Повод за разговор са једним од најбољих и најчитанијих српских писаца, чему у прилог сведоче награде, обраде дела кроз друге уметности и реакције публике, био је научни скуп уприличен у Андрићевом институту.

Тема научног скупа било је књижевно стваралаштво Владимира Кецмановића, а разлог организовања овог скупа, првог икада посвећеног Кецмановићевој књижевности, јесте то што је овај писац био први лауреат „Велике награде Иво Андрић” коју додељује Андрићев институт. Кецмановић је награду добио 2015. године за роман „Осама”.

Разговарали смо о важности књижевности у данашњем друштву и томе колико је за ствараоца важно да буде у дослуху са књижевном традицијом свог поднебља.

Кецмановић тврди како је традиција неопходна у смислу постизања јасности, а да је модерност потребна за изградњу оригиналности, па је ово питање било једно од важнијих, јер живимо у времену у ком се традиција изједначава са заосталошћу, а идеологија се успоставља као исходишна тачка књижевности, што, како Кецмановић тврди, не сме да буде случај.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ”: ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Није могуће писати не ослањајући се на традицију (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Гост Искре на 16. Кустендорфу, био је и Славко Штимац.

Чланак СЛАВКО ШТИМАЦ ЗА ИСКРУ: Једино што је сигурно у животу је стална промјена се појављује прво на ИСКРА.

Гост „Искре“ био је прослављени српски глумац Петар Божовић, а повод за интервју с њим јесте тај што је управо он лауреат награде „Дрво живота“ коју додељује Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф.

С обзиром на то да је у питању награда за животно дело, са Петром смо разговарали о свему ономе што лежи у самом корену његовог бића, а самим тим и онога одакле црпи инспирацију за тумачење ликова. Кренули смо од рођења, па стигли до уписа на академију успут помињући узоре који су дефинисали његов живот од тетке Виде до великих глумачких имена Атељеа 212.

Петар је као један од најважнијих подстицаја за упис на академију истакао имитацију, али и рано бављење глумом у основној школи у којој су људи остајали у недоумици да ли је заиста плакао или је глумио. Отац, који је из немачког логора право отишао на Голи оток, саветовао га је да не уписује глуму, већ „нешто конкретно“, па је Петар паралелно студирао два факултета да би касније сазнао да се и његов отац, велики противник академије, такође бавио глумом.

О годинама глади, бескућништва, лутања по Паризу, до уметничких успона и врхунаца једне сјајне глумачке каријере, од пута из црногорског крша до светских позорница и столица у бифеима најважнијих позоришта са нама је разговарао један од најбољих српских глумаца чија невероватна биографија и јесте можда једина драма коју није одиграо како је хтео, али се она одиграла сама, и то на најбољи могући начин.

Милан Ружић

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО), ПЕТАР БОЖОВИЋ: Живот је скуп састанака и растанака се појављује прво на ИСКРА.

Протојереј Дарко Ристов Ђого, професор Православног богословског факултета у Источном Сарајеву, говори за видео продукцију „Искре“ о опредељењу српског народа да „умре у смислу“, пре него да „живи у бесмислу“, о чувеној поруци патријарха Павла „будимо људи“, о Србима као народу који данас више немају луксуз бесмислености, о моралној и духовној ситуацији у српским земљама…

Отац Ђого говори о опасности да српски народ у 21. веку сасвим нестане, о малом народу који је кроз историју увек налазио сувишак смисла због ког нас је Бог подизао и када смо били довођени до руба опстанка.

-Ако се пустимо кроз инерцију једне цивилизације која одумире, напросто, унутар те цивилизације нећемо наћи неке животне снаге и силе. Са друге стране имамо то ко смо, то није нарочито далек модел, то није искуство са којим смо далеко раскрстили. Нисмо се давно опростили од наших прадедова и прабака који су знали да иако немају много, да су напросто деца исконско богатство, да то није флоскула, да постоји хијерархија смислова, да је породица као црква у малом – каже Ђого.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ОТАЦ ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Имамо то ко смо, нисмо се давно опростили од наших прадедова и прабака (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

-Свако наше, српско страдање, то сада видимо, имало је смисла. Све кроз шта смо пролазили био је један пут који је био тачно предвиђен за нас, крст ни тежи ни лакше него што смо могли да понесемо. Та страдања од 1941. до 1945. од 1912. до 1918. године, у вековима пре тога, говорим о ратовима и великим страдањима, то смо ми, то је нама припадало.
Ово у ексклузивном интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже историчар Милош Ковић.
-Оно што смо доживели у Крајини, Сарајеву, Косову и Метохији, у многоме је страшније од оног што смо преживели у Другом светском рату. Али, ништа није готово. Историју треба разумети, али, треба живети у свом времену, читати знакове времена – каже Ковић.
Ковић у интервјуу говори о највећим српским изазовима, где су Срби данас на путу кроз историју, новој епохи која је почела падом Берлинског зида, онима који живе у времену Тита, Југославије, одбијајући да же у садашњости, новим генерацијама спремним да живе у времену које долази.
-Овде је сада реч да ли ћемо бити уништени као заједница, као народ, или ћемо живети. Да ли ћемо дозволити да нам отму Косово и да нас претворе у генерацију издајника који су сами потписали издају. Да ли ћемо дозволити асимилацију српског народа у Црној Гори, да их протерају, чули смо да тамо неки помињу тракторе, са Србима у Македонији, Хрватској, Српској и Федерацији БиХ… Српском народу у суседним земљама, тзв. српском свету, прети конректна опасност од уништења. Пред нама је одговор на питање хоћемо ли живети или мрети. То је питање са којим су се суочили Јермени од 1894. до 1915, или Јевреји 1939, то питање ми решавамо. Кад то схватимо онда нема више партизани, четници, љотићевци, недићевци, нема русофили, западњаци… То је питање са којим су се суочили стороседеоци америчког континента. Јесте ли видели какав је прстен носио генерал Младић у хашкој судници? О томе се овде ради, они хоће да нас униште, побију, да нас иселе, асимилују. Када схватимо да на то питање данас одговарамо, онда ће нам пући пред очима и бићемо кадри да дамо праве одговоре. Циљ је да спречимо душмане да икада више спусте руке на нашу децу – каже Ковић.
-Зашто геноцид у Сребеници? Да би се сакрио Јасеновац, да би се сакрила Олуја. Ми можемо да бежимо од приче о геноциду, она ће доћи по нас. Они се не смирују, потомци убица нас ће оптужити за геноцид. Они имају проблем са тим што је учињено – речи су Ковића

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО) МИЛОШ КОВИЋ: Ништа није готово! се појављује прво на ИСКРА.

Марко Алексић рођен је 1970. у Београду, где је дипломирао и магистрирао средњовековну археологију. У Народном музеју у Београду стекао је звање кустоса. Као члан екипе или вођа ископавања учествовао је у великом броју археолошких истраживања. Објавио је бројне научне радове у земљи и иностранству о темама из средњовековне археологије и историје, као и стручну књигу „Средњовековни мачеви у Југоисточној Европи” која је добила више позитивних приказа у водећим светским стручним часописима и цитирана неколико стотина пута.

Поред наведене, Алексић је аутор још три књиге: „Марко Краљевић, „Српски витешки код“ и „Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века“.

Повод за разговор била је управо његова књига о српским земљама пре Немањића.

Са Алексићем смо причали о периодима историје о којима ми као народ не знамо превише, па се као питање наметнуло и то да ли су та поједина раздобља научно и образовно пренебрегнута са намером, о крстионици кнеза Вишеслава, да ли су Срби примили хришћанство директно од апостола Павла, о подизању Петрове цркве у Расу на остацима рановизантијске базилике, као и о многим другим великим питањима која су се отварала у средњем веку.

Кроз овај интервју, сазнаћете шта су предања, а шта историјске чињенице о једном врло бурном периоду наше историје.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ – МАРКО АЛЕКСИЋ: Наша културна и духовна баштина имају другачији концепт од овог који се данас нуди се појављује прво на ИСКРА.

– Што се тиче бајки које пише главни јунак романа, оне су метафора совјетске бајке која се, међутим, није остварила. Није постала збиља. Један период без репресија јесте постојао и рецимо да се он одвијао до краја двадесетих година. Тада је народ био задојен ентузијазмом. С обзиром на то да сам писала роман о поволшким Немцима, морам рећи да су у том периоду, због узлета у Русији, исти ти Немци који су се враћали у Немачку, почели поново да се враћају у Русију, јер је држава радила на томе да их привуче – рекла је Јахина говорећи о роману „Деца Волге“ који је ове године награђен „Великом наградом Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт.

– Слично Андрићу, моја замисао била је да пишем о судбини малих људи у оквиру велике историје. Од њега се може научити и то како писати користећи се народним стваралаштвом, фолклором. Он каже да треба читати легенде и у њима тражити одговоре на савремена питања – каже Јахина.

Цео интервју можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ГУЗЕЉ ЈАХИНА, ПИСАЦ И ЛАУРЕАТ „ВЕЛИКЕ НАГРАДЕ ИВО АНДРИЋ“: У Србији имам осећај да се овде боље познаје руска књижевност него у Русији се појављује прво на ИСКРА.

-Волео бих да Косово и суштински и формално буде део Србије. Реално, мислим да ће један јако дуг период, све док буде оваква констелација снага у свету, то бити нека врста замртзнутог комлика и да ће померања бити ситна, имаће велику медијску пажњу, а суштински ово стање ће трајати све док је овакав однос снага у свету. Онима који су тренутно најмоћнији не одговара никакво решење, па га онда, мислим, неће ни бити – каже у интервјуу за видео продукцију „Искре“ писац, сценариста, уредник културно-уметничког програма РТС-а Владимир Кецмановић који је гост овогодишњег Кустендорфа.

– Какво је ваше мишљење о фамозном „Апелу 88“, одакле њима, потписницима, тај закључак да је Београд крив за све невоље које нам се дешавају?

-Цитираћу сина једног од потписника тог апела који каже да је у питању толико велика глупост да је имао потребу да се од тога огради. Ја ћу рећи да је то толика глупост да не завређује никакав коментар. То је до те мере Овеловски систем да се црно проглашава белим а бело – црним да је најбоље не коментарисати. Сигуран сам да ни од потписника тог апела нико не верује у то што је потписао, зато што мислим да нити су клинички луди нити ретардирани.

Какво је ваше мишљење о ономе што се дешава у Црној Гори, какво разрешење видите?

-Мислим да је овако бурна реакција верника у Црној Гори, и оних који то нису, довела режим Мила Ђукановића у проблем и да они, да их неко сада пита ретроактивно, не би ни покренули тај закон. Са друге стране су у проблему да, ако повуку закон, онда признају грешку, а у сутацији када имају оволико људи на ногама, такво признање могло би да буде кобно по останак на власти. Јако је тешко проценити шта ће се десити. Можда ће покушати неки компромис, али, не знам какав – каже Кецмановић.

Цео интервју погледајте ОВДЕ:

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ, ПИСАЦ: Сигуран сам да ни потписници „Апела 88“ не верују у то што су потписали (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

– Читајући „Пишчеве дневнике“ Достојевског, дошао сам до једног више него актуелног промишљања великог писца, а то је да српски народ воли Русију као сунце, а да српска елита сматра да је Русија нешто најгоре. Достојевски је тада додао и да ће Србија бити окренута према Западу у наредних најмање сто година. Када упоредите те речи Достојевског са дискурсом који влада у нашим елитама, а подједнако у опозицији и највишим врховима власти, чини се да русофобија у српским елитама никада није престајала – каже у интервјуу за видео продукцију „Искре“ професор Дејан Мировић.

– Неких 16 држава је повукло признање Косова и Метохије и није никаква тајна, Слободна Европа је то објавила, да иза тог повлачења признања стоји Москва, а вероватно и Пекинг. Уз те наводе, дају се примери билатералних уговора између појединих земаља са Москвом где, после војних, трговачких и визних олакшица, те земље повлаче признање Косова. Дакле, нема никакве дилеме да се ради о успешној руској дипломатској акцији – тврди Мировић.

Цео интервју са нашим познатим правником о професором можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПРОФЕСОР ДЕЈАН МИРОВИЋ: 16 држава је повукло признање Косова, и није никаква тајна да иза тог повлачења стоји Москва, а можда и Пекинг (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

– Свакодневно се сусрећемо са резултатима истраживања која имају задатак да минимализују број српских жртава, небитно у ком рату, и прикажу их на другачији начин. Све то има много везе са деведесетим годинама и ратовима за југословенско наслеђе где се један народ нашао на оптуженичкој клупи као искључиви кривац, док су неки други народи политички проглашени за једине и и скључиве жртве. Да би се такав накарадни и перверзни став илустровао, ревизионисти покушавају ићи све дубље у прошлост и тражити српску кривицу и тамо где је нема, док српске жртве треба маргинализовати – тврди Милошевић.

– НАТО као једна велика и моћна империја, што он још увек јесте, више није једини и искључиви фактор одлучивања на глобалном нивоу. Ово није крај осамдесетих или почетак деведесетих година, већ данас на тој великој шаховској табли постоје и друге војне или политичке опције које се и те како питају, и то не само око будућности овог простора, већ и о неким другим питањима – каже Милошевић.

– Ми већ присуствујемо удару на СПЦ. Довољан је пример оно што се дешава на Косову и Метохији са Српском православном црквом, духовношћу, културно-историјском традицијом и баштином која постоји на том простору, која се данас девастира или се покушава преименовати у албанску баштину. СПЦ је једна од најважнијих организација или институција српског народа. Припадност православљу је уз српски језик, културу и традицију најважнији део нашег националног идентитета и када се удара на идентитет, прво се покушава срушити ова институција која је највећи чувар истог. Важно је рећи да СПЦ одувек дели судбину са српским народом из ког је и проистекла – рекао је Милошевић.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже Боривоје Милошевић.
Цео интервју са нашим познатим историчарем можете погледати ОВДЕ.

Искра

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): ДР БОРИВОЈЕ МИЛОШЕВИЋ: Србији се покушава фашизам везати као камен око врата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Соња Ракочевић

Талентовани писац чији садржаји привлаче све већу пажњу читалачке публике. Његове приче говоре о гашењу исконског у нашем народу, о сличности са нашим прецима, о биткама од којих су судбине многих овисиле и осталим белезима посебно онима који оцртавају српски идентитет кроз традицију и апостолско хришћанство. Милан Ружић спада у ред младих интелектуалаца чије образовање, таленат и писана реч наговештавају новог витеза у корпусу српске књижевности.

Рођен је 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу лингвистику. Аутор је књига „Некад, неко, негде“, @Наше су само речи“ и „Народ за издавање“. Колумниста је портала „Искра“.

Спој исконског и савременог налази се у наслеђу твог ума. Сматрам да из те радионице извиру мисли којима обликујеш своју књижевност. Колико одгој и образовање, а колико таленат доприносе твом стваралаштву, наравно, ако је још нешто од пресудног значаја, волео бих да ми кажеш? 

Сматрам да су наведене ствари и комбинација велики комплимент, на ком овом приликом захваљујем. Свакако је истина да књижевност мора бити производ нечијег умног пртљага који је спакован у главу која мислима путује и издваја шта јој одговара за преношење на папир. Оно што та глава одабере, а рука запише, јесте оно по чему ћемо писца или песника препознати. Многи су ми рекли да моје писање препознају управо у тој симбиози традиционалног и модерног, што је врло тешко уклопити, јер су ови појмови, или аспекти, најчешће антоними. Поново, сматрам да је то велики комплимент од стране свих оних који су о мом писању говорили и писали. Емир Кустурица је спомињао и православље као основу мог писања са чим бих се у потпуности сложио, јер уметност и сама мора да се заметне у религији, барем је такво моје искуство. Опет, потпуно је подредити религији, било би мање уметнички.

Образовање може да игра улогу, а и не мора. У мом раду оно игра велику улогу, јер сам ја по образовању лингвиста, па је сво то знање о језику, сва та теорија, много значила када сам покушао да је применим у пракси, тачније у својој прози. Сматрам да управо из таквог образовања потиче примећивање појединих колега и књижевних критичара који тврде да моје писање одликује потпуно једноставан језик који „преноси највеће истине и најсложеније поруке“. Уколико су људи који су ово тврдили у праву, заиста сам пресрећан.

По мом мишљењу, пресудни значај на то како неко пише има познавање језика, али и таленат који мора да се развија. Таленат без напретка, једнак је светионику који само бљесне једном током ноћи. Од њега користи имају само они бродови који то светло случајно примете, јер сине кратко. Развијањем талента, то светло се ротира и постаје све јаче, спречавајући да се наш брод насуче на стене егоизма и протраћеног дара, под условом да нас нису преварили да га поседујемо.

Твоја нова књига „Народ за издавање“ обилује кратким формама, поред медитативног духа осећа се и дах филозофије, посебно етике, затим естетског и лирског, али највећим делом доминира веза са прошлошћу, да ли је то све твоја природа или је део уметничке надоградње? 

Волим себе да сматрам човеком садашњости, иако је истина да се у свему што радим очитава некакав дух прошлости. Тај дух и дах прошлих времена је ода оном периоду, како је то Ковић лепо приметио, када је Србин био човек од речи и дела, од части и образа и када је целокупни свет био мање затрован материјализмом и куртоазијом.

Свест о прошлости, уз рад у садашњости, може само донети добру будућност. Без претходне две временске одреднице, или одреднице постојања, нема будућности или је она потпуно магловита. Не можемо очекивати да смо способни да гледамо у будућност која се не види од магле и тврдити, лажући себе и друге, да тамо нешто видимо.

У мом писању нема намерне надоградње у оном техничком или формалном смислу, већ је све ствар инерције. Често своје приче уопште и не прочитам други пут, јер желим да, читајући их пред публиком, осетим емоције које сам имао кад сам их писао. Мислим да је то оно што може да осети и публика, а мени је занимљиво из разлога што ме свака прича подсети и на оно шта сам јео тог дана, где сам ишао, шта сам читао, какав је био дан, на кога сам мислио, иако тога нема у тексту.

Човек сам који високо вреднује етику, односно морал, па свакога кога познајем, прво вреднујем по принципима „чојства и јунаштва“, а све остало је мање важно, осим када су у питању људи које не познајем. Код њих прво сагледам њихово дело, а онда етику.

А што се тиче моје прозе, мислим да је на најбољем трагу био књижевни критичар Желидраг Никчевић који је ову форму назвао исповедном прозом. Иако није у потпуности тачна дефиниција, јер се не односи на све што пишем, најближа је ономе што је целокупни дух написаног. Опет, као што видите, веза са религијом.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Поред разумевања духовног, верујем да си на доброј линији и са људима, пре свега то потврђује твој успех. Радом подстичемо афирмације, шта је данас још најважније да би се постигли прави резултати и одржала најважнија спона човек–природа–дух?

Човек сам који воли људе и лако се спријатељи, иако не задржавам предуго пријатељства која се испоставе као покушај користољубља или повод за осећање залудности. А што се афирмације тиче, она јесте добра и вредна ствар, јер афирмисани стваралац може да преноси своје идеје на већи број конзумената његове уметности. Неафирисани уметници су једнаки подземним водама – врше некакав посао, али најчешће важан само за себе и уски круг људи, у случају реке – важан за једну планину и за један ожиљак којим тече кроз кречњак.

Најважнија спона у овом тројству које је наведено јесу искреност и љубав. Ова два морају да постоје у намери остваривања овог тројства, а све то заједно води најважнијој ствари у свести нормалног и комплетног човека, али и ка најдоминантнијој црти српског идентитета – слободи.

Твој рад наилази на подршку све већег броја врло афирмисаних савременика. Диван пример, кад неко осети потребу да истакне млађег колегу. Највећи успех је кад те признају бољи од тебе. На који начин ти то осећаш, колико ти је то важно у овом моменту и да ли ће имати пресудног значаја за твоју књижевну каријеру? 

Грешка у мојим почетним корацима јесте што сам кренуо одозго ка доле. Мене су прво читали истакнути уметници и узори који би били један врхунац добре књижевне каријере, односно информација о томе да такви читају оно што пишем. С обзиром на то да је мене Матија Бећковић наговорио да почнем да пишем, он је био и мој први читалац. Затим су други чули од њега за мене и почињали да читају. Сада се тај круг мојих, са поносом истичем, пријатеља у свету уметности толико проширио да ретко кога има ко ствара у Србији, а да ствара оно што мени прија да прочитам, погледам или чујем, да га не познајем или да се не дружимо. У питању је велики благослов. Добра ствар у погрешном смеру којим сам кренуо јесте то што се препоруке таквих људи остали сматрају драгоценим, па сам се врло брзо спустио до темеља који је недостајао, а то је обична читалачка публика.

Сасвим сигурно је да ће на моју каријеру имати утицаја то што се дружим са људима који су извор стваралаштва, идеја и мудрости, али је велика срећа што су ти људи и велика подршка, још већи пријатељи и вечити учитељи.

Код свакога прво вреднујем оно какав је човек, затим, ако ствара, колико је добар стваралац, а ако се те две ствари поклопе и налазе у једном човеку, и то остварене до максимума, и још ја имам срећу да те људе назовем својим блиским или најбољим пријатељима, онда је то нешто што нема цену. А кад такви хвале мој рад, онда је та похвала уједно и комплимент и велики крст који се мора носити на леђима и који треба оправдати како не бих од њих направио лажове.

Како се живи на другој страни, тамо где књижевност није примарна; породица, љубав, пријатељи, друштво из другачије стварности, наилазиш ли на разумевање и подршку или се предајеш другим темама?

Код мене ове две стране нису јасно раздвојене. У мојој кући, као и у друштву, које чине највише баш ствараоци, велики и мањи, увек се прича о уметности и о суштинским стварима. Данашњи човек је базиран на брзини информације и њеног преношења осталима, па се овде мудрост и памет изједначавају са човеком који у својој глави има огроман број информација које стално декламује. Заборавља се да информације не значе ништа уколико их нисте изрекли како бисте донели неки закључак. Дакле, нашем друштву и данашњем свету недостаје суштина. На књижевном и ванкњижевном плану, који су скоро па иста ствар код мене, трудим се да мислим о суштини, јер у природи човека не треба да буде растрзаност, већ конкретност у свему.

Данас су сви паметни, имају „паметне телефоне“ и ако нешто не знају питају „Гугл“. Да ли је то цивилизацијски напредак или само предигра која ће допринети селекцији на оне који брину и о којима се брине?

Највећа трагедија данашње цивилизације лежи у томе што ми те „паметне“ телефоне нисмо подредили себи, да нам служе, већ смо се ми подредили њима. Гугл је претраживач који ће нам дати одговор на све што тражимо, с тим што нико не може да гарантује да су ти одговори тачни, а и да јесу, превише их је. Опет се враћамо на изостанак суштине. Када човека лишите суштине и начините га глупљим од паметних телефона, онда добијате изврсног роба технологије и либералног капитализма који у њему учествује много активније и много лакомисленије, управо уз помоћ технологије.

Све ово што је човечанство измислило јесте напредак, а на нашој свести и избегавању ропства телефонима и компјутерима лежи прекретница и одговор на питање – хоћемо ли напредовати унапред или уназад.

Колико данашња технологија има утицаја на интелектуалну својину, где нас води вештачка интелигенција и колико смо неопходни једни другима? 

Технологија је нешто што је велико достигнуће и ода људском мозгу, али је она почела од нас да прави лење створове неспособне за живот без технологије. Сви на овом свету су постали инвалиди, јер нико не може без неког од тих технолошких помагала.

У свету друштвених мрежа, сталног виртуелног контакта, упали смо у мрежну хибернацију и из ње нас само понекад прене истина ако је чујемо. Међутим, свету одговара та хибернација, па ни истину нећемо слушати често.

Ако нема истине, онда нам остаје лаж, а лаж је да је човек довољан сам себи. Увидећемо ово на лакши или на тежи начин.

За крај, твој допринос спасавању света?

  Па не знам колико је добро причати о себи, а морао сам, јер интервју тражи те ствари, а остати неутралан. У објективност не верујем, јер је свет одавно врло субјективан и оно што назива објективношћу је само збир наших и туђих субјективности – његов најбезболнији резултат. Стога, врло субјективно ћу рећи да мој допринос у спасавању нечега, не бих баш рекао света, али рецимо у спасавању здравог разума, лежи управо у размишљању и деловању у оквирима нечега што ће људима помоћи да се осете људима. Ако пишем о нама и о нашим осећањима, пробудиће се нечија свест, савест и емоција, па зар има ичега лепшег од тога да се неко од свих ових бројем овенчаних буљитеља у телефоне одједном, макар и на тренутак, поново претвори у човека.

Интервју приредио: Илија Шаула 08. децембар 2019.

Књижевна радионица Кордун www.krk.rs 

Чланак МИЛАН РУЖИЋ: Сви смо постали инвалиди, људи неспособни за живот без технологије се појављује прво на ИСКРА.

– Свесни смо да је радничка класа нестала. Чак се уопште не бавимо њом и толико подразумевамо њено уништење да је то дошло до општег места. Та појава је за мене инспиративна у смислу бављења истом у позоришту, јер она свакако води до озбиљних проблема. Радничку класу данас одликује апсурд, па третирањем ове теме у позоришту улазимо у нешто што је сурово, а са друге стране болно духовито – каже у интервјуу за видео продукцију „Искре“ редитељ Вељко Мићуновић

– Мислим да се култура може конзумирати празног стомака. Чак сам убеђен да мора. Водити позориште или правити телевизију је један болан процес у коме морате стално да напредујете и да, такорећи, тренирате публику. У позоришту морате имати барем 20 премијера како бисте привукли публику и дошли до неког циља. Када причамо о празном стомаку у култури, то је апсолутно тачно, али мислим да нема избора и да тако мора – истиче Мићуновић.

Цео интервју са нашим познатим редитељем можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): ВЕЉКО МИЋУНОВИЋ, РЕДИТЕЉ: Култура се може конзумирати празног стомака се појављује прво на ИСКРА.

-Страни инвеститори у Србији су потпуно привилеговани, не само да добијају локацију џабе, коју не могу да добију домаћи привредници, добијају паре из буџета од нас пореских обвезника, субвеније за запослене, повољно плаћену струју… Они долазе овде зато што им је обећан екстрапрофит, који не може да се добије нигде, и зато што су као бели медведи заштићени законодавством које се по колонијалном моделу преписује у свим колонијама. Процес стандардизације, односно хармонизације законодавства Србије са законодавством ЕУ уствари није ништа друго него обезбеђивање интереса странаца који долазе овде као колонијални управитељи, било као страни инвеститери, било као невладин сектор који такође сише паре из буџета Србије.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже проф. др Зоран Чворић који је недавно одржао предавање на Андрићевом институту у Андрићграду.

-Процес хармонизације права Србије за правом ЕУ одвија се са пропагандном причом да ће кроз усаглапшавање нашег права са правом ЕУ то бити учињено у интересу наших људи, привреде, а то је само шарена лажа иза које се прикрива оно што је пракса, а то је јасно привилеговани интрес странаца и у политици и у привреди – каже професор Чворовић.
По речима Чворовића, страним инвестититорима се из националног, државног буџета, и буџета локалних самоуправа дају огромна средства која и нису одмах видљива.

-То је, на пример, мењање регулационог плана за одређени део града, изградња инфраструктуре, путева, воде, канализације, то су огромна улагања, са потпуно неизвесним резултатом. С друге стране, та иста држава, правдајући се да нема економске оправданости, гаси подручне школе, или гаси средње школе у малим местима. А, ми знамо да када се угаси школа, или када се угаси суд, а пре десетак година у Србији су угашени судови који су постојали од времена Првог српског устанка, кад оде учитељ, наставник, судија, у том месту више нема елите. Дакле, да ли је оправдано да се у неком месту по сваку цену одржава школа, и на тај начин ојача то место, сачува елита, запосле људи, или да се шаком и капом даје страним инвеститорима и то у оним гранама које су нископрофитабилне – пита професор Чворовић.

Компрадорска елита у Србији, по његовом мишљењу у Србији служи интресима странаца.

-Страни је интерес да се на терет пореских обвезника овде странцима дају сви најбољи услови да две, три, четири године, са јефтином радном снагом овде раде, док се не покаже да је у Албанији јефтинија радна снага, а да се истовремено под логиком финансијске неисплативости гасе школе, гасе судови, а онда се поставља велико питање – да ли смо ми грађани сви овде једнаки? – пита професор Чворовић.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПРОФ. ДР ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: Странци у Србију долазе као колонијални управитељи! се појављује прво на ИСКРА.

– Представа или нечија добра улога је оно што остаје и она може да промени, не само дан, већ и начин мишљења, а некима и живот. Ово важи и за добар филм. Много је питања која уметност може да постави. Мислим да је то најважније и баш због таквих глумаца и таквих представа сам и пожелела да се бавим овим послом.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже глумица Јована Стојиљковић, која је била и члан жирија 4. Позоришног Кустендорфа.
Цео интервју са једном од водећих српских глумица млађе генерације можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): ЈОВАНА СТОЈИЉКОВИЋ, ГЛУМИЦА: Живимо у времену индивидуалне рекламе се појављује прво на ИСКРА.

Професор Филозофског факултета у Београду и уважени социолог, један од водећих интелектуалаца у Србији, др Слободан Антонић, био је гост Андрићевог института где је у оквиру циклуса предавања „Српски 20. век“ одржао предавање „Два века избора у Србији“. Овом приликом, професор Антонић дао је интервју за „Искру“.

– Ова генерација која сада живи и ради у Републици Српској је на оружју направила државу. Дакле, када ви направите државу својом сопственом крвљу, онда се ви према њој односите другачије него када је некако наследите. Многи у Србији доживљавају државу као неко потпуно природно стање. Али држава није природно стање. Народи без државе најчешће нестају – истиче Антонић.

– Сад имате ту нову врсту колонизације где онај ко постаје колонија то некако ради са радошћу. Најбољи доказ за то је дотација коју добијају странци. У питању је 10 000 евра које добијају по раднику, што њима заправо омогућава да имају бесплатну радну снагу по неколико година. Економисти кажу да тако нешто у тој мери, а да се примењује на тако сиромашну земљу не постоји нигде на свету. Кад дајете бесплатну радну снагу страним инвеститорима, а домаћи инвеститори то не добијају, онда постаје јасно какав је дух те земље и онда се заиста може говорити о аутоколонијализму – додаје професор Антонић.

– Када је реч о пропаганди и невладиним организацијама, морам рећи да мислим да у овом тренутку та главна идеологизација, главна пропаганда, можда не иде преко невладиних организација, него преко универзитета. Ту се врши један велики део идеологизације и пропаганде. Ми заправо имамо настојање да се младе генерације придобију за један начин размишљања и за једну идеологију. Са друге стране, морам да кажем да наше младе генерације истовремено показују и једну врсту самосталности у размишљању, а то баш није тако лако – уочава Антонић.

– Без обзира на пропаганду да је Косово давно изгубљено, да ми тамо немамо ништа и да преговорима треба да добијемо било шта, видите да сва истраживања јавног мњења показују да 70% наших људи не жели да прихвати одрицање од Косова зарад Европске уније. Преко 80% људи је против НАТО пакта. Ово показује да ако је проблем у једном делу наше елите, онда није проблем у нашем народу. Народ има много јаснију перспективу и визију што се тиче Косова. Најважније је да сви људи који сматрају да је Косово једно од кључних стубова нашег не само идентитета, него и државе и духовности, буду на неки начин сигурни у то да ћемо ми ту ствар да одбранимо. Не можемо рећи да ће то да се заврши ове или следеће године, али једнога дана Србија ће сигурно да се врати на Косово. Као што се вратила 1912. године, вратиће се поново. Морамо да будемо оптимисти и да имамо веру – речи су Слободана Антонића.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ДР СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Елита која није спремна да се жртвује за свој народ – и није елита се појављује прво на ИСКРА.

– Постоје хомосексуалци код којих је ово опредељење секундарно. Рекао сам им: „Ви сте квислинзи крупног капитала који спроводи колонијализацију Србије. Ви сте слуге колонијалних газда. Ви нисте ушли у дијалог са српским грађанским друштвом, нити сте кроз тај дијалог желели да се изборите за своја права. Ви сте дошли на крилима окупације.“ – каже Димитријевић.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже књижевни критичар и религијски аналитичар др Владимир Димитријевић.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ДР ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Породица је последња тврђава која се супротставља тријумфу неолибералног капитализма се појављује прво на ИСКРА.

-Кроз све што сам до сада написао, кроз књиге, публицистичке радове, научне, провлачи се моја тежња, моја жеља, да се широј публици презентује истина о пореклу наших муслимана. Посебно наглашавам – наших муслимана, дакле не неких других, туђих, него наших муслимана. Често хоће да буде да су то турски муслимани, да су то арапски муслимани, није тачно, нису то ни турски ни арапски муслимани, него – српски муслимани, и то у највећем броју. Дакле, највећи проценат наших муслимана је српског порекла и православне провенијенције! Не спорни нико да има и муслимана туског порекла, али, врло мало.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже историчар и публициста Салих Селимовић, који је у суботу увече био гост Андрићевог института у Андрићграду где је говорио о процесима исламизације на овим просторима.

-Ово питање се сувише политизује, настоји се да се муслимани одвоје од своје матице, од својих корена, негирајући своје етничко порекло, да би се на тај начин отворио простор да се конституишу нове нације на овом простору. То је огромна штета, то је, да будем груб, глупо, јер, све поделе кад тад доводе до сукоба, неспоразума, непотребних ратних сукоба, страдања, а на задовољство наших заједничких непријатеља. То је трагедија мојих муслимана. Ја јесам муслиман, али, ја имам српске корене које не могу и нећу да негирам – каже Селимовић.

-Ми старији знамо истину. Приликом мојих теренских истраживања у Полимљу, Бихору, по Сјеничко – пештерској висоравни дошао сам до закључка да су старији људи поштенији, они причају отворено, искрено, не крију ништа, млађи свет толико је индоктриниран и заведен неком европском идејом о националној припадности балканских народа, као да ми не знамо наше корене… Млађи свет, истина је, јесте незаинтересован, али, ми не одустајемо, морамо се борити, младом свету презентовати ово о чему говорим, да знају ко су, шта су, одакле су – речи су Селимовића. 

-Питао сам једног доброг пријатеља, муслимана, доброг интелектуалца, кад ми је приговорио због овог што радим, може ли Немац да буде муслман, каже – може, може ли Француз – може, може ли Енглез – може, може ли Србин да буде муслиман – е, то не може! Видите колико је такво размишљање ван сваке логике, све може, али, муслиман само не може да буде Србин – каже Селимовић.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: САЛИХ СЕЛИМОВИЋ, ИСТОРИЧАР: Ја јесам муслиман, али, имам српске корене које не могу и нећу да негирам! (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

После три године путовања по Русији, 30.000 километара, стотина и стотина људи које сам упознао, млади варилац из „Севмаша” Јевгениј Хаврин, издвојио се међу многима као симбол нове Русије која се полако рађа. Хаврин је у 2018. години победио на такмичењу професионалаца из разних области које је светски покрет World skills организовао у Русији, а на светском такмичењу овог покрета које је одржано у Кини Хаврин је био други на свету! Млад, посвећен до крајњих граница свом послу, породици, спреман да учи и напредује, Хаврин је само један од многих Руса који су у својим професијама најбољи или међу најбољим на свету. 

Светски покрет World skills чији је главни циљ „повећање престижа радних професија и развој стручног образовања усклађивањем најбољих пракси и професионалних стандарда широм света” у Русији је уз велику подршку председника Путина регистрован 2013. године. Кроз организовање и одржавање такмичења за професионалне вештине, како у свакој појединачној земљи, тако и у целом свету овај покрет подстиче и наглашава важност образовања, обуке, помажући младим људима да постану најбољи у својој професији. У руском граду Казању, пре неколико дана завршено је светско такмичење које организује овај покрет на коме је учествовало више хиљада професионалаца из свих области рада и стварања, још једна прилика да Русија покаже колико је напредовала у области рада, стваралаштва, професионализма. На такмичењу су победили радници, професионалци из Кине, Руси су били други. 

Роберт Наилевич Уразов, први је човек покрета World skills, у Русији. 

Недавно сам у Северодвинску причао са вариоцем који ради у Севмашу и који је прошле године био победник World skills такмичења у Русији. Видео сам невоероватну посвећеност послу, професији, предузећу, Русији. Колико је World skills Russia заслужан за промоцију ових вредности, радне етике, посвећености свом послу, усавршавању, напретку?

– Желео бих најпре да Вам објасним шта оно чиме се World skills Савез у Русији бави. Ако желите да идете на такмичење, да се упоређујете са другима, у било којој области, онда морате имати врхунске професионалце, ми то кажемо експерте у свом послу, оне који дају све од себе. Њихов задатак јесте да буду посвећени другим људима, њиховом напретку, њиховим припремама. Млади варилац из „Севмаша” са којим сте причали учествовао је у такмичењу врхунских професионалаца, а суштина јесте да је за то такмичење припреман овде, у Русији, такође од професионалаца. Суштина ових такмичења јесте да свако види ниво свог квалитета, свог професионализма у односу на професионалце из других крајева, из других земаља. У овој организацији победници нису они који имају новац, који имају везе, који имају кумове на позицијама, победници су они који знају, који умеју, који су професионалци, који су најбољи. Ако се налазиш међу таквим људима, који знају и који умеју, онда се и сам добро осећаш, имаш самопоштовање, жељу да будеш као и они. Ако имаш могућност да нешто урадиш онда је то важно и за тебе, али и за твоју земљу. Ако имаш могућност да овде искажеш свој таленат, своје могућности, ако то желиш, ако се томе посветиш, онда је то важно, онда је то врста патриотизма. Нажалост, код нас дуго времена није пажња поклањана онима који стварају, који раде, више онима који су потрошачи. Ако на овај начин отворимо врата, поклонимо пажњу ствароцима, радницима, професионалцима, најбољима међу нама, и то је патриотизам. 

Био сам у Русији 1990. године, видео пропалу земљу, у расулу, људи су били изгубили веру, наду. Где је Русија данас, колико организације попут ове коју предводите чине да се Русија врати себи, да заузме место које јој припада?

– Понављам свој став – свакоме је дато, особина свакога јесте да буде у неком послу добар, професионалац, само треба наћи начин да таленат свакога дође до изражаја. Данас је веома важно да се економија Русије не ослања само на нафту и гас, на продају сировина, да са те економије пређемо на другу врсту. Ако желимо да Русија крене у други свет, онда морамо имати праву војску професионалаца, и то у свим областима. Економија, технологија, данас се брзо мењају. Данас је прекопотребно сваки дан учити, сваки дан радити, сваки дан се усавршавати у свом послу. Једноставно, професионалци морају стварати друге професионалце, оне који ће их наследити. Оно што је такође важно јесте да Руси воле такмичење, надметање, то им је у крви. Можете само да замислите сјај у очима вариоца из Северодвинска који се појавио у тренутку када је сазнао да је најбољи у свету у својој области. Ту је пресудила његова жеља да буде добар, најбољи у свом послу, бољи од других. Нико њега није терао да учи, да се усавршава, он је то сам желео, и то је важно. Такође, важно је да људи знају да прави професионалци, зналци у свом послу, никада, ни када се нађу у тешкој ситуацији неће пропасти, за њих ће увек бити посла и излаза. Чак се и у руским бајкама помињу врхунски мајстори.

Председник Путин недавно је у обраћању Федералној скупштини два пута поменуо World skills. Каква је то порука за Вас? Знам да он подрава Ваш савез и оно што радите?

– Са једне стране веома је пријатно сазнање да Председник није заборавио наш покрет који је, веома је важно, установљен, почео да делује у Русији уз његову подршку. Са друге стране, на нама је сада веома велика одговорност да ово што радимо да одговарајуће резултате. Не види се то на први поглед, али порука председника јесте да је ово што радимо веома важно, да је веома важан систем обуке професионалаца, у свим сферама, који смо успоставили и на коме радимо. Такмичења су само делић онога чиме се бавимо, то је као у позоришту где је на позорници глумац, а иза њега, иза позорнице су десетине људи без којих нема представе. Такмичења, и домаћа и међународна, само су подсетрек да се још више ради, само начин да се упоредимо са другима, да видимо где се налазимо. 

Закључио сам путујући по Русији да је ваша земља све велике подухвате изводила у невероватним налетима снаге, силе, рада… Да ли један такав налет видите сада?

– Вероватно сте чули за стару руску пословицу да Рус дуго седла, али брзо јаше. Дуга припрема је само почетак тешког пута. Од тога каква је припрема, зависи и какав ће бити пут. Јесте, наш карактер је да све радимо у великим налетима силе, снаге, рада, али иза тих налета стоје дуге припреме, и то је оно што тим налетима даје снагу. У претходним временима све је било другачије – направите парну машину и онда вас служи стотину година, ништа се много не мења. Сада је све другачије, технологија, се мења из године у годину и из године у годину потребно је повећавати своје знање, прилагођавати се, учити, вежбати, припремати се. Сада напредак сваке нације буквално зависи од тога, од могућности прилагођавања, од могућности да се одговори на изазове. 

World skills Савез у обиму и начин на који ради у Русији није још заживео на прави начин у Србији, у региону. Каква је ваша порука?

– Што се тиче развоја World skills савеза правило је да свака земља преузме одоговорност на себе. Свака земља може имати профит, корист од овакве организације и онога што она ради, али то је одлука сваке земље појединачно. Ако Србија крене у овом правцу, Русија ће са посебном пажњом помоћи да се избегну грешке својствене почецима, читаво искуство Русије биће Србији на располагању. 

(Интервју објављен у књизи „Руски крст“, аутора Зорана Шапоњића)

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: РОБЕРТ НАИЛЕВИЧ УРАЗОВ, ПРВИ ЧОВЕК ПОКРЕТА WORLD SKILLS У РУСИЈИ: Сан о будућности нове Русије која се рађа! се појављује прво на ИСКРА.

Један од најбољих монтажера у овом делу света Светолик Мића Зајц дочекао ме је у својој монтажној кући и само што смо се руковали и упознали већ сам од њега добио животни подстрек. Наиме, приликом пењања уз степенице, стао сам на првом спрату и упитао га да ли смо стигли, а он ми је уз смех одговорио:,,Не. Увек на врху.“ И тако смо се попели на последњи спрат и направили разговор који ће мени заувек остати у самом врху лепих сећања.

Разговарао: Тадија Чалуковић

Kаква су вам сећања на детињство?

– Рођен сам и одрастао у Београду. Почео сам да свирам хармонику  са једанаест-дванаест година и пресудно на мене је утицао професор Драган Васовић. Он ме је поред хармонике научио да читам књиге… То је оно што је било важно. Оно што је на неки начин одредило моје интересовање за нешто друго што је иза неког  уобичајеног живота. Свирао сам хармонику до осмог разреда. Ишао сам у Седму београдску гимназију која се налазила на Kарабурми, где сам живео. И нисам био добар ђак у гимназији, али сам већ тада знао да ћу да студирам монтажу. То ме је занимало.

Kако сте знали?

– Од раног детињства сам поред оца заволео фотографију. Много сам фотографисао и израђивао фотографије. Онда је ту била нека „супер осам“ камера и почео сам да снимам. И већ у другој години гимназије сам знао да ћу се бавити филмом, односно баш ме је занимала монтажа. Није ме занимала ни режија, ни камера, ни ништа друго, него ето монтажа. И онда сам успешно завршио гимназију. И полагао сам пријемни на Факултету драмских уметности и нисам прошао. Тада је то било доста проблематично, дошао сам до последњег круга пријемног испита који има четири круга. Четврти круг је одбрана рада и такозвани интервју. Пошто нисам прошао, одлучио сам да следеће године опет конкуришем, односно, хтео сам да идем у војску. Међутим, моји мама и тата су се ужасавали тога. Тата који је својевремено радио  у Чешкој, је знао да је пријемни испит на ФАМУ у Прагу у фебруару, а да се креће од септембра. Рекао ми је, ајде немој ти да губиш време, ако можеш да положиш у Прагу, биће супер да одеш. И ја сам положио тај пријемни испит из прве. И ето то је неки онако брзи пут.

Kоја вас сећања вежу за тај период на ФАМУ?

– То су најлепша сећања. С обзиром на то да нисам био сјајан ђак у гимназији, онда су моји родитељи били изузетно изненађени када сам све испите у првој години дао пре рока. Јако је то било лепо. На ФАМУ је била нека скупина нас Југословена. Нисмо се делили уопште тада. Никад. Никако. Били смо ужасно поносни што смо Југословени. И једноставно речено, дружили смо се између себе, што је с једне стране било  јако добро, а с друге стране веома лоше.

Зашто? 

– Зато што смо били група која се није мешала са Чесима. То је било без везе. И онда у другој години сам схватио да је то глупост. Прочитао сам неке књиге, погледао неке филмове и почео да се дружим са својим чешким колегама са класе. Било је то важно.

Шта је било специфично код те прашке школе?

– Специфично је било то што људи који долазе да студирају на ФАМУ морају да имају неко искуство, за разлику од мене који нисам имао никакво искуство. Дошао сам тамо са 19 година и нашао сам се на класи са једном Чехињом, једном Бугарком, једним Пољаком,  једним Словаком и три Чеха. Ето, тамо смо почели да се дружимо и тај сукоб култура је био изузетно важан за развој и за мој уопштени однос према свету. Читање књига, гледање филмова, е то је било јако лепо. И када неко сада каже: јао ја бих се вратио у гимназију. Никада се не бих вратио у гимназију, увек бих се вратио на факултет са овим неким искуством које имам, поново бих то проживео.

 Kакви све профили људи су долазили да студирају у Прагу?

– У Праг су долазили разни људи да студирају. Било је људи који су долазили да студирају, јер су то волели. Долазили су, међутим, и људи који су шверцовали у то доба, дакле, они студирају, али баве се шверцом, а долазили су и људи који су нормално јурили женске. И били су деца амбасадора и привредника, тог дипломатског кора. И то је сасвим различито.
Моја теорија, коју сам приметио и много година касније када сам предавао на факултету овде, јесте да људи који долазе из провинције, они много јаче и више упиру да нешто науче и да се боље снађу кроз живот.
Они који су долазили из Југославије, они су долазили да живе сами, нема ни маме ни тате, имају ограничен буџет. У то време сам имао новац који сам морао да крцкам од првог до тридесетог-тридесет првог. Значи, учиш се животу. Нема маме да ти намести кревет, да ти спреми ручак. Ојачаш, а плус се ти судариш с нечим што је друга култура, други карактер људи. И или га пригрлиш и разумеш, а останеш свој, и то на неки начин прихватиш, односно упијеш у себе. Или те то не додирује уопште, што је грешка.

Kо вам је од тадашњих професора на ФАМУ био најзначајнији?

– Била су двојица: Алојз Фишарек и Јосеф Валушијaк. То су била два врхунска монтажера. Фишарек је био је фантастично широк човек.  Њих двојица су покривали велики дијапазон редитеља од Хитилове до Јакубиска. Ипак, за разлику од Фишарка који је био потпуни монтажер, Валушијaк је био неостварени режисер, али одличан монтажер. То су моја два главна професора када је реч о филмској монтажи. А што се тиче ТВ монтаже, јер се то тада тако делило, био је то Мирослав Дуфек.

А колико у монтажи има неостварених редитеља?

– Мислим да има доста. (смех) Али, не могу то сада да елаборирам, пошто нисам никада био у тој кожи. Никада ми није пало на памет да ја сада нешто режирам. Једноставно, ја сам волео да склапам те коцкице и то је оно што је мени било важно.

То сам Вас питао, јер је Професор Kустурица својевремено рекао да има монтажера који украду филм од редитеља. Но, Рајко Грлић ми је једном приликом причао да је рецимо филмска школа у Лођу много боље прошла транзицију од ФАМУ. Имате ли увид у то какав је данас ФАМУ?

– Немам. Отишао сам из Прага 1983. године и у Праг сам се вратио после 26 година. Никада нисам живео у Прагу после тога. То је био неки сплет околности. Дакле, у октобру сам дипломирао, а у јануару 1984. сам почео да радим на Олимпијским играма у Сарајеву као монтажер у Међународном радио-телевизијском центру. 

А после тога сте радили на другој позицији, као дизајнер звука на филму ,,Дивљи ветар“.

– Е то је сад нешто друго. Знате, када сте у Прагу или овде, свеједно, ви стварате неко своје окружење, круг људи с којима радите. Мој проблем је био што ја нисам имао свог режисера Југословена с којим бих радио, него сам радио са Пољаком, са Чехом, јер се по класама то слаже. И тек две генерације после мене су били неки режисери. Односно, изнад мене је био режисер из Сарајева Боро Радојчић. То је био једини Југословен изнад мене и он је већ имао своју монтажерку, која му је била и девојка. И никако није могло да се уђе у тај забран.

И из тог разлога сте се дуго бавили звуком. У чему је био штос?

– Штос је био тај што сам се ја из Сарајева вратио у Београд и тражио сам посао. И никоме није био потребан асистент. Било је јако пуно младих монтажера, који су асистирали тадашњим звездама: Вуксану Луковцу, Kатарини Стојановић и многим другим. Није било посла, а желео сам да радим. И била је таква ситуација да  није било посла. И онда сам срео једну колегиницу, с којом сам полагао пријемни испит на ФДУ и она ме је питала шта радим, има ли посла. Установимо да нема посла ни за асистенте, ни за младе монтажере, али каже ми да има један човек с којим је много досадно радити, јер је то монтажа звука. Питам је – како монтажа звука? Јер се у Чешкој то није делило. Ја сам студирао на катедри за монтажу и звук. То је била једна катедра, а данас су то две. У питању је био Драган Ценерић. Дошао сам код њега, представио се и рекао му да бих волео да радим било шта. И тако сам почео да се бавим звуком. С њим сам радио дуго година.

Претпостављам да сте још нешто радили? 

– У међувремену сам радио неке кратке и документарне филмове са новинарима на РТС-у. Драган Хавзијевић и Вељко Ђуровић су као новинари били у Никарагви. И радио сам за информативни програм емисију од 35 минута о борби сандиниста, што је било баш добро и запажено. И наравно, разне друге ствари као што су рекламе и неки наменски филмови. Али, ништа што се тиче великог играног филма.

Ипак, 1988. долази остварење ,,Сеобе“. Kако је изгледао рад на том култном филму?

– То је било врло интересантно. Почео сам са Драганом Ценерићем да радим звук на том филму, међутим, Драгану је умрла жена, а он је имао дете од девет година и он је једноставно рекао:,,Слушај, ја морам да идем са својим дететом на зимовање, неће ме бити месец дана, ти пробај нешто да урадиш, па када се вратим, онда ћемо то заједно“. Углавном, узео сам тај посао и то је била нека моја шанса. Био сам заокупљен потпуно тим филмом и ја сам то урадио. Драган ништа није имао да ради после тога и са Синишом Јовановићем Сингером смо направили звук за тај филм. Тачније, интернационалну траку која означава комплетан звук без дијалога. Пошто су у том филму били главни глумци Автандил Махарадзе, Грузин, а тадашњи Совјет и француски глумци Ришар Бери и Бернар Блије, шведски глумац Ерланд Јозефсон и чувена француска глумица Изабел Ипер.

Шта је било пресудно у раду на том филму?

– Пресудно је било то што сам ја, заједно са Сашом Петровићем отишао у Француску, где је тај филм требало да се заврши. И у Француској сам као неко ко је радио звук био на миксовању звука за тај филм. И тамо сам први пут видео како то изгледа, како то је другачије него код нас. Једноставно, отворили су ми се неки прозори, где сам ја могао да видим нешто што је другачије него код нас. Ми и дан-данас немамо услове да радимо звук на нивоу на ком се ради било где у Европи. Kод нас се звук ради у малим просторијама, са техником која је само нама доступна, то јест врло јефтина. Kада се ради нешто озбиљније, онда може да се оде негде уколико продукција хоће то да плати. Или кад нађе неког спонзора, да то финансира као што је било рецимо са филмом ,,Лепа села, лепо горе“.

По чему памтите Сашу Петровића?

– Памтим га као једну изузетну личност, као човека који је потпуно био сав свој, који је апсолутно знао шта хоће, коме је чак и велики Вуксан Луковац повлађивао у сваком погледу, Велика је његова ерудиција била о свему, о филму, о политици. Он је једноставно био свој човек. Kад га питате:,,Је л’ сте гледали овај филм?“, он каже:,,Ма нисам гледао, мене не интересује“. Он је имао своје виђење, дакле његова уметност, његови филмови. Није се баш обазирао и гледао. У то време су били ,,Ми нисмо анђели“ и онда сам га ја питао:,,Је л’ сте гледали?“, а одговорио је:,,Јесам, симпатично“. И ништа више од тога.  Иначе, био је јако талентован за све. Вуксан Луковац је исто био у Паризу и домонтиравао ,,Сеобе“, а ја сам усклађивао оно што смо ми урадили у Београду, са овим што је Вуксан урадио и недостајало је рецимо неких пар корака којих није било у  звуку. Питао сам Сашу:,,Kако ћемо сад ово у сред миксовања?“. Онда је Саша рекао:,,Па шта, ајте ви направите то“. Ја кажем:,,Не умем, ја то не радим.“ Пошто су то синхрони шумови, такозвани фоли, где човек који прави те ефекте, стоји испред платна и гледа у платно и хода, помера разне ствари и прави  звук у исто време када се и слика пушта. И онда је рекао одлучно;,Нема везе, ја ћу да направим“. Устао је, погледао је ту сцену, рекао пустите ви то мени, направио тих неколико корака. Kаже:,,Је л’ сте видели? То је осећај. Ја сам био ватерполиста.“. Ето, то је било дивно.

Али је филм нажалост био забрањен.

– Да, ја мислим да је и дан-данас у Француској под забраном. Био је неки продукциони проблем и онда смо се нашли да направимо, ваљда две епизоде, да поделимо филм на два дела, да се додају још неке сцене. Нашли смо се у Kошутњаку на телевизији. Помагао сам да се музика постави. То је био последњи пут да сам га видео.

У то време сте радили и са Жиком Павловићем.

Да. Мада, Жика Павловић је више радио са Ценерићем, јер је то био његов стари знанац и са њим је радио неке раније филмове. Оно што памтим са Жиком је то да се он није пуно мешао у наш посао. Он је само дошао на крају миксовања и свима нама је поделио по књигу приповедака, потписане. Написао је:,,За сарадњу, младом колеги…“

Након сарадње са Здравком Шотром, Срђаном Драгојевићем, уследила је сарадња са највећим редитељем у овом делу света Емиром Kустурицом. Наишао сам и на податак да сте сарађивали и у ,,Дому за вешање“, мада тога нема у вашој биографији. Kако је дошло до тога?

– С Ценерићем сам почео да радим 1984. године и 1986. сам по сили закона морао да одем у војску. Из војске сам се вратио 1987. крајем августа. Тада сам се видео са Ценерићем и он ми је рекао да зову из Македоније, Емир снима филм и треба им неко да скупи музику и да се мало бави звуком. Питао ме – је л’ можеш ти? И тако сам ја, недељу дана после завршене војске, отишао на двомесечно снимање у Македонију. Скупљао сам музику која се после чује у филму, а коју је Бреговић обрадио и великим делом користио за саундтрек филма.

Kолика је разлика у раду са Професором Kустурицом тада и данас? Има ли је уопште? 

– Разлика је много велика, јер та два посла не могу да се пореде. Следећи мој посао са њим је био ,,Андерграунд“ .

И ту је исто био звук.

– Да. До звука је дошло тако што је звук за тај филм требало да миксује Венсан Арнарди, који је миксовао пре тога ,,Аризону дреам“. Kада је почео да се снима ,,Андерграунд“ сниматељ звука је био Марко Родић, који ме је у једном тренутку позвао и рекао ми да Венсан тражи да се направи стерео фонотека филма. Kасније ме је продукција ангажовала да снимам атмосфере, звуке које екипа не може да снима. И то је био први филм који сам озвучио на компјутеру.

Kако је дошло до преокрета 1997. године, да уместо микса звука уследи ваш повратак у монтажу?

– Kада смо добили Златну палму за филм ,,Андерграунд“, требало је да се ради серија од шест епизода која је рађена за званичну француску телевизију. Тада смо Бранка Чеперац, Анђела Илић и Бранислав Kрстић као асистенти, повремено је радио Ценерић, који је највише помагао око монтаже дијалога, и наравно ја.
Серију смо радили од августа  1995. до фебуара-марта 1996.
Емиру се допало што сам тада имао неке сугестије, примедбе и мислим да је то била једна од пресудних ствари што се тиче избора за рад на филму ,,Црна мачка, бели мачор“.
Тај филм је исто почела да монтира Бранка Чеперац. Међутим, већ је била нова технологија, нови програм. Она као жена старог кова није могла то да савлада, морала је да ради преко оператера. А ја сам већ радио на компјутеру. И Бранка је одустала.

Долазио сам на снимање, снимало се на разним местима у Србији. Једног дана сам био на Kошутњаку, у продуцентској кући Kомуна. И Зоран Јанковић који је био директор филма ми каже да ме Емир зове на снимање. Док смо се возили до тамо, питао ме је да ли сам завршио монтажу слике и ја му кажем да јесам и испричам му целу ову причу.

И какав је био епилог?

– И дођосмо ми на снимање. Поздрављам се са Емиром. Неколико уобичајених питања – како иде снимање и слично. И Емир ми каже:,,Знаш, ја сам одлучио да ти монтираш овај филм.“ Ја кажем:,,Ма да л’ си нормалан?“. Јер не памтим кад сам радио нешто веће од кратког филма. За мене је то стварно био шок. Замолио сам га да ме пусти један дан да размислим. Ту ноћ нисам спавао. И прихватио сам. У том филму сам радио и слику и звук. То је био тај пут.

Kасније сте монтирали све филмове Емира Kустурице до дан-данас. Можемо ли да ретроспективно прођемо кроз све те филмове?

–   После ,,Црне мачке…“ сам радио ,,Unza Unza Time’’ спот који је касније постао део дугометражног документарног филма Супер 8 прича, Филм који је мени јако драг и важан. То је филм који отвара очи када је реч о Емиру. Увек причам да ми је рад на том филму једно од најлепших искустава у мом професионалном раду, зато што смо радили онако жестоко  и са великим задовољством. Мој тадашњи асистент Бане Kрстић и ја смо отишли код Емира у Француску и тамо смо на селу радили тај филм. Сваког дана се устајало око осам сати. Одлазио сам да купим хлеб у селу, које је било удаљено неколико километара. Враћао се, Бане и ја бисмо доручковали, а око десет смо већ седели у монтажи. Радили смо негде до ручка. Емир се обично пробуди око 12-13 часова. А има и разлог зашто се пробуди тада. Бане и ја одемо на ручак негде око пола два, он није ишао с нама, у то време је гладовао. (смех)

Око три-пола четири кренемо да радимо поново. Радимо негдо до 22-23 сата.

Од 23 сата до два сата ми дискутујемо о монтажи са Емиром о филму. Изађемо из монтаже, уђемо у кућу, још мало попричамо и легнемо око три и то је тако трајало два месеца. То је неки период који је изолација потпуна, у ком сте усредсређени на посао и то је било дивно.

Је л’ су то тренуци када сте били најпоноснији у каријери?

– Не могу да кажем да сам на било шта поносан. Не могу да делим тренутке уопште.  На неке ствари нисам поносан. Ипак, не могу да кажем да сам на нешто поносан, а на нешто друго да нисам.

А због чега се кајете?

– Можда на оно што сам радио раније. Радио сам први југословенски допис стерео филма у Бугарској. И онда први следећи филм што се звука тиче сам радио у Енглеској. То је била  последња Тесна кожа која је снимљена. Наравно, разлика између Бугарске и Енглеске је огромна. Знам да се неке ствари са данашњим знањем могле да се ураде другачије и са ондашњим знањем мало касније да се ураде. Па на то нисам баш поносан што сам радио. Но, добро.

Рекли сте да су Kустурица и Михалков као браћа. Зашто?

– Они су јако посвећени. И то их спаја. Велика ерудиција, дакле они знају све о свему. Разумеју овај свет и морам да признам да радећи са њима много боље разумем овај свет. На неки начин су утицали на моје мишљење, на моје ставове. Што је потпуно нормално.

Шта сте говорили студентима док сте предавали на ФДУ?

– Говорио сам им да је монтажа посао чак и у филму који им се најмање свиђа. Да том послу треба да приђу отвореног срца, иако их можда тај филм не занима и нису баш најзадовољнији што раде тај посао, а морају да га раде због разноразних околности. Морају да нађу бар један део тог филма, који је макар и десет секунди, али да буде за њих и да га ураде за своју душу.

То може да буде и порука младима који имају амбиције да се баве монтажом?

– Апсолутно. Мислим да не могу монтажери целог живота да раде оно што воле. Ни ја нисам радио оно што волим првих десет година мог професионалног рада. Упорност и посвећеност су ужасно важне. Важно је да знате да ли то волите или не. Да ли се бавите тиме зато што хоћете да вам име пише на шпици и да се тркате за награде или да у томе налазите задовољство и да се играте.

За шта бисте ви у животу купили три карте?

– За шта бих купио три карте?

Алудирам на филм ,,Три карте за Холивуд“.

– Да. За концерт Марије Kалас. (смех)

Kоја је Ваша животна дефиниција монтаже?

– Монтажа је игра. И све ово што радим је игра. И забава. Али не она површна забава, него је то нешто што ме обузима и у чему ја уживам. Јер је највећа казна за мене када радим нешто у чему не уживам.
Моја девиза у раду с редитељима је да два пута кажем своје мишљење, а да трећи пут не говорим.

Ваша омиљена књига?

– ,,Мајстор и маргарита“ је књига коју баш волим и прочитао сам је безброј пута. То је књига која је пресудно утицала на мој живот, јер ме је повела путем сталне игре.

Интересантно, јер смо причали о Саши Петровићу.

– Па јесте. Али не могу да кажем да ме је Саша задовољио својим филмом.

А филм који је пресудно утицао?

– Не постоји један, јер има безброј филмова које волим. Али дефинитивно постоји та једна књига и тај један човек, а то је професор из музичке Драган Васовић који ми је потурио књигу. А на првој години студија сам дошао до ,,Мајстора и маргарите“ и онда сам погледао филмове Хитилове, Менцла и то ме је дизало.

Kажете да вас није задовољио филм Саше Петровића. То је велики проблем филмова који настају по књигама. Да ли вам се икада догодило да вам се допадне више филм од књиге?

– Можда ,,Лимени добош“. Можда.

А шта је по Вашем мишљењу потребно да би једно остварење било одлично?

– А ја ћу вама да поставим питање: шта је за вас добар филм? А ја ћу вам одговорити после.

За мене је добар онај филм који ми пробуди највећи број емоција, који ме расплаче, насмеје и на крају код мене пробуди катарзу. 

– Ја сам био у једном друштву где сам добио ово питање: шта је за вас добар филм? И мој први одговор је био: онај филм који у мени пробуди катарзу. (смех)
Али после неколико минута сам размислио и онда сам додао: за мене је добар филм онај кад заборавим да сам професионалац и гледам га као обичан гледалац. То је за мене добар филм.

Фото: Фејсбук страница Светолика Миће Зајца, IMDb

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: СВЕТОЛИK МИЋА ЗАЈЦ: KУСТУРИЦА И МИХАЛKОВ СУ ЗАСЛУЖНИ ШТО МНОГО БОЉЕ РАЗУМЕМ ОВАЈ СВЕТ се појављује прво на ИСКРА.

– Сматрам да је свака генерација донекле параноична и да сматра да је свака генерација пре ње била сигурнија и боља, а да сад иде све горе и горе. Не мислим да је свет тренутно у очајном стању. Ратова и тензија је било одувек од стране појединих нација и моћи. Увек је било тако и нажалост, увек ће остати тако. На несрећу, увек је ту неки део света, неке земље или неке групе људи који пате због политичких игара и стално је тако.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже виолончелиста Нарек Хакназаријан.
Цео интервју са једним од најбољих виолончелиста света можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): НАРЕК ХАКНАЗАРИЈАН: Ратова и тензија је било одувек – нажалост, увек ће остати тако се појављује прво на ИСКРА.

– Језик је одувек био најпогодније политичко и политикантско средство на овим просторима. Од средине 19. века до данас, увек су, као нека врста нуспродуката политичких процеса, паралелних процеса или оних који су претходили одређеним политичким процесима, то били језички процеси. Будући да Србија данас нема никакву језичку политику, клима за тако нешто је још повољнија. Политика је потпуно глува, нема и незаинтересована за оно што лингвисти говоре. Када једна држава настоји тако да се понаша према језику, онда имате ситуацију да не можете заштитити права већинскога језика и већинскога писма.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Александар Милановић.
Цео интервју са нашим познатим лингвистом можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): ПРОФ. ДР АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ: Језик је увек био најпогодније политичко и политикантско средство се појављује прво на ИСКРА.

– Књижевност је једна од последњих најдемократскијих дисциплина. Писац пише о чему год хоће, а читалац чита оно што жели да чита. У књижевности има мање наметања него у осталим видовима нашег живота. Све оно што је важно за једно друштво, за једну нацију, ипак прокапава у књижевности.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже писац Горан Петровић.
Цео интервју са нашим познатим књижевником можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ПЕТРОВИЋ, ПИСАЦ: Књижевност је једна од најдемократскијих дисциплина се појављује прво на ИСКРА.

– Ипак се надам да ћемо више свирати клавир него притискати оно црвено дугме које сте поменули, за лансирање нуклеарних ракета. Е сад, да ли ће уметност спасити свет – нисам баш сигуран! Мислим да спас може бити само у здравом разуму и у некој елементарној свести од катастрофа које ми данас можемо изазвати. Будимо ипак оптимисти да тога неће доћи.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже наш прослављени пијаниста Александар Маџар, који је био гост и члан жирија овогодишњег „Кустендорф класика“.

– Толико је нових информација сваког дана да је сасвим могуће да сте пре шест месеци искрено веровали у нешто, а данас више не. Читао сам недавно о таласима миграција у САД почетком двадесетиг века и да се већ тада појавио талас оних који су сматрали да те миграције треба зауставити и да у САД има сасвим довољно становника. Заговорници нових миграција смтралли су да је ту још много простора да друштво може да прими још нових становника. Један од аспеката те ситуације био је да је становништво САД почело да се оргнаизује у синдикате и да брани своја права. Људи који су дошли били су задовољни да су уопште спасили главу од околности у којима су били у Европи, и нису постављали никаква питања, радили су за цркавицу, задовољни са парчетом хелба. Мислим да се мигрантска криза у Европи може боље разумети ако се присетимо тих околности, епизода које су томе сличне. Није искључено да ће ово што се сада дешава бити искоришћено да се ограниче нека права људи који већ ту живе. Немам ништа против теорија завере, јер мислим да имамо избор између теорија завере и потпуне наивности – каже Маџар.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: АЛЕКСАНДАР МАЏАР, ПИЈАНИСТА: Нисам баш сигуран да ће уметност спасити свет! се појављује прво на ИСКРА.

– „Балканска међа“ је филм инсприсан стварним догађајима и оно што је у њему истинито, јесу осећања која је публика понела из сале. Нисмо се бавили реконструкцијом, тако да напади да нешто у том филму није тачно, не стоје. Ако неко реагује на фиктивну причу која носи емотивни набој то значи да је тај неко уплашен, јер напади који су дошли говоре о томе да смо притисли болну тачку у медијској конструкцији која има за задатак да нас и Русе прикаже као вечне негативце. Против нас се не води рат само на територији него и у медијима и то много јаче. „Балканска међа“ је можда први комплеснији озбиљнији одговор на ту лажну слику која се о нама ствара систематски – каже у интервјуу за видео продукцију „Искре“ глумац Милош Биковић, који је био гост овогодишњег „Кустендорф класика“ који је синоћ завршен на Мећавнику.

-За мене је патриотизам једноставно рад на себи. Као што се човек односи према својој кући, па је, ако је здрав, нормалан, спреми, очисти, поправља, надограђује, чисти двориште, тако треба да се односи и према својој земљи. И то је његова кућа. Проблем код нас је највише у томе, што никако да схватимо да су сви ти људи који живе у тој кући – све наша фамилија, наша породица. Толико се страсно закрвимо међу собом да нам се кућа урушава али то нам је мање важно у односу на сукоб који сами производимо – каже Биковић.

– Кад се говори о Косову, сваки човек треба себи да постави питање – у реду, колико сам ја лично спреман да страдам, колико сам спреман да одем доле да ми граната откине ногу, проспе црева, да се вратим без 40 посто свог тела, да одем у ров… Сваки човек кад себи постави то питање може да да одговор, озбиљан. То није једноставно питање, није једноставна дилема ако хоћемо озбиљно тиме да се бавимо. Ако хоћемо да се бусамо у груди, онда човек може да прича свашта. Волео бих да нас тај крст опет заобиђе па да можемо мудро, политиком дијалога да нађемо решење за Косово које ће бити одрживо, да се не одрекнемо себе а да избегнемо тај грозни сценарио – каже Биковић.

– Не видим неку велику и посебну разлику између српског и руског духа, али, видим да су оба та духа угрожена од духа овог времена – речи су Биковића.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: МИЛОШ БИКОВИЋ: Нема разлике између српског и руског духа, оба су угрожена духом овог времена! се појављује прво на ИСКРА.

-Сматрам, као и неки други људи, а ми смо то више пута до сада поновили, да би у овој ситуацији било најцелисходније задржати садашњи ниво присуства српског државног, које је битно нарушено Бриселским споразумом, и у ефективном и правном смислу, дакле двоструко, на Косову и Метохији, да питање Косова и Метохије треба дипломатски учинити што видљивијим, да треба наставити разговоре са носиоцима албанске политичке индивидуланости на КиМ, али да не треба тежити никаквом насилном решавању које неће имати поштовања према нашим елементарним интересима – каже у интервјуу за видео продукцију „Искре“ професор се Мило Ломпар.

-Кад је реч о томе шта би могло да се догоди, и чему се ја противим, то је да владајући режим изнуди, исфорсира медијском манипулацијом, и великим комбинацијама различитих врста притисака, неку врсту решења косовско-метохијског проблема у духу настојања која нам намећу западни, превасходно амерички чиниоци, а то значи, на нашу велику штету. Оно што ми не знамо, а што можемо да наслутимо, да се домишљамо, то је да ли владајући режим у Србији има обавеза према западним чиниоцима које се тичу Косова и Метохије, а под два, да ли су те обавезе у вези са његовим постојањем на власти? То су кључни чиниоци које ми не познајемо, и то је, по мом мишљењу главна опасност која се надвила над могућност да на 800 година аутокефалности Српске патријаршије ми уствари разматро могућност да се својевољно, и први пут у историји одрекнемо Косова и Метохије – каже професор Ломап.

-Доминантни вектор у садашњим дешавањима на овом простору јесте стављање читаве територије бивше Југославије под контролу НАТО пакта, постојање војних ефектива на читавој територији у оквиру једног ширег кретања ка истоку и ка руској територији, основни циљ је да се уклони руско присуства са Балкана. Други комплекс тема јесте да се неутралише српско присуство на Балкану, тако што ће се у БиХ деинституционализовати Република Српска, у највећем могућем степену, што ће се спровести процес прикривене унитаризације Босне и Херцеговине, да се у Црној Гори спроводи културни и друштвени инжињеринг којим ће се Срби као национална мањина учити мање видиљвим, да се КиМ својевољно од Срба признају као део албанске целине, а то повлачи да Дечани и Грачаница у УНЕСКУ буду под једном другом ознаком, а не Србија, и да се у самој Србији продужи процес денационализације опште јавне свести, односно да се постави један менталитет, схватање које ће у битној мери уклонити могућност националне политичке оријентације – каже Ломпар.

-Није могуће у оваквом распореду медија, где ви имате са једне стране велики притисак онога што припада и светском медијском простору, дакле таболоидизацију, како телевизијских тако и штампаних медија, развити неку врсту националне политичке свести и националне културне свести без активне промене политике државне телевизије, Радио телевизије Србије која је изарзито натопљена другосрбијанском интерпетацијом историје. Недавно је речено да је Видовдан празник који прихватају, тако је некако написано, верници СПЦ. Па, није тако, Видовдан је шири, Косовска битка је шира по значењу од верског момента. И да не бих шире говорио, ја ћу то само нагевестити – Радио телевизија Србије представља несумњиви бастион другосрбијанског медијског деловања, нарочито у културним садржајима, где се баве дискриминацијом појединих људи, дискриминацијом појединих тема – каже Ломпар у интервјуу за видео продукцију „Искре“.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): ПРОФЕСОР МИЛО ЛОМПАР: Радио телевизија Србије представља несумњиви бастион другосрбијанског медијског деловања! се појављује прво на ИСКРА.

„Цела актуелна прича (о Косову) надолази, с једне стране од оних који немају појма шта је то Косово, него мисле стварно да је то нека територија. и да ту нема никаквих светиња, нити подвига, нити моралних разлога. Било је оно у ропству вековима, али ни један о тих окупатора није порицао чија је то земља и чије су то светиње. То се сада појављује први пут, а на нама је да у тој борби за памећење останемо при своме а остале ове ствари да решимо као што су решене свуда и да то питање не решимо како га никада није решио нико. И, да не будемо јединствен случај на свету, преседан, или пример који неће бити нигде примењен. То би требало да буде наша најчвршћа одбрана. Да се неко пре нас, неко богатији, моћнији, срећнији, пре нас одрекне неког свог простора, да ми не будемо једини који су се одрекли своје земље. Само да нас поштеде једног таквог понижења.“

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже академик Матија Бећковић са којим смо разговарали ових дана у Андрићграду током Видовданских свечаности.

„Они (у Црној Гори) понављају често како су их Срби окупирали и како су живели ко зна од када под српском окупацијом.. Врло је занимљиво да та борба против „окупатора“ која је толико дуго трајала и којој су они одолели, није дала ни једну песму у којој би се говорило о боју Црногораца са Србима. За сада тих песама нема, а није искључено да ће настати. Баш бих волео да неку прочитам јер би сигурно ушла у антологију неке најбизарније поезије.

И саме власти у Црној Гори вероватно не одлучују о томе што раде. Они морају да слушају и извршавају оно што им се каже. Шта ће још од њих тражити ни они сами не знају. Зна се само да не могу ништа одбити. Надам се да од њих неће тражити да објаве рат Србији јер, они би били у стању да и то ураде, ако су већ послали војску на Косово“ – каже Бећковић.
„Улица Вука Караџића у Цетињу је преименована у Исламска, не знам у шта ли ће преименовати Обилића поље испред Цетињског манастира – можда Мирашева ливада“ – каже Бећковић.

„Недавно смо чулу о тој „великосрпској“ агресији која се десила Хрватској. Па сам милслио, кад би била нека телевизија на свету, да ону колону од Книна до Београда прикаже, како би свет видео ту „агресију“ својим очима. То су јединствени агресори на свету, у тракторима, у расклиманим аутомобилима, приколицама, с кокошма, са кавезима, с кућицама за псе, старице, старци, деца. то су били ти „атресори“ на Хрватску. Увек ми је било жало што Телевизија Србије није преносила директно пут те колоне. Надам се да имају тај снимак како би цео свет па и ми сами гледали како изгледа агрсорска војска“ц- каже Бећковић.

„Говории се да смо ми истерали 800.000 Албанаца, тог снимка нема, а да је егзодуса било, било би и снимка. Да га ико има, имали би га Американци. Сигурно они имају бољи снимак и оне колоне од Книна него ми- каже академик Бећковић.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): АКАДЕМИК МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Надам се само да од власти у Црној Гори неће тражити да објаве рат Србији, јер, они би били у стању да и то ураде! се појављује прво на ИСКРА.

-Нема новог ни савременог Толстоја нити Достојевског, као што у Грчкој не можете да нађете новог Хомера или савременог Дантеа у Италији… Претпостављам да ни у Србији неће бити таквог писца као што је Иво Андрић.
-Зашто сматрам да је Иво Андрић био близак Достојевском? Па, управо полазећи од идеје да кроз национално схватиш нешто светско. Што боље познајеш национално, национални менталитет, националну историју, боље ћеш схватити оно што се дешава у свету.
-Оно што нигде нисам срео а то је да, овде у Андрићграду, уживо видиш све оно о чему си читао, од капије до храма као да је присутан Андрић кроз своја дела. осећа се Андрићев дух.
Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже један од најзначајнијих, најбољих књижевника данашње русије, Павел Басински, романописац, есејиста, један од најутицајнијих руских књижевних критичара, члан жирија за „Награду Солжењицина“.

Разговор водио Желидраг Никчевић.
Превод мр Бојана Сабо.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПАВЕЛ БАСИНСКИ, ПИСАЦ: У Андрићграду се, од капије до цркве, на сваком кораку осећа Андрићев дух! се појављује прво на ИСКРА.

Желидраг Никчевић (фото: С. Гарић)

– Књижевност је најсуптилнији вербални изражај људских осећања. Друштва која ту суптилност не уграде у своју свакодневницу, у свој вербални, социјални, образовни, просветни, пословни контекст – та друштва себе осуђују на трговачке, преварантске, потпуно туђе начине изражавања. Не треба заборавити да су Срби народ који је књижевност и конституисала.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже књижевни критичар Желидраг Никчевић.
Цео интервју можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: Шта може бити модерније од Светог Саве, Његоша, Андрића? се појављује прво на ИСКРА.

– Пристати на то да Косово буде ван Србије значило би саучествовати у колективном самоубиству. Специфичност Косова је у томе што наш идентитет са њим има своје физичко утемељење. Србија је успела да буде оно што је била крајем 19. и почетком 20. века, јер је сањала о повратку Косова. Дакле, Србија је могла да опстане без Косова у својим границама уколико је имала заветну свест о томе да се тамо мора вратити. Уколико би се српска држава сама одрекла Косова, остала би српска само по имену.

Данашња Црна Гора је само по имену идентична са било којом варијантом некадашње Црне Горе или Зете. Она је туђински пројекат и последица интериоризације туђинског притиска и подривања саме државе, што је резултовало конвертитством и отпадништвом. У новој Црној Гори власт покушава да створи неки нови народ који ће бити по мери његове издаје.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже професор Часлав Копривица.
Цео интервју са нашим познатим филозофом можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ДР ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА: Пристати на Косово ван Србије значило би саучествовати у колективном самоубиству се појављује прво на ИСКРА.

Иван Негришорац

– Република Српска је гарант да ће Срби моћи да опстану на овом простору. Без Републике Српске, никаквих озбиљнијих гаранција нема. Ни овако није баш најизвесније, јер овај државни оквир овакав какав је, подложан је мењању. Председник Додик је у праву када замишља и експлицира све те могућности и то је једна добра и зрела политика. Она јесте ризична, али ја не видим ниједну српску политику која би бранила српски национални интерес, а да не улази у простор ризика.

Републику Српску треба прихватити као драгоцену чињеницу српског националног живота, али и као драгоцену чињеницу стабилности и на Балкану и у Европи.

Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже Иван Негришорац (Драган Станић).
Цео интервју са нашим познатим песником и председником „Матице српске“ можете погледати ОВДЕ.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“ (ВИДЕО): ИВАН НЕГРИШОРАЦ, ПЕСНИК: Република Српска је гарант опстанка Срба на овом простору се појављује прво на ИСКРА.