Америка спречила хапшење Павелића: Историчар Роберт Макормик – Ватикан је веома добро знао шта се догађа у НДХ

Проф. др Роберт Б. Макормик

Да би се у потпуности пробила та страшна истина о деценијама прикриваном геноциду, потребни су време, стрпљење и посвећеност. Ни данас, 82 године од почетка Другог светског рата, велика већина Американаца није чула за Јасеновац, нити зна било шта о усташким геноцидним акцијама у том рату. То је делимично и зато што већина људи у САД има врло мало знања о Балкану уопште. Америчким погледима на Други светски рат доминирају стравична нацистичка злодела и Холокауст.

Да ли је на однос послератне Америке према злочинцима НДХ имао утицаја и почетак Хладног рата у којем су и САД и СССР били усредсређени на јачање својих држава?

У погледу многих ратних злочинаца НДХ, то је значило да је свако са антикомунистичким ставовима Павелић, на пример, био потенцијални савезник Америке и Запада. Павелић је имао предност јер је био побожни католик који је одржавао аудијенције код папе Пија Дванаестог, свакодневно је присуствовао мисама у време док је био поглавник. Међутим, САД и Стејт департмент нису знали где се Павелић налазио од 1945. до 1947. године, али нема сумње да су контраобавештајне службе САД лоцирале Павелића у Италији током 1947. и 1948. Владини записи то потврђују.

Ко је све омогућио Павелићу, одговорном за стравична убиства неколико стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома, да са пасошем Црвеног крста, преко Ђенове, пребегне у Аргентину?

– Прилично је јасно да је велечасни Крунослав Драгановић организовао Павелићево бекство уз помоћ Братовштине Светог Јеронима у Риму и можда чак и католичких вођа у Ватикану. У суштини, Павелића је спасао договор склопљен између Драгановића и америчког контраобавештајног корпуса који је био заинтересован за премештање из Европе одређених људи и њихове имовине, међу којима су неки били умешани у геноцидне радње, или друге облике ратног злочина. Драгановић је помагао САД у спасавању тих људи и имовине, а Америка није учинила ништа да га спречи и да путем пацовских канала пошаљу у иностранство и злочинце попут Павелића. САД су тада више биле заинтересоване да се увере како Италија неће постати комунистичка и да искористи Католичку цркву за помоћ у поразу комунистичких елемената на италијанским изборима.

Зашто Павелића нико није тражио пошто је емигрирао у Аргентину?

Након што је емигрирао у Аргентину, САД нису имале готово никакве везе с њим све до покушаја атентата 1957. Ако је неко заиста желео да нађе Павелића, прилично лако je било лоцирати га у Аргентини. Он је чак после неуспелог атентата, у свом аргентинском дому дао интервју „Пари мачу“. Амерички документи показују да је две недеље после атентата, који су вероватно извели агенти тадашње југословенске владе, Павелић побегао преко Анда на Блиски исток, а одатле у Шпанију где је годину и по живео под заштитом Франкове владе. У Немачкој болници у Мадриду, у својој 71. години, мирно је умро 28. децембра 1959. године. У Мадриду је и сахрањен.

Очекујете ли да ћете у архивима из времена папе Пија Дванаестог чије отварање је Ватикан најавио, а вирус корона засада осујетио, пронаћи податке за наставак ваше књиге о злоделима НДХ?

– Добро је што Ватикан ставља на располагање документе из доба Другог светског рата. Они би требало да пруже важне информације о бегу Павелића. Ватикан је веома добро знао шта се догађа у НДХ, њихови представници били су присутни у Хрватској током рата. До сада доступни документи указују да је Павелић могао бити ухапшен у Риму. Издата је наредба за његово хапшење, али није јасно ко је то урадио и ко је о њој расправљао. На дну налога за хапшење писало је – Не дирати! Очигледно је неко закључио да је хапшење Павелића превелики ризик за Ватикан и за САД. Могуће је да је постојала жеља да се Павелић задржи у Аргентини са надом да ће у будућности да буде искоришћен за дестабилизацију Титове владе.

Да ли је „случај Павелић“ икада доспео на сто председника Трумана?

– По мом мишљењу, Павелићев случај никада није достигао ниво америчког председника.

Амерички званичници и јавност и даље су мало знали о Југославији и нису имали ни приближно толико података о усташким злочинима, као што су имали о нацистичким злоделима. Од 1948. године, све мање људи се бавило ратним злочинима из Другог светског рата. Многи су једноставно желели да наставе даље.

(Новости)

www.in4s.net