ДАРКО Р. ЂОГО: Најбољи појац српске теологије

ИСКРА на Фејсбуку

фото: teologija.net

Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто.

Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку  (друштвену) теологију. Институт у једној личности.

Подсјећао нас је на све данас заборављене тајне. Да су и епископи – људи, ограничених сила у непреображеном тијелу. Да је литургија – продор Царства Божијег у овдје и сада а не опсесивна потреба да ми уређујемо теофанију. Да је саставни дио наше службе Ријечи, свештеничке и професорске – непрекидно оглашавање и састрадавање јер није наше ни да ћутимо, али сваку ријеч морамо штитити душом и тијелом и вјечношћу. Да је Црква – живи живот нашег живог Христа. Није то стилско омакнуће. То је вапај душе која не да анестезији времена да је савлада, која не познаје сентиментализам баш зато што држи до најдубљег у човјеку.

Живио је тајну слободе. У овом улизичком времену расправљао се сваком изабраном и наметнутом српском влашћу, у Србији, Српској и Црној Гори. Расправљао са свима и оштро их подсјећао на Косовски завјет када је осјећао и мислио да постоји могућност да се у примислима одрекну Завјета – и истовремено у себи спојио, у доба наметнутих дезинтеграција, својом разбашуреном али јасном ријечју интегрисао српске земље.

И као у свему, то је чинио без плана, без пројекта, без сижеа: са јасном и непогршивом интуицијом да се једног брдаричког земљодјелца, банатског и херцеговачког Владику, писца од Јадовна до Косова, метохијског подвижника и брата Ђеда цијеле Црне Горе и Брда тиче све што се ту, у нашем свијету дешава, у тој његовој васељени чије је карте и косе познавао, чије је травке слушао како расту, чију је дјецу забављао, старце кријепио, војине причешћивао. Он је био наше јединство – гласно, бучно, понекад реско и према моћнима само критично. Према „малима“: пажљиво и умилно. Тли године није надрастао, а свједочио је хиљаде година.

Није дао животу да окошта. Јесте: опет је Атанасије човјек антиномије у Христу. Да: замјерали су му што је знао да демонстративно узвикне да неки канон или бар његову употребу можеш окачити мачку о реп – исти човјек који је превео и прокоментарисао на најдубљи могући начин Каноне Цркве. Али, као и у свему знао је и непрекидно нас опомињао да није човјек ради суботе већ субота човјека ради. Што значи: није дао ни канону да постане камен (а поготово не камен којим се служимо да бисмо засипали нашу браћу у Христу), већ је и од њега тражио да чува живот. Тако и за литургију: Евхаристија је морала да буде увијек и из почетка догађај, њен ток – путовање а не рецепт, сабрање на једном мјесту такво да када уђеш и изађеш – никада не знаш шта може да ти се догоди, али исти бити нећеш.

Волио је књиге. Када ради – не улази му у простор. А он ће те позвати. Не намећи му се. Он ће те вољети. Не тражи му књигу. Он ће ти је дати. Не умуј у његовом присуству. Чућеш ријечи заумне. Не уређуј служење. Он ће га онебесити.

Посљедњи велики дан када сам имао прилику на дуго да га видим био је прије нешто више од године дана. Из Острога сам се преко Требиња враћао за Фочу. Замолио сам тврдошку братију да ме најаве. Ето га: чује се низ степенице. Подијелио је са мном иначе скроман ручак који му је остављен. Подијелио читав један дан у коме се неколико пута чинило да је вријеме да пођем, али би онда још један његов екскурс завршавао након сата богословља које је живот и живота који је богословље.

Међу другим књигама и књижицама, поклонио ми је један зборник радова о Златоусту са неком научног скупа у Грчкој: „Узми, знам да волиш Златоуста“. Волим Златоуста, а волим га јер је немогуће не вољети Хризостома када ти га Атанасије опише као свога Оца и брата. Видјели смо се и разговорили и у Подгорици. Када ти је Ава – отац а Ђед – брат, свакако да хиташ њима.

Јесте, свети Владико, није то више аутоиронијска шала. Најљепше си пјевао у српској Цркви. Васељенску и јустиновску мелодију теологије.

teologija.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.