црногорских војника и резервиста 1992. године, преноси портал РТЦГ.

Како се наводи у заједничком саопштењу, жене су у априлу 1992. године заробиле хрватске оружане снаге на подручју Купреса, након чега су пребачене у Лору. Наводи се да је са њима разговарала извршна директорка ХРА Теа Горјанц Прелевић.

„Обе су потврдиле да су се у Лори у исто време налазили заточеници из Црне Горе. Једна од њих је видела групу од око 18 мушкараца и наводи да су стражари организовали њихово пребијање тако да га жене гледају“, истиче се у саопштењу.

Обе су описале и смрт једног затвореника.

„Стражари су га тукли до поноћи, а ујутру су чуле како говоре да је ‘овај Црногорац’ умро током ноћи. Оне су потом биле приморане да чисте крваву ћелију у којој је лежало његово тело. Када су два дана касније извођене из Лоре ради размене, у возилу којим су превожене налазило се и људско тело. Возило их је одвезло на размену у Босни и Херцеговини. То указује на могућност да је и тело заробљеника пребачено у БиХ, где су пронађени и посмртни остаци више црногорских резервиста за које се претпоставља да су били у Лори. И оне саме су биле изложене тешком злостављању, претњама смрћу и понижавајућим условима заточеништва“, наводи се у саопштењу.

Истичу да њихова сведочења могу помоћи и да се идентификује један стражар који се према њима понашао хумано и који би могао имати важна сазнања о томе шта се дешавало у Лори.

„Жупанијском државном одвјетништву у Сплиту смо доставили сажетке исказа сведока и њихове контакте. Очекујемо да то одвјетништво обезбеди да оне буду саслушане без одлагања. Позивамо и надлежне институције Црне Горе, Србије и БиХ да пруже пуну помоћ кроз међународну правну сарадњу. Ово може бити последња прилика да се од живих очевидаца утврди истина о злочинима над црногорским затвореницима у Лори“, наводи се у заједничком саопштењу Акције за људска права (ХРА) и Документа – Центра за суочавање с прошлошћу.

„Због њихових година и здравственог стања саслушање не сме да се одлаже“, поручили су из ХРА и Документе, наводећи да су тужилаштву доставили сажетке исказа и контакте сведока.

Позвали су и надлежне институције Црне Горе, Србије и БиХ да пруже пуну помоћ кроз међународну правну сарадњу, упозоривши да би ово могла да буде последња прилика да се од живих сведока утврди истина о злочинима над црногорским заробљеницима у Лори.

Иначе, логор „Лора“ основан је 1991. године у Сплиту, а припадници Војне полиције Хрватске војске тамо су починили злочине над припадницима никшићко-шавничке групе, резервистима ЈНА, када су убили 14 војника, иако су они као припадници ЈНА имали статус ратних заробљеника, према којима је морало да се поступа у складу са међународним хуманитарним правом, које забрањује мучење и убијање.

Посмртни остаци готово свих убијених пронађени су на различитим локацијама у БиХ, укључујући околину Мостара и Требиња.

Хрватско тужилаштво тај случај истражује још од 2007. године, али оптужница до данас није подигнута.

Шеф хрватске дипломатије Гордан Грлић Радман je давао изјаве да „не постоји и никада није постојао никакав логор Лора“, негирајући злочине над црногорским војницима, док истовремено од Црне Горе захтева одштету за Морињ, где се налазио прихватни центар ЈНА и где није убијен ниједан хрватски држављанин.

Питање обештећења бивших заточеника Мориња једно је од питања на којима Хрватска инсистира и којима условљава европски пут Црне Горе.

Чланак Последња прилика да се чује истина: Нови сведоци о злочинима у Лори се појављује прво на ИСКРА.

Према незваничним информацијама из Владе, ускоро би требало да буду донијете одлуке о називу базена у Котору, као и о озакоњењу спомен-плоче у Морињу.

Како сазнајемо, министар спорта из редова СНП-а није прихватио приједлог да базен носи назив „Градски базен Котор“, већ је предложио да објекат понесе име једног од највећих црногорских и српских пјесника – Петра ИИ Петровића Његоша.

Истовремено, према нашим информацијама, министри из СНП-а изузеће мишљење приликом одлучивања о озакоњењу спомен-плоче у Морињу. Разлог је неслагање са садржајем натписа на самој плочи, на којој се наводи да се догодила „великосрпска агресија“.

Очекује се да ове одлуке ускоро буду на дневном реду Владе.

Чланак Министарство спорта предложиће да се базен у Котору назове по Петру ИИ Петровићу Његошу се појављује прво на ИСКРА.

У светлу протеста у Албанији, Срби морају да се штите јавним и политичким деловањем, благовремено и превентивно, као и да воде рачуна о себи. Треба да се труде да сачувају своју безбедност, јер је напад на Србе албански модус операнди, каже за Спутњик бивши премијер Србије и потпредседник владе СР Југославије Никола Шаиновић.

Током студентских протеста у Тирани дошло је до нових сукоба демонстраната и полиције, бацања каменица и молотовљевих коктела, као и употребе сузавца и водених топова.

Историјске поуке

Никола Шаиновић, у разговору за Спутњик, каже да новија историја говори о томе да свака радикализација политичке ситуације у Албанији избацује на површинуи радикалне политичке струје. Те и такве струје, каже он, без обзира на мотив, циљ и боју којом су обојени, деле идеју о ,,Великом Косову“ . За ту идеју ,,Великог Косова“, објашњава он, једина препрека су – Срби.

Ми смо 1997. године, током великог хаоса у Албанији, када су се распале и војска и држава, као продукт добили ОВК. То оружје из државних магацина завршило је у рукама ОВК и добили смо рат на Косову. Оно што се дешавало 2004. године, али и касније, показује да приликом сваког узнемиравања албанске јавности, из било ког разлога, они крећу да се свете Србима. То је, нажалост, историјска поука и сада морамо о томе да размишљамо, не да бисмо се плашили, него да бисмо на време указали свим међународним субјектима на ту опасност, каже Шаиновић за Спутњик.

Можемо ли се уздати у Кфор?

Иако је међународним споразумима предвиђено да страни фактори контролишу овакве насилне изгреде, земље Западне Европе, попут Француске, Белгије и Италије , погођене су сопственим демонстрацијама, грађанским немирима и масовним незадовољствима. Мало је вероватно да ће се они, у тако осетљивим тренуцима за сопствену државу, ,,петљати“ у наше проблеме. Ипак, наш саговорник подсећа да су се и они обавезали међународним договорима, те да ће морати да реагују у случају било каквих нереда.

КФОР је 2004. године оружјем зауставио, није спречио, али је зауставио прогон Срба. То је његова обавеза и Србија то врло енергично тражи од КФОР-а, јер је његов мандат да осигура безбедност свих грађана.

Нашег саговорника брине талас радикализације друштва у Албанији у смислу могућности да се прелије на Косово и Метохију. Та два друштва су врло слична, са сличним политичким погледима, и Шаиновић очекује да ће се ова врста незадовољства код албанских комшија прелити и на нашу јужну покрајину. У којој мери, то је питање, али у сваком случају биће утицаја на радикализацију ситуације на КиМ, упозорава он.

Из тог разлога, неопходно је да се сада, док се то још није десило, предузму појачане мере безбедности. Недавно је постављен нови командант КФОР-а , подсећа наш саговорник уз оцену да то треба да буде његов први задатак.

Срби као дежурни кривци

Будући да се сваки проблем код Албанаца на крају своди на Србе, било да је реч о економији или унутрашњој политици, испада да су Срби за Албанце увек крајња одредница. Шаиновић објашњава да се та иста ситуација јавља широм бивше Југосалвије – од Загреба, преко Сарајева и Приштине до Тиране.

Када су Албанци видели да ће Тачи бити осуђен у Хагу, покренули су поступак против 400 Срба. Сад су се сетили да је неко тамо пре 27 година извршио злочине. Ни мање ни више, него су их тек сада открили. Двадесет седам година нису знали, а сада знају. Подигнуто је 400 оптужница против Срба у покушају да се покаже нека правда. То суђење, односно приближавање краја суђења, довело је до кампање прогона, а не до стварног истраживања ратних злочина, јер оно што се знало, зна се већ 27 година.

А то је, како закључује Шаиновић, само један од примера и показатеља једног те истог обрасца: шта год да се деси, Срби су криви.

Чланак Историја нас учи опрезу: Зашто протести у Албанији могу бити опасни и за Србе на Космету се појављује прво на ИСКРА.

Председник Црне Горе Јаков Милатовић својски је искритиковао посланике парламентарне већине у Скупштини Црне Горе и начин на који су 13. октобра изгласали Закон о допуни Закона о спомен-обележјима и Закон о допунама Закона о спорту, али је указ о проглашењу два закона – ипак потписао.

Из Службе председника саопштено је да су „оба закона усвојена без шире јавне и стручне расправе и без довољно могућности да се заинтересована јавност упозна са предложеним решењима“. Председник је указе потписао иако, како је навела његова служба – „таква пракса не доприноси транспарентности ни квалитету законодавног процеса“.

И док у добром делу црногорске јавности и даље влада мук поводом усвајања два закона, још већи после председникових указа, сасвим је јасно да је Црна Гора на овај начин, у ствари, отклонила последње препрека и створила законске услове за прихватање прва два од низа услова које је Република Хрватска поставила како би одблокирала црногорски пут ка Европској унији.

Допунама Закона о спомен-обележјима уводи се могућност накнадне легализације већ постављених спомен-обележја, у ствари ствара се могућност да се ретроактивно, накнадно легализује спомен-плоча у месту Морињ крај Котора откривена октобра 2022. године посвећена „великосрпској агресији на Хрватску“, а која је постављена мимо свих законских оквира.

„Током великосрпске агресије на Хрватску, овде је био логор, такозвани Центар Морињ (3.10.1991–18.8.1992) за заточене хрватске цивиле и браниоце. Сећамо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Црне Горе. Изражавамо жаљење за све патње које су проживели заточени. Да се никада не понови!“, записано је на плочи у Морињу чије је очување један од првих услова Хрватске да одблокира пут Црне Горе ка ЕУ.

То што је део црногорске јавности против ове плоче и посебно поруке, што је више пута тражено њено уклањање, за парламентарну већину у Скупштини Црне Горе није било од посебног значаја. И  допуне Закона о спорту имају исти карактер. Њима се, на први поглед, прописују „јединствени критеријуми и поступак за одређивање назива спортских објеката у Црној Гори“.

На други поглед, и у суштини, стварају се предуслови да Црна Гора, опет на захтев Републике Хрватске, а на евро путу, промени име базена у Котору који од 2021. носи име прослављеног ватерполисте Зорана Гопчевића. Хрвати, иначе, Гопчевића који је преминуо 2000. године, оптужују да је био чувар у поменутом Морињу где ни један хрватски грађанин није убијен.

Грађанима Црне Горе за утеху председник ће, како је саопштено, „с посебном пажњом пратити спровођење ових закона, очекујући од надлежних институција да својим одлукама и поступцима обезбеде пуно поштовање владавине права, институционалну одговорност и транспарентност према грађанима“.

Не улазећи у питања морала, части, чојства и јунаштва, достојанства једне нације, чини се да су хрватски услови везани за Морињ и базен у Котору лакши, једноставнији, у односу на оно што Црну Гору тек чека.

Хрвати, подсећања ради, од Црне Горе траже решавање питања морске границе на Превлаци, али под хрватским условима, траже обештећење за хрватске логораше у Морињу, а било их је, наводно, више од 300, траже процесуирање ратних злочина, укључујући и оне по командној одговорности, захтевају решавање имовинских права хрватских породица, укључујући 51 породицу из Тивта и друге из Боке которске… И на крају, посебно болно за црногорску јавност, траже враћање школског брода „Јадран“ који је „симбол вековне поморске традиције Црне Горе“.

Но, ту изгледа црногорским невољама на путу ка Бриселу није крај.

Некадашњи министар правде у 44. Влади Црне Горе, Андреј Миловић упутио је ових дана Влади Црне Горе, премијеру Милојку Спајићу те тамошњој јавности отворено писмо у коме наводи да је „улазак Црне Горе у Европску унију до 2028. године неизвестан због могућих политичких препрека у Француској и Немачкој“. Затварање преговарачких поглавља, чиме се ових дана Подгорица увелико хвали, према Миловићу, „не гарантује подршку будућих власти тих држава“.

„Док Црна Гора затвара преговарачка поглавља, а премијер Спајић, са својом новопресађеном и истриманом косом, усхићено броји затворена поглавља, у једној од најутицајнијих европских држава догађају се социо-економски потреси који љуљају целу Француску и њене институције. Француску потресају масовни протести ученика, студената и просветних радника због недовољних улагања у образовање, недостатка наставног кадра и све лошијих услова школовања. Протести се шире, социјално незадовољство расте, а парламентарна криза додатно отежава проналажење решења, поготово око усвајања новог буџета, што ће изазвати нове политичке потресе и још више запалити протесте широм земље. Све се ово догађа свега неколико месеци пре председничких избора 2027. године“, навео је Миловић на мрежи Икс.

Према Миловићу, председнички избори у тој земљи и одлазак актуелног председника Емануела Макрона отварају питање будућег политичког курса те земље.

„Емануел Макрон одлази, без могућности да се кандидује за трећи узастопни мандат, а француска политичка сцена дубоко је подељена. На једној страни су Марин ле Пен и Национално окупљање, на другој Жан-Лик Меланшон и радикална левица, док политички центар покушава да пронађе наследника Макроновог пројекта. Независно од исхода председничких избора, кључно питање биће способност француских институција да обезбеде тропетински политички консензус за улазак Црне Горе у изразито поларизованом друштву. А да и не говоримо о исходу потенцијалног француског референдума о уласку Црне Горе у ЕУ, уколико то буде први избор, а не тропетинска подршка у парламенту. Тренутно се не зна шта је горе по Црну Гору, у оба случаја“, навео је Миловић, упозоравајући и на изборе у Немачкој, на АфД и „Нову Немачку“, где се Црној Гори „смеши исти сценарио“.

Миловић је обраћајући се Спајићу и црногорској јавности на овај начин подсетио на француско законодавство према коме је у тој земљи потребна квалификована већина од три петине посланика у оба дома парламента како би се избегло обавезно референдумско изјашњавање грађана о пријему нових чланица у ЕУ.

Још прецизније речено, постоје два начина да Француска прихвати пријем нових чланица у ЕУ, први је изјашњавање грађана где председник Француске упућује на референдум закон којим се одобрава ратификација уговора о приступању нове чланице ЕУ. И други је одлука парламента: Народна скупштина (Assemblée nationale) и Сенат морају усвојити истоветан предлог са већином од три петине, чиме се омогућава да се поступак настави без референдума, у складу са уставном процедуром.

Имајући све ово у виду, сасвим је јасно колико су црни облаци који Црну Гору чекају на ЕУ путу и који се надвијају над овом државом чија власт спас за све невоље тражи у Бриселу. Спрам овог, испада да је решавање хрватских услова и предуслова лакши део посла.

Само да се све не  заврши као у чувеној песмици Бранка Радичевића – „Рибарчета сан“.

„Прском вода у чун стиже – Оде санак пусти!“

Чланак Рибарчета сан: Милатовић потписао хрватске уцене, праве невоље на ЕУ путу тек стижу се појављује прво на ИСКРА.

На српском гробљу у селу Вучинићи код Кладња, у Федерацији БиХ, порушен је низ споменика. На фотографијама које је објавила РТРС виде се оборени споменици Зору Зорановићу који је преминуо још 1987. године и коме су обележје подигли синови Жељко и Здравко, Рељи Станишићу који је на том гробљу сахрањен пре 34 године, споменик Угљеши Зорановићу, Мари и Милану Зорановићу…

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта изјавио је да је  скрнављење српских надгробних споменика на гробљу у селу Вучинићи код Кладња, у Федерацији БиХ, „дубоко срамотан и узнемиријући чин“ који заслужује најоштрију осуду.

По његовим речима, „уништавање и оштећивање надгробних споменика представља удар на достојанство покојника, осећања њихових потомака и право породица да у миру чувају гробове својих предака“.

„Посебно боли чињеница да су на мети бошњачких шовиниста споменици људи који су свој животни пут давно завршили, а чији потомци и даље носе успомене на њих и чувају породичне корене. Гробља су света места на којима се чува сећање на наше најмилије, породична историја и веза са завичајем. Она морају бити места мира, поштовања и пијетета, а не мета мржње и безумног вандализма“, рекао је Линта.

Рушењем споменика у селу код Кладња настављен је низ напада на српска православна гробља широм Федерације БиХ последњих година. И кратак хронолошки преглед тих напада показује да се не ради и спорадичним инцидентима већ је у питању образац који указује на систематски проблем са којим се суочава српска заједница у Босни и Херцеговини.

Средином септембра 2025. медији су пренели да су на старом православном гробљу у месту Печуј крај Зенице оскрнављени бројни надгробни споменици чиме је нанет огроман бол потомцима. Овај вандализам осудила је и мисија ОЕБС-а у БиХ. У накнадним извештајима објављено је да је порушено око 60 надгробних споменика и крстова укључујући и неке из 19. века. Који месец раније на капели крај православног гробља у Караули код Какња разбијени су прозори.

Крајем јуна прошле године оштећено је више надгробних споменика на православном гробљу у месту Ковачићи близу Кладња. Парох Дарко Кујунџић изјавио је да је то гробље по други пут на удару у кратком периоду те да починиоци ранијих напада нису пронађени.

Агенција Срна пренела је средином маја 2025. да је гробље у Мошћаници код Зеници скоро потпуно порушено, да је проваљено у гробљанску капелу. Тих дана јављено је да су у месту Данци у општини Какањ на православном гробљу сломљена четири споменика у облику крста. Оштећени су и поломљени бочни делови крстова па је измењен њихов карактеристичан облик.

Почетком децембра 2024. оскрнављено је православно гробље у селу Тупковићи, засеок Самарџићи крај Живиница. Мештани, троје српских повратника, тражили су од надлежних из полиције Тузланског кантона да утврде околности догађаја, да одговорне казне, али нема извештаја да су они нађени и процесирани. Као, уосталом, и у другим сличним случајевима. На објављеним фотографијама виде се порушени споменици и разбијени камени крстови.

У селу Липник на подручју Санског Моста, према извештају од 23. септембра 2024. године уништен је споменик посвећен четворици Срба убијених 1835. године за време османске владавине.

„Овде почивају слуге Божије – Никола Зец, Тривун Микић, Тривун Вукић, Петар Гаврил, звјерски набијени живи на коље 1835. Спомен подигли 1912. Јаков Станић и супруга Василија. Обновљен 2023“, пише на обореном споменику у облику крста.

У месту Пламенице код Кључа, истог месеца поново је оскрнављено православно гробље. Свештеник Немања Росић рекао је да је то гробље током претходне две године било мета више напада. На једној од објављених фотографија види се порушен споменик.

Маја 2024. оштећен је споменик у месту Ковачићи код Кладња, 2023. оскрнављено је православно гробље у месту Лемези крај Сарајева.

„Колико мрзите живе када мртвим Србима скрнавите гробове?“, изјавио је после једног од напада на српска гробља тадашњи председник Републике Српске Милорад Додик.

Августа 2023. на гробљу у Улици Првомајској у Сарајеву оштећени су споменици породица Обрадовић, Пајдановић, Константиновић и Мајмуновић на десетак метара од комплекса правосудних институција БиХ али се нико од тужилаца тим инцидентом није бавио.

Истог месеца забележен је нови случај скрнављења православног гробља на подручју општине Сански Мост, нешто раније и још један случај у  Пламеници код Кључа, претходно и у Виховићима крај Мостара…

Одбор за заштиту права Срба у ФБиХ пре три године, после тада забележених нових случајева скрнављења гробова православаца у Федерацији БиХ саопштио је да су у последњих пет година православни споменици на гробљима рушени на локацијама – „Љубетово, Мошћаница и Осојница поред Зенице, Суботиња и Караула поред Какња, Горње Бабице поред Лукавца, Брезичани код Доњег Вакуфа, у бихаћком насељу Нова четврт, у Горњој Саници у општини Кључ, у селу Гостовић у општини Завидовићи, у Возући поред Завидовића, у Горњој Маочи у општини Сребреник, гробљу Дурач поред Грачанице, Кривача и Врнојевићи у општини Живинице, те у Дубници поред Калесије“.

„Православни споменици на гробљима рушени су у Оловци поред Кладња, гробљу у месту Трновац поред Тузле, Видаковићи и Горњи Раковац поред Маглаја, Лозна и Жељова поред Бановића, Загајница у општини Олово, Мекиш поред Тешња, Шарића брдо и на Комару поред Травника, те Трновац-Опара Нови Травник“, подсетили су из овог Одбора додајући овом списку и порушене крстове и споменике на  православном гробљу у Пламеницама поред Кључа, у селу Баре поред Хаџића, Дивјача код Семизовца – Илијаш, старом православном гробљу Младош поред Бусоваче, Љешево поред Илијаша, те у насељима Осијек и Бријешће поред Сарајева.

Објављен је и податак да је од 1.121 српског гробља на територији Федерације БиХ само 100 неоштећено а она су на удаљеним, неприступачним, забаченим подручјима.

Рукопис сличан оном из Федерације БиХ да се препознати и на православним гробљима на Косову и Метохији где је од рата 1999. на овамо, па чак и претходно мало које гробље остало а да није оскрнављено, порушено, прекопано, преорано. И на КиМ и у Федерацији БиХ скоро да нема забележених и документованих случајева да је неко од вандала откривен, процесуиран, кажњен.

Једина разлика која се може уочити јесте да се у Федерацији БиХ вандали задрже на рушењу споменика и разбијању крстова, на Косову и Метојији забележено је више случајева отварања гробова, вађења костију и бацања посмртних остатака на оближња сметлишта.

Пре две године булдожером је направљен пут право преко старог српског гробља близу цркве Светог Димитрија у Северној Митровици. Кости покојника су бачене на сметлиште на другом делу града, враћене су на гробље тек када се побунила српска заједница у том граду.

„Најтужније су слике обијених дечјих гробића, беба рођених и умрлих у истој години“, сведочила је пре коју годину професорка Митра Рељић, аутор књиге „Српска гробља на Косову и Метохији“ која у невероватном подухвату годинама обилази српска гробља по Космету и пописује разорене гробове и порушене споменике.

По сведочењу професорке Рељић гробље у Ђаковици је бетонирано. Албанци тамо одлажу грађевински отпад, старе тракторе и машине, гледано са стране нико више не би ни рекао да је ту било гробље. Преко гробова на гробљу у Великој Реци код Вучитрна комшије Албанци су навукли су тоне шљунка, па се гробови више и не разазнају. Многа гробља су преорана, поплочана, претворена у депоније смећа. Гробље у Истоку преорано је уз помоћ булдожера, тешких машина.

„Уништавање гробаља је, нажалост, уобичајена пракса у случајевима геноцида који су нам познати широм света. Такву праксу можемо да нађемо, рецимо, на америчком континенту, у англосаксонском геноциду над староседеоцима, са јерменским гробовима у турском геноциду. То је чињено и са српским гробљима у хрватско-муслиманском геноциду од 1941. до 1945, у албанском геноциду од 1941. до 1945. Скрнављење надгробних плоча, преоравање гробаља, и тога је било, уобичајено је брисање трагова оних који су некада живели на тој земљи а онда били протерани, уништени, асимиловани“, изјавио је за РТ Балкан професор историје на Филозофском факултету у Београду др Милош Ковић, после једног од напада на српска гробља на подручју Федерације БиХ.

По његовим речима „тешко је говорити о једном центру из кога се све води“, али је „јасно да то има подршку оних који држе своје трупе на просторима БиХ, КиМ, а то су НАТО земље“.

„Нема реакције, нема одбране. Нажалост, много Срба је изгубило жељу да се боре, наду, али увек има примера као што је професорка Митра Рељић која систематски пописује гробља, објављује драгоцене књиге. Срби имају државу Србију, имају Републику Српску  и нужно је да ове државе посвете своје време, ресурсе, одбрани гробаља. Не само наших светиња, манастира, у Федерацији, КиМ, у Хрватској, него и наших гробаља. Најновија пракса у Хрватској јесте да држава одлучује којим ће писмом Срби да пишу на својим грбовима“, каже професор Ковић.

Чланак Нови напади на српска гробља у БиХ: Колико мрзе живе, кад мртвим Србима руше гробове се појављује прво на ИСКРА.

“Домовински покрет” поднео је пријаву задарској полицији и комуналном редарству Града Новаље због активности Душана Басташића и Момчила Мирића, чланова удружења “Јадовно 1941”, који су на острву Паг поставили и обновили православни крст на локацији места страдања Срба током Другог светског рата.

На снимку објављеном на друштвеним мрежама, на којем обнављају крст, они су позвали и на финансијску помоћ удружењу грађана “Јадовно 1941”.

“Домовински покрет” сматра да то наводно потврђује да мотиви овог активизма, како кажу, “нису верске, већ политичке природе”, због чега захтевају “брзу и одговарајућу реакцију надлежних институција”, преноси Задарски лист.

О овом случају говорио је у Хрватском сабору посланик Домовинског покрета Предраг Мишић, који је “упозорио” на изјаве једног од двојице мушкараца о догађајима из рата у Хрватској деведесетих година.

“Душан, који данас широм Републике Хрватске поставља и обнавља православне крстове, на српској телевизији изјавио је да су ’они пружили организовани отпор против кољача усташа из Хрватске 1991. године’ и да су ’бранили Крајину’. Знамо какав су отпор пружили и како се све завршило величанственом војно-полицијском операцијом Олуја”, истакао је Мишић.

“Душан и Момчило обилазе хрватска острва и постављају крстове којима означавају места на којима су, према њиховим тврдњама, погинули Срби. Поставља се питање на основу којих чињеница се таква места обележавају и каква се порука тиме жели послати. Хрватска јавност има право да зна шта се ради на њеној територији и са којом намером”, поручио је Мишић.

Мишић је навео да је цео случај пријављен полицији и надлежним службама и затражио да се испитају све околности и утврди да ли постоје основи за даље поступање.

“Очекујем да надлежне институције испитају овај случај и утврде постоје ли елементи за даље поступање. Хрватска је суверена држава и има право да штити свој територијални интегритет, јавни ред и мир. Великосрпској политици и провокацијама нема места у Хрватској”, закључио је Мишић.

Домовински покрет, како наводе, сматра недопустивим да се на територији Хрватске постављају обележја уз историјске тврдње чија веродостојност није утврђена.

“Захтевамо да надлежне институције провере чињенице, утврде околности постављања крстова и обезбеде да се све такве активности спроводе у складу са законима Републике Хрватске”, наводи се у саопштењу.

Новинари портала Telegraf.rs позвали су Душана Басташића, који је за наш медиј одбацио тврдње посланика Предрага Мишића и назвао их “лажним”.

“Оптужбе посланика Предрага Мишића, посланика ДП, ултранационалистичке хрватске странке изнете у Хрватском сабору су срамотне. Мишић својим јавним иступима редовно испољава мржњу према Србима. Посебно је срамотно што позива да се мени и Момчилу забрани улазак у Хрватску. Ја никада нисам рекао да су војници Хрватске војске усташе, како ми се сада покушава приписати. Постављање и обнављање православних крстова на Пагу не би смело да буде повод за ширење нетрпељивости према Србима и представљање наших активности као политичких провокација. Наш циљ је очување сећања на страдале и поштовање жртава, а не изазивање сукоба. Такође, није тачно да сам Загреб напустио 1995, већ 1991. Ја сам рођен у Загребу и ту сам завршио стоматологију, а једно време имао сам и ординацију. Моји Басташићи су на овим просторима од 1531.”, рекао је господин Душан Басташић.

(Јадовно 41’, 16.10.2026)

Чланак Скандал у Хрватској! Пријавили Србе због постављања православног крста на Пагу се појављује прво на ИСКРА.

Док се Хрватска суочава са великим скандалом због величања Адолфа Хитлера, нацизма и антисемитских повика навијача сплитског Хајдука, део тамошњих медија и политичара није пропустио прилику да у читаву причу увуче Србију.

Навијачи Хајдука су уочи утакмице са Ајаксом у Лиги конференције, током окупљања и кретања ка стадиону „Пољуд“, узвикивали нацистичке и антисемитске пароле, међу којима „Аушвиц, Аушвиц“, „Гази, гази, гази Јевреје“, „Устани, Адолфе“ и „Ајмо, ајмо, усташе“. Певали су и песму о спаљивању Јевреја у високим пећима, што је изазвало оштре осуде.

Међутим, уместо да се пажња задржи на овом инциденту, у појединим реакцијама у Хрватској поново се појавила Србија.

Један од најупечатљивијих примера је колумна Невена Барковића на порталу „Индекс“, објављена под насловом „Да су ови Торцидаши Срби, славили би Младића. Исти су“.

Барковић је већ у првој реченици изнео поређење које је поставио као основу читавог текста.

„Између ‘торцидаша’ који су јуче на улицама Сплита – града који је Хитлеров слуга Анте Павелић предао другом Хитлеровом слуги Мусолинију – урлали у част том истом Хитлеру, и српских хулигана који су након смрти Ратка Младића славили тог крвника осуђеног за геноцид, нема апсолутно никакве разлике“, написао је Барковић.

Аутор је потом наставио да повлачи паралеле између Србије и Хрватске.

„И баш као што се Србија никад неће у потпуности опрати од слављења Младића, тако се ни Хрватска никад неће опрати од урлика у славу Адолфа Хитлера и геноцида над Јеврејима“, наводи се у тексту.

Иако је повод за колумну био конкретан скандал у Сплиту, над којим су се већински згражавали и грађани Хрватске, новинару и уреднику „Индекса“ нешто друго је било много важније.

„‘Торцидаши’ су јуче директно дали за право српском диктатору Александру Вучићу који редовно прозива Хрватску за нацизам, баш као што је вишедневно српско слављење крвника Младића дало за право сваком владајућем политичару који у Хрватској жели да скрене пажњу са сопственог криминала и проблема па даноноћно упире прстом у четнике у Србији“, нагласио је човек који је, пре десетак дана, за 74. рођендан руском председнику Владимиру Путину „пожелео“ да не дочека 75.

Барковић је осудио и однос хрватских власти према усташтву и екстремној десници, али је истовремено инсистирао на паралелама са Србијом, закључујући да су „хрватски и српски фашисти одувек најбољи савезници“.

Оснивачи ХДЗ-а траже да се испита веза са „српским светом“

Још један пример увођења српског питања у скандал представља саопштење Заједнице утемељивача ХДЗ-а „др Фрањо Туђман“, које је потписао њен председник Ивица Тафра.

Оснивачи владајуће хрватске странке осудили су величање Хитлера и нацизма, поручивши да су Хрватску бранили хероји, а да је хулигани срамоте. Међутим, у саопштењу су истовремено отворили питање да ли је читав инцидент можда режиран ради потврђивања теза о „српском свету“.

„У интересу навијача, Сплита и Хрватске позивамо безбедносне службе да утврде да ли су ово случајни или режирани инциденти чији је циљ да потврде тезе ‘српског света’. Ко су они који злоупотребљавају еуфорију и занос навијача те свој град, свој клуб и Хрватску покушавају да компромитују на најгори могући начин“, наведено је у саопштењу.

Оснивачи ХДЗ-а позвали су и на осуду покушаја да „разне противхрватске групе“, ослањајући се на такве инциденте, стварају „лажну слику Хрватске“.

Пуповац: Било је питање времена када ће са претњи Србима прећи на Јевреје

Милорад Пуповац, посланик у Сабору Хрватске и председник Одбора за људска права и права националних мањина, изјавио је поводом сцена антисемитизма из Сплита, током „Торцидиног“ кортеа пре утакмице Хајдука и Ајакса, које су обишле свет, да је у питању језив догађај.

Пуповац је упозорио да су нацистички и антисемитски повици у Сплиту наставак ранијих излива екстремизма, укључујући претње упућиване Србима у Хрватској.

„Било је само питање времена када ћемо доћи до ове тачке до које смо дошли јуче у Сплиту. Било је само питање времена када ће се, од позива на насиље према Србима и слављења места историјског страдања и извршења геноцида над Србима од стране навијачких и других група, доћи до величања нациста и слављења Холокауста. И то се догодило јуче“, поручио је Пуповац.

Он је догађај назвао не срамотним, него језивим, указујући и на раније претње Србима у Книну након обележавања „Олује“.

Коментаришући да је већина нападача на навијаче Ајакса, као и оних који су у кортеу узвикивали нацистичке и антисемитске увреде, није било маскирано, Пуповац је подсетио на насилни прекид Дана српске културе у Сплиту.

„Види се, зна се. Знало се и онда када су напали мали кукавни, али мирољубиви скуп Српског културног друштва ‘Просвјета’, али се догодило није ништа. Зна се који су и зна се од којих су странака дошли и зна се да се пола Сплита боји и зна се да је добар део политике опортунистички према томе, да не кажем да се неки и боје. И ту смо где смо“, закључио је Пуповац.

Реагујући на његове речи, председник Моста Никола Грмоја оценио је да је Пуповац „пронашао гориво“, тврдећи да је „Торцида“ напунила резервоар њему, Вучићу и хрватској левици.

Подсетимо, почетком новембра прошле године, група мушкараца, углавном маскираних и углавном припадника сплитске „Торциде“, дошла је на приредбу у склопу Дана српске културе и прекинула манифестацију те наредила окупљенима да напусте просторије сплитског котара Блатине, где се догађај одржавао. Они су узвикивали усташки поклич „За дом спремни“.

Деветорицу учесника инцидента полиција је ухватила, а суд им је одредио месец дана истражног затвора, који је потом укинут.

Чланак Мржња јача и од срамоте: Како су Хрвати искористили антисемитизам „Торциде“ да нападну Србију се појављује прво на ИСКРА.

Усташки злочини у Бањалуци и њеној околини током Другог светског рата (1941–1945) представљају један од најсуровијих примера геноцидне политике Независне Државе Хрватске усмерене против Срба, Јевреја и Рома. Главни идеолог и организатор ових терора на подручју Босанске Крајине био је усташки стожерник Виктор Гутић. Одмах по преузимању власти у априлу 1941. године, усташе су започеле систематски прогон.

Градски парк и јавна места били су обележени таблама са натписом „Забрањен приступ Србима, Јеврејима и псима“. У мају 1941. усташе су ухапсиле, зверски мучиле и убиле епископа бањалучког Платона и протојереја Душана Суботића, а њихова тела бациле у реку.    До темеља је срушен Саборни храм Христа Спаситеља у центру града. Све јеврејске синагоге су девастиране, а сефардска синагога је претворена у јавну кућу. Српске и јеврејске породице су избациване из својих кућа у центру града, одузимана им је имовина, а велики број је депортован у логоре.

Највећи и најстрашнији злочин на овом простору догодио се 7. фебруара 1942. године, када је у само једном дану убијено 2.315 српских цивила, међу којима је било 551 дете.

Овај унапред планирани покољ извршиле су усташе из Павелићеве гарде (Тјелесни здруг) и VIII усташког батаљона, предвођене натпоручником Јосипом Мишловом и фратром Мирославом Филиповићем (касније командантом логора Јасеновац, познатим као „Фра Сотона“). Напад је почео у раним јутарњим часовима. Усташе су неколико дана раније пописале становништво, а затим су мештане убијале искључиво хладним оружјем, ножевима, секирама, крамповима и маљевима („србомлатима“), како се не би чули пуцњи. Најдемонскији злочин десио се у основној школи у Шарговцу (данас ОШ „Ђура Јакшић“), где су усташе предвођене фра Филиповићем упале у разред и на очиглед учитељице поклале 52 српска ђака. Према подацима, у Дракулићу је убијено 1.363, у Мотикама 679, у Шарговцу 257, као и 16 српских рудара у руднику Раковац.

Усташка команда је покушала да сакрије трагове ових злочина наређењем о тајном покопу, а у послератном периоду југословенске власти су често умањивале број жртава или их подводиле под формулизацију „жртве фашистичког терора”, због чега је прва спомен-плоча са тачним историјским контекстом подигнута тек деценијама касније.

После Другог светског рата о свему се ћутало. А онда је бањалучки бискуп, Алфред Пихлер, искрено молио православну браћу за опроштај. Био је то чин хришћанског покајања, који није био пука идеологија екуменизма. Многи из „Цркве у Хрвата“ су се мрштили на бискупов став, али је он остао запамћен као светао пример. И треба га се сетити. Бискупову посланицу доносимо у целини. Да се не заборави.

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

BISKUPSKI ORDINARIJAT-BANJALUKA

Broj: 1269/63.

BISKUPOVA BOŽIĆNA ČESTITKA

A l f r e d, Božjom milošću i voljom Apostolske stolice banjalučki biskup, šalje svim svećenicima i vjernicima u banjalučkoj biskupiji pozdrav i blagoslov u Gospodinu.

Draga braćo svećenici,
dragi vjernici!

Prije nekoliko dana vratio sam se iz Rima gdje sam prisustvovao drugom zasjedanju II. vatikanskog sabora. Sretan sam što se opet nalazim među vama i što vas na ovaj veliki blagdan smijem pozdraviti.

Posljednjih dana našeg boravka u Rimu pohodili smo mi, biskupi Jugoslavije, našeg Papu, svetog oca Pavla VI. Tom prigodom nas je Kristov Namjesnik zamolio da svojim svećenicima i vjernicima prenesemo njegove pozdrave i njegov apostolski blagoslov. Ja to, eto, činim i ujedno vas molim da uvijek ostanete vjerni svetoj Rimskoj Crkvi i da se molite za njezina poglavara, papu Pavla VI.

Danas je Božić. To znači: na današnji dan prije dvadeset stoljeća rodio se u Betlehemu, u jednoj staji, Isus Krist, Božji Sin i naš Spasitelj. Ako je išta na svijetu veliko i važno, onda je to ovaj sveti i veliki dan. Bog je postao čovjek, naš brat, da nas spasi i zauvijek usreći. Zato su danas u duhu okupljeni u onoj betlehemskoj staji svi kršćani svijeta. Oni slave ovaj blagdan i razmišljaju o neizmjernoj Božjoj ljubavi prema nama ljudima.

1. Na današnji dan Bog je učinio za nas najviše što je mogao učiniti. Skinuo je sa sebe sjaj svoje božanske pojave, sišao na zemlju i postao malo nemoćno dijete. Sin Božji postao je sin siromašne Marije. Postao je čovjek. Zašto?

Najprije da nam pokaže put u vječni život. Od Njega znamo da je to put vjere, vršenja Božjih i crkvenih zapovijedi i primanja svetih sakramenata. Tko je Bog i koliko On voli čovjeka, to nam je pokazao Isus Krist i to znamo od ovog svetog blagdana. I tko je čovjek, to čudno stvorenje od duše i tijela, i to znamo od današnjeg blagdana, jer nam je i to pokazao Isus Krist. Koliko mora da vrijedi naša duša, ta naša toliko zanemarena duša, kad se sam Bog nije ustručavao jedne ledene decembarske noći sići na zemlju da je spasi i usreći!

Tako nam je Krist pokazao svoj put. No, to nije sve. On nas je darovao i svojim božanskim životom. Pri tom ne mislim samo na to da je On na križu umro za nas. Ja sad prije svega mislim na Njegov božanski život, onaj život kojim živi Presveto Trojstvo i koji se primanjem svetih sakramenata prelijeva u nas, te postajemo prava Božja djeca, dionici Kristova božanstva. Krist nam je dao svoj život. Taj dar primamo u sakramentima. Nema veće ljubavi, nego kad tko daruje svoj život onome koga voli.

– 2 –

1. Okupljeni danas oko malog Isusa, mi moramo shvatiti da je Kristova religija, religija ljubavi. Bog nam je iskazao svoju beskrajnu ljubav, da bismo i mi imali ljubavi prema našoj braći i sestrama i cijelom svijetu. Naša su braća i sestre svi ljudi, bez obzira na religiju, narodnost, rasu ili jezike. To je najveća zapovijed Božja zapisana Kristovom krvlju i suzama na ulazu u betlehemsku staju. To nam navješta ovaj blagdan.

Kad je papa Pavao VI. otvorio drugo zasjedanje našeg Sabora, rekao je među ostalim otprilike i ove riječi: Naša je želja da se svi ljudi ujedine u pravoj Kristovoj Crkvi. Osobito rastavljena braća drugih kršćanskih vjera treba da osjete našu ljubav. Zato ovdje pred svima biskupima priznajem da smo u prošlosti griješili protiv ljubavi. Svađali smo se s braćom drugih crkava, bilo je i mržnje. Evo ja ih molim da nam oproste, a i ja sa svoje strane, opraštam svima, ako su, možda nas mrzili ili prezirali.

Tako je govorio naš Papa.

I mi bismo, draga braćo, na ovaj blagdan ljubavi trebali reći nešto slično. Upravo u ovoj zemlji su u prošlom ratu mnoga naša braća pravoslavne vjere poginula zato što su pravoslavci. Oni koji su ih ubijali imali su u džepu katolički krsni list. Zvali su se katolici. I ti kršćani ubijali su druge ljude, također kršćane, zato što nisu Hrvati i katolici. Mi bolno priznajemo tu strašnu zabludu tih zalutalih ljudi, i molimo našu braću pravoslavne vjere da nam oproste kao što je Krist na križu svima oprostio. Ujedno i mi opraštamo svima, ako su nas možda mrzili ili nam nepravdu učinili. Danas pred kolijevkom Isusa Krista neka se izbrišu svi dugovi i neka zavlada ljubav. Onda smo istom učenici Isusa Krista i onda imamo zaista pravo da se nazivamo svetim imenom kršćanin. I svi drugi na koje smo se možda srdili, svi drugi neka nam oproste, svakome danas pružamo ruku pomirenja i ljubavi.

Draga braćo i sestre! Jeste li razumjeli ovu moju božićnu poruku?

Slaviti Božić, blagdan ljubavi, a ostati nepomiren sa bilo kojim čovjekom na svijetu, nemoguće je. Ovdje, pred betlehemskim jaslama svi se moramo sa svima pomiriti i svi moramo svima oprostiti. Onda će božićna zvona zvoniti za nas i na nas će se odnositi božićna anđeoska pjesma: Slava Bogu na visini i na zemlji mir ljudima dobre volje.

U tom smislu, ja vam od srca govorim staru kršćansku božićnu čestitku: Čestit Božić i sveto Porođenje Isusovo!

—————————————————-

Biskupova božićna čestitka ima se pročitati kod sviju misa prvi dan Božića u svim crkvama u kojima se nedjeljom propovijeda.-

Чланак БАЊАЛУЧКИ БИСКУП МОЛИ ЗА ОПРОШТАЈ: ЈЕДАН ПРИМЕР ИЗ 1963. се појављује прво на ИСКРА.