© fakti.rs

ХАШКИ механизам одбио је данас молбу за пуштање генерала Ратка Младића на лечење у Србију и почео да га уводи у смрт, рекао је генералов син Дарко Младић и додао да су престали да му мере притисак и ЕКГ, те укинули лекове за шећерну болест.

Дарко Младић је навео да таква небрига по свему судећи траје већ неколико недеља.

– Хашки механизам одбио је данас да пусти генералала Ратка Младића на лечење у Србију са циничним образложењем да нисмо доказали да би у Србији добио бољу негу него што има у Холандији – истакао је генералов син.

Како је навео, ново је то што су овог пута двоје судија били за пуштање генерала Младића, али председник Механизма Грасијела Сантана није уважила њихове аргументе.

Молба је, како је навео Дарко Младић, одбачена „на циничан начин и без суштинског образложења“.

– За генерала су применили некаква нова правила која нису била за друге до сада примењена. За њега се измишљају нова правила и нове околности – каже Дарко Младић.

Дарко Младић наглашава је да је кардиолог, који је дошао данас из Србије да га прегледа, установио да су у притворској јединици у Хагу прекинули лечење генерала Младића – прекинули су му и мерење притиска и ЕКГ-а и укинули лекове за шећер иако има дијабетес.

– Он не да нема најбоље могуће лечење, него га буквално убијају на један медицински начин. Јесу медицински техничари са њим љубазни, купају га и брију, али лечење не постоји – рекао је Дарко Младић за Срну.

Он је истакао да је ово веома алармантно и најавио да ће породица и правни заступник хитно реаговати.

Како је пренео, доктор из Србије, који је данас био код генерала Младића, рекао је да је овакво поступање невероватно и да би у било којој болници, у било којој земљи добили тужбу кад би таквим пацијентима престали да мере притисак и ЕКГ, те да укидају лекове.

– Пошто се они осећају сигурно мислећи да не може нико да их тужи, дошли су изгледа у неку фазу да пред гашење трибунала хоће њега да угасе. Изгледа да то траје већ неколико недеља. Зато они кажу да се он ближи смрти, јер га уводе у смрт – закључио је Дарко Младић.

Генерал Младић налази се од 2024. године у притворској болници у Хагу, гдје је под палијативном негом.

Механизам је више пута одбио захтев да буде пуштен на привремену слободу – на лечење у Србију.

Чланак Дарко Младић: У Хагу су оца почели да уводе у смрт на свој „медицински начин“ се појављује прво на ИСКРА.

Удружење Срба Берана и Андријевице уз покровитељство  Републике Србије,  Министарства спољних послова и Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, организује обиљежавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе.

Манифестација ће бити одржана 10. септембра 2026. године у Галерији ЈУ „Полимски музеј“ у Беранама.

Централни дио програма биће Округли сто на тему „Марко Цемовић- дипломатија у служби отаџбине“. О значају Марка Цемовића, његовом дипломатском дјеловању и улози говориће:

• проф. Владимир Боричић, бивши амбасадор СРЈ у Етиопији и Сомалији
• Дарко Јововић, новинар и књижевник
• Бранислав Оташевић, публициста и књижевник
• Петар Лабудовић, предсједник Скупштине Удружења Срба Берана и Андријевице

Модератор округлог стола биће Снежана Милић, новинарка.

У оквиру Програма  биће приређен и културно-умјетнички програм у којем ће наступити:

• Марко Нововић, народни гуслар
• Дарија Аковић, етно-појац
• Јулија Пајковић, рецитаторка

Модератор културно-умјетничког програма биће, Снежана Милић, новинарка.

Манифестацији ће присуствовати представници Републике Србије и Управе за срадању с дијаспором и Србима у региону, као и Радко Гарчевић, предсједник удружења Васојевића Приморја и Боке, који ће се обратити у уводном дијелу програма.

Обиљежавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе, биће настављено 11. септембра 2026. године у Доњем Заостру код Берана, гдје ће бити служен парастос  и положено цвијеће на споменик Краља Александра Првог Карађорђевића у знак сјећања на претке и страдале војнике у пробоју Солунског фронта.

Обиљежавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе представља прилику да се подсјетимо на знамените личности, као и да се допринесе очувању историјског и културног наслеђа и  очувању националног идентитета.

Чланак ДАН СРПСКОГ ЈЕДИНСТВА У БЕРАНАМА се појављује прво на ИСКРА.

Getty © RT Balkan / Getty Images (ullstein bild, iStockphoto, Carl Court)

У тренутку када тензије на Блиском истоку поново прете да се распламсају, а „Фајненшел тајмс“ наводи да постоји могућност да буду нападнути амерички војни циљеви у Европи, стиже и вест да ће у Тирани ускоро бити формирана држава Бекташи по узору на Ватикан.

Рециклирањем идеје о формирању државе Бекташи или „Исламског Ватикана“ у престоници, Албанија (поново) провоцира Иран или, како то описују поједини албански портали, „међу првима у Европи задаје ударац Ирану“.

А односи Техерана и Тиране су већ затегнути. Албанија се нашла на мети сајбер напада иранске групе „Домовина правда“ због тога што пружа уточиште за једну од највећих иранских опозиционих група Муџахедин-е-Калк.

Припреме за формирање државе Бекташи ушле су у интензивну фазу и очекује се формализација у наредним месецима, пренели су француски медији. Поглавар светске бекташијске заједнице, чији се центар налази у Тирани, Едмонд Брахимај односно Баба Монди, описује себе као „брата Израела“, истичући да „воли народ Израела“.

Историчар Срђан Граовац оцењује за РТ Балкан да је реч о специфичном верском покрету који се у исламу сматра сектом, али и да више има политички значај.

„Они се сматрају инструментом који може да се искористи против власти у Ирану. Власт у Ирану је нетрпељива према њиховом покрету и то би могла бити нека врста базе за антииранско деловање, центра окупљања и логистичког центра за све оне који су против власти у Техерану“, истиче Граовац.

Наводи да је реч о политичком средству које САД, али и државе политичког Запада, користе у борби против режима у Ирану.

„Албанија је већ показала подршку америчким акцијама против Ирана, чак је и Техеран на то указао, а ово је само наставак те политике. Албанија покушава да се што чвршће повеже са САД“, истакао је наш саговорник.

Иначе, како је најављено, поред тога што ће функционисати као засебна држава, са свим структурама и сувереном територијом која окружује светско седиште Бекташа, она ће имати симболе, посебан пасош, своје дипломате у најважнијим земљама света, као и валуту „бек“, која ће, како се наводи, бити индексирана према цени злата.

Бекташијски ред, односно исламско дервишко братство, основан је у 13. веку у Анадолији. Назван је по исламском теологу и мистику Хаџи Бекташу Велију. Бекташијски ред пропагира либералнији облик ислама, конзумирају алкохол, а женама је допуштено да учествују у верским обредима.

У почетку, бекташи су били само један од многих суфистичких редова у оквиру сунитског ислама. Међутим, они су временом прихватили поједина учења шиитског ислама, попут поштовања Мухамедовог зета Алија и дванаест шиитских имама. Конзервативни сунити и шиити бекташе сматрају јеретицима.

За бекташе у Албанији је, иначе, карактеристична повезаност са албанским национализмом, а уместо арапског језика, користе албански, осим у случају главних текстова из Курана.

И председник Врховног сабора Исламске заједнице Србије, муфтија Мухамед Јусуфспахић, говорећи о бекташима, пре две године, рекао је да они нису муслимани и да се не клањају Алаху, него да поштују култ Алије, као и да не посте Рамазан и не клањају пет дневних молитви. Јусуфспахић је тада рекао да се ради о покушају снажења албанске државе у циљу паналбанизма, подсетивши да су бекташи били доста активни у лобирању за признавање тзв. Косова, као и да имају утицај у САД.

Албански премијер Еди Рама је први пут најавио да ће у Тирани бити формирана држава Бекташи пре две године. У медијима на албанском језику тада су се појавили резултати истраживања који су показали да је 87 одсто грађана Албаније било против тога, иако се, према подацима из 2023. године, око 4,8 одсто становништва у тој земљи изјашњава као бекташи.

У вези са „бекташијском државом“ албанска јавност је подељена: чују се мишљења да би то нарушило верску равнотежу у тој земљи, али и да је идеја „корисна“, јер привлачи пажњу међународне заједнице. Постоје и ставови да једној малој држави, попут Албаније, није потребна још мања држава унутар ње саме. Иначе, Баба Монди је пре две године тражио од албанске државе статус Ватикана за бекташку заједницу.

Граовац наводи да албански муслимани бекташима не могу пружити подршку, док режим у Тирани свакако није исламистички и не гледа то кроз призму односа према исламу, него кроз призму продубљивања сарадње са САД.

У медијима на албанском језику, као и на друштвеним мрежама, сада су се појавили позиви за излазак на демонстрације против формирања државе Бекташа, уз напомену да протести морају бити масовнији од ових који су у току против изградње луксузног туристичког комплекса Џареда Кушнера, јер се сада доводи у питање постојање албанске државе.

У наредним данима и месецима ће се показати да ли је идеја о формирању „Исламског Ватикана“ Рамин кец из рукава или пуцањ у ногу.

Чланак „Исламски Ватикан“ у Тирани: Да ли Албанија отвара фронт против Ирана се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug/AP Photo/Tom Dubravec

Хрватска полиција ухапсила је у Задарској жупанији троје хрватских држављана српске националности и једну држављанку Пољске под сумњом да су на том подручју, на најмање десет локација, изазвали пожаре иза којих је остала велика материјална штета. Ухапшенима је одређен притвор до месец дана, а прети им опасност да кривично дело „изазивање опште опасности“ током истраге буде преквалификовано у „тероризам“.

О томе је говорио и судија за истраге Жупанијског суда у Задру Хрвоје Висковић који је рекао да су се ухапшени који су упаљачима палили траву око пута, „активно бранили“ и да ће квалификација дела зависити од тога шта ће даље бити утврђено током истраге.

Хрватски медији откривају у међувремену и једну могућу, за њих веома занимљиву везу између Срба осумњичених за подметање пожара  и једне од највећих еколошких афера у задарском залеђу, односно у Хрватској последњих година. Наиме, Владимир Ћупић, један од тројице ухапшених Срба, по тим сазнањима један је од власника парцеле „Црно брдо“ у Биљанима Доњим код Бенковца на којој је годинама било ускладиштено 140.000 тона канцерогеног, чврстог  отпада из некадашње Творнице електрода и феролегура у Шибенику.

Случај складиштења отпада у коме су нађене опасне материје стигао је до Суда ЕУ који је закључио да такав отпад представља опасност по здравље људи и животну средину па је Хрватска због тога добила вишемилионску казну а санација земљишта коштала је 17,5 милиона евра.

Владимир Ћупић, сада осумњичен за подметање пожара раније је, како преносе хрватски портали, за недељник „Новости“ испричао да је након смрти деде са мајчине стране схватио да је наследио велики комад земље на рубу села који ничему није служио.

Касније је у катастру у Бенковцу упознао особу која му се представила као агент за некретине и која га је питала да ли је спреман да изнајми део земљишта. Та особа га је касније спојила са власником фирме „МЛМ груп“, речено му је да ће на његовој земљи бити складиштен грађевински материјал, да ће и он добити посао као чувар складишта.

„Kад су ми рекли да ће онде бити грађевински материјал, помислио сам на блокове и цемент, такво што“, испричао је тада Ћупић.

Уместо грађевинског материјала у Биљане Доње почела је да стиже велика количина троске, тврдог отпада из фабрике у Шибенику, за који је касније утврђено да је канцероген, покренута је велика еколошка афера. Ћупић је додао да га је због тога мрзело читаво село.

У међувремену завршена је санација складишта „Црно брдо“ а фирма која је складиштила канцерогени отпад завршила је у стечају.

Хрватски медији за сада, осим чињенице да се исто име помиње и око изазивања пожара у задарском залеђу и у афери „Црно брдо“ не налазе друге везе између ова два случаја. Једино се примећује да су ухапшени осумњичени и да су један од пожара изазвали на подручју Биљана Доњих, села где је био ускладиштен опасни, канцерогени отпад.

Хапшење тројице хрватских држављана српске националности осумњичених да су изазвали пожаре у околини Задра уз све друго, изазвало је жестоку антисрпску кампању на хрватским порталима, прави талас мржње против Срба.

„Ово су српски терористи који су намерно запалили подручја и овде се нема шта пуно причати! Уколико још имају налогодавце у Србији тада ово треба третирати степеницу више од тероризма и применити противмере адекватне свим српским држављанима који живе у Хрватској или који улазе у Хрватску! Строге и ригорозне контроле на границама, по десет сати чекања, затражити од Србије изјашњавање и у вези са агресијом на Хрватску ’91 , а не да Вучић некажњено држи говоре о ‘Олуји’ као злочиначкој акцији! У Србији је на снази цензура и сиромаштво где такви на власти имају простора за ‘палити’ властити народ који живи од плата од 400 евра!“, наведено је у коментару на једном од хрватских портала.

Други пишу да је „за све крива радикална, фашистичка, великосрпска четничка политика“, да је „иста је у великом замаху и порасту“, а трећи наводи како је чуо да сви докази упућују да је пожар код Омиша запаљен из возила регистрације „Ниш“, Србија.

„Осумњичени палитељ је власник земље на којој је ‘црно брдо’ отровног отпада! Могу мислити, колико покушаја тровања Хрвата иде на његов рачун“, стоји у још једном од коментара.

Председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) Милорад Пуповац одржао је ванредну конференцију за новинаре на којој је осудио све оне који су свесно и намерно изазивали пожаре ма одакле били и ма којој националности припадали, али је истовремено осудио све оне који су ове пожаре искористили за потпиривање верске и националне мржње у хрватском друштву.

Говорећи о четворо осумњичених и притворених за наводно подметање пожара код Задра, Пуповац је рекао да су они палили и по селима која су већински хрватска и по селима која су већински српска.

„У једном у тих села живи један од осумњичених за потпаљивање. То што су били у алкохолисаном стању нека суд одлучује како ће третирати. Што се нас тиче, починили су велику штету свом завичају, народу којем припадају и, на крају, и себи самима“, рекао је Пуповац.

Чланак Пиромани или терористи: Подметање пожара или распиривање мржње против Срба у Хрватској се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Credit Nur Photo

Директори школа у Црној Гори не бирају се по националној, политичкој или било којој другој припадности, већ на основу знања, компетенција, искуства и резултата остварених у законом прописаној процедури о чему ће најбоље посведочити и сами кандидати, саопштено је из Министарства просвете, науке и иновација.

Ово саопштење је реакција на изјаву потпредседника Владе Црне Горе Ника Ђељошаја који је, након што је на место директорке ЈУ Средња мешовита школа „Братство-јединство“ Улцињ постављена Снежана Живановић, казао је да јенеприхватљиво да се за директора школе у Улцињу поставља особа која не говори албански језик и да то није поштовање мултиетничности, већ „институционална провокација и израз албанофобије“.

Он је позвао грађане Улциња, родитеље, наставнике и запослене у школи да дигну глас и не прихвате „овакво понижење“.

„Наравно, Албански форум ће имати јасан и снажан политички одговор на овај шовинизам“, казао је Ђељошај.

Из министарства су у реаговању достављеном РТЦГ навели да је у конкретном случају, процедура избора директорке ЈУ СМШ „Братство-јединство“ Улцињ спроведена је у потпуности у складу са законом и прописаним правилима.

„Испуњени су сви законом предвиђени критеријуми и параметри, а поступак је спроведен транспарентно и на основу документације и резултата рада конкурсне комисије. Према званичној одлуци Министарства просвете, науке и иновација од 29. јула 2026. године, након спроведеног конкурса и рада комисије, кандидаткиња Снежана Живановић заузела је прво место на ранг-листи. На писаном раду и усменом интервјуу остварила је укупно 39 од могућих 40 бодова, односно 97,5 одсто. На писаном раду остварила је 19,67 бодова, односно 98,35 процената, док је на усменом интервјуу остварила 19,33 бода, односно 96,65 одсто“, пише у реаговању.

Комисија је, додају, посебно вредновала квалитет писаног рада, јасно дефинисане стратешке циљеве, разумевање савремених образовних трендова, способност стратешког планирања, комуникацијске и организационе способности, као и компетенције у области руковођења образовно-васпитном установом.

„Дакле, изабрана је кандидаткиња која је у прописаној процедури остварила најбољи резултат. То је једини критеријум који је релевантан за министарство. Зато су покушаји да се овај избор представи као последица националне или политичке припадности потпуно неутемељени. Једнако је нетачна тврдња да је реч о особи која ‘не говори албански језик’. У конкурсној документацији, односно биографији кандидаткиње, јасно је наведено да поседује знање албанског језика на нивоу Б2 и то у областима разумевања, читања, говорне продукције, говорне интеракције и писања. Такође, нетачна је и тврдња да је директорка ‘доведена из друге општине’, казали су.

Како је наведено, Снежана Живановић је од 1. октобра 2008. године запослена управо у ЈУ СМШ „Братство-јединство“ Улцињ, где више од 17 година ради као „професорка црногорског-српског, босанског и хрватског језика и књижевности, као и црногорског језика као нематерњег“.

„Реч је о дугогодишњој просветној радници и чланици колектива школе, а не о особи која је ‘доведена’ из друге средине. Министарство просвете, науке и иновација неће дозволити да се законита процедура и професионални резултати кандидата подређују политичким, националним или било којим другим притисцима. Наша обавеза је да међу кандидатима изаберемо најбољег, без обзира на њихову националну, политичку, верску или било коју другу припадност. Управо је то суштина једнакости и одговорног управљања образовним системом. Критика одлуке је легитимна. Политичко неслагање је легитимно. Али покушај да се професионална одлука и резултат конкурсне процедуре представе као чин ‘понижења Улциња’, ‘институционалне провокације’ или ‘албанофобије’, без ослонца у чињеницама и документацији, није ништа друго до политичка инсинуација„, рекли су у реаговању.

Ђељошај се опет огласио рекавши да је „паметније је повући ову одлуку данас него сутра“.

„Ово неће проћи. Тачка. Улцињ се неће понизити“, истакао је и рекао да је наводно било битно само да директор не буде Албанац.

Чланак Директорка школе у Улцињу професорка српског: Албанци позивају на побуну се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Danijel Pedi / 500px

Група младића напала је на хрватском острву Паг двојицу држављана Србије, а локална полиција је покренула истрагу, пренели су данас хрватски медији.

Према првим налазима истраге у нападу је учествовало неколико млађих мушкараца, преноси портал Индекс.хр.

Полиција је потврдила да су нападнути држављани Србије старости од 21 до 24 године и да је најмлађи од њих затражио медицинску помоћ.

Полицијска управа Задарске жупаније је саопштила да за сада није установљена тежина његових повреда и потврдила да је у току полицијско испитивање тројице мушкараца које полиција доводи у везу с овим догађајем.

Чланак Хрватска: Група младића напала двојицу држављана Србије на Пагу се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Циљ одређених групација у Црној Гори је асимилација Срба. Црногорски сепаратисти који су писали уџбеник о „Познавању друштва“ за пети разред основне школе, у којем нема ни помена Срба, сматрају да тзв. црногорска нација не може опстати без асимилације српског народа у њу. Они ће наставити да на том пројекту раде, а колико ће бити успешан, видећемо.

Овако историчар Александар Раковић коментарише нови у низу покушаја брисања српског идентитета у Црној Гори. Из уџбеника из којег уче основци у Црној Гори, у делу посвећеном нацији и држави, Срби су потпуно избрисани – не наводе се ни као конститутивни народ, али ни као национална мањина.

Нема везе што се на званичном државном попису 33 одсто грађана изјаснило као Срби , а што српским језиком прича већина становништва , 43 одсто њих – за Србе у црногорским књигама једноставно нема места.

У прилог томе да је српског питање далеко од решеног у Црној Гори говори и чињеница да су српски министри и посланици унутар Владе и Скупштине Црне Горе својевремено покренули иницијативе за измену Устава како би српски језик добио статус службеног језика.

Међутим, овај проблем наишао је на строга уставна ограничења која су уграђена у Устав Црне Горе 2007. године како би се отежале измене националних одредби.

Изостављање српског идентитета из уџбеника у Црној Гори не треба да чуди, имајући у виду и проблеме везане за двојно држављанство. Само су Срби спречени да имају двојно држављанство, за разику од Хрвата и Албанаца, са чијим су матичним државама потписани посебни уговори.

Не постоје без нас

С обзиром на то да су Срби, упркос свим очигледним и намерним препрекама, данас и даље јачи у идентитетском смислу од тзв. црногорске нације, покушај асимилације путем уџбеника неће проћи и они неће успети у тој намери, тврди Раковић. Међутим, ДПС и невладине организације блиске ДПС-у су још у време док су били на власти спроводили одређена истраживања у којима се сматрало да Срби треба да буду ресурс који треба искористити за јачање нове „црногорске“ нације.

У наредним деценијама, са порастом муслиманског становништва у Црној Гори, како су они тада сматрали, треба да дође до одмеравања у етничком смислу између припадника тзв. црногорске нације и тзв. бошњачке нације, док Срби уопште не би требало да имају значајну улогу. Међутим, литије су показале да је то било бесмислено, да су то биле њихове фантазије и да они нису имали потенцијал да то направе, каже Раковић за Спутњик.

Међутим, наставља он, то не значи да неће покушавати на даље начине да оспоравају српски идентитет у Црној Гори, који је, у ствари, једини историјски идентитет у Црној Гори. Српска нација у Црној Гори старија је од било које друге, подвлачи историчар.

Да ли ће нас ово ујединити или разјединити?

На први поглед, овакви суманути покушаји брисања српског постојања у црногорским уџбеницима требало би да хомогенизују српски етнос, међутим, напомиње Раковић, струја се може преокренути и у другом правцу.

Литије су биле српска револуција у Црној Гори, али догађаји који су уследили у наредним годинама показали су да у самом српском корпусу постоје поделе. Настала је идентитетска подела на оне који сматрају да су Срби један и недељив народ и да су Срби исти где год да живе, док друга струја каже да су Срби у Црној Гори некакав посебан ентитет који има другачије правце развоја од свих осталих Срба.

Из тог разлога ситуација је сада компликованија него што је била у време ДПС-а, објашњава наш саговорник. ДПС је својом антисрпском кампањом хомогенизовао српски народ , објединивши све Србе, док ова идентитеска борба са новим поделама између Срба чини читаву ствар неизвесном.

Да ли ће овај покушај са уџбеником, или можда неки други покушај асимилације поново објединити Србе у једну целину, или ће се ићи ка неким даљим децентрализацијама српског идентитета у Црној Гори у односу на остале Србе, остаје да време покаже, закључује Раковић.

Чланак (Не)познавање Црне Горе: Ко то избацује Србе из – уџбеника? се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Christoph Soeder/picture alliance

У уџбенику „Познавање друштва“ из кога уче основци у Црној Гори, у делу посвећеном нацији и држави, Срби су потпуно избрисани. Нема их ни као конститутивног народа, али ни као националне мањине.

На то је указао Владимир Добричанин, бивши посланик и функционер Уједињене Црне Горе.

„Једноставно, нема нас. Па где смо? Јесмо ли већ предодређени, по њима, да нестанемо? Ево, нестали смо из уџбеника. Хоћемо ли нестати и из свести наших најмлађих?“, упитао је Добричанин.

Он је указао да се најмање 30 одсто ђака у Црној Гори национално изјашњавају као Срби, али да их сада у школама уче да уопште не постоје.

Добричанин се посебно осврнуо на питање из лекције где се тражи од ученика да наброје најмање пет припадника националних мањина.

„Ја покушах и стадох. Како да их набројим? Ко су те мањине? Бошњаци, Албанци, Хрвати, Роми… Где ми је број пет? Где ми је Петар Други Петровић Његош, где ми је Свети Петар Цетињски? Да ли да набројим и краља Николу? Где су ми Војислављевићи, Црнојевићи, где у томе припада Свети Јован Владимир? Где ми је Свети Василије Острошки? Да ли и њих да набројим у националне мањине, јер су се сви до једнога изјашњавали као Срби, или да их уопште и не набрајам? Да ли и они треба да нестану из уџбеника? Па ко ће онда остати ако њих нема?“, навео је Добричанин у објави.

Апеловао је на црногорско Министарству просвете да под хитно реагује, да се позабави „историјско- друштвеним фалсификатом“ и заустави „опасну антисрпску шизофренију“ у школству. Позвао је родитеље да и они реагују.

„Позивам родитеље да ову лекцију њихова деца прескоче и да то јавно саопште својим наставницима и професорима, а наставнике и професоре да се држе историјске истине и ништа више. Учите децу да знају ко су и шта су, а ми ћемо овима који овако пишу дати ‘кеца ко врата’ уместо наше деце“, поручио је Добричанин.

Чланак Срби нестали из уџбеника за основце у Црној Гори: Шта су били Петар Цетињски, Василије Острошки? се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Линта: У Слобоштини убијено 1.368 Срба, културу сећања подићи на институционални ниво се појављује прво на ИСКРА.

Дарко Младић

ДАРКО Младић, син генерала Ратка Младића изјавио је данас да страхује да је његов отац недавно доживио трећи мождани удар, а да Међународни механизам у Хагу о томе није обавијестио породицу.

– Моја мајка и ја се сада припремамо за ванредно путовање у Хаг. Вјерујемо да је мој отац недавно доживио трећи мождани удар, а нисмо обавјештени. Његови симптоми су слични: веома је слаб, једва може да говори телефоном, само једну или двије ријечи, веома тихо – рекао је Дарко Младић.

Према његовим ријечима, затворски љекари нису могли да породици дају тачну дијагнозу Младићевог стања, али су пријавили неке промјене у његовом лијечењу.

– Поднијели смо захтјев да се љекару из Србије дозволи да га прегледа у Хагу по хитном поступку, али чекамо одговор већ 10 дана. Јасно је да се његово стање погоршало – нагласио је Младић.

Предсједник Суда у Хагу, судија Грасијела Гати Сантана, 14. маја је одбила захтјев породице и адвоката Младића да га привремено пусте на слободу ради лијечења у Србију.

Чланак Дарко Младић: Страхујем да је отац доживио трећи мождани удар, а Хаг нам ништа није јавио се појављује прво на ИСКРА.

Чуровић упозорава да се положај Срба погоршава и да асимилација улази и у уџбенике

Савез Срба поријеклом из Црне Горе упозорио је на, како наводе, наставак асимилације и дискриминације српског народа у Црној Гори, посебно указујући на положај Срба, српског језика и Српске православне цркве, али и садржај нових школских уџбеника. Предсједник Савеза Жељко Чуровић пита куда води таква политика и упозорава на посљедице које би она могла оставити будућим генерацијама.

У Црној Гори је све црно или бијело. Више црно него бијело у задње вријеме. Савез Срба одавно упозорава да асимилација Срба у Црној Гори достиже кулминацију.

Од 1948. године, када су Срби једним декретом, којим је наређено да се од тога дана сви грађани Црне Горе морају национално изјашњавати као Црногорци, не престаје дискриминација и асимилација српског народа на разне начине. Затварали су српске православне цркве, убијали свештенство, шиканирали свештенике који су живи претекли… Ругали се „србијанцима“ као мање вриједним Србима, да би данас СПЦ прозивали „црквом Србије“, док Србе називају „посрбицама“.

Тако се вријеме зла, прогона и асимилације наставља и улази у нове уџбенике у којима нема мјеста за Србе ни као мањину, нити као конститутивни народ. А све што се види вриједно и лијепо, као што су српске цркве и манастири, народни еп, битке и мегдани којима се бранила слобода и држава, подвизи појединаца, владарска лоза од краља Бодина до краља Николе… све то и више од тога уграђено је у темеље Црне Горе и народни код, као непресушно врело истине и постојаности.

Ако све то поменуто истргнемо, остаћемо без вишевјековне државе, која је узрастала на моралним вриједностима. Остаће нам ова, морално срозана, новокомпонована Црна Гора, утемељена на цигаретама и наркотицима. Јер ова Црна Гора нема никакве додирне тачке са оном усправном, територијално малом и са малим бројем становника, али поносном и уваженом међу народима.

Савез Срба је опомињао на необориве резултате пописа, на коме се у предзадњем изјашњавању на тему националне припадности, вјероисповијести и језика којим говори, изјаснило 64,5% српске националности, исто толико говори српским језиком и 74% припадника СПЦ. На задњем попису се изјаснило 43,5% српске националности, 54,5% говори српским језиком и 60% припадника СПЦ.

Куд иде овај брод? Наше је мишљење да тоне све дубље!

Јер, ново сазнање да у уџбенику познавања друштва нема мјеста за српски народ говори о злој намјери у будућим временима. Дакле, од првог до задњег пописа, национално смо се умањили за 10%, вјерски такође, језички за 20%.

Наши непријатељи су одлично прорачунали да ће без „тракторијаде“ Црна Гора бити временом очишћена од српског народа, јер стасавају нове генерације које у школама немају лекције о српском народу који је стварао Црну Гору, не уче српски језик…

То је срамно до бола, али зар је очекивати добро или људску намјеру од српских непријатеља? Никакви конкретни потези се не предузимају од стране оних који одлучују о српском националном питању, осим декларативних изјава. Нејасно је због чега?

Ако је то агенда Брисела, који је мирно гледао и потпомагао „тракторијаду“ и прогон Срба из Хрватске, прогон, малтретирање и злочине над Србима на КиМ, зар се може очекивати нешто позитивно за Србе у Црној Гори од стране истих?

Али, зарад „некаквих“ интереса, још нико из Црне Горе од политичара није саопштио да је по питању статуса Срба у Црној Гори на снази Бриселска агенда, по којој се морају управљати ради уласка Црне Горе у то једноумно друштво које се зове ЕУ.

Зар морамо нестати као народ да би нас неко потапшао по рамену и похвалио да смо сазрели за „европске вриједности“, које су под веома великом сумњом у моралном и демократском смислу?

У име Савеза Срба поријеклом из Црне Горе
Жељко Чуровић

Извор: Поглед

Чланак Чуровић: Зар морамо нестати као народ да бисмо „сазрели“ за европске вриједности? се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Екатерина Чеснокова /

Берлински процес и предстојећи састанци у Црној Гори, како то види Немачка, у функцији су потврде косовске државности и нових граница на Балкану. Ваља подсетити да Немачка стоји на позицији која подразумева признање нових граница на Балкану, а које предвиђају Србију без Косова и Метохије, односно које подразумевају Косово као независну државу.

Овако дипломата и бивши амбасадор Зоран Миливојевић коментарише предстојеће састанке у Црној Гори у оквиру Берлинског процеса, који би требало да резултирају некаквом ,,декларацијом о добросуседским односима“ .

Подгорица ће бити домаћин активности у оквиру овогодишњег председавања Берлинским процесом, у којем ће учествовати Црна Гора, Србија, Албанија, Босна и Херцеговина, тзв. Косово и Северна Македонија. У Пржну је за крај септембра планиран састанак министара, док се самит лидера очекује 22. октобра. Из Европске уније се очекује долазак високе представница за спољну политику и безбедност Каје Калас и комесарке за проширење Марте Кос.

Како преносе црногорски медији, један од очекиваних резултата министарског сусрета биће „декларација о добросуседским односима“ који би требало да понуди ,,заједничке одговоре на изазове са којима се суочава Западни Балкан и потврди принципе сарадње засноване на међусобном уважавању и поштовању“.

Немачки интерес

Миливојевић каже да је Берлински процес у функцији немачких интереса, а да су Немци својевремено ставили брану на Балкански процес, управо да би вратили на сцену своју идеју. То је, објашњава он, њихов кључни механизам за остваривање утицаја на овим просторима.

Кад је реч о немачком интересу, онда је јасно да треба да се зна која је немачка политика на Балкану, поготово кад је реч о овој групи држава, такозваном Западном Балкану. Нове границе на Балкану су званична немачка политика и сасвим је сигурно да ће нацрт овог документа у Црној Гори бити на линији немачке политике и немачких интереса, односно покушаја да се потврде те нове границе и независност Косова, објашњава Миливојевић за Спутњик.

Он каже да је отворено питање како ће Србија на све ово реаговати, али да је извесно да ће имати у виду немачки план промена граница, те да не треба очекивати да Србија прихвати било коју декларацију која у себи садржи потврду косовске државности или неку врсту назнаке у том правцу. Није искључено да Немачка покуша да афирмише и Охридски споразум, који подразумева де факто признање тзв. Косова , што такође не одговара интересима Србије, упозорава наш саговорник.

Како год да буде организован овај сусрет, под капом Немачке и под интересима које Немачка промовише кроз Берлински процес, они се не могу сматрати интересима који се поклапају са интересима Србије, истиче Миливојевић, али додаје да свакако треба искључити могућност да Србија било шта учини што би представљало одступање од државне политике против признања Косова , или одступање од онога што су стратешки интереси Србије у овом тренутку.

Када је реч о Црној Гори и чињеници да ће бити домаћин оваквом скупу, Миливојевић објашњава да је то само црногорски покушај да дефинитивно заокруже своју припадност и лојалност Европској унији и политици која се промовише преко Европске уније.

Црногорци желе да на неки начин уберу додатне аргументе и додатну подршку како би се њихово чланство у ЕУ до краја заокружило. Свакако да очекују да организацијом овог скупа и прихватањем онога што је немачки интерес обезбеде дефинитивну подршку Немачке и залагање Немачке за приступање Црне Горе ЕУ.

Вечна тежња и сан о продору на исток

Кад је реч о Берлинском процесу, Миливојевић објашњава да је он реактивиран у последњих пар година, после пандемије, оног тренутка када је Немачка својом политиком спречила да се афирмише и даље развија Балкански процес који је био заснован на реалној политици и који је давао резултате.

Немачка политика је спречила и реафирмисала, односно спречила Балкански и поново афирмисала Берлински процес за време канцелара Олафа Шолца. Ова влада, на челу са Фридрихом Мерцом, наставља то. То је била политика коалиционе владе у којој су били социјалдемократи, али независно од тога, Берлински процес је у функцији немачке политике на Балкану, независно од тога ко је на власти у Немачкој. Према томе, то што је влада канцелара Шолца, односно социјалдемократа, либерала и зелених, својевремено промовисала, то је у функцији немачких интереса и сасвим је природно да и ова влада са ЦДУ и ЦСУ на челу то наставља.

Све што ће се десити на предстојећим састанцима ове врсте у Црној Гори, биће у функцији тих интереса. Немачка стоји иза тога управо зато што је то кључни немачки инструмент за промоцију њених политичких интереса и циљева, сматра наш саговорник.

Балкан – једини начин немачког опстанка

Миливојевић подсећа да се Немачка налази у проблемима, а могућности за експанзију немачке политике и немачких интереса значајно су сужене. Поред тога, Немачка има проблема и економске природе и једна је од земаља која је претрпела озбиљну штету због рата у Украјини, посебно у економској сфери. Економска сфера се прелива на политичку, па једо вуче друго, објашњава наш саговорник.

Немачка није глобална сила, нема глобални утицај и свој утицај и свој простор деловања дефинише у балканској и источној политици Европске уније. Отуда немачки ангажман на Балкану, али и у односу на Украјину и рат према Русији, имају централно место у немачкој политици. Берлински процес је један од инструмената спровођења те политике. Немачка тежиште своје политике усмерава сад и на Балкан и на источни део – тиме покушава да амортизују проблеме како би се још мало одржала, јер Немачка нема други простор за деловање, закључује Миливојевић.

Чланак Доказивање моћи преко леђа Србије: Шта смера Немачка на састанку Берлинског процеса у Црној Гори се појављује прво на ИСКРА.

Пише: Владимир Добричанин, бивши посланик и функционер Уједињене Црне Горе

Добих данас од мог доброг пријатеља дјелове школског уџбеника за 5. разред основне школе из предмета Познавање друштва.

Небитно је ко су аутори, јер добронамјерни сигурно нису били када су ово писали.  Недобронамјерни су били према својим прецима, према својим сународницима — најрођенијима — и, на крају, према истини, што је најжалосније у свему.

Читав један дио посвећен нацији и држави, као и националном бићу и осјећању, као да је Јозеф Гебелс писао тридесетих година прошлог вијека, када је требало изопштити једну заједницу из друштвеног и историјског постојања. И он је овако почео, текстовима у читанкама, а завршило се тако што је преко шест милиона баш тих, из те заједнице, нестало у бројним логорима широм Европе.

Срба у Црној Гори код ових аутора НЕМА. Ми не постојимо ни као национална мањина, а ни као конститутивни народ. Једноставно — нема нас.
Па гдје смо? Јесмо ли већ предодређени, по њима, да нестанемо? Ево, нестали смо из уџбеника. Хоћемо ли нестати и из свијести наших најмлађих?

Најмање 30% тих ђака национално се изјашњавају као Срби, барем се тако „пишу“ њихови родитељи, али они се уче да Срба у Црној Гори нема.

Можда аутори овог, назовимо, уџбеника мисле исто што и ја — да су Црногорци и Срби један народ. Неће бити да је тако. Ипак је прикривање постојања једног народа, оног који је ову Црну Гору стварао раме уз раме са онима који се национално изјашњавају као Црногорци, био једини мотив овог накарадног писања.
У овој лекцији се каже: „Наброј најмање пет припадника националних мањина.“

Ја покушах и стадох. Не могу. Како да их набројим? Ко су те мањине? Па кренух: Бошњаци, Албанци, Хрвати, Роми… Гдје ми је број пет?

Гдје ми је Петар ИИ Петровић Његош, гдје ми је Свети Петар Цетињски? Да ли да набројим и краља Николу? Гдје су ми Војислављевићи, Црнојевићи, гдје у томе припада Свети Јован Владимир? Гдје ми је Свети Василије Острошки?

Да ли и њих да набројим у националне мањине јер су се сви до једнога изјашњавали као Срби, или да их уопште и не набрајам? Да ли и они треба да нестану из уџбеника? Па ко ће онда остати ако њих нема?

На крају крајева, шта су то националне мањине? То су грађани Црне Горе и мени су најближи, али… Да се манемо ћорава посла.

Под хитно да се Министарство просвјете позабави овим историјско-друштвеним фалсификатима и овом перфидном и веома опасном антисрпском шизофренијом у нашем просвјетитељству, ако се уопште ово тиме може и назвати.

Уколико се то не деси — што је највјероватније — позивам родитеље да ову лекцију њихова дјеца прескоче и да то јавно саопште својим наставницима и професорима, а наставнике и професоре да се држе историјске истине и ништа више, а ни мање од тога.

Вама, који сте доносиоци одлука, поручујем: покрените у одборима и пленуму расправу о томе шта нам дјеца уче, ко им пише уџбенике, које се поруке у тим уџбеницима преносе и за чији рачун.

До тада, барем ви који сте исто што и ја, учите дјецу да знају ко су и шта су, да поштују и воле све који нису као они и да се свако јутро помоле Богу за нови дан, а ми ћемо овима који овако пишу дати „кеца ко врата“ умјесто наше дјеце.

Чланак Скандал у уџбенику за 5. разред: Срби „нестали“ из Црне Горе! се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Дејан Симић

После шест дана, као да се познајемо годинама! У Херцеговини сам схватио шта заправо представља заједница. Не само у социјалном, већ и у духовном, мистичном смислу. Да се сви сакупљамо око Христа. Начин на који се други опходе према мени, прихватају ме, прилазе ми и грле, то ће ми бити и подсетник, да не изгубим људскост у послу којим ћу се бавити.

Овако за Спутњик говори Александар Обућина из Чачка, студент Медицинског факултета, учесник Летње духовне школе у Херцеговини, која је одржана по други пут:

„Недавно сам са другарима обилазио Косово и Метохију. Причали су о духовној школи, а ову у Херцеговини издвојили као круну духовног истраживања. Имао сам доста питања која нисам имао коме да поставим, сада имам неке одговоре. Наставићу да истражујем“.

Александар је један од четрдесет студената из различитих крајева Србије, Републике Српске и Хрватске, са различитих факултета, који су у пратњи свештеника и вероучитеља Aрхиепископије београдско карловачке, протеклих дана били гости Eпархије захумско – херцеговачке.

Млади су у Требиње позвани да препознају живу јеванђелску поруку и размисле на који начин се вечне истине могу осавременити. Како се могу живети.

Пут у Емаус – прича која се живи

Школа, која је сваког јутра започињала литургијом, одвијала се под насловом, темом, „ Пут у Емаус “. Ова прича из Новог Завета, када се васкрсли Христос јавио двојици својих ученика на путу из Јерусалима за село Емаус, а они га нису препознали, била је основа за заједничко путовање.

Предавања врсних теолога ове епархије, обилазак јединствених светиња од Требиња до Дубровника , манастира Светих Петра и Павла, Тврдоша, Дужи, Житомислића, а посебно духовни разговори са домаћинима и свештеницима, вероучитаљима из Београда, открили су им дубоки смисао хришћанског учења и наслеђа.

„Заправо, нама су овде оци, учитељи и овај народ Херцеговине, допустили да ту причу живимо. Нису нам је само тумачили, већ су нас кроз разговор упознали с њом. Допустили су нам да уђемо у улоге тих двојице ученика Христових . Да и њих, учитеље, гледамо другим очима, као Доброг пастира, као оце, понекад и не препознавши да су у нама пробудили жељу за ходањем тим путем“, прича нам Јана Шумарац из Новог Сада, која студира германистику.

Пребиловци нису прича, већ чињеница

Наталија Тапић је будући професор руског језика и књижевности из Београда. Прошле године била је полазник Призренске духовне школе, хтела је, каже, да поново проживи све што је доживела на Косову и Метохији. Утисци из Херцеговине су још јачи, зближавање, јединство , једна породица:

„Раније нисам била овде. Много ми је било значајно да видим и чујем све историјске чињенице. Све нас је јако погодила прича везана за Пребиловце , историјска чињеница. Литургија тамо била је јако потресна, сви ти људи који су дошли на славу и са стране. Има ствари којих нисам била свесна. Доста ствари заправо нисам знала о Херцеговини и страдању наших Срба овде“, каже Наталија.

Колегиница са којом је у овој Школи била нераздвојна, са којом је певала, не само на служби, на сваком месту, Милица Вујић , будући архитекта из Јагодине, додаје:

„Заправо је и то задатак ове Школе, да нас мало више упуте и да сазнамо о нашој земљи , о нашој браћи и сестрама , како су некад живели, а како сада живе. Кроз шта су све прошли и како се развијало наше друштво, наша култура, историја и вера, која је најбитнија на овим просторима“, каже Милица и додаје да ће се потрудити да са овог путовања пре свега понесе херцеговачки дух.

Ходање за Христом и трпеза љубави

Било је и оних који су на наставу у Eпархију захумско – херцеговачку дошли са добрим предзнањем, који студирају Богословски факултет.

Павле Луковић из Ариља је апсолвент, ускоро ће преузети диплому. Каже да се материји о којој је у овој школи било речи, тексту Новог Завета, често приступа схоластично и са предразумевањем, да се недовољно залази у његов дубљи смисао.

„Кроз све ове разговоре и предавања отаца у Херцеговини, могу да закључим да је целокупан доживљај тог пута за Емаус заправо људска богочежња која је усађена у све нас. Често, доста се говори о апостолству, кретању за Христом. То праћење Христа представља наш динамичан пут у односу на наш духовни живот. Као што дивно примећује Свети Григорије Ниски, кретањем можемо да спознамо Господа једино кад га гледамо у леђа, идемо за њим“.

Главни домаћин ове школе био је митрополит захумско херцеговачки Димитрије . И домаћин је један од утисака ученика ове необичне школе. Желео је да упозна сваког студента. Делио је с њима трпезу љубави , искуство учења од својих претходика, владике Григорија и блаженопочившег Атанасија чије се мудрости и истине у Херцеговини цитирају на сваком месту.

У Москву са „живом“ потврдом

Док чека информације о одбрани докторске тезе у Пушкиновом инситуту у Москви, у Херцеговину се упутио и младић из Шајкаша, Вукашин Гаврић . Последњих десет година се школује у Русији, а прошле је био на Косову и Метохији, у Призренској духовној школи.

„Ове школе доживљавам као духовну силу и снагу која је неопходна сваком човеку, али и практичну потврду онога чиме се бавим у докторској тези, поређењем руског пута Достојевског и Косовског завета код Његоша, на примеру романа „Браћа Карамазови“ и поеме „Луча микрокозма“. И више сам него задовољан. Као да је сво моје интересовање, оно о чему сам писао, на неки нови начин заживело “.

Вукашин додаје да је ових дана мислио на Михајла Пупина и Николу Теслу, који су духовно увек повезивали са науком . Драго му је, каже, што је имао прилику да и он то проживи, да се увери да је тако.

Тајна сусрета човека и живог Бога

Школа у Херцеговини настала је по узору на Призренску , која ће ускоро обележити деценију рада. Основана је љубављу јереја Дарка Николића , београдског вероучитеља, данас старешине параклиса у Студентском граду и његових колега Немање Протића , Драгана Будимлије и оца Марка Којића.

Они верују да је наше образовање, углавном усмерено на интелектуални развој, когнитивни аспект, драгоцено, али да није довољно:

„ Човек учи целим бићем, свим потенцијалима, умом, срцем, душом , свим оним што јесте у својој неухватљивој свеобухватности. А ова школа управо то омогућава, да у свој нашој ширини, у тајни међусобног сусрета, човека и живог Бога, па и овог освештаног простора у којем смо боравили ових дана – учи. Стиче ново искуство, отварају му се очи за свет, упознаје себе на нови, потпуно јединствени начин, упознаје људе“, каже отац Дарко.

Овај свештеник додаје да врло често и не видимо једни друге. Да бисмо се видели , потребно је да отворимо свој унутрашњи простор и да се загледамо у оно што је испод површине. То се студентима десило у Херцеговини.

„Кад се то деси, онда се тајна живота пројављује на чудесан начин и оставља неизбрисив, дубок, трајан траг на човековом бићу. Оставља укус неописиве радости коју човек тражи где год да се нађе. Жели, тражи да се то узвишено и племенито искуство, које ми називамо благодатним искуством Божјег присуства, Христа у нама , понови, изнова, изнова… После ове Школе стално ћемо да трагамо за тим укусом који смо овде имали прилике да осетимо“.

Тај укус осетила је и екипа Спутњика која је пратила рад ове школе. Како кажу ђаци, сви смо сада породица, па смо добили и ексклузивно право, благослов да емитујемо песме хора анђеоских гласова, који се спонтано окупио, на путу за Емаус, у страдалној и васкрслој Херцеговини.

Чланак Чудесно искуство младих Срба: Изненада се нашли на путу од Јерусалима за Емаус – усред Херцеговине се појављује прво на ИСКРА.

© Credit Hiroshi Higusci

Црна Гора ће бити домаћин активности у оквиру овогодишњег председавања Берлинским процесом, у Пржну је за крај септембра планиран састанак министара, док се самит лидера очекује 22. октобра.

Из Европске уније се очекује долазак високе представница за спољну политику и безбедност Каје Калас и комесарке за проширење Марте Кос.

Како преносе црногорски медији, један од очекиваних резултата министарског сусрета бићедекларација о „добросуседским“ односима. Документ би, пише „Дан“ требало да понуди заједничке одговоре на изазове са којима се суочава Западни Балкан и потврди принципе сарадње засноване на међусобном уважавању и поштовању.

Но, како у Берлинском процесу процесу учествују Црна Гора, Србија, Албанија, Босна и Херцеговина, тзв. Косово и Северна Македонија, уз Немачку, јасно је да је лажна држава уљез, те се не може причати о добросуседским односима, јер је КиМ неотуђиви део Србије.

Иначе, иза готово свих „добронамерних“ предлога стоји Немачка. Берлин је окосница Охрдиског споразума, као и немачко-француског предлога, којима се од Београда тражи да се одрекне дела своје територије. Државни врх је у више наврата поновио да никада неће бити признања лажне државе.

Занимљиво је да Црна Гора мора да се „позајми“ за организацију овог скупа, па је влада одобрила преусмеравање 100.000 еура из текуће буџетске резерве, а на захтев Министарства вањских послова.

Чланак Берлин опет нешто кува: Шта се крије иза декларације о „добросуседским“ односима Западног Балкана се појављује прво на ИСКРА.

© Слику генерисала АИ

Сваки бирач који крене на изборе у Босни и Херцеговини октобру мораће да се припреми као да иде на испит, а не на гласање. Ако добро не савлада правила, велике су шансе да „падне“ у гласачкој кабини, а и да његов глас „поједу дрекавци“. Јер у Босни – земљи чуда, и избори су сврстани у ову категорију. 

Централна изборна комисија БиХ објавила је видео у коме је објаснила како треба гласати.

Уводи се електронска идентификација бирача и скенирање гласачких листића, алистићи се, према новим правилима, попуњавају искључиво посебним фломастером. Дакле, не можете на гласање са својом оловком. 

По доласку на бирачко место гласач је дужан да се идентификује давањем на увид важеће личне карте или возачке дозволе или пасоша БиХ.

„Након електронског очитавања података, кажипрст десне руке положите равно на сензор уређаја ради биометријске аутентификације. По успешно завршеној идентификацији и аутентификацији уређај штампа потврду коју потписујете. Уз гласачке листиће, гласачи преузимају кандидатску листу и заштитну фасциклу те иду у гласачку кабину. Гласачки листићи имају нови изглед и означавају се искључиво посебним фломастером који се налази у гласачкој кабини. Обавезно прочитајте упутство. На гласачким листићима на којима су наведена имена појединачних кандидата потпуно испуните кружић испред имена само једног кандидата“, наводи се у детаљном објашњењу.

Дакле, гласање се важи само ако се обоји целокупна унутрашњост кружића. 

Када је реч о осталим листама, у видеу се наводи да су на левој страни гласачког листића називи политичких субјеката, док су на десној страни колоне с редним бројевима кандидата.

„Обавезно потпуно испуните кружић испред назива само једног политичког субјекта на левој страни гласачког листића. Или обавезно потпуно испуните кружић испред назива само једног политичког субјекта на левој страни гласачког листића и потпуно испуните кружић испред једног, два или највише три редна броја кандидата на десној страни гласачког листића“, објашњава се у видеу који је додатно закомпликовао већ компликован изборни систем у БиХ.

А, онда има и шта да се ради након гласања.

„Након гласања, гласачке листиће без пресавијања ставите равно у заштитну фасциклу. У скенер стављате један по један гласачки листић лицем окренут према доље. Заштитну фасциклу и кандидатску листу обавезно вратите члану бирачког одбора“, објашњено је.

И тако су посебни фломастери, скенери, бојење, фасцикла, штампање дошли као „шлаг“ на врху општих избора у којима се бира ионако дугачак списак институције: Председништво БиХ (3 члана), Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ (42 посланика), Представнички дом Парламента Федерације БиХ (98 посланика), председник и два потпредседника Републике Српске, Народна скупштина Републике Српске (83 посланика), као и скупштине 10 кантона у Федерацији БиХ (289 заступника).  У Централни бирачки списак уписано је 3.414.365 бирача.

Председник СНСД Милорад Додик упоредио је листиће са тикетом за лото.

“ У целом свету су два кључна субјекта у сваком изборном процесу: грађани/бирачи и политичке странке. У БиХ има и трећи – скенер. Овај трећи, по свему судећи, је најважнији. Њему је све подређено“, написао је председник Милорад Додик на Иксу и додао да, како ствари данас стоје, смисао избора у БиХ нису бирачи и странка, већ скенери.

Како је рекао „није избор носилаца власти, већ технологија, манипулација и прекрајање воље народа“.

„Нема никога ко не верује да је посреди превара. Гласачки листићи нису дизајнирани да олакшају бирачу, већ да буду прихватљиви скенеру. Зато ће гласачки листићи личити на тикет за лото или бинго. Бројеви, нигде имена кандидата. А уз гласачки листић приде књига, да гласач добро простудира како ће гласати за оног за кога је наумио“, написао је Додик.

Гласање је, каже у техничком смислу,свугде ствар рутине, а у БиХ ће бити озбиљан научно-образовни подухват.

„Изборни процес у БиХ не одвија се по закону који је донела Парламентарна скупштина, већ по наметнутој вољи странца кога више нема. Где је сада Европа да укаже на незаконитост, нелегалност, неуставност. Или је и ово ‘владавина права’, као у случају срамног судског процеса. Зато ће 4. октобра бити колапс“, рекао је Додик.

Он је истакао да нико у ЦИК-у није у стању да одговори на једноставна питања.

„Колико ће трајати гласање једног бирача? Колико је времена потребно да се потврди идентификација бирача? Колико је време потврде када је истовремено упућено 500 упита, а колико када је тај број већи од 1.000? Шта се дешава када дође до загушења система или ‘пуцања’ вај-фај сигнала? Колико је потребно времена бирачу да ‘проучи литературу’ која иде уз гласачки листић? Које је време скенирања једног гласачког листића, а које четири? Који је начин преласка са једне базе података на другу будући да имају четири гласачка листића, самим тим и четири базе података/резултата? Колико је потребно техничара да на сваком бирачком месту инсталирају VPN тунел за заштиту преноса података„, набројао је Додик.

Он је навео да  се „може постављати још питања унедоглед, али је једно кључно – зашто ће гласање у БиХ бити на начин који не постоји ни у једној држави у Европи?“

„Једини логичан одговор је – због пара и манипулације. То што ће 4. октобра бити потпуна пропаст система, никога не интересује. Наћи ће се већ неко ко ће бити проглашен кривим. Педро мора да виси! Ако неко у ЦИК-у размишља о одлагању избора, онда неко у правосудном и безбедоносном систему мора да размишља да ради свој посао. Закон јасно каже да се избори могу одложити или померити услед ванредних околности. Неспособност и корупција нису ванредна околност. Штавише, у овом сазиву ЦИК-а то је, изгледа, редовна околност. Зато Република Српска треба да активира своју изборну комисију и спроведе изборе након слома овог система„, навео је Додик.

Сњежана Новаковић Бурсаћ, члан Председништва СНСД-а и бивши делегат у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ, изразила је забринутост због, како је навела, недовољно транспарентног увођења нових технологија.

„Пуно је отворених питања и овај процес на брзину даје грађанима, политичким актерима и свима нама који овде живимо право да кажемо ‘о чему се ради и коме се толико жури'“, рекла је она за РТРС.

Једна од њених кључних замерки односи се на заштиту тајности гласања. Бурсаћ је навела да ће гласачки листић након гласања бити провучен кроз скенер, те да постоји могућност да се скенирани запис привремено чува у меморији уређаја. Према њеним речима, потребно је јасно објаснити ко има приступ тим подацима, како се они штите и на који начин се спречава могућност повезивања редоследа бирача са њиховим гласачким листићима.

Како је навела, према правилима која је анализирала, у случају квара технологије одлуку о преласку на конвенционални начин гласања донела би Централна изборна комисија БиХ.

„На 5.900 бирачких места стварно сумњам да је могуће да ЦИК у сваком тренутку доноси одлуке о преласку на други систем“, рекла је она и питала ко је тестирао софтвер, који су стручњаци стали иза квалитета тог софтвера.

Ипак, она сматра да ће на крају папирни гласачки листић остати кључни доказ.

„У коначници папир је папир. Оно што преброје људи и за шта постоји доказ у папирном облику увек ће бити најважније“, рекла је и навела да изборни процес не сме бити експеримент.

У нади да ће избори у БиХ проћи фер и да ће победити онај којег бирачи буду желели, остаје бојазан да ће се десити баш оно што се толико помиње у вицевима. А, то је да се Босанац збуни, јер је то некоме била и намера. Само што избори ниси и никако не би смели да буду виц.

Чланак Како гласати у Босни и Херцеговини: Заокружи, обој, скенирај, спакуј и помоли се се појављује прво на ИСКРА.

© FOTO SRNA/ Nataša Čeremidžić (HO)/TANJUG

Председник СНСД-а Милорад Додик каже да би Република Српска требало да размотри однос према новинару немачког ФАЗ-а Михаелу Мартенсу и да је једна од могућих опција забрана уласка у Српску.

Он је навео да је Мартенс, опијен мржњом, годинама пласирао бројне пакости и лажи о Србима и Републици Српској, што је учинило живот људимa много тежим него што би биo да није било тако безочне сатанизације.

„Зато много боље од осталих разумемо колико злобе је уткано у реченицу: ‘Како можемо помоћи да се убије што више Руса?’, написао је Додик на налогу на Иксу.

Додик је истакао да су српски и руски народ највећи страдалници 20. века.

„Жртва коју су поднели за своју, али и слободу других је немерљива. Радовати се и позивати на убијање припадника руског народа могу само изопачени умови. Исконска мржња Мартенса према Русима је толика да није важно ко их убија, већ да буду убијени. Мартенс се не може звати новинаром, такви се не могу описати ниједним атрибутом својственим људима“, навео је Додик.

Немачки новинар Михаел Мартенс је, прошле недеље, током посете Владимира Зеленског Београду, упитао Зеленског како му Европа може помоћи да убије што више Руса.

На овај скандал, осврнуо се јуче и министар спољних послова Русије Сергеј Лавров који је поручио да тај човек није достојан да обавља било какву функцију у медијским структурама, а поготово не неку званичну функцију у државном апарату.

„Метастазе нацизма настављају да избијају на површину у немачком друштву под руководством канцелара СР Немачке Ф. Мерца, који отворено говори о неопходности да Немачка поново постане главна војна сила у Европи…“, поручио је Лавров.

Нагласио је и да би Москва желела да чује „било какву реакцију српских пријатеља“, имајући у виду огроман допринос наше земље победи над нацизмом.

Чланак Додик се осврнуо на деловање Михаела Мартенса: Забранити му улазак у Српску се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : YouTube/RTRS vijesti, snimak sa ekrana

Амбасадор Русије у БиХ Игор Калабухов изјавио је да многи Бошњаци, како стари, тако и млади виде наду управо у руском председнику Владимиру Путину.

У осврту на текст „Има ли наде за Бошњаке“ (Сеада Нумановића) у коме аутор набраја факторе који, према његовом мишљењу, дају основ за позитиван одговор на ово питање, Калабухов је указао да у наставку чланка он прави необјашњиви логички заокрет и спомиње личност председника Руске Федерације.

„Ово ми се чини чудним. Категорично се не слажем с тврдњама да Русија храни ‘десничарске националистичке структуре у Европи’. Њихов настанак и јачање је узроковано својим разлозима, које је ваљда неприкладно овде анализирати“, навео је руски амбасадор.

Једино објашњење, додао је он, јесте тврдња која је на Западу постала мантра да је Русија крива за све – од изумирања диносауруса до глобалног загрејавања.

„Али сагласан сам са аутором када постулира да ако нема правде, рат је неизбежан“, рекао је он.

Подсетио је да је одсуство правде довело до ситуације присиљавања Сакашвилијевог режима на мир у августу 2008. године.

„Управо одсуство правде према Русима у Украјини и антидржавни, у суштини профашистички пуч у Кијеву, одбијање украјинских власти, који су већ изгубили легитимитет, и њихових западних покровитеља, да постигну договоре за уређење ситуације довео је до Специјалне војне операције“, појаснио је Калабухов.

Он је цитирао председника Руске Федерације Владимира Путина који је једном рекао – ако је туча неизбежна, мораш ударити први.

„Али удари са сигурношћу да имаш доста снаге за одвраћање узвратне реакције. Удари, али буди великодушан и милосрдан према невиним. Удари, али немој слепо одбијати могућности постизања политичког решења“, рекао је Калабухов.

Закључио је да је једини услов након не само деценија, већ и векова обмане од „партнера“ безусловно вођење рачуна о руским националним интересима, преноси Срна.

Чланак Калабухов: Многи Бошњаци наду виде у руском председнику Путину се појављује прво на ИСКРА.

Миоград Линта (Фото: Танјуг/Јадранка Илић)

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оценио је данас да одлука суда у Шибенику да крајишкој Српкињи Николини Бачкоња Филиповић изрекне затворску казну од 15 дана због тога што је на свом фејсбук профилу објавила фотографију свог седмогодишњег сина са шајкачом на глави, бадњаком у руци и три подигнута прста, као шовинистичку, срамну и неприхватљиву.

Како се наводи у саопштењу Савеза Срба из региона, поменута фотографија је објављена као део породичне прославе Бадњег дана, без икакве намере да било кога увреди, провоцира или угрози.

„Апослутно је неприхватљиво да се крајишки Срби хапсе и пресуђују због прославе својих верских празника, употребе националних симбола, певања националних, патриотских и завичајних песама. У питању је један од многих доказа да Хрватска брутално и систематски крши људска права крајишких Срба, а у овом случају њихово право на слободно изражавање свог националног, културног и верског идентитета”, пише у саопштењу.

Чланак Линта: Срамно је и неприхватљиво да се крајишки Срби хапсе због својих верских празника се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/ FOTO HINA/ Mario Strmotić/ bg

Одлука суда у Шибенику да крајишкој Српкињи Николини Бачкоња Филиповић одреди затворску казну од 15 дана због тога што је на свом профилу на Фејсбуку објавила фотографију свог седмогодишњег сина са шајкачом на глави, бадњаком у руци и три подигнута прста је шовинистичка, срамна и неприхватљива, саопштио је председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта.

Како се наводи у саопштењу поменута фотографија је објављена као део породичне прославе Бадњег дана, без икакве намере да било кога увреди, провоцира или угрози.

„Апсолутно је неприхватљиво да се крајишки Срби хапсе и да им се пресуђује због прославе својих верских празника, употребе националних симбола, певања националних, патриотских и завичајних песама.У питању је један од многих доказа да Хрватска брутално и систематски крши људска права крајишких Срба, а у овом случају њихово право на слободно изражавање свог националног, културног и верског идентитета„, пише у саопштењу.

Линта је позвао Владу Србије да покрене разговор са представницима Хрватске на тему хапшења и прогона крајишких Срба због певања песама или објављивања фотографија са патриотским садржајем.

У саопштењу се прецизира да Николина Бачкоња Филиповић (39) живи у Београду након што је са својим народом прогнана у злочиначкој акцији „Олуја“. Са породицом повремено одлази у своје село Стрмица поред Книна где се налази њихова породична кућа, па је тако и ове године боравила у свом селу када јој је 21. јула полиција дошла у кућу и привела је због објава на њеном фејсбук профилу.

Пре тога, како се додаје, тројица полицијских службеника су се понашали грубо према њеном седмогодишњем сину и испитивали га о шајкачи коју се назвали четничком капом и због поменутог поступања полицајаца дете је доживело трауму. Наглашава се и да је судија у Шибенику Мирјана Беламарић је казнила Николину Бачкоња Филиповић казном затвора у трајању од 15 дана са апсурдним и бесмисленим образложењем да је тобоже прекршила Закон о прекршајима против јавног реда и мира и Николина је одслужила казну затвора у Шибенику од 21.јула до 4.августа након чега се са породицом вратила у Београд.

У саопштењу се подсећа и да је у претходном периоду више од десет Срба са подручја Книна ухапшено и осуђено за исти прекршај и објаве на Фејсбуку и да је од тога броја већина осуђена на затворске казне од 15 дана, док је један осуђен на условну затворску казну, а један на новчану казну од 1.000 евра.

Чланак Не престаје прогон Срба у Хрватској: Чак 15 дана затвора због прославе Бадњег дана се појављује прво на ИСКРА.

фб

Породица Елведина Бате Коничанина из Новог Пазара нашла се у тешкој ситуацији током повратка с мора, када им се аутомобил покварио на путу од Подгорице према Колашину.

У аутомобилу су, осим Коничанина, били његова супруга и четворо дјеце, међу којима и беба. Како је објављено, возила су пролазила поред њих, али помоћ није стизала.

Ситуација се промијенила када се зауставио Миодраг Мујовић из Колашина, који породицу до тада није познавао.

Мујовић се бави шлеп службом, па је најприје превезао покварени аутомобил до мајстора у Колашину. Међутим, када је постало јасно да квар неће бити отклоњен у кратком року, Коничанин се нашао пред новим проблемом: како супругу и четворо дјеце, укључујући бебу, вратити кући у Нови Пазар.

Тада је Мујовић направио потез који је посебно дирнуо породицу.

Према наводима објаве, човјеку којег је тек упознао дао је кључеве свог аутомобила и рекао: “Иди, одведи дјецу кући.“

Без дугог познанства и гаранција, Мујовић је свој аутомобил повјерио потпуном незнанцу како би његова породица могла сигурно наставити пут.

Коничанин је аутомобилом одвезао супругу и дјецу до Новог Пазара, након чега је возило враћено власнику у Колашину.

Гест који је привукао пажњу

Овај догађај изазвао је бројне реакције управо због чињенице да Мујовић, према објављеним информацијама, није питао ко су људи којима помаже, већ је реаговао након што је видио породицу са дјецом у невољи.

Прича је тако постала примјер међуљудске солидарности и повјерења између људи који се прије тог сусрета уопште нису познавали.

Аутор објаве позвао је представнике Новог Пазара и надлежне институције да Миодрагу Мујовићу додијеле јавно признање за његов гест.

За породицу Коничанин, квар аутомобила могао је значити дугу и неизвјесну ноћ поред пута. Умјесто тога, један човјек из Колашина одлучио је да помогне потпуном незнанцу.

И управо је његова кратка порука: “Иди, одведи дјецу кући“ постала најјачи симбол ове приче.

Чланак Колашинац Миодраг дао аутомобил непознатој породици из Новог Пазара: “Иди, одведи дјецу кући” се појављује прво на ИСКРА.

Споменко Гостић

Споменко Гостић (15. август 1978—20. март 1993) из Добоја (село Јовићи надомак Маглаја), био је војник са 13 година

Споменко Гостић (15. август 1978—20. март 1993) из Добоја (село Јовићи надомак Маглаја), био је војник са 13 година, више пута рањен, најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Тај јунак, дечак одликован је Медаљом заслуга за народ.

На почетку рата у БиХ, умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине.

Нуђено му је да оде у Париз (Француска), али је изричито одбио, јер није хтео да напусти отаџбину која је била у рату и он део ње који се борио за слободу свог народа. у његово село је стигао наш гастарбајтер из Француске, који му је понудио да га одведе у Париз да тамо живи и да га школује.

На такву понуду Споменко је том племенитом човеку, који је хтео да га усвоји одговорио „Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде“.

Данас га се слабо ко сећа… ту лежи и наша трагедија, заборава. Наши ђаци и деца ништа о њему скоро да не знају, мислим да ова прича о овом јунаку не сме остати у прашини и на сметлишту историје.

Уместо да се нађе у уџбенику за 8. разред и да му се у Србији подигне величанствени споменик и сними играни филм… ми имамо заборав.

Споменко је био и више од хероја, прави јунак и частан човек. Овај дечак је вероватно једна од најзначајнијих личности, зато што је имао само 14 година када га је муслиманска граната покосила. Он је данас неправедно запостављен, у Србији ниједна школа, улица не носи назив по њему, нема споменика…

Заборавили смо ми и на Момчила Гаврића (најмлађи каплар на свету), па смо га последњих година отргли из заборава, верујем да ће тако бити и са Споменком.

Споменко Гостић је као и Момчило Гаврић, прави пример јунаштва у тешким временима и мукама, прави пример чојства, родољубља, они требају да буду узор српској омладини.

Споменко је сахрањен на гробљу Горњи Улишњак, где почивају његова мајка и бака, а до гробља се врло тешко стиже због лошег пута.

Срећом, у Добоју 2014. испред цркве откривен је споменик овом младом хероју. Пре две године, у Вишеграду једна од улица је понела име овог славног младог јунака.

Погледајте документарни филма СПОМЕНКО НА ВЕЧНОЈ СТРАЖИ, аутора Милета Савића.

Припремио Ђорђе Бојанић

Чланак Споменко на вјечној стражи – Најмлађи одликовани борац РС (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/ FOTO SRNA/ Aleksandar Antonić/ bg

У целом свету су два кључна субјекта у сваком изборном процесу: грађани/бирачи и политичке странке. У БиХ има и трећи – скенер. Овај трећи, по свему судећи, је најважнији. Њему је све подређено, написао је председник Милорад Додик на Иксу. Он је истакао да, како ствари данас стоје, смисао избора у БиХ нису бирачи и странка, већ скенери.

„Није избор носилаца власти, већ технологија, манипулација и прекрајање воље народа. Нема никога ко не верује да је посреди превара. Гласачки листићи нису дизајнирани да олакшају бирачу, већ да буду прихватљиви скенеру. Зато ће гласачки листићи личити на тикет за лото или бинго. Бројеви, нигде имена кандидата. А уз гласачки листић приде књига, да гласач добро простудира како ће гласати за оног за кога је наумио“, написао је Додик.

Гласање је, каже у техничком смислу, свугде ствар рутине, а у БиХ ће бити озбиљан научно-образовни подухват.

„Изборни процес у БиХ не одвија се по закону који је донела Парламентарна скупштина, већ по наметнутој вољи странца кога више нема. Где је сада Европа да укаже на незаконитост, нелегалност, неуставност. Или је и ово ‘владавина права’, као у случају срамног судског процеса. Зато ће 4. октобра бити колапс“, тврди Додик.

Он каже да нико у ЦИК-у није у стању да одговори на једноставна питања:

Колико ће трајати гласање једног бирача? Колико је времена потребно да се потврди идентификација бирача? Колико је време потврде када је истовремено упућено 500 упита, а колико када је тај број већи од 1.000? Шта се дешава када дође до загушења система или „пуцања“ вај-фај сигнала? Колико је потребно времена бирачу да „проучи литературу“ која иде уз гласачки листић? Које је време скенирања једног гласачког листића, а које четири? Који је начин преласка са једне базе података на другу будући да имају четири гласачка листића, самим тим и четири базе података/резултата? Колико је потребно техничара да на сваком бирачком месту инсталирају VPN тунел за заштиту преноса података?

„Може се постављати још питања унедоглед, али је једно кључно: Зашто ће гласање у БиХ бити на начин који не постоји ни у једној држави у Европи? Једини логичан одговор је: Због пара и манипулације. То што ће 4. октобра бити потпуна пропаст система, никога не интересује. Наћи ће се већ неко ко ће бити проглашен кривим. Педро мора да виси! Ако неко у ЦИК-у размишља о одлагању избора, онда неко у правосудном и безбедоносном систему мора да размишља да ради свој посао“, наводи Додик.

Истиче да закон јасно каже да се избори могу одложити или померити услед ванредних околности.

„Неспособност и корупција нису ванредна околност. Штавише, у овом сазиву ЦИК-а то је, изгледа, редовна околност. Зато Република Српска треба да активира своју изборну комисију и спроведе изборе након слома овог система“, навео је Додик.

Чланак Додик указао на превару и гласачке листиће упоредио са тикетом за лото: По мери скенера, а не бирача се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Патријарх српски Порфирије данас је демантовао наводе појединих медија о оснивању Епархије бококоторске у Црној Гори, оценивши да је реч о добро осмишљеној злонамерној кампањи која, како је истакао, има за циљ да створи неповерење међу православним верницима.

„Прича о оснивању Бококоторске епархије у Црној Гори била би смешна да није реч о злој намери, о добро осмишљеној злонамерној кампањи која, потенцирајући ову тему, има за циљ да створи конфузију, да створи смутњу и да створи неповерење међу православним верницима“, рекао је он у изјави за Информативну службу Српске православне цркве.

Патријарх Порфирије је нагласио да оснивање Бококоторске епархије у Црној Гори не постоји као тема у нашој Цркви.

„Ми никада нисмо ни помислили, а камоли говорили и разговарали на ову тему, а поготово нисмо развијали никакву стратегију“, рекао је он.

Поједини медији су раније објавили наводе да се током недавног обележавања 150 година од Битке на Вучјем Долу неформално разговарало о могућности формирања посебне Бококоторске епархије, али и о будућности митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

Чланак Патријарх Порфирије демантовао медијске наводе о оснивању Епархије бококоторске: Злонамерна кампања се појављује прво на ИСКРА.

Предстојатељ Украјинске православне цркве одржао је састанак са јерархом СПЦ, који је претходно изјавио подршку одлукама Сабора УПЦ у Феофанији…

Митрополит кијевски Онуфрије провео је отприлике пет сати разговарајући о нечему са митрополитом Григоријем Диселдорфским. Предстојатељ Украјинске православне цркве, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, одржао је изузетно дуг састанак у Кијеву са митрополитом Григоријем Диселдорфским и Немачким, који је у Украјину допутовао са изричитом сврхом да подржи „аутокефално крило“ украјинских епископа.

Да је српски епископ, који има сумњиву репутацију у конзервативним круговима СПЦ као либерал и филокатолик, допутовао у Украјину управо са том мисијом, постало је јасно након што је прво отишао на састанак са поглаваром Сумске епархије Украјинске православне цркве, где је јавно изјавио подршку одлуци Феофаније да се Кијев одвоји од Руске православне цркве.

Није познато са ким се још митрополит Григорије састао у Украјини. Међутим, 7. августа 2026. године примио га је владика Онуфриј, а овај сусрет је очигледно био неформалан, јер је трајао отприлике пет сати. Сам митрополит Григорије је најавио сусрет на свом налогу на друштвеним мрежама, према порталу Raskolam.net.

Према речима јерарха СПЦ, сусрет је одржан у „атмосфери међусобног поверења и братске љубави“. Делећи своје утиске након сусрета, митрополит Григорије је приметио изузетну дубину разговора, признајући да се осећао „као да исповеда душу свецу“. Јерарх је нагласио да је ова посета украјинској престоници за њега стекла посебно значење, додајући да потрага за светим људима оправдава сваку даљину. 

О чему су митрополит Григорије и предстојатељ УПЦ могли толико дуго да разговарају, остаје да се види.

https://rusk.ru/newsdata.php?idar=122079

Чланак „Руска линија“: Митрополит кијевски Онуфрије провео пет сати разговарајући са митрополитом Григоријем се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Снимак екрана/Јутјуб/Discover Montenegro / Срква Свете Тројице на Румији

Простор на којем живимо је простор у којем је религиозна мотивација врло често потпуно прекривена политичко-метафизичком жељом за нестанком другога. Исто тако и иницијатива за рушењем храма на Румији има управо ту политичко-метафизичку жељу да трагови првог српског светитеља – нестану.

Овако верски аналитичар и православни публциста Владимир Димитријевић коментарише иницијативу албанске странка за рушењем цркве на Румији. Демократски савез у Црној Гори (ДСуЦГ) покренуо је петицију којом се тражи уклањање цркве Свете Тројице са врха планине Румије код Бара. Петиција је са око хиљаду потписа предата председницима државе, Владе и Скупштине, као и челницима Општине Бар.

Наш саговорник подсећа да је црква на Румији подигнута у доба митрополита Амфилохија , да представља веома значајно духовно средиште барског краја, а да је подигнута баш на месту где је Свети Јован Владимир започео свој мученички подвиг.

Што се тиче балканских искушења са православљем, она су увек везана не само за политику, него и за дубље религиозно-метафизичке проблеме који су се на Балкану јављали, каже Димитријевић за Спутњик.

Први српски светац

Свети Јован Владимир , коме је посвећена црква на врху Румије, први је светитељ Српске православне цркве , мученик који је својим примером показао какав треба да буде православни хришћански владар, објашњава Димитријевић. Он је, као и руски светитељи Борис и Глеб, синови светог кнеза Владимира који су одбили да учествују у грађанском рату да би спасили народ од братубилачког проливања крви, такође показао како владар треба да жртвује себе зарад свог народа.

Свети Јован Владимир се као владар супротставио бугарском цару Самуилу, али када је видео да ће његов народ страдати, предао се и отишао у тамницу. Тамо је добио велики Божији благослов да се ожени Самуиловом ћерком Косаром. Међутим, Самуилов синовац Владислав је, после погубљења Самуиловог сина и наследника престола, решио да убије и Светог Јована Владимира као потенцијалног владара државе. Заклевши се на крст и Јеванђеље, извршио је убиство, због чега је касније био кажњен не само смрћу, него и непрестаним прогоном и грижом савести, јер је виђао Светог Јована Владимира, кога је невиног убио.

Његова невина смрт и мучеништво представљају почетак историје српске светости , истиче Димитријевић.

И Албанци га славе

И сама планина Румија значајна је за ову причу, додаје он, јер је управо на њој Свети Јован Владимир био опкољен са својим народом. Према предању, молитвом је успео да заустави змијски отров, јер су се на планини нашле многе отровне змије које су нападале његове људе. Са те планине је сишао да би се предао цару Самуилу и кренуо на дуготрајни мученички пут.

Свети Јован Владимир је, што је веома занимљиво и значајно, и албански светитељ, ако тако можемо да кажем. Његове мошти су вековима почивале у храму у Елбасану, а сада се налазе у храму Албанске православне цркве у Тирани. Према томе, Свети Јован Владимир никако не би смео да буде повод за дубоке поделе, поготово ако знамо да се крст Светог Јована Владимира, који представља велику светињу и који се сваке године износи на планину Румију, чува у једној муслиманској породици.

Зашто је онда руше?

Нажалост, објашњава наш саговорник, на нашим просторима су верска питања тесно испреплитана са политичком тежњом која ради против интереса српског народа.

Ово је озбиљна ствар, али истовремено указује на чињеницу да на Балкану дух религиозног и метафизичког није мртав. Таква се питања углавном на Западу не постављају. Она се постављају у православним земљама. То видимо и у овом трагичном братубилачком рату између Русије и Украјине, у који је Русија морала да уђе због тога што је Запад искористио Украјину да би спречио њен напредак и развој. Тај братубилачки рат такође показује колико је религија страшно важна. Како украјинска унијатска организација, која је вековима радила на рушењу заједнице између Велике и Мале Русије, тако и садашњи раскол, који подржава цариградски патријарх Вартоломеј, има управо ту основу која је условно религиозно-политичка.

Да ли ће се рушење цркве заиста десити или је то само још један од многобројних политичких трикова остаје да се види. У сваком случају, ствар није безазлена, а на нама је да учинимо све да се такве ствари не десе , закључује Димитријевић.

Чланак Рушење цркве на Румији: Брисање трагова првог српског светитеља – прави разлог се појављује прво на ИСКРА.

Поводом петиције којом се тражи рушење цркве Свете Тројице на Румији, Удружење Црмничана „13. јул“ позива на разум, али и упозорава иницијаторе и потписнике да су направили опасан корак који не може донијети ништа добро Црној Гори.

Посебно забрињава чињеница да овакву иницијативу покрећу и подржавају политички представници албанске заједнице, јер добро знају да Румија није само питање једног објекта, већ једно од осјетљивих мјеста црногорске историје, традиције и идентитета.

Не можемо, а да се у овом тренутку не сјетимо искуства Косова и Метохије. Британски парламент је 2009. године, позивајући се на податке ОЕБС-а и УНМИК-а, саопштио да је од 1999. године уништено или оштећено 155 српских православних цркава и манастира. Према истом извору, 76 цркава било је уништено или оштећено током 1999. године, а још 30 током мартовских нереда 2004. године. (Hansard)

Новији податак изнио је министар културе Србије Никола Селаковић, наводећи да је од 1999. године на Косову и Метохији уништено 156 српских цркава и манастира.

Дакле, без обзира на разлику у методологији и времену када су процјене прављене, пред нама остаје поражавајућа чињеница: говоримо о више од 150 православних светиња које су послије 1999. године биле уништене или тешко оштећене.

То није аргумент против било ког народа. То је упозорење против сваке политике која рушење туђе светиње почиње да представља као легитиман начин „ослобађања“ простора.

Зато данас имамо право да питамо: ако је прихватљиво сакупљати потписе за рушење православне цркве, шта ће бити сјутра када неко сакупи другу хиљаду потписа за рушење џамије? Да ли ће онда исти они који данас подржавају овакву петицију тражити разум, толеранцију и суживот?

Црмничани неће позивати на рушење било чије богомоље. Али нећемо ни ћутати када неко тражи рушење наше.

Вијековима живимо са комшијама различитих вјера и народа. Знамо шта значи сачувати мир, али знамо и шта значи сачувати своје.

Зато не прихватамо да се наша историја и традиција проглашавају окупацијом, нити да се православна црква на Румији представља као нешто што треба „ослободити“ рушењем.

Посебно забрињава што ово долази у вријеме све учесталијих покушаја да се потру наша историја, симболи и традиција.

На то смо упозоравали и поводом иступа појединих представника такозваних борачких организација који данас, деценијама након историјских догађаја, себи дају право да одређују шта је црногорско, а шта није.

Наш одговор, међутим, неће бити мржња према било ком народу.

Ако неко тражи рушење наше цркве, нећемо тражити рушење његове џамије. То је разлика између нас и оних који Црну Гору желе да претворе у простор сталног сукоба.

Али управо зато очекујемо реакцију државних институција и политичких партија које у својим програмским начелима истичу бригу о црквама, вјерским заједницама, културном насљеђу и мултивјерском карактеру Црне Горе.

Њихово ћутање пред јавним захтјевом за рушење православне богомоље забрињава.

Од њих не тражимо да стану против било ког народа или вјере. Тражимо да стану на страну принципа: у Црној Гори се не руше богомоље зато што припадају другој вјери, народу или традицији.

Не желимо да вјерујемо да би се трагична пракса са Косова и Метохије икада могла поновити у Црној Гори.

Али управо зато што не желимо да се понови, морамо бити опрезни када се појаве захтјеви за рушење православних светиња.

Ако не побиједе разум, одговорност и поштовање различитости, онда нико не може знати гдје ће се једном зауставити захтјеви за „ослобађањем“ Црне Горе од њене историје.

Позивамо иницијаторе и потписнике петиције да је повуку и да схвате да се мир у Црној Гори не гради тако што ће једни другима уклањати богомоље и прекрајати историју.

Румија није ничија окупација. Румија је дио Црне Горе.

А ко покушава да рушењем туђе светиње „ослобађа“ Црну Гору, не ослобађа је — него је поново дијели.

Зато још једном позивамо на разум, али и на опрез.

Црмничани ће чувати своју историју, своју традицију и своје симболе.

Али ћемо, као што су то чинили наши преци, чувати и мир са комшијом.

Јер ко данас тражи да се руши туђе, мора да зна да је отворио врата питању: ко је сљедећи?

Ми та врата не желимо да отворимо.

Удружење Црмничана „13. јул“

Чланак Удружење Црмничана „13. јул“: Румију нећемо бранити мржњом, али нећемо ни ћутати пред онима који траже рушење цркве се појављује прво на ИСКРА.

Одбор за заштиту права Срба у Федерацији БиХ саопштио је да бошњачки лидери и даље нису одговорили на питање ко је током рата запалио и срушио десетине православних цркава и капела, јер, истичу, знају да је хришћанске храмове рушила муслиманска војска.

У саопштењу се подсећа да је Одбор до сада јавно упутио питања ко је попалио 23 цркве и капеле, али да одговора бошњачких лидера није било, пренела је РТРС.

„Одговора нема ни од Конаковића, ни од Изетбеговића, ни од Никшића. Ћуте. Они знају да је њихова муслиманска армија попалила и срушила све цркве и капеле које је могла. Само тамо где су били страни новинари и Унпрофор они су глумили добре мултиетничке политичаре“ истиче се у саопштењу.

Подсећају да су до сада питали за српске цркве и капеле у Пожарници код Тузле, у Биљешеву код Какња, за Саборни храм у Мостару, Градишћу поред Зенице, Стог и Чардак/Гостовић код Завидовића, Дубницу код Калесије.
Наводе да су постављали питања и за срушене српске светиње у Горажду, као и у Мајкић Јапри, Милановцу, Кљевци, Будимлић Јапри, Караули код Какња, Мутници код Зенице, Јелашиновци, Липнику и Дабару.

Подсећајући на изјаву коју су бошњачки лидери потписали у марту у Сарајеву под покровитељством Исламске заједнице у БиХ,  у којој тврде да је њихова војска „чувала верске објекте других народа“, из Одбора су упитали бошњачке политичаре и ко је уништио српски православни манастир Свете Тројице у Возући који је изградио краљ Драгутин у 14.веку?

„Возућу је 1995. године окупирао одред ‘Ел муџахедин’“, истичу из Одбора.

Чланак Одбор за заштиту права Срба: Бошњачки лидери ћуте о томе ко је спалио и срушио 23 православне цркве се појављује прво на ИСКРА.

Петиција са близу хиљаду потписа, коју су предсједницима Црне Горе, Владе и Скупштине, као и челницима Бара, упутили почасни предсједник Демократског савеза у Црној Гори Мехмет Барди и лидер те странке Саубих Мехмети, формално тражи уклањање цркве са врха Румије. Међутим, њен садржај је много више од захтјева за рјешавање статуса једног објекта. Пажљиво читање показује да се православни храм описује као „окупација“, „пријетња“ и „провокација“, док се истовремено од државе тражи да врх планине трајно искључи из могућности изградње било каквог вјерског објекта.Зато ову петицију вриједи прочитати без политичких филтера — онако како је написана. И тек онда поставити питање: да ли је овдје заиста ријеч само о грађевинском објекту на планинском врху или о много ширем покушају да се одреди коме припада право на симболичко и духовно присуство на Румији? „…траже да се објекат у форми цркве, метална црква, димензија основе 3,5 метара са 2,6 метара, олтарски дио 60 са 120 цм, висина до кубета 3,5 метара, док јој је звоник (преслица) са крстом висок 5 метара, а укупна тежина износи 3,5 тоне, уклони са врха планине Румије и да се локација врати у првобитно стање, да се ослободи од хеликоптерске војне – црквене – српске окупације. Врх Румије треба и мора да буде слободан, не само за становнике Крајине, околних села и насеља Бара, Улциња и Скадра, него за све људе добре воље и добрих намјера, за све конфесије и све националности и за све госте, посјетиоце ових лијепих историјских предјела, планинских крајева и врхова, који представљају културно-духовну и материјалну баштину Крајине и читавог околног подрумијског региона.“

Овдје се већ види суштина. Мала православна црква од неколико квадратних метара не описује се као нелегални објекат који треба уклонити, већ као „војна – црквена – српска окупација“.Ријеч „окупација“ није правни термин за бесправну градњу. Окупација је појам међународног права који означава успостављање ефективне контроле једне државе над територијом друге без пристанка суверене власти. Употребити ту ријеч за постављање једног вјерског објекта значи нешто сасвим друго: политички означити православно, а прије свега српско присуство као страно и непријатељско. Посебно је занимљиво што се у истој реченици тражи да Румија буде „слободна за све конфесије и све националности“. Ако је простор заиста за све, зашто је онда један вјерски објекат описан као „окупација“?

„Наводе и да би врх Румије требало да буде слободан за све људе, свих вјера и нација, „као што је и увијек био до ове црквене и војне окупације“.“ И овдје се понавља иста матрица: православни храм није представљен као један од могућих симбола једне вјерске заједнице, већ као прекид некаквог претходног „слободног“ стања. Међутим, из чињенице да на врху планине у неком тренутку није постојао храм не произлази правило да храм ту не смије постојати. То је кључна логичка грешка петиције. Јер ако би принцип гласио да на неком мјесту не може постојати вјерски објекат само зато што га тамо раније није било, онда би се историја религијске архитектуре морала писати као списак мјеста на којима је било забрањено било шта ново изградити. „Али, на врху Румије никад није било цркве, а још мање Српске православне цркве.“

Ово је тврдња коју треба посебно раздвојити од питања права на градњу. Чак и када бисмо прихватили да на самом врху Румије никада није постојала црква, из тога не произлази да православни храм тамо не може постојати данас. У Црној Гори управо је супротан историјски образац добро познат. Његошева капела на Ловћену налазила се на Језерском врху, на планини која је постала један од најважнијих симбола Црне Горе. Православне светиње широм Балкана подизане су на планинама, литицама, врховима и тешко приступачним мјестима. Манастир Острог је најпознатији примјер у Црној Гори. Манастири Метеори у Грчкој подигнути су на готово вертикалним стијенама, а Света Гора представља читав православни духовни простор на планинском полуострву Зато тврдња да вјерски објекти по правилу не припадају планинским врховима једноставно није одржива. „Наводе да се вјерски објекти граде да би грађани у њима обављали вјерске обреде, али у насељеним мјестима, селима, насељима и градовима.“

Ово је један од најслабијих аргумената петиције. Гдје је то утврђено да се вјерски објекти граде искључиво тамо гдје постоји густо насеље? Управо православна традиција показује супротно. Светиње су често подизане на мјестима која су издвојена од насеља — у планинама, пећинама, клисурама, на врховима и литицама. Њихова функција није увијек била да буду „парохијска црква“ за непосредне становнике. Постоје храмови и манастири који су ходочасничка мјеста, духовни центри, споменичка мјеста или симболи једног простора. Зато је тврдња да се црква може градити само тамо „гдје има грађана“ више политичка конструкција него универзални принцип. „Гдје има грађана, а никако по врховима високих планина, поготово тамо гдје се људи тешко могу попети, чак и за неку спортску рекреативну шетњу, што је и случај са овим металним објектом на врху Румије. Зато је ово провокација и пријетња. Уразумимо се.“ Овдје се аргумент додатно усложњава. Пошто се до врха планине тешко долази, црква се проглашава „провокацијом и пријетњом“.

Али управо је недоступност многе православне светиње чинила мјестима молитве и поклоништва. Острог није изграђен на мјесту до којег се долази као до градског трга. Многе светиње су намјерно издвојене од насеља. Ако је проблем физичка доступност, онда је то питање инфраструктуре и туристичког приступа. Ако је проблем вјерски објекат, онда то треба тако и рећи. Али тешко је прихватити аргумент да је православна црква „пријетња“ зато што се налази на врху планине. „…за све конфесије и све националности…“ Овај дио петиције звучи као позив на толеранцију, али га треба читати заједно са осталим дијеловима. Јер исти документ који говори о „свим конфесијама“ православни храм описује као „српску окупацију“, „пријетњу“ и „провокацију“.

Ту настаје суштинска противрјечност. Ако је Румија простор свих конфесија, онда православни храм мора бити посматран као вјерски објекат православних вјерника, а не као окупација једног народа. У супротном, „слобода за све“ добија једно врло необично ограничење: слободни су сви — осим онога чији се симбол прогласи окупацијом. „Сада је МЦП СПЦ, на наше камење ставила металну цркву, што ни по било којој моралној, законској и традиционалној норми није могла, нити је смјела.“ Овдје се уводи аргумент који више припада политичкој симболици него праву. Чињеница да су људи током времена доносили камење на врх Румије може бити занимљив обичај и дио локалне традиције. Али од тога се не може извести право својине над врхом планине, нити право да се одређује која ће се вјера или симбол на њему налазити. Планина није колективна својина оних који су на њу донијели највише камења. „Тај објекат не само да није легалан, којим је врх Румије окупиран и девастиран, него представља намјерну, циљну, јасну и највећу провокацију и пријетњу за ова мирна мјеста Крајине насељена етничким албанским аутохтоним становништвом на поднебљу подрумијског региона, а и за остале мирољубиве грађане, људе љубитеље слободних, високих врхова и планина.“

Ово је вјероватно најтежа квалификација у цијелој петицији. Објекат од неколико квадратних метара проглашава се „највећом провокацијом и пријетњом“ за становништво читавог подручја. Ту се више не говори о томе да ли је објекат изграђен у складу са прописима. Правни спор се претвара у идентитетски сукоб: један православни храм представља се као пријетња етничком становништву. Ако се тај принцип прихвати, онда сваки вјерски објекат може постати „провокација“ тамо гдје се већина локалног становништва национално или вјерски разликује од његових вјерника. То није пут ка грађанској држави. То је пут ка томе да се простор дијели према томе чији симболи на њему смију да стоје. „И овим путем посредством ове петиције, коју је потписало близу хиљаду грађана за веома кратко вријеме, захтијевамо да уклоните тај нелегални, пријетећи за мир метални објекат… и ослободите планину од окупације од стране Митрополије црногорско-приморске СПЦ, јер ту нема мјеста за ниједан вјерски и други објекат. Румија треба да буде слободна као што је од памтивијека увијек и била.“

Ово је, заправо, најважнији дио читаве петиције. Јер се више не тражи само уклањање једног конкретног објекта због његовог правног статуса. Тражи се да „ту нема мјеста за ниједан вјерски и други објекат“. Дакле, чак и када би сутра неко други желио да постави други вјерски објекат на Румији — петиција тражи да и то буде искључено. То значи да се спор више не води само око законитости једне цркве. Тражи се успостављање трајног принципа према којем на врху Румије не смије бити никаквог вјерског објекта. А онда се неизбјежно поставља питање: зашто би баш Румија била изузета од историјске праксе постојања светиња на планинским врховима? Поглавље 23 као политички аргумент Посебно је занимљив покушај да се захтјев за уклањање цркве повеже са европским интеграцијама. „У том смислу позивамо се на Преговарачко поглавље 23 — Правосуђе и темељна права, које обухвата заштиту основних људских права, права мањинских народа и других мањинских националних заједница, забрану дискриминације и обавезу државе да обезбиједи једнако поступање према свим грађанима.“ Нико не спори право грађана да захтијевају примјену закона. Али Поглавље 23 не може бити магична формула којом се један политички захтјев претвара у европску обавезу државе.

Права мањина значе и право мањина да буду равноправне — али не значе право било које националне или политичке групе да одреди који ће вјерски симболи бити уклоњени са јавног простора. Управо је ту кључно питање једнаког поступања. Да ли би исти принцип важио када би нека друга национална или вјерска заједница затражила уклањање неког исламског, католичког или другог вјерског објекта зато што га доживљава као „провокацију“? Ако је одговор „да“, онда говоримо о принципу. Ако је одговор „не“, онда не говоримо о једнакости, већ о политичкој сили. Румија није само питање једне цркве. Ова петиција зато заслужује много озбиљнију пажњу него што би се могло закључити из саме вијести о „хиљаду потписа“.

Њен значај није у томе што су Мехмет Барди и Саубих Мехмети затражили уклањање једне цркве. Њихово је право да то траже. Значај је у аргументацији којом то чине. Православни храм се назива „окупацијом“. Српско присуство се представља као освајање. Вјерски објекат постаје „пријетња“ етничком становништву. А од државе се тражи да трајно искључи могућност постојања било каквог вјерског објекта на врху планине. И онда се све то упакује у језик европских стандарда, мањинских права и Поглавља 23. То није питање које би православни политичари требало да рјешавају новим уступком, новом декларацијом о „миру“ или новим повлачењем. Напротив.

Ако је објекат нелегалан — нека о њему одлучи закон. Ако постоји спор око власништва или заштите културне баштине — нека одлуче надлежне институције. Али ако је проблем у томе што је на Румији православна црква, онда то треба отворено рећи. Јер није нормално да једни годинама доказују своју „европскост“ тако што пристају на све нове захтјеве, док други своју политичку снагу демонстрирају захтјевом да се уклони оно што доживљавају као туђи симбол. Румија је зато постала тест нечега много већег од једног храма. Тест је да ли у Црној Гори постоји један закон и један стандард за све — или ће о томе чији симболи смију да постоје на одређеном простору одлучивати онај ко је политички гласнији и има снажније покровитеље.

Ако се данас прихвати теза да је православна црква на планинском врху „окупација“, онда сјутра више није спорно само питање једне цркве. Спорно постаје право православних да уопште буду видљиви на мјестима која неко други прогласи својим. И ту већ није ријеч о Румији. Ту је ријеч о карактеру државе.

Чланак Ослободите Румију од српске окупације“: Петиција која открива шта заправо траже албански прваци се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Giulio Andreini/UCG/Universal Images Group

Министарство одбране Црне Горе одбацило је медијске наводе о могућем приступању те земље војном савезу Загреба, Тиране и Приштине, истичући да о томе нису вођени разговори нити Подгорица планира да буде део таквог савеза.

„Због тачног информисања јавности и спречавања ширења дезинформација, указујемо да Црна Гора није водила разговоре о приступању наведеном војном савезу, нити планира да буде његов део„, објавило је црногорско Министарство одбране на Инстаграму.

У објави се додаје да нису тачне тврдње које сугеришу супротно.

Реакција Министарства уследила је након медијских навода да би савез који су Загреб, Тирана и Приштина започели потписивањем Заједничке декларације о одбрамбеној сарадњи могао да буде проширен и на Црну Гору.

Хрватска, Албанија и Приштина су 18. марта 2025. потписале декларацију којом су предвиделе јачање војне интероперабилности, заједничке обуке и вежбе, сарадњу одбрамбених индустрија, размену информација и координацију у суочавању са хибридним претњама.

Током 2026. сарадња је са министарског прешла и на оперативни војни ниво: у јануару је у Загребу одржан састанак директора за одбрамбену политику и наоружање, а у фебруару су се у Скадру састали начелници генералштабова Албаније и Хрватске и командант тзв. косовских безбедносних снага, када је договорена припрема конкретних трилатералних војних вежби.

Чланак Огласило се Министарство одбране Црне Горе: Да ли ће у војни савез са Загребом, Тираном и Приштином? се појављује прво на ИСКРА.