Изабрали га они који су гласали НЕ: Да ли би Милатовић био предсједник да смо знали да је „поносно заокружио“ ДА?!
Са прес конференције, Фото: Канцеларија за односе с јавношћу Предсједника Црне Горе
Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић коначно је јавно потврдио оно о чему се дуго спекулисало – да је 2006. године, на покраденом референдуму о такозваној независности, гласао за самосталну Црну Гору.
И не само то – како је сам истакао, то је учинио „поносно“, сврставајући се тако јасно на страну политичког пројекта који је дубоко подијелио Црну Гору и чије посљедице друштво осјећа и данас.
Међутим, много занимљивије од самог признања јесте чињеница да је Јаков Милатовић годинама пажљиво избјегавао да о томе говори. У политичком успону, нарочито током предсједничке кампање, Милатовић је градио имиџ човјека помирења, умјереног политичара који разумије и једну и другу Црну Гору. Управо у том „мудром ћутању“ многи су видјели простор да у њему препознају некога ко није био дио референдумске еуфорије и подјела које су уследиле након 2006. године.
Зато данас његово признање код великог дијела грађана изазива осјећај политичке преваре. Јер, неспорна је чињеница да је Јаков Милатовић до побједе на изборима дошао управо захваљујући огромној подршци оних грађана који су на референдуму гласали НЕ, који су се противили разбијању заједничке државе са Србијом и који су годинама били политички и институционално маргинализовани од стране режима Мило Ђукановић.
Многи од тих људи у Милатовићу су видјели прекид са политиком ДПС-а, човјека који не носи референдумски терет и који неће наставити идентитетске подјеле на којима је бивши режим деценијама опстајао. Управо зато данашња „поносна“ исповијест дјелује као хладно отрежњење за његове гласаче.
Посебно је симптоматично што Милатовић ову тему није отворио онда када је тражио повјерење грађана, већ тек након што је политички осигурао позицију предсједника државе. То код многих додатно учвршћује утисак да је свјесно избјегавао да открије своје право политичко и идеолошко опредјељење, знајући врло добро да би му јасно сврставање уз референдумско „ДА“ могло затворити врата ка значајном дијелу бирачког тијела.
И док данас покушава да своју одлуку из 2006. представи као ствар личног увјерења и политичке зрелости, остаје питање – да ли би икада постао предсједник да је то исто „поносно“ говорио прије избора?
