ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Крст на пети
Не знам ти ја то испричат’, ти си писмен, а ја од школе имам текстилну, и два рата.
Причају да сам била лјепа.
И да се за мном Тузла окретала.
Живот сам вољела све док се нисам удала.
То је било уочи рата.
Матичар пита:-узимаш ли Муја за мужа драговољно?
И ја кажем – узимам!
Рачунам, његови комунисти, моји комунисти, то што ће народ причат’, ко му јебе матер.
И не могу да кажем, баш ме је готивио.
Знао је отић’ у Калесију да ми купи ћевапа за доручак.
И кад је оно пукло у Сарајеву, оно са оним сватовима, он вели:-жено, иди окупај се!
И ја га послушам.
Стално је прич’о да ћемо имати близанце, један ће се зват’ Алија а други Илија!
И ја мислим да он ‘оће нешто да радимо по том питању.
Уђем у собу, бришем се, а на кревету игле и мастило.
Вели :- лези, и дај ми ту ногу до срца!
Кад је завршио, свекар пита: – јел те бољело, снахо?
Како, болан, да не боли, крст на пети, ђе то још има?!
И отплачем ја ту, исто к ‘о што и данас плачем.
Они што иду за мном, мисле да сам хрома.
А нисам.
Ја то тако, да крст не газим!
