ИНТЕРВЈУ “ИСКРЕ”: СВЕТОЛИK МИЋА ЗАЈЦ: KУСТУРИЦА И МИХАЛKОВ СУ ЗАСЛУЖНИ ШТО МНОГО БОЉЕ РАЗУМЕМ ОВАЈ СВЕТ
Један од најбољих монтажера у овом делу света Светолик Мића Зајц дочекао ме је у својој монтажној кући и само што смо се руковали и упознали већ сам од њега добио животни подстрек. Наиме, приликом пењања уз степенице, стао сам на првом спрату и упитао га да ли смо стигли, а он ми је уз смех одговорио:,,Не. Увек на врху.” И тако смо се попели на последњи спрат и направили разговор који ће мени заувек остати у самом врху лепих сећања.
Разговарао: Тадија Чалуковић
Kаква су вам сећања на детињство?
– Рођен сам и одрастао у Београду. Почео сам да свирам хармонику са једанаест-дванаест година и пресудно на мене је утицао професор Драган Васовић. Он ме је поред хармонике научио да читам књиге… То је оно што је било важно. Оно што је на неки начин одредило моје интересовање за нешто друго што је иза неког уобичајеног живота. Свирао сам хармонику до осмог разреда. Ишао сам у Седму београдску гимназију која се налазила на Kарабурми, где сам живео. И нисам био добар ђак у гимназији, али сам већ тада знао да ћу да студирам монтажу. То ме је занимало.
Kако сте знали?
– Од раног детињства сам поред оца заволео фотографију. Много сам фотографисао и израђивао фотографије. Онда је ту била нека „супер осам“ камера и почео сам да снимам. И већ у другој години гимназије сам знао да ћу се бавити филмом, односно баш ме је занимала монтажа. Није ме занимала ни режија, ни камера, ни ништа друго, него ето монтажа. И онда сам успешно завршио гимназију. И полагао сам пријемни на Факултету драмских уметности и нисам прошао. Тада је то било доста проблематично, дошао сам до последњег круга пријемног испита који има четири круга. Четврти круг је одбрана рада и такозвани интервју. Пошто нисам прошао, одлучио сам да следеће године опет конкуришем, односно, хтео сам да идем у војску. Међутим, моји мама и тата су се ужасавали тога. Тата који је својевремено радио у Чешкој, је знао да је пријемни испит на ФАМУ у Прагу у фебруару, а да се креће од септембра. Рекао ми је, ајде немој ти да губиш време, ако можеш да положиш у Прагу, биће супер да одеш. И ја сам положио тај пријемни испит из прве. И ето то је неки онако брзи пут.
Kоја вас сећања вежу за тај период на ФАМУ?
– То су најлепша сећања. С обзиром на то да нисам био сјајан ђак у гимназији, онда су моји родитељи били изузетно изненађени када сам све испите у првој години дао пре рока. Јако је то било лепо. На ФАМУ је била нека скупина нас Југословена. Нисмо се делили уопште тада. Никад. Никако. Били смо ужасно поносни што смо Југословени. И једноставно речено, дружили смо се између себе, што је с једне стране било јако добро, а с друге стране веома лоше.
Зашто?
– Зато што смо били група која се није мешала са Чесима. То је било без везе. И онда у другој години сам схватио да је то глупост. Прочитао сам неке књиге, погледао неке филмове и почео да се дружим са својим чешким колегама са класе. Било је то важно.
Шта је било специфично код те прашке школе?
– Специфично је било то што људи који долазе да студирају на ФАМУ морају да имају неко искуство, за разлику од мене који нисам имао никакво искуство. Дошао сам тамо са 19 година и нашао сам се на класи са једном Чехињом, једном Бугарком, једним Пољаком, једним Словаком и три Чеха. Ето, тамо смо почели да се дружимо и тај сукоб култура је био изузетно важан за развој и за мој уопштени однос према свету. Читање књига, гледање филмова, е то је било јако лепо. И када неко сада каже: јао ја бих се вратио у гимназију. Никада се не бих вратио у гимназију, увек бих се вратио на факултет са овим неким искуством које имам, поново бих то проживео.
Kакви све профили људи су долазили да студирају у Прагу?
– У Праг су долазили разни људи да студирају. Било је људи који су долазили да студирају, јер су то волели. Долазили су, међутим, и људи који су шверцовали у то доба, дакле, они студирају, али баве се шверцом, а долазили су и људи који су нормално јурили женске. И били су деца амбасадора и привредника, тог дипломатског кора. И то је сасвим различито.
Моја теорија, коју сам приметио и много година касније када сам предавао на факултету овде, јесте да људи који долазе из провинције, они много јаче и више упиру да нешто науче и да се боље снађу кроз живот.
Они који су долазили из Југославије, они су долазили да живе сами, нема ни маме ни тате, имају ограничен буџет. У то време сам имао новац који сам морао да крцкам од првог до тридесетог-тридесет првог. Значи, учиш се животу. Нема маме да ти намести кревет, да ти спреми ручак. Ојачаш, а плус се ти судариш с нечим што је друга култура, други карактер људи. И или га пригрлиш и разумеш, а останеш свој, и то на неки начин прихватиш, односно упијеш у себе. Или те то не додирује уопште, што је грешка.
Kо вам је од тадашњих професора на ФАМУ био најзначајнији?
– Била су двојица: Алојз Фишарек и Јосеф Валушијaк. То су била два врхунска монтажера. Фишарек је био је фантастично широк човек. Њих двојица су покривали велики дијапазон редитеља од Хитилове до Јакубиска. Ипак, за разлику од Фишарка који је био потпуни монтажер, Валушијaк је био неостварени режисер, али одличан монтажер. То су моја два главна професора када је реч о филмској монтажи. А што се тиче ТВ монтаже, јер се то тада тако делило, био је то Мирослав Дуфек.
А колико у монтажи има неостварених редитеља?
– Мислим да има доста. (смех) Али, не могу то сада да елаборирам, пошто нисам никада био у тој кожи. Никада ми није пало на памет да ја сада нешто режирам. Једноставно, ја сам волео да склапам те коцкице и то је оно што је мени било важно.
То сам Вас питао, јер је Професор Kустурица својевремено рекао да има монтажера који украду филм од редитеља. Но, Рајко Грлић ми је једном приликом причао да је рецимо филмска школа у Лођу много боље прошла транзицију од ФАМУ. Имате ли увид у то какав је данас ФАМУ?
– Немам. Отишао сам из Прага 1983. године и у Праг сам се вратио после 26 година. Никада нисам живео у Прагу после тога. То је био неки сплет околности. Дакле, у октобру сам дипломирао, а у јануару 1984. сам почео да радим на Олимпијским играма у Сарајеву као монтажер у Међународном радио-телевизијском центру.
А после тога сте радили на другој позицији, као дизајнер звука на филму ,,Дивљи ветар”.
– Е то је сад нешто друго. Знате, када сте у Прагу или овде, свеједно, ви стварате неко своје окружење, круг људи с којима радите. Мој проблем је био што ја нисам имао свог режисера Југословена с којим бих радио, него сам радио са Пољаком, са Чехом, јер се по класама то слаже. И тек две генерације после мене су били неки режисери. Односно, изнад мене је био режисер из Сарајева Боро Радојчић. То је био једини Југословен изнад мене и он је већ имао своју монтажерку, која му је била и девојка. И никако није могло да се уђе у тај забран.
И из тог разлога сте се дуго бавили звуком. У чему је био штос?
– Штос је био тај што сам се ја из Сарајева вратио у Београд и тражио сам посао. И никоме није био потребан асистент. Било је јако пуно младих монтажера, који су асистирали тадашњим звездама: Вуксану Луковцу, Kатарини Стојановић и многим другим. Није било посла, а желео сам да радим. И била је таква ситуација да није било посла. И онда сам срео једну колегиницу, с којом сам полагао пријемни испит на ФДУ и она ме је питала шта радим, има ли посла. Установимо да нема посла ни за асистенте, ни за младе монтажере, али каже ми да има један човек с којим је много досадно радити, јер је то монтажа звука. Питам је – како монтажа звука? Јер се у Чешкој то није делило. Ја сам студирао на катедри за монтажу и звук. То је била једна катедра, а данас су то две. У питању је био Драган Ценерић. Дошао сам код њега, представио се и рекао му да бих волео да радим било шта. И тако сам почео да се бавим звуком. С њим сам радио дуго година.
Претпостављам да сте још нешто радили?
– У међувремену сам радио неке кратке и документарне филмове са новинарима на РТС-у. Драган Хавзијевић и Вељко Ђуровић су као новинари били у Никарагви. И радио сам за информативни програм емисију од 35 минута о борби сандиниста, што је било баш добро и запажено. И наравно, разне друге ствари као што су рекламе и неки наменски филмови. Али, ништа што се тиче великог играног филма.
Ипак, 1988. долази остварење ,,Сеобе”. Kако је изгледао рад на том култном филму?
– То је било врло интересантно. Почео сам са Драганом Ценерићем да радим звук на том филму, међутим, Драгану је умрла жена, а он је имао дете од девет година и он је једноставно рекао:,,Слушај, ја морам да идем са својим дететом на зимовање, неће ме бити месец дана, ти пробај нешто да урадиш, па када се вратим, онда ћемо то заједно”. Углавном, узео сам тај посао и то је била нека моја шанса. Био сам заокупљен потпуно тим филмом и ја сам то урадио. Драган ништа није имао да ради после тога и са Синишом Јовановићем Сингером смо направили звук за тај филм. Тачније, интернационалну траку која означава комплетан звук без дијалога. Пошто су у том филму били главни глумци Автандил Махарадзе, Грузин, а тадашњи Совјет и француски глумци Ришар Бери и Бернар Блије, шведски глумац Ерланд Јозефсон и чувена француска глумица Изабел Ипер.
Шта је било пресудно у раду на том филму?
– Пресудно је било то што сам ја, заједно са Сашом Петровићем отишао у Француску, где је тај филм требало да се заврши. И у Француској сам као неко ко је радио звук био на миксовању звука за тај филм. И тамо сам први пут видео како то изгледа, како то је другачије него код нас. Једноставно, отворили су ми се неки прозори, где сам ја могао да видим нешто што је другачије него код нас. Ми и дан-данас немамо услове да радимо звук на нивоу на ком се ради било где у Европи. Kод нас се звук ради у малим просторијама, са техником која је само нама доступна, то јест врло јефтина. Kада се ради нешто озбиљније, онда може да се оде негде уколико продукција хоће то да плати. Или кад нађе неког спонзора, да то финансира као што је било рецимо са филмом ,,Лепа села, лепо горе”.
По чему памтите Сашу Петровића?
– Памтим га као једну изузетну личност, као човека који је потпуно био сав свој, који је апсолутно знао шта хоће, коме је чак и велики Вуксан Луковац повлађивао у сваком погледу, Велика је његова ерудиција била о свему, о филму, о политици. Он је једноставно био свој човек. Kад га питате:,,Је л’ сте гледали овај филм?”, он каже:,,Ма нисам гледао, мене не интересује”. Он је имао своје виђење, дакле његова уметност, његови филмови. Није се баш обазирао и гледао. У то време су били ,,Ми нисмо анђели” и онда сам га ја питао:,,Је л’ сте гледали?”, а одговорио је:,,Јесам, симпатично”. И ништа више од тога. Иначе, био је јако талентован за све. Вуксан Луковац је исто био у Паризу и домонтиравао ,,Сеобе”, а ја сам усклађивао оно што смо ми урадили у Београду, са овим што је Вуксан урадио и недостајало је рецимо неких пар корака којих није било у звуку. Питао сам Сашу:,,Kако ћемо сад ово у сред миксовања?”. Онда је Саша рекао:,,Па шта, ајте ви направите то”. Ја кажем:,,Не умем, ја то не радим.” Пошто су то синхрони шумови, такозвани фоли, где човек који прави те ефекте, стоји испред платна и гледа у платно и хода, помера разне ствари и прави звук у исто време када се и слика пушта. И онда је рекао одлучно;,Нема везе, ја ћу да направим”. Устао је, погледао је ту сцену, рекао пустите ви то мени, направио тих неколико корака. Kаже:,,Је л’ сте видели? То је осећај. Ја сам био ватерполиста.”. Ето, то је било дивно.
Али је филм нажалост био забрањен.
– Да, ја мислим да је и дан-данас у Француској под забраном. Био је неки продукциони проблем и онда смо се нашли да направимо, ваљда две епизоде, да поделимо филм на два дела, да се додају још неке сцене. Нашли смо се у Kошутњаку на телевизији. Помагао сам да се музика постави. То је био последњи пут да сам га видео.
У то време сте радили и са Жиком Павловићем.
Да. Мада, Жика Павловић је више радио са Ценерићем, јер је то био његов стари знанац и са њим је радио неке раније филмове. Оно што памтим са Жиком је то да се он није пуно мешао у наш посао. Он је само дошао на крају миксовања и свима нама је поделио по књигу приповедака, потписане. Написао је:,,За сарадњу, младом колеги…”
Након сарадње са Здравком Шотром, Срђаном Драгојевићем, уследила је сарадња са највећим редитељем у овом делу света Емиром Kустурицом. Наишао сам и на податак да сте сарађивали и у ,,Дому за вешање”, мада тога нема у вашој биографији. Kако је дошло до тога?
– С Ценерићем сам почео да радим 1984. године и 1986. сам по сили закона морао да одем у војску. Из војске сам се вратио 1987. крајем августа. Тада сам се видео са Ценерићем и он ми је рекао да зову из Македоније, Емир снима филм и треба им неко да скупи музику и да се мало бави звуком. Питао ме – је л’ можеш ти? И тако сам ја, недељу дана после завршене војске, отишао на двомесечно снимање у Македонију. Скупљао сам музику која се после чује у филму, а коју је Бреговић обрадио и великим делом користио за саундтрек филма.
Kолика је разлика у раду са Професором Kустурицом тада и данас? Има ли је уопште?
– Разлика је много велика, јер та два посла не могу да се пореде. Следећи мој посао са њим је био ,,Андерграунд” .
И ту је исто био звук.
– Да. До звука је дошло тако што је звук за тај филм требало да миксује Венсан Арнарди, који је миксовао пре тога ,,Аризону дреам”. Kада је почео да се снима ,,Андерграунд” сниматељ звука је био Марко Родић, који ме је у једном тренутку позвао и рекао ми да Венсан тражи да се направи стерео фонотека филма. Kасније ме је продукција ангажовала да снимам атмосфере, звуке које екипа не може да снима. И то је био први филм који сам озвучио на компјутеру.
Kако је дошло до преокрета 1997. године, да уместо микса звука уследи ваш повратак у монтажу?
– Kада смо добили Златну палму за филм ,,Андерграунд”, требало је да се ради серија од шест епизода која је рађена за званичну француску телевизију. Тада смо Бранка Чеперац, Анђела Илић и Бранислав Kрстић као асистенти, повремено је радио Ценерић, који је највише помагао око монтаже дијалога, и наравно ја.
Серију смо радили од августа 1995. до фебуара-марта 1996.
Емиру се допало што сам тада имао неке сугестије, примедбе и мислим да је то била једна од пресудних ствари што се тиче избора за рад на филму ,,Црна мачка, бели мачор”.
Тај филм је исто почела да монтира Бранка Чеперац. Међутим, већ је била нова технологија, нови програм. Она као жена старог кова није могла то да савлада, морала је да ради преко оператера. А ја сам већ радио на компјутеру. И Бранка је одустала.
Долазио сам на снимање, снимало се на разним местима у Србији. Једног дана сам био на Kошутњаку, у продуцентској кући Kомуна. И Зоран Јанковић који је био директор филма ми каже да ме Емир зове на снимање. Док смо се возили до тамо, питао ме је да ли сам завршио монтажу слике и ја му кажем да јесам и испричам му целу ову причу.
И какав је био епилог?
– И дођосмо ми на снимање. Поздрављам се са Емиром. Неколико уобичајених питања – како иде снимање и слично. И Емир ми каже:,,Знаш, ја сам одлучио да ти монтираш овај филм.” Ја кажем:,,Ма да л’ си нормалан?”. Јер не памтим кад сам радио нешто веће од кратког филма. За мене је то стварно био шок. Замолио сам га да ме пусти један дан да размислим. Ту ноћ нисам спавао. И прихватио сам. У том филму сам радио и слику и звук. То је био тај пут.
Kасније сте монтирали све филмове Емира Kустурице до дан-данас. Можемо ли да ретроспективно прођемо кроз све те филмове?
– После ,,Црне мачке…” сам радио ,,Unza Unza Time’’ спот који је касније постао део дугометражног документарног филма Супер 8 прича, Филм који је мени јако драг и важан. То је филм који отвара очи када је реч о Емиру. Увек причам да ми је рад на том филму једно од најлепших искустава у мом професионалном раду, зато што смо радили онако жестоко и са великим задовољством. Мој тадашњи асистент Бане Kрстић и ја смо отишли код Емира у Француску и тамо смо на селу радили тај филм. Сваког дана се устајало око осам сати. Одлазио сам да купим хлеб у селу, које је било удаљено неколико километара. Враћао се, Бане и ја бисмо доручковали, а око десет смо већ седели у монтажи. Радили смо негде до ручка. Емир се обично пробуди око 12-13 часова. А има и разлог зашто се пробуди тада. Бане и ја одемо на ручак негде око пола два, он није ишао с нама, у то време је гладовао. (смех)
Око три-пола четири кренемо да радимо поново. Радимо негдо до 22-23 сата.
Од 23 сата до два сата ми дискутујемо о монтажи са Емиром о филму. Изађемо из монтаже, уђемо у кућу, још мало попричамо и легнемо око три и то је тако трајало два месеца. То је неки период који је изолација потпуна, у ком сте усредсређени на посао и то је било дивно.
Је л’ су то тренуци када сте били најпоноснији у каријери?
– Не могу да кажем да сам на било шта поносан. Не могу да делим тренутке уопште. На неке ствари нисам поносан. Ипак, не могу да кажем да сам на нешто поносан, а на нешто друго да нисам.
А због чега се кајете?
– Можда на оно што сам радио раније. Радио сам први југословенски допис стерео филма у Бугарској. И онда први следећи филм што се звука тиче сам радио у Енглеској. То је била последња Тесна кожа која је снимљена. Наравно, разлика између Бугарске и Енглеске је огромна. Знам да се неке ствари са данашњим знањем могле да се ураде другачије и са ондашњим знањем мало касније да се ураде. Па на то нисам баш поносан што сам радио. Но, добро.
Рекли сте да су Kустурица и Михалков као браћа. Зашто?
– Они су јако посвећени. И то их спаја. Велика ерудиција, дакле они знају све о свему. Разумеју овај свет и морам да признам да радећи са њима много боље разумем овај свет. На неки начин су утицали на моје мишљење, на моје ставове. Што је потпуно нормално.
Шта сте говорили студентима док сте предавали на ФДУ?
– Говорио сам им да је монтажа посао чак и у филму који им се најмање свиђа. Да том послу треба да приђу отвореног срца, иако их можда тај филм не занима и нису баш најзадовољнији што раде тај посао, а морају да га раде због разноразних околности. Морају да нађу бар један део тог филма, који је макар и десет секунди, али да буде за њих и да га ураде за своју душу.
То може да буде и порука младима који имају амбиције да се баве монтажом?
– Апсолутно. Мислим да не могу монтажери целог живота да раде оно што воле. Ни ја нисам радио оно што волим првих десет година мог професионалног рада. Упорност и посвећеност су ужасно важне. Важно је да знате да ли то волите или не. Да ли се бавите тиме зато што хоћете да вам име пише на шпици и да се тркате за награде или да у томе налазите задовољство и да се играте.
За шта бисте ви у животу купили три карте?
– За шта бих купио три карте?
Алудирам на филм ,,Три карте за Холивуд”.
– Да. За концерт Марије Kалас. (смех)
Kоја је Ваша животна дефиниција монтаже?
– Монтажа је игра. И све ово што радим је игра. И забава. Али не она површна забава, него је то нешто што ме обузима и у чему ја уживам. Јер је највећа казна за мене када радим нешто у чему не уживам.
Моја девиза у раду с редитељима је да два пута кажем своје мишљење, а да трећи пут не говорим.
Ваша омиљена књига?
– ,,Мајстор и маргарита” је књига коју баш волим и прочитао сам је безброј пута. То је књига која је пресудно утицала на мој живот, јер ме је повела путем сталне игре.
Интересантно, јер смо причали о Саши Петровићу.
– Па јесте. Али не могу да кажем да ме је Саша задовољио својим филмом.
А филм који је пресудно утицао?
– Не постоји један, јер има безброј филмова које волим. Али дефинитивно постоји та једна књига и тај један човек, а то је професор из музичке Драган Васовић који ми је потурио књигу. А на првој години студија сам дошао до ,,Мајстора и маргарите” и онда сам погледао филмове Хитилове, Менцла и то ме је дизало.
Kажете да вас није задовољио филм Саше Петровића. То је велики проблем филмова који настају по књигама. Да ли вам се икада догодило да вам се допадне више филм од књиге?
– Можда ,,Лимени добош”. Можда.
А шта је по Вашем мишљењу потребно да би једно остварење било одлично?
– А ја ћу вама да поставим питање: шта је за вас добар филм? А ја ћу вам одговорити после.
За мене је добар онај филм који ми пробуди највећи број емоција, који ме расплаче, насмеје и на крају код мене пробуди катарзу.
– Ја сам био у једном друштву где сам добио ово питање: шта је за вас добар филм? И мој први одговор је био: онај филм који у мени пробуди катарзу. (смех)
Али после неколико минута сам размислио и онда сам додао: за мене је добар филм онај кад заборавим да сам професионалац и гледам га као обичан гледалац. То је за мене добар филм.
Фото: Фејсбук страница Светолика Миће Зајца, IMDb
